У издању Центра за издаваштво и Центра за међурелигијски и међукултурни дијалог Правног факултета Универзитета у Београду, објављена је научна монографија свештеника др Александра Прашчевића на тему „Епископи Српске Православне Цркве у дијалогу са муслиманима 2010-2020“, известила је Информативна служба СПЦ.

Ова научна монографија представља исцрпну и свеобухватну историју доприноса епархијских архијереја Српске Православне Цркве дијалогу са поглаварима и представницима исламских заједница у периоду од 2010. до 2020. године, а написана је у склопу ауторовог постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

У раду су представљени резултати рада на пољу међурелигијског дијалога следећих архијереја: блаженопочившег митрополита дабробосанског Николаја 2010-2015. године, Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија 2014-2020. године (садашњег Патријарха српског), Митрополита дабробосанског г. Хризостома 2017-2020. године (као Епископа зворничко-тузланског 2013-2017. године), Епископа бачког г. Иринеја 2010-2020. године, Епископа зворничко-тузланског г. Фотија 2017-2020. године, Епископа милешевског г. Атанасија 2017-2020. године (као Епископа бихаћко-петровачког 2013-2017. године), Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија 2010-2018. године (садашњег Епископа доселдорфског и немачког), Епископа рашко-призренског г. Теодосија 2010-2020. године, Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија 2017-2020. године, Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија 2018-2020. године, Епископа зворничко-тузланског г. Василија 2010-2013. године (сада умировљеног Епископа зворничко-тузланског).

Професор др Драган Симеуновић је у свом предговору за овај научни рад, између осталог, написао следеће: Имајући у виду да је балканска и светска јавност преоптерећена „ексклузивним“ вестима о сукобима, којима се „одржавају“ у животу духови немира и запостављају примери мира, научна монографија др Александра Прашчевића расветљује и пружа читаоцу пуноћу односа између православних хришћана и муслимана на Западном Балкану за дати период и у том смислу, али уједно и квалитативно, представља ексклузивну студију каква нам је на овом плану одавно била потребна. Уједно, она је логичан наставак немалог ауторовог труда да у више засебних монографија представи допринос скоровремених српских патријараха дијалогу са муслиманима. Оправданост настанка и објављивања овог дела је утолико већа што се из њега може видети да значајан допринос томе дијалогу нису давали само први људи наше Цркве, већ и њихови бројни свештеници, епископи, митрополити и други, од којих су се неки својом интелектуалношћу и мудрошћу, а надасве својом добром вољом да међуверски дијалог успе, узнели до тешко достижних духовних висина.

Управник Центра за међурелигијски и међукултурни дијалог

Редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду

др Бранко Ракић

Извор: Информативна служба СПЦ

Књига "У славу рађања и духовног трагања", аутора проф. др Весне Димитријевић Срећковић, доноси пред читалачку публику се­дам разговора гђе Сање Лубардић, новинара и водитеља, са др Весном, уприличених у емисији Радија Слово љубве "Под знаком питања". Представљање ове публикације, у издању Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке СПЦ, биће одржано са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару у четвртак, 30. јуна 2022, са почетком у 18 часова. Добро дошли!

„ ...Један од лекара који методологију лечења није ограничио само на медицинска сазнања, него ју је допунио духовном „апотеком“, јесте др Весна Димитријевић Срећковић, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду и лекар Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма Клиничког центра Србије. Она је својим дугогодишњим и преданим научним и лекарским радом спознала пут од лечења до исцељења пацијента.

Ми смо др Весни Димитријевић Срећковић захвални не само што је предана у својој мисији лечења болесника него и зато што је смогла снаге и нашла времена да се посвети усменом и писменом опису њених цењених сазнања која су врло корисна за здравље човека. Плод њеног духовног и лекарског узрастања јесте изврсна књига, насловљена У славу рађања и духовног трагања, у којој ће многи пронаћи дуготражени лек који се често састоји у умерености и правилној исхрани“.

                                                         Патријарх српски Иринеј

**

          „ ...Садржину наведене књиге чини седам разговора вођених са проф. др Весном Димитријевић Срећковић у оквиру емисије „Под знаком питања“ Радија „Слово љубве“...  Пажљивим ишчитивањем редака ове уистину надахнуте књиге, коју топло препоручујемо, пред нашим очима израња личност докторке која првенствено живи посвећеним и озбиљним хришћанским животом. Њена професија, стручно знање, упућеност и таланти којима је обдарена, утемељени су на смирењу и љубави које указује Богу и свима који јој се обраћају за неопходну помоћ.

  Свештеник др Србољуб Убипариповић, ванредни професор ПБФ у Београду

**

       „ ...Ова прикупљена и даривана сведочења дела Љубави на зденцима сусретања човека, лекара и научника, са човеком и творевином Бога живога, представља један виталан путоказ ка егзистенцијалној одредници „оздрављење – исцељење”, јер дотачиње неуралигчни сплет најосетљивијих тема из широког спектра здравља – физичког, духовног и психичког“.

                                    Мр Душица Крафт, Минстер

**

Проф. др Весна Димитријевић Срећковић рођена је 23. јуна 1960. године у Београду. Дипломирала је на Медицинском факултету у Београду 1985. године, завршила  специјализацију из интерне медицине и супспецијализацију из ендокринологије. Изабрана у звање асистента на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1996. године за предмет интерна медицина, (ендокринологија) а у звање редовног професора 2016. године. Шеф је Јединице за поремећаје исхране и превенцију типа 2 дијабетеса, Центра за терапију исхраном, посебне облике терапије и неуропатију у дијабетесу, на Kлиници за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма, од 2003. године.

Аутор и коаутор 503 научна рада од којих је 51 рад у часописима који су на СЦИ листи. Од 1986. године радила на изучавању инсулинске резистенције, посебно на рецепторском нивоу, код гојазних пацијената оболелих од дијабетес мелитуса тип 2 у оквиру магистарске тезе. Аутор је индивидуално подешених Медитеранских јеловника. Посебан допринос дала је у стварању и примени доктринарних ставова у области исхране, посебно у гојазности, преметаболичком и метаболичком синдрому, предијабетесу и дијабетес мелитусу, дијабетесним  компликацијама, атеросклерози, масној јетри, инфертилитету, депресији, карциному и превенцији наведених болести.

Извор: Издавачка фондација АЕМ; Радио Слово љубве

Мултимедијални позоришни спектакл под називом “700” Ансамбла народних игара и песама “Венац” са Косова и Метохије, поводом јубилеја – 700 година манастира Грачаница, одржан је синоћ на Великој сцени београдског Народног позоришта пред препуном салом.

Режију представе – кореодраме потписује Драган Елчић, док је аутор и кореограф Милош Циле Митић, а креативну екипу чине још – композитор музике Здравко Ранисављевић, костимограф Борис Чакширан, шминкер и маскер Мирјана Ракић, продуцент Снежана Јовановић, иначе директорка ансамбла и други.

Радња хронолошки прати породицу Радовић из села Сушице поред Грачанице – од зидања манастира до данашњих дана. Та породица се помиње у “Грачаничкој повељи” краља Милутина исписаној на зиду самог храма и кроз најважније историјске догађаје народа са овог простора, осликана је судбина обичног човека са тежиштем на народну игру, песму, обичаје и сценски покрет.

Кроз цело путовање публику води младић из породице Радовић, који у данашњем времену долази на разговор за визу у једну од амбасада у Београду.

Тамо га службеница амбасаде пита да ли се Грачаница уопште налази у Србији, што младића наводи да се присећа породичне историје кроз седам векова манастира.

Изградња манастира Грачаница, задужбине краља Стефана Уроша ИИ Милутина (Немањића), завршена је 1321. године, тако да се 2021. заокружило 700 година од тог важног догађаја.

Ансамбл народних игара и песама Косова и Метохије “Венац” из Приштине са привременим седиштем у Грачаници има своју мисију очувања културне баштине, и путем сценског обликовања и представљања нематеријалног културног наслеђа обавезује се да овај јубилеј обележи мултимедијалним уметничким програмом.

Извођење представе “700” симболички спаја материјално (манастир Грачаница је на Унесковој листи светске материјалне баштине од 2006. године) и нематеријално наслеђе (игра, песма, музика и обичаји) и сведочи да културна баштина српског народа на Косову и Метохији није само део историјског памћења, већ да је актуелна и данас.

Пројекат “700” је реализован у форми кореодраме народне игре, која излази из концепта фолклорних програма и најближи је жанру мјузикла народне игре на основама нематеријалног културног наслеђа.

Осим великог броја играча у ансамблу, у мултимедијалној представи играју и следећи глумци – Александар Лазић који тумачи више улога (Монах; Патријарх Арсеније; Бранислав Нушић; Јанићије Поповић), Предраг Васић (Шегрт; Колпортер), Милош Циле Митић, истовремено аутор представе (Млади Радовић; Црквењак; Јанићијев помоћник).

У улогама нарације наступали су – Јелица Ковачевић (Службеница амбасаде), Арсеније Арсић (Милан Ракић), Томислав Миленковић (Бранислав Радовић), Бранко Перишић, Лука Павловић.

Према замисли редитеља Драгана Елчића, јединствени музичко-сценски спектакл “700” је био за целу екипу веома инспиративан и креативан чин да од приче о 700 година манастира Грачаница створи целовечерњу представу од сат и по где су описани догађаји – секвенце једне трагичне фреске српске историје, али и симбол страдања нашег народа у целини.

Главни јунак, млади Радовић, окренут је визионарској самоћи историјског сећања, његовој љубави према свом народу и ставља свесно себе на распеће, уздиже се изнад реалног, стварног.

Кроз целу причу, његово деловање представља химну победе светла над тамом.

У представи су присутни текстови “Грачаничка повеља”, поезија – “Грачаница” Десанке Максимовић, “На Газиместану” Милана Ракића, “Завјештање великог жупана Стевана Немање” Милета Медића.

Коришћене су и музичке теме композитора Александра Софронијевића (“Бој”, “Фолк хит 700”, обрада традиционалне песме – “Расти, расти, мој зелени боре”), и познате нумере “Ајде Јано” на музику Немања Ђорђевића, “Кир Стефан Србин” на вокал Драгослава Павла Аксентијевића, “Ој, мори врбо зелена” на глас Сање Ранковић, “Комитска песма” аутора Милана Миће Петровића, “Турци харају манастир” гуслара Бошка Вујачића, кроз обраду Ивана Лекића, и друге.

Представа “700” синоћ на Великој сцени Народног позоришта у Београду била је распродата недељама унапред.

Извор: РТВ Војводине

Поводом обележавања 215 година од боравка Доситеја Обрадовића у Земуну, Клуб матичне културе, Задужбина „Доситеј Обрадовић“ и Земунска гимназија организују 10. јуна 2022. године, у 18 часова, у свечаној сали Земунске гимназије програм под називом „Доситеј у Земуну“, у коме ће учествовати Теодора Толева Витомир, заменик директора Земунске гимназије, Мирјана Драгаш, управник Задужбине „Доситеј Обрадовић“ и Љиљана Зоркић из КМКЗ. О Доситејевом боравку у Земуну говориће проф. емеритус Душан Иванић.

Извор: Радио "Слово љубве"

Награђивани филм “Човек Божији” (Ман Оф Год), о Светом Нектарију Егинском, великом чудотворном Светом архијереју 19-20. века, наставља свој пут на великом платну, освајајући срца публике широм света.

Након успеха у Сједињеним Државама прошлог марта и његовог значајног утицаја на америчку јавност, филм ће бити приказан у Аустралији и Новом Зеланду 2. јуна, као и у Канади ексклузивно у више од двадесет биоскопа „Синеплекс“ током једне недеље, почев од 3. јуна .

Филм Јелене Поповић са Арисом Серветалисом у главној улози и са глумачком поставом грчких и страних глумаца у којој је, између осталих, и награђивани Мики Рурк, међународни је филмски феномен који је поред грчке јавности, освојио и срца у многим земљама, попут Русије и Србије.

Филм је освојио награду публике на 43. Московском међународном филмском фестивалу, награду публике на Фестивалу грчког филма у Лос Анђелесу, награду за најбољи међународни филм на Међународном филмском фестивалу у Сијени у Италији и режију на филмском фестивалу у Сент Ендрузу.

https://mitropolija.com/2022/05/31/covek-boziji-u-australiji-novom-zelandu-kanadi/

Дечија смотра фолклора под називом "У сусрет Видовдану", којом почињу Видовданске свечаности, одржаће се 28. маја 2022. године у порти манастира Светих Архангела код Призрена.

Ову несвакидашњу смотру дечијег фолклора, традиције, младости и лепоте, на којој учествује око 700 извођача и преко 20 културно-уметничких друштава, организују Дом културе Грачаница, Савез аматера Косова и Метохије и братство манастира Светих Архангела.

Циљ ове манифестације је чување и неговање традиције и народних обичаја, али и да деца упознају своје вршњаке, историју, културу и да на остацима Светих Арханђела граде културу сећања и потребу да се уништено обнавља.

Како је најавио Дом културе Грачаница, свим учесницима манифестације биће додељени медаљони, дипломе и пехари као мотивација за даљи напредак и развијање талента. Манифестацију су подржали канцеларија за Косово и Метохију и Министарство културе и информисања Владе Републике Србије.

Извор: Радио "Слово љубве"

Чланови драмске секције Удружења "Живимо заједно" ће у петак 20. маја 2022. године у 18 часова, приредити дивно уметничко вече у Конаку Књегиње Љубице, отворено за све поштоваоце драмске уметности сазнаје Радио "Слово љубве". Они ће извести чувену комедију Бранислава Нушића "Аналфабета", коју су до сада одиграли преко 100 пута у бројним позориштима, школама и установама културе, као и на Првом фестивалу драмског стваралаштва особа са менталним потешкоћама у Дому културе Црвенка. Позивамо вас да својим присуством увеличате овај догађај и подржите труд и рад чланова Удружења "Живимо заједно". Улаз је слободан.

Удружење "Живимо заједно" основано је 1997. године под називом "Друштво за помоћ особама ометеним у развоју Стари град" као одговор на потребе деце са тежим сметњама у развоју која нису била укључена у систем друштвене бриге, као и њихових родитеља, који су желели да обезбеде квалитетнији и садржајнији живот за своју децу. Из повремених сусрета, група самоподршке и радионица постепено су се развиле целодневне активности, а рад се садржински проширио и обухватио готово све сегменте живота особа са сметњама у развоју. Од 2010. године носи назив Удружење за помоћ особама са сметњама у развоју Стари град – ЖИВИМО ЗАЈЕДНО.

Драмска секција активност је програма „Школа животних вештина – Живимо заједно“ који је подржан од стране Секретаријата за социјалну заштиту.

Извор: Радио "Слово љубве"

Као трећа по реду публикација из области ране Историје Цркве, у преводу протојереја-ставрофора Радомира Поповића, текуће, 2022. године, појављује се превод Историје Цркве од Ермије Созомена Саламинског. На овај начин, редовни професор Историје Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, Радомир Поповић заокружује своје истраживање историје ране Цркве, тако да после превода Богољубиве историје и Историје Цркве од Теодорита Кирског, и ранијих превода Историје Цркве од Јевсевија Кесаријског и Сократа Схоластика (преводилац Слободан Продић) српској јавности постаје доступна сва литература о историји ране Цркве на српском језику.

Созомен је доста путовао обилазећи градове и области Римског царства, и том приликом је сакупљао грађу за писање деветотомне Историје Цркве. Путовања су била неопходна како би упознао све крајеве и људе, да чује њихове ставове и да тек онда са дозом критицизма напише веома свеобухватну историју. Он пише из прве руке, што се види и када помиње једно путовање у област Витиније у Малој Азији, где је боравио испод планине Олимп и тада је видео заробљене војнике после победе римске војске над Хунима (Црквена историја 9, 5). Свету земљу је посећивао више пута и боравио у појединим местима: Газа, Хеврон, у Јерусалиму је био приликом избора патријарха Максима (Црквена историја 2, 20). Даље, у Кесарији Филиповој је видео остатке Христове статуе порушене у време Јулијана Отпадника (Црквена историја 5,21). Свакако је боравио и у Риму, Александрији и Египту, у Антиохији. Слушао је сведоке о разним догађајима из црквене и политичке историје, па говори о царевима, затим о епископима, јеретицима, расколницима, али и о обичајима и дешавањима која су мењали цивилизацију и менталитет раног хришћанина. Језик и стил превода је врло јасан и разумљив, што помаже читаоцу да схвати какав је био човек у позној антици и како је процветало хришћанство у последњој фази тог периода.

Црквена историја Ермије Созомена у оном облику у којем је дошла до нас има девет књига. Своје дело је посветио цару Теодосију II (408-450), али прилично детаљно говори и о владавини осталих царева: Константин Велики (324-337), Константин Млађи (337-361), Јулијан (361-363), Јовијан (363-364), Валентинијан (364-375), Валенс (364-378), Грацијан (367-383), Валентинијан II (375-392), Теодосије I (379-395), Аркадије (395-408) и Теодосије II (408-450). Писац своје дело посвећује цару, вероватно 443. године, која је по много чему била преломна. Те године је иначе и царева супруга, царица Евдокија напустила престоницу и отпутовала у Свету земљу где је провела остатак живота. Созомен помиње најважније моменте везане за Аријеву и Несторијеву јерес и Трећи васељенски сабор 431. године, затим доношење познатог Теодосијевог закона 438. године и избор патријарха Прокла исте године, али он скоро и да не помиње јерес монофизита, односно монаха Евтихија и велику улогу извесног Хрисафија, угледног дворског службеника. У овој Црквеној историји се могу такође наћи и занимљива обавештења о богослужбеном животу Цркве, односно извештаји о томе како су изгледала богослужења у 4. и почетком 5. века, затим о Светој тајни исповести, крштењу и о томе каква је пракса била, рецимо, у Александрији, Антиохији, Риму, у градовима и селима (Црквена историја 7, 19).

Превод Црквене историје веома је потребна књига како ђацима Богословија, студентима теологије, историје, политикологије и права (канонског права), тако и свима онима које занима рана историја Цркве Христове, како би схватили све проблеме са којима се Црква суочавала после Миланског едикта (313), а затим и у почетном периоду епохе васељенских сабора, а посебно је значајна за све оне који желе да сазнају какав је био однос Цркве и државе, првенствено у периоду од Константина Великог до Теодосија Млађег.

РЕЖИСЕРКА ЈЕЛЕНА ПОПОВИЋ: ОН БОЛЕСТИ НАШЕ НОСИ И РАНОМ ЊЕГОВОМ МИ СЕ ИСЦЕЛИСМО

О чудима светог Нектарија Егинског сведочили су многи његови савременици и следбеници, а данас је филм „Божији човек“, који говори о његовом животу,  према сценарију и у режији Јелене Поповић постао својеврсно чудо. Ова биографска драма забележила је невероватне успехе у Грчкој, где га је за само пет недеља приказивања видело више од 300.000 гледалаца и довело га на прво место у биоскопима, а на Московском међународном филмском фестивалу 2021. добила је Награду публике.

Јелена Поповић, ауторка филма, рођена је у Београду и у њему одрасла. Две деценије је живела у Сједињеним америчким државама где је радила као глумица, режисер, писац и продуцент, да би најзад, по промислу Божијем, дошла у Грчку и ту направила овај изванредни филм.

• Било би погрешно рећи да уметник тражи тему. Она у њему сазрева као плод и тражи своје обликовање; то је рађање. Песник, напротив, нема ништа чиме би се поносио. Он није господар ситуације, он је њен слуга. Креативност је једини могући облик његовог битисања, и свако ново дело за њега представља неизбежан чин. Осећај за ток одређеног низа потеза и законитости у којима се појављују, исказује се изкључиво када је присутна и вера у идеал – само вера подржава систем слика, то јест систем живота. Слажете ли се с овим?

Да. Слажем се. Кад су Достојевског ученици питали о чему да пишу, он им је одговорио: ‘Пишите само о оним стварима за које имате дубоко разумевање’. Кад сам први пут прочитала причу о Светом Нектарију, осетила сам као да је скоро свака реч била угравирана негде у мојој души. Тај осећај је проузроковао жељу да направим филм. Сада када мало боље размислим, било је толико набоја у мојој души, као да се нешто товарило годинама; могу чак и да кажем да ме је нека мука натерала да се изразим, да покажем где стојим и шта мислим.

• Снимили сте филм о Светитељу и изузетној личности у новијој историји спасења. Приближили сте нам ту кенотичну и страдалну страну живота човека Божијег. Како је текло снимање ?

Било је доста препрека и потешкоћа, али и  узбуђења и радости. Снимање је требало да почне шеснаестог марта 2020. године. Тог дана је проглашена пандемија и све је било затворено. Коначно, осмог јуна 2020. почели смо да снимамо. Снимали смо пет недеља па смо били приморани да направимо паузу од скоро два месеца. Та пауза ми је омогућила да монтирам две трећине филма.  Збигњев Прајзнер је урадио музику што ми је много помогло. Захваљујући свему томе имала сам веома јасну слику шта и како требе да снимим у преостале две недеље. Снимање је било завршено двадесет првог септембра 2020. Филм је био комплетно завршен и први пут приказан на Светој Гори у манастиру Ватопед  јануара 2021. уочи празника светог Саве.

• Гете је бескрајно у праву када напомиње да је добру књигу тешко читати, баш као што је тешко и написати је. Филмови, често гледају и препознају нас, а не ми филмове. Шта бисте рекли, ко су ваши гледаоци?

Људи који пате, надају се добру, питају се у чему је смисао њиховог живота.

• Свакако је очекивано било да филм доживи велику гледаност у Грчкој. Али публика га је добро примила свугде где се приказивао. Да ли су Вас изненадиле реакције публике на Ваш филм?

Ја сам свакако пријатно изненађена. Мој приступ теми коју сам толико желела да изразим је био искључиво хуман и искрен. Баш зато што се филм бави тематиком религије, мени је био циљ да се лично што искреније изразим кроз сваки кадар, сваку сцену, сваку реч; да самим тим истински приближим светог Нектарија срцима и уму публике.

• Ремек дело – то је у свом апсолутном важењу савршен суд о стварности. Његов значај се мери свеобухватношћу којом се успешно изразила интеракција, игра између људске индивидуалности и духовног. Мислим, без претеривања, да сте створили ремек дело јер сам осетио трпљење и благослов. Осетио сам укус живота. Шта је живот по Вама, Јелена?

Ја верујем да је прави живот Онај Ко даје живот у изобиљу. Онај Ко је Живот, Пут и Истина. Ово се може разумети само ако се окуси. Кад се окуси онда су речи сувишне.

• Режисер се обично труди да мизансцен набије експресивношћу доводећи до израза смисао сцене и њен подтекст . Ви сте нам дали слику Евед Јахвеа  у личност Светог Нектарија Егинског. Светитељи су Богочовек продужен кроз векове. Један наш дивни колега је дао синчићу име Нектарије. Његов култ је снажан у нас. Исаија вели: „Изникао је пред њим као изданак, као корен из земље сасушене. Није имао ни стас ни лепоту да бисмо га гледали, ни појаву да би нам се свидео. Презрен је био и одбачен од људи, пун бола и болести. Окретали су лице од њега, презрен је био и одбациван.“ (Ис 53 2- 4) Да ли бисте нешто рекли о смислу страдања?

Наш Свети Ава Јустин каже да су живот и сва страдања бесмислена без Богочовека Исуса Христа. Само у Богочовеку Христу живот добија смисао. Једино што ја могу да изразим на ову тему је делић мог личног искуства. До данас се сећам собе у Њујорку где сам живела кад ми је било 18 година. Сећам се момената кад је било јако тешко, момената кад се није знало где, одакле, куда. И онда баш у тим моментима безнађа појави се мир, топлина, осећај без трунке страха, уверење да ниси сам, да је све у добрим рукама. То никада нећу заборавити.

• Живо ткање уметичке слике Вас води кроз лепе пределе Грчке. Дочарали сте нам епоху нашег светитеља који је био и одличан историчар и научник. (Рад о њему ми је био објављен у Богословљу.) Пушио је и једну научничку лулу. Нисте стављали акценат на тај његов рад. Зашто?

Кад сам писала сценарио, морала сам да се одлучим о чему правим филм. О светом Нектарију можемо направити двадесет филмова, али режисер мора да одлучи која ће се тема прожимати кроз сваки кадар и сцену. Једна од главних тема мога филма је да жеља и глад за влашћу и богатством уништавају човека. Мој фокус је био на унутрашњости, на емоцији. Самим тим неки важни детаљи нису могли бити фокус јер би нас избацили из емоције и ритма. Свети Нектарије је написао много дивних књига и надам се да ће његова дела бити доступна читаоцима у Србији.

• Филм је уметничко дело на коме сарађује велики број људи, читав тим, а глумци представљају веома битан део тог тима. Ви сте за свој филм изабрали одличне глумце из различитих земаља који су заиста на платну проживели своје ликове. Арис Серветалис, грчки глумац у насловној улози, искрено и уверљиво је произнео лик Светог Нектарија. Познати руски глумац Александр Петров је изванредно одиграо улогу Костаса, ученика и пријатеља Св. Нектарија. Америчка филмска звезда Мики Рурк, чије појављивање у филму је изазвало највеће интересовање, имао је улогу парализованог човека који је доживео исцељење. Како сте изабрали ове глумце за свој филм и како је дошло до сарадње са њима? Реците нам, молим Вас, нешто о раду са сваким од њих.

Познати филмски режисер Џон Хјустон је једном приликом рекао да обавља већину своје режије док бира глумце. Потрага за глумцима је била једна од пресудних ствари за мој филм. Поред очигледног талента, било ми је важно да одаберем глумце који и ако ни реч не проговоре, имају својства и квалитет особе коју играју. Најбољи пример за то је Арис Серветалис. Он је изванредан глумац, али он исто тако поседује ауру некога ко заиста може бити свети човек. Пошто смо филм снимали на енглеском језику за интернационалну дистрибуцију, били смо принуђени да одаберемо пар глумаца који су познати на светској сцени. Александар Петров је веома популаран у Русији и имали смо среће да је релативно брзо прочитао сценарио и пристао да игра улогу. Саша и ја смо детаљно разрадили његову улогу. Било му је кристално јасно шта је радио и чему је тежио у свакој сцени. Зато и без једне пробе (није било проба са глумцима), због јасно разрађеног конфликта, глумци су лако упливали у улоге. Што се тиче Мики Рурка, он ми је био на памети много пре почетка продукције. Пре доста година у Лос Анђелесу, била сам на премијери филма ‘Залог’. Сећам се да се радња филма одвијала споро и тешко као и тема филма. Негде на средини филма појављује се Мики Рурк у једној сцени са Џек Николсоном. Мики је практички имао монолог. Та сцена је била толико невероватно јака и срцепарајућа да је никада нисам заборавила. Када сам написала улогу парализованог човека, Мики Рурк ми је био на уму. Не може свако да игра парализованог човека на самрти који поводом чуда устаје и хода. То мора да буде изванредан глумац који зна шта значе патња и мука, коме се патња оцртава на лицу и који има срце да то покаже. Због привржености светитељима и вери Мики је пристао да игра мању, али јако тешку и значајну улогу. Не само да није било пробе, већ је Мики захтевао да уради сцену само једном, због тежине садржаја сцене. Тако је и било.

• Након успеха филма „Божији човек“, да ли бисте волели да снимите филм о Светом Сави или неком другом нашем, српском духовном горостасу? Размишљате ли о томе?

Волела бих.  Размишљам о томе.

 Разговор водио професор Горан Раденковић (Богословија Св. Саве у Београду) 

У издању „Библоса“ појавила се лепа књига коју је о Достојевском написала преподобномученица Марија Скопцова, под насловом „Достојевски и данашњица“, у преводу Јелене Недић и Ивана Недића и са сликама Достојевсског и мати Марије које је за корице урадио владика Максим Васиљевић.

Књига је написана 1929. године и, у складу са насловом, Достојевском приступа управо из перспективе свог времена. Мати Марија је и сама имала бурну трагалачку биографију и препознавала је трагалачко искуство великог писца, али и његово виђење људске слободе као одређујуће за човека, коју је понекад тешко разликовати од самовоље. То су, може се рећи, питања која су мучила и саму мати Марију, коју је апорију између слободе и самовоље у основи и непобитно потврдила својим делом и животом и коначно смрћу у нацистичком логору, и то жртвеном смрћу за другог и уместо другог. Светитељка је, наиме, добровољно отишла у смрт уместо једне младе жене, заменивши њену одећу са логорашким бројем.

Између два рата у круговима руске емиграције већ је постојао својеврстан култ Достојевског, и он је био један од беочуга који су их везивали како за своју домовину, тако и између себе, али и, с обзиром на универзални значај његовог дела који су често истицали, и са Европом у којој су се обрели.

Мати Марија Достојевског правилно види пре свега као писца, уметника, а претежно је интересује и интригира његово разумевање човека. Велики писац, по њој, „велича“ човека управо кроз оно најмање и најпониженије у њему, у ком се и кроз које се најбоље назире његов божански лик, јасније и снажније него у његовом узношењу, гордости или конформираности. Сусрет са овим писцем је искуство, он је вододелница у људској историји али и међу људима међусобно и у човеку самом. Људи се, према њој деле на оне који су само читали Достојевског, али нису кренули његовим путем, и оних који јесу, који су били спремни да се суоче са муком и жалошћу, страдањам и сумњом, унутрашњим и спољашњим борбама, његовим „осана“.

Достојевски је тако дубоко заронио у дубину људске душе да је тек кроз њу могао да сагледа спољашњи свет, који није укинут или сведен на илузије, али прожет је људском унутрашњошћу, раскидајући заправо јасну границу између спољашњег и унутрашњег и свакако је не сводећи на предметни однос субјекта и објекта.

Иако некад представљају носиоце идеја, јунаци Достојевског никада нису њихово пуко отелотворење, него конкретни, високоиндивиуализовани и непоновљиви појединци  „од крви и меса“, који живе у свом месту и времену. Али он своје јунаке као да пушта на пробу слободе, простор слободе, који има основ у њима самима, у њиховој боголикости заправо, и која да их искључује из уобичајеног светског поретка, испробавајући га наспрам људске слободе и људску слободу наспрам тог поретка. Човеку је, закључак је који доноси Скопцова о Достојевском, неоходна слобода да би уопште постојао и био човек, а не ствар, не „клавирска дирка“.

Али пошто је пали свет хаос или макар увек на рубу хаоса и пошто је људска слобода увек на рубу самовоље, која је један још гори хаос, јер је људски, вољни, наспрам бесвесности и неслободе материје, шта је то што човеку „преостаје пред лицем хаоса и бесмисла, у његовој немоћи и распарчаности“? Мати Марија на то одговара како је једино, својим животним подвигом сведочећи, и могла да одговори – једино „сажаљење према себи сличнима, једна самртна нежност према свакој травчици“. Људи, науспрот хаосу и насиљу , имају потребу да се прибијају један уз друе пред претњом пропасти, грејући се међусобно телима и – љубављу.

Човечанство је пало, пао је човек, али Достојевски га, према светитељки, не прекорева, него му се диви што у његовом срцу још увек има места за Бога, за тежњу за Богом, у његовом мраку и мраку који га окружује још места за светлост и уопште некакво знање и слутњу светлости. То за њега значи да је Христова истина сродила са човековом душом, да је, како би се рекло, „људска душа хришћанка“, што је најбоља потврда човекове боголикости, створености по лику Божијем.

А та светлост у свету делује као светлост љубави, као љубав која отапа хладноћу света, растапа окове наших кавеза, раствара царства којима влада насиље и сурвост, прорачун који човека своди на предмет и број, којим влада „кнез овога света“. Науспрот насилном путу „Рима“, царства дакле, света овога, „истиче се Христова слобода, слободно јединство љубави које остварује Црква“, која је „једина потпуна, од самовоље слободна, истинска слобода у Христу“ и „предмет крајњег очекивања и наде човечанства“.

Као емигранткињу, мати Марију је занимало и питање судбине и евентуалне мисије руског народа, па је истраживала и идеје Достојевског о „народу богоносцу“. А за њу то није могло бити ништа друго – никаква национална, културна, цивилизацијска или нека друга овосветска гордост и престиж – него једино тежња, права бол за истином, и то не неком апстрактном истином, него оном која је Христос и за свеопштим јединством у тој истини, јер ко воли Бога, као и Он жели да сви учествују у тој истини, да се сви спасу. Стање једног народа и његова улога у свету и човечанству није у сили оружја, ресурса, новца или спољашње културе, него је одређена ликом Христовим: једино „у Њему нема зла и нема Њему равног у свету“. Сваки народ, па и руски, према мати Марији, може бити велики само ако „носи у себи истину Христову“.

А та истина није ни у законима, ни у обичајима, ни у владару, ни у државној управи, него у срцу сваког од нас, као јединствене и непоновљиве личности, и зато смо сви ми одговорни, застрашујуће одговорни, и не можемо своју одговорност преместити на народ, државу, било кога и било шта изван и изнад нас самих. Мати Марија је животом и смрћу посведочила своју спремност на ту и такву истину. А ми, да ли смо и ми на тако нешто спремни? Од сваког од нас, дакле, зависи судбина света.

Марија га је спасила. Нека га исто тако, на себи својствен начин, спаси свако од нас.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса