Циклус филмова "Хришћански кинематограф" наставља се у црквеној књижари "Слово" у центру Београда у четвртак 23. априла 2026. године од 19 часова и 30 минута, а на програму је филм "Симон Пустињак" редитеља Луиса Буњуела из 1965. године. О овом остварењу чувеног шпанског редитеља са посетиоцима ће, после приказивања, разговарати социолог и религиолог проф. др Дражен Павлица. Улаз је слободан, књижара "Слово" налази се у улици Ђуре Јакшића број 4.

Извор: Радио "Слово љубве"

Концерт земунских црквених хорова у част 850 година од рођења Светог Саве и 200 година од настанка Библиотеке славеносербске земунске (данас Библиотеке "Свети Сава", у саставу Библиотеке града Београда) биће приређен у среду, 22. априла, у 18 часова, у читаоници Библиотеке "Свети Сава" у Земуну (Ул. принцезе Оливере 8). На концерт позивају поменуте библиотеке и хорови три земунска храма - Рођења Пресвете Богородице, Свете Тројице и Светог оца Николаја, као музички изданци Српског грађанског читалишта, што је некадашњи назив земунске библиотеке.

Вечерас од 19 часова и 30 минута у црквеној књижари "Слово" наставља се циклус филмова "Хришћански кинематограф", покренут са благословом Патријарха српског Порфирија. На програму су филмови чувеног руског редитеља Сергеја Параџанова - кратки документарни филм "Акоп Овнатанјан" и играни филм "Боја нара". Разговор о овим остварењима са посетиоцима ће после приказивања водити проф. др Ана Јаковљевић Радуновић. Улаз је слободан, књижара "Слово", улица Ђуре Јакшића број 4.

Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, мешовити и дечији хор Првог Београдског Певачког Друштва приредиће у суботу 18. априла 2026. године, добротворни концерт посвећен обнови Задужбине Илије Милосављевића Коларца. Хорови ће управо у великој сали чувеног "Коларца", под руководством диригената Бојана Стојчевића и Радмиле Кнежевић, изводити дела српске духовне и световне музике, са солистом, сопраном Радмилом Влајић Иванишевић. Један од најстаријих хорова у Србији ће овим концертом дати подршку обнови Коларчеве Задужбине и на посебан начин указати на одговорност свих нас према сопственом културном наслеђу. Целокупан приход од продаје карата намењен је Коларчевој Задужбини, те се позивају сви људи добре воље да подрже овај догађај. Субота, 18. април, велика сала Коларчеве Задужбине, 19 часова.

Извор: Радио "Слово љубве"

Црквена књижара "Слово" позива вас да у четвртак 2. априла 2026. године од 18 часова и 30 минута, присуствујете представљању нових песама о. Романа Матјушина у преводу Зоране Дорословац и препеву др Зорице Кубуровић. Ово поетско-музичко вече украсиће и вокални солиста Филип Вучић, а књиге о. Романа биће доступне заинтересованима по посебној цени. Књижара "Слово", улица Ђуре Јакшића број 4, добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

Историја не мора увек да буде низ година, датума и битака које ученици покушавају да запамте, и то углавном само до првог одговарања. Она може бити и узбудљива галерија људи, карактера и необичних прича. Управо такву историју доноси нам недавно објављена књига Креативног центра Приче о славним именима и надимцима.

Кроз деведесет занимљивих прича о надимцима великих личности – од краљева и војсковођа до знаменитих жена – читаоци откривају како су карактер, дела и понекад необичне околности обликовали имена по којима их историја памти. О настанку ове књиге, њеним јунацима и сарадњи текста и илустрације разговарали смо са аутором Урошем Миливојевићем и илустратором Борисом Кузмановићем. 

Историјске личности најчешће упознајемо кроз године, битке и догађаје. Ви сте их представили кроз њихове надимке. Како сте дошли на ту интересантну идеју?

Разне идеје ми се поодавно врзмају по глави, већину успем и да запишем, а неке чак и да истерам до краја. Када предајете историју у основној школи, као што је то био мој случај, наравно да ћете морати да поменете поједине личности уз одговарајући надимак (Константин Велики, Фридрих Барбароса, Ричард Лавље Срце, Стефан Првовенчани…), а понегде је, ретко додуше, надимак потпуно истиснуо име и презиме (Карађорђе, Стаљин…). Ту и тамо поменете још понешто што би требало да уђе у општу културу наших младих нараштаја, на пример, зашто је Луј XIV постао познат као Краљ Сунце или наш цар Урош као Нејаки. Друго, једном ми је дошла у руке књига британског аутора Роберта Истона Fat, Bald and Worthless, која се управо бави занимљивим надимцима историјских личности. Но, Истонова књига је, и поред несумњиве ерудиције аутора, понегде преслободна у интерпретацији, а неретко и нетачна у погледу личности из Источне и Централне Европе, али и других делова света, те тако реших да напишем својеврсни лексикон који би био од користи ученицима, наставницима, родитељима, као и свима осталима, а с друге стране, и да пружим прецизнију књигу у којој ће бити места и за личности из наше историје.

У књизи читамо о чак деведесет личности. По ком критеријуму сте бирали ко ће се наћи у овом славном друштву? Да ли је било оних који су на крају ипак морали да „отпадну“? 

Било је више критеријума. Првобитни списак био је, наравно, много шири. Рецимо, има доста владара који имају, из оправданих или мање оправданих разлога, надимак Велики. Направили смо неки пресек и одлучили да ту буду ови Велики за које свакако знате, на пример, Александар Велики, Петар Велики, Константин Велики, Милош Велики. Затим, нисам желео да се у књизи нађу разни непристојни надимци. Има грубих, али мислим да смо њихов број свели на кашичицу. Наравно, низ прича је ипак морао да отпадне у договору са уредништвом. Морам признати да није било лако одолети жељи да се што више истражи, прочита и запише…

Дуго сте радили као наставник историје. Колико вам је искуство из учионице помогло да формирате стил којим сте историјске догађаје пренели као занимљиву причу, а не као низ сувопарних података?

Помогло је у великој мери, наравно, а помогло је и моје родитељско искуство. Понекад помажем својој деци да савладају лектиру или друге текстове који се обрађују на часовима српског језика и књижевност. А шта ово значи? Како се ово или оно другачије каже? А зашто баш тако? – то су питања која нас обично заокупљају. Свој стил сам градио годинама, трудио сам се да мало утичем на ученике у погледу поштовања правописа, обогаћивања речника, разумевања прочитаног, размишљања о томе како да неке теме сажмемо или проширимо… То је, да тако кажем, вечита потрага.

У приче сте уткали бројне анегдоте и оживели сцене из живота славних личности, али сте унели и цитате из научне литературе. Како сте одржавали равнотежу између приповедачке живости и научне веродостојности током писања?

Научна веродостојност ипак мора да буде на првом месту. Пратим медије колико могу, а сада помало и друштвене мреже и портале.

Интересантно је, али помало и страшно на неки начин, како потпуне дезинформације, које је неко смислио у часовима доколице или из неких својих потреба, постају „истине“ које људи жучно и насилно бране на интернету, а онда и по телевизијама и штампи, месецима и годинама. Застрашујуће. Зато, кажем, научна веродостојност мора да буде испред добре приче, приповедања и слично.

С друге стране, људи су смишљали и писали анегдоте о славним личностима или, како бисмо данас рекли, романтизоване (полуфиктивне) биографије још од давних времена. Александру Великом су била интересантна претеривања Онесикрита, једног од његових дворских историчара. Слушајући Онесикрита, Александар се, кажу, смејао и питао да ли ће људи све то читати и после његове смрти… И ево, више од 2.300 година касније читамо, уживамо и размишљамо о томе како су и зашто антички или средњовековни биографи обликовали своје јунаке.

Посебно место у књизи заузимају личности из српске историје. Колико вам је било важно да и оне уђу у овај избор, као својеврстан подсетник на богатство наше историјске баштине?

Било ми је јако, јако важно и мислим да се то и примећује. Дуго сам размишљао о концепцији и обиму књиге, о томе шта би све из опште историје просто морало да уђе у ову књигу, а паралелно и о томе које би личности из наше историје могле и морале да се нађу у њој. Када би ми се раније ученици жалили на бројност, на пример, немањићких владара и на чињеницу да су се сви звали врло слично, ја сам их тешио чињеницом да су Французи имали укупно осамнаест Лујева и једно десет владара по имену Шарл. Задовољан сам јер смо представили низ средњовековних личности, од Првовенчаног до Црног човека, али и нововековних. Жеља је била да се и наша историја стави у контекст светске и европске, а ту су и разни византијски, османски, угарски, аустријски и руски владари, који су такође утицали на историјску плиму и осеку у нашим крајевима.

Са којом од ових историјских личности бисте највише волели да се лично упознате и поразговарате?

Тешко питање и, право да вам кажем, вероватно не бих волео да сретнем већину њих. На ком језику бисмо причали, и о чему? Морало би да буде неких правила, и то из више разлога, као у оној приповеци Реја Бредберија о комерцијалним путовањима времепловом у прошлост. Нисам једини међу људима XXI века који уображава да би нешто што зна могло да измени прошлост набоље. Како одолети да не посаветујете Карађорђа да се не враћа у Србију или кнеза Михаила да не иде у планирану шетњу у Кошутњак… Све су то занимљиве теме. Тако да ћу овде искористити бонус и избећи директан одговор. 

Задатак да ову занимљиву књигу илуструје добио је Борис Кузмановић, а колико је био на висини задатка доказује и то што је управо ово издање проглашено најлепшом књигом на Новосадском сајму.

Преплитање текста и илустрација даје живу динамику овој књизи. У њој се сусрећу чињенице и хумор, озбиљност и игра. Колико је за илустратора изазовно цртати историјске великане тако да буду представљени веродостојно, али и да буду блиски младим читаоцима?

Наши савременици који на овакав или онакав начин „обликују“ нашу свакодневицу нису нам толико забавни нити смешни, јер њихове политичке одлуке осећамо на својој кожи. Међутим, с временском дистанцом која спира неправду и неугодности, уз такве личности остају везана само пријатна или мање пријатна сећања, често обојена анегдотама или хумором. Хумор је свакако лек за свако време, па му често прибегавамо као одбрани и одговору на тешке прилике. Младим људима је свакако интересантније и лакше да виде, науче или осете епоху или личност путем слике која је аутентична, забавна или несвакидашња. Ствар је перспективе на који начин приближити и тумачити друштво и појединце – кроз призму Гогоља који свет описује гротеском, на пример, или као Шекспир који свет тумачи крхкошћу људских карактера. 

Кроз књигу дефилује деведесет личности из разних историјских епоха. Како сте приступили визуелном обликовању тако разноликог историјског „кастинга” да бисте успели да их представите овако верно, а опет стилски уједначено?

Приступ у тумачењу карактера јe шекспировски – „Сав свет је позорница, где људи сви тек глуме“ – а лаган флуидан цртеж има функцију благо карикираног, готово памфлетског израза, који се лако посматра, разуме и памти. Пошто кроз књигу дефилује деведесет ликова, ту лаганост цртежа сам сматрао адекватном како би на читаоца деловао неоптерећујуће, а ипак визуелно разумљиво и интригантно у интерпретацији са идејом држања пажње од корица до корица. 

Ваше илустрације нису само естетски додатак и пратња тексту већ и својеврстан коментар, често духовит и ироничан. Шта вас је највише инспирисало да тако успешно представите не само изглед већ и карактер личности, тј. дух надимка који личност носи?

Као што сам малопре навео, све је ствар перспективе коју имамо у тумачењу догађаја. Иако као разумна бића треба да етички сагледамо поступке појединаца и озбиљност ситуација које на нас делују директно или индиректно, нашем сензибилитету преостаје да изабере начин „складиштења“ тих чињеница у мисаоном коду. Као што постоје опште тврдње о тумачењу живота – да ли га видимо као полупразну или као полупуну чашу – тако пређашње и актуелне догађаје, које кроје мали и велики људи, можемо да тумачимо или као део апсурда или као део позоришне комедије. Чини ми се да је тај нушићевски лаки комад дубоко уткан у наш менталитет и разумевање света око нас, али и у индивидуално поимање – како је мени разумније да прихватам и разумем људске одлуке и поступке, али и друштвена кретања. 

Која личност вам је била најинспиративнија за илустровање? Да ли је било неких тежих, оних чијих портрета нема пуно у историјским изворима?

Када сам видео овако широку палету људских природа и карактера – од социопата и махнитих типова, преко шарлатана, до филантропа, стоика и вештих државника – којима је судбина наменила најразличитије улоге, помислио сам колико су нам они заправо блиски, иако одвојени огромним временским размацима, заправо су једни крај других утиснути као да су сада и овде управо са нама. Тешко је рећи која личност је била посебно интересантна, али свакако да су најзанимљивије оне личности које прате контроверзе и приче које се граниче с легендама, личности у чијем животу је било пуно обрта.

Као што је био случај са мном, вероватно ће и на читаоце најјачи утисак оставити крволоци, бизарни ликови, страствени или екстремни ликови, чије одлуке надолазе попут цунамија. Онда се појаве мирне природе, духовници и стоици који нам помогну да предахнемо и спремимо се за следећу несвакидашњу аутентичну личност. 

https://zelenaucionica.com/kad-istorija-postane-zabava-knjiga-koja-nam-otkriva-kako-su-vladari-dobijali-nadimke-veliki-prvovencani-lavlje-srce-nejaki/

У четвртак, 25. марта 2026. године, у црквеној књижари "Слово" у улици Ђуре Јакшића број 4, поводом упокојења Католикоса-Патријарха Тбилисија и све Грузије Илије II, биће приказани документарни филмови "Патријарх Илија II" из 2015. године и "Свети Гаврило Ургебадзе" из 2013. године, аутора Јулије Варенцове и редитеља Константина Голенчика. После пројекције, разговор ће водити Цисана Мурусидзе, позоришни редитељ. Књиге о патријарху Илији, Светом Гаврилу Грузијском и Грузији продаваће се са попустом 10%. Улаз је слободан.

Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија, у среду 25. марта 2026. године биће настављени "Разговори о филму" у организацији Мисионарске делатности храма св. Саве на Врачару. заинтересовани ће моћи да чују предавање на тему "Православна Далмација", погледају филмове из серијала "Монашки кувар" и чују два изузетна говорника: продуцента и редитеља Миљана Гогића и филмолога, филмског критичара и теоретичара филма Божидара Зечевића. Почетак сабрања у Парохијском дому Храма на Врачару је у 19 часова и 30 минута, улаз је слободан, сви су добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

У Београду друге половине 19. века салонска окупљања интелектуалаца имала су своју предисторију још у тридесетим годинама, када је у кући Јеврема Обреновића организован први салон, у којем су учествовали песници, научници и припадници владајуће елите.

У париском стану крајем 18. и почетком 19. века, врата нису била само физичка препрека – она су отварала свет разговора, уметности и идеја. У одређене вечери, иза тешких завеса и под светлом свећа, окупљали су се гости који нису долазили због друштвеног престижа, већ због разговора, нових идеја и уметничких извођења. Читало се наглас, коментарисале су се новине, дискутовало се о књигама и рукописима који још нису били штампани, слушала се музика, а политика се провлачила кроз дискретне шале и алузије. Атмосфера је често била напета, а опет интимна: мирис свеже кафе или чаја мешао се са звуцима клавира и тишином између реченица. Ти простори нису били ни јавни ни сасвим приватни. Били су салони: места где је култура имала своју привремену адресу. Салонска култура Европе 19. века развијала се у периоду пре појаве масовних медија и пре професионализације културног живота. Управо зато су салони, клубови и чајџинице преузимали улогу коју ће касније имати књижевне трибине, концертне дворане и културни центри. У њима се није само разговарало о уметности – она се ту и обликовала.

Париз: од салонске интиме до јавне расправе

У Паризу у 18. и почетком 19. века идеје нису настајале у тишини радних соба, већ у разговору. У дневним собама претвореним у позорнице, под светлом свећа и уз пригушене гласове, окупљали су се писци, уметници и политичари, свесни да се свака изговорена мисао може прелити из приватног простора у јавни живот.

Париски салони били су најпознатији и најутицајнији модел таквог окупљања. Мадам Рекамије организовала је вечери у свом стану на Rue du Mont Blanc, где су се сусретали песници, уметници и политичари различитих уверења. Њена елеганција и осећај за меру обликовали су тон разговора, а један савременик забележио је да је „чак и тишина у њеном салону имала укус и мирис”. Позната је епизода из 1815. године када је млади Хектор Берлиоз у њеном салону први пут чуо отворену критику свог дела – искуство које је касније у мемоарима описао као пресудно за његово укључивање у париски културни круг.

Још израженије политички обојен био је салон Мадам де Стал, интелектуалке и неуморне критичарке Наполеоновог режима. У њеном стану на Rue de Richelieu окупљали су се либерални мислиоци из целе Европе, а мемоари савременика сведоче да су разговори о књижевности и филозофији често служили као прикривен канал политичких порука. Једна анегдота говори о Бењамину Константу, једном од најзначајнијих либералних мислилаца епохе и блиском сараднику домаћице, који је због сталног надзора цензуре своје идеје најпре изговарао у салонској интими, а тек касније их препуштао штампи. Фрагменте есеја скривао је испод стола и читао их полугласно само Мадам де Стал и најужем кругу слушалаца.

Салони су били строго уређени простори: домаћице су бирале госте, одређивале теме и надгледале ток разговора. Идеје које су се у њима рађале наставиле су живот у књигама, новинама и политичким програмима. Култура је тада била изразито друштвени чин – настајала је у сусрету, у размени, у пажљиво вођеном дијалогу.

Неколико улица даље, у другачијем амбијенту, исти разговори добијали су ширу публику. Кафе „Прокоп” (отворен још 1686. године) представљао је прелаз између салона и јавног простора. За његовим столовима седели су Волтер, Дидро и Русо, а касније и писци и политички мислиоци 19. века. Разлика у односу на салоне била је у доступности: у кафе је могло да се уђе без позивнице, али не и без способности да се учествује у разговору.

Волтер је у својим писмима забележио да се у париским кафеима „мисли размењују брже него писма”, док је Дидро „Прокоп” доживљавао као продужетак рада на Енциклопедији – место где се идеје проверавају у разговору пре него што заврше на папиру. Русо, иако критички настројен према салонској извештачености, управо је у тим просторима први пут суочавао своје рукописе са публиком, што је касније и сам признао у исповедним записима.

Забележено је да су посетиоци „Прокопа” водили и својеврсне „дневнике дискусија”, бележећи ко је шта предложио или оспорио. Један француски мемоариста описао је вече у „Прокопу” као амбијент у којем се учило како бити део урбане културе, где мисао путује брже од ногу, а идеје плешу између шољица и столова.

Париски салони и кафеи нису били супротстављени простори, већ различите фазе истог културног процеса: оно што се у салонима изговарало у кругу позваних, у кафеима је добијало ширу јавност и управо је ту започињао живот идеја изван зидова дневних соба.

Лондон: клуб као институција тишине

Док је Париз неговао разговор, Лондон је развијао другачији модел окупљања – gentlemen’s clubs и чајџинице које су служиле као места сусрета елите. Међу најпознатијима био је „Вајтс” у St. James’s Street, основан још 1693. године као чоколадни салон, а током 19. века постао је простор окупљања аристократије и политичара. Познат је не само по дискретним разговорима већ и по церемонијалним друштвеним играма. Чланови су ту читали, играли билијар или шах, али свака реч имала је тежину, а клуб је био готово као други дом са приватним трпезаријама, библиотекама и просторима за дискретне сусрете.

Поред „Вајтса”, „Атенеум” (Athenaeum) на Pall Mallu био је клуб посебно окренут интелектуалним разговорима. Основан 1824. године, окупљао је научнике, уметнике и писце, људе чији је рад већ тада обликовао британску јавну мисао. Међу члановима су били физичар и хемичар Мајкл Фарадеј, који је обављао и дужност секретара клуба, затим хемичар и председник Краљевског друштва сер Хамфри Дејви, као и писци и мислиоци попут Чарлса Дикенса и природњака Чарлса Дарвина. Тиха библиотека и собе за читање постајале су позорнице за расправе о новим књигама, научним открићима и друштвеним питањима, али уз строга правила уздржаности – коментари су се размењивали тек када би гости напустили простор.

Светло гас-лампи падало је на тамне дрвене столове, чланови су пажљиво прегледали дневнике и белешке о новим чланцима или књигама, а повремено би неко тихо добацио неку опаску о најновијој политичкој дебати у Парламенту. Атмосфера је била тиха и уздржана, свака реч имала је тежину.

У Лондону су даме, док су мушкарци разговарали и планирали у клубовима, посећивале чајџинице: полујавне просторе намењене женским разговорима, читању и дружењу. Чај је постао ритуал друштвеног понашања, а простор је учио бонтону и друштвеним вештинама. Мемоари тог времена сведоче о тихој, али интелектуално набијеној атмосфери: жене су читале наглас нове романе, упијале расправе о уметности и критички коментарисале књижевне фрагменте. Једна сачувана сцена описује како је нека госпођа, након што је прочитала одломак новог романа, подигла обрве и промрмљала о претенциозности аутора, што је изазвало тихи смех и низ шапатних коментара присутних.

Ови лондонски простори нису били само места сусрета: у њима се развијао културни живот кроз разговоре и записе који су касније штампани и излазили у текстовима, дневницима и публикацијама.

Беч и женски салонски свет

У Бечу с краја 18. и почетка 19. века салони Фани фон Арнштајн (Fanny von Arnstein) спајали су дипломатију, уметност и музику у јединствен друштвени ритуал. У њеној кући окупљали су се музичари, аристократе и државни представници, а забележено је да су нека нова музичка дела први пут извођена управо у том салонском окружењу. Међу гостима се помиње и Лудвиг ван Бетовен, коме је Арнштајнова била мецена и заштитница; савременици бележе да су током извођења владала строга правила – ни шапат, ни померање столице нису смели да се чују.

У таквом амбијенту сусретали су се представници различитих европских држава, међу њима и руски амбасадор Андреј Разумовски, велики покровитељ музике и Бетовенов пријатељ. Једна анегдота, забележена у сећањима савременика, говори како је Фани фон Арнштајн ненаметљиво опоменула Разумовског, који је, по уласку у салон, пропустио да се поклони музичару пре почетка извођења. Тај дискретан гест јасно је показивао да у бечком салонском свету бонтон и уметност стоје изнад дипломатије.

Беч је у то време био истовремено престоница музике и важно средиште европске дипломатије, град у којем су разговори о квартетима, симфонијама или операма често водили ка озбиљнијим политичким темама. Салонске вечери одвијале су се у миру приватних станова, али у урбаној средини у којој је музика већ тада обликовала свакодневицу. Неколико деценија касније, у другој половини 19. века, подигнута је зграда бечке Опере као симбол тог музичког живота. У истој мрежи друштвених ритуала – вечера, разговора и музике – гости су након салона често свраћали у кафе на чај или десерт; међу омиљеним посластицама била је и захер торта, осмишљена средином 19. века за кнеза Метерниха, која је с временом постала саставни део бечког културног идентитета.

Српски културни клуб: Београд 19. века

У Београду друге половине 19. века салонска окупљања интелектуалаца имала су своју предисторију још у тридесетим годинама, када је у кући Јеврема Обреновића организован први салон, у којем су учествовали песници, научници и припадници владајуће елите. Током наредних деценија, слична окупљања одржавала су се у приватним становима и салонским домовима у културном језгру града, нарочито око данашњих улица Кнез Михаилове и Змај Јовине, где су се сусретали писци, професори и јавне личности престонице, која се убрзано урбанизовала према европским узорима. Међу важнијим местима сусрета био је и дом породице Хербез – Теодор и Јеленка Хербез држали су салон опремљен намештајем из Беча, у којем су се редовно састајали интелектуалци, министри, професори Београдског лицеја и чланови Државног савета.

Једно од значајних места окупљања било је и Друштво пријатеља књижевности, које је кроз своје вечери окупљало писце, професоре и публицисте и функционисало као неформални интелектуални центар престонице. Међу кључним фигурама ових вечери истицао се Стојан Новаковић, историчар, професор, дипломата и политичар, један од најзначајнијих српских умова свога времена. Аутор важних научних радова о српској прошлости и књижевности, Новаковић је истовремено био дубоко укључен у државну управу и дипломатију, обављајући дужности министра просвете, министра унутрашњих и спољних послова, као и председника Владе Србије.

Разговори у београдским салонима често су започињали књижевним темама, али су се брзо ширили ка питањима образовања, националног идентитета и културних пројеката који су обликовали модерну Србију. Међу сталним гостима био је и Лаза Костић, један од најистакнутијих песника српског романтизма, познат не само по поезији већ и по снажном интелектуалном ангажману у новинарству и политичкој мисли. Костић је у тим круговима умео да прочита делове својих рукописа и сачека критику присутних – ритуал који је учвршћивао међусобно поверење и осећај заједништва.

Атмосфера тих вечери подсећала је на европске салоне: светлост лампи, мирис папира и свеже поште, расправе које су трајале до касно у ноћ и неформална размена идеја међу припадницима београдске културне елите. У таквим просторима стварале су се мреже које су касније утицале на оснивање и развој институција попут Српске књижевне задруге, основане 1892. године као место окупљања и издавачког рада домаћих и страних писаца. Данас салони и клупски простори изгледају мање важни, али и даље инспиришу. Документарне слике, гравуре и ентеријери тих простора подсећају да култура није настајала у вакууму. Она је обликована у сусретима, разговорима, интерпретацијама и тишини између реченица. Париз, Лондон, Беч и Београд показују да је култура некада имала адресу и да су врата, чак и затворена, била отворена за идеје.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/578098/kultura/kultura-koja-je-imala-adresu

Борисав Бора Станковић (1876–1927) аутор је чије стваралаштво осцилује између два наизглед супротстављена погледа на провинцијски живот. С једне стране, његова дела одишу носталгијом за прошлим временима, за старим обичајима, културом и начином живота који се чини аутентичнијим и вреднијим од онога што долази с модернизацијом. С друге стране, кроз судбине својих јунака, Станковић разоткрива мрачну страну провинцијског живота – учмалост, малограђанштину, оговарање, ригидне норме и предрасуде које гуше индивидуалност и љубав.

Носталгија коју је Станковић гајио према прошлости, нарочито оном периоду када су обичаји и друштвена правила били јасније дефинисани, представља израз потраге за нечим „аутентичним“, што је за њега имало већу вредност него оно што је дошло касније, у модерним временима. У делима овог писца често се јавља идеја да су прошла времена била у неком смислу „боља“ и да су људи живели у складу са природнијим, „људскијим“ законима.

Станковић поставља питање могућности помирења између традиције и модернизације, између колективних вредности и личне слободе. У његовим делима, прошлост се појављује као извор унутрашње, понекад ирaционалне патње, видљиве у сталној потрази ликова за смирeњем које се, макар у илузији, налази само у заблудама прошлости.

Комбинација носталгије према прошлости и критике учмалости провинције има суштински двојну природу. На један начин, Станковић је „заљубљен“ у прошлост и у вредности које она носи, док са друге стране критички приказује опресивни ефекат који та прошлост има на књижевне ликове, неретко моделоване по стварним узорима. Контраст који никада није једноставно разрешење даје дубину и комплексност делима писца изузетне поетске и лирске снаге.

„Коштана“

Драма „Коштана“ представља један од најпознатијих примера такве двосмислености. Коштана, млада Ромкиња чија песма и лепота симболизују слободу и радост живота, носи судбину вечите потраге за слободом коју никада неће достићи. Старци, односно људи у зрелим годинама који носталгично уздишу за „пустим турским“ временима, исказују дубоку жељу за прошлошћу која је у њиховим очима доносила ред, хармонију и смисао. Ипак, та прошлост истовремено носи окове и норме које ограничавају младе генерације, дефинишу класне разлике и спречавају промену.

У драми „Коштана“, Митке се истиче као једна од најсложенијих фигура српске књижевности, на прелазу између традиционалног и модерног света. Његова трагика израста из унутрашњег расцепа између ероса и дужности, младости и зрелости, слободе и поретка. У том расцепу обликује се лик који припада и локалном амбијенту Врања и универзалном простору европске књижевне мисли.

Митке носи у себи искуство бећарског живота, света песме, вина и ноћне слободе. У зрелим годинама постаје угледни домаћин, чувар части и породичног поретка. Тај спољашњи ауторитет прати унутрашње осећање губитка. Коштана се пред њим појављује као жива пројекција изгубљене младости, телесни и звучни подсетник на време пуне виталности. Њена песма активира потиснути ерос и буди снагу која је годинама обуздавана у име друштвене стабилности.

Миткетова чежња има двоструку структуру: еротску и егзистенцијалну. Еротска се огледа у снажном осећању привлачности према животној енергији коју Коштана емитује; егзистенцијална се испољава као свест о пролазности. Патња добија онтолошку тежину јер се односи на време које је неповратно прошло и на могућности које су остале у сфери неоствареног.

У културном оквиру који Станковић обликује, дужност има предност над личном жељом. Част породице и углед заједнице одређују животни хоризонт. Митке прихвата ту структуру и у њој гради свој друштвени идентитет. Његова „старост“, иако он биолошки још увек није старац, поприма духовни карактер: она представља умор од сопственог пристајања и дугогодишње дисциплине. Трагика настаје из напетости између индивидуалног нагона и колективне норме.

Свест о том расцепу чини га сложеним јунаком модерне осетљивости. Он поседује јасну представу о сопственом губитку и у тој свести налази извор бола. Та свест му омогућава да препозна цену избора који је обликовао читав живот.

У драми „Вишњик“ Антона Чехова, лик Гајева живи у атмосфери носталгије за пропалим племићким светом. Његова свест усмерена је ка прошлости која симболизује друштвени статус и културни идентитет.

Митке са Гајевом дели осећање губитка и везаност за време које је ишчезло. Тежиште Миткетове чежње лежи у личном искуству младости и еротске снаге, док се код Гајева носталгија шири на социјалну раван. Док Чехов приказује историјску пропаст класе, Станковић продубљује интимни слој човека који жали за сопственим бићем.

У роману „Госпођа Бовари“ Гистава Флобера, Ема Бовари живи у сукобу између маште и провинцијске стварности. Њена чежња покреће радикалне гестове који нарушавају друштвени поредак.

Митке и Ема деле интензитет унутрашњег незадовољства и снагу жеље. Разлика се огледа у правцу кретања: Ема гради драму кроз спољашњу акцију, док Митке проживљава драму унутрашњег сагоревања. Код Флобера страст добија облик побуне, код Станковића се преображава у тиху, продужену чежњу. Тај контраст открива различите моделе трагичности: експлозивни и контемплативни.

Антички јунаци код Софокла и Еурипида ступају у сукоб са вишим поретком, носећи у себи снажан осећај судбинске одговорности. Њихова трагика произлази из великог геста и суочавања са неминовношћу.

Филозофија Жан-Пола Сартра наглашава радикалну слободу и одговорност појединца. Из те перспективе, човек обликује себе кроз избор и сноси пуни терет последица. Миткетова судбина представља резултат избора дужности уместо страсти. Свест о изгубљеним могућностима добија егзистенцијалну димензију.

Истовремено, историјски и културни контекст у коме живи упућује на ограничења која обликују појединца. Тај аспект приближава Миткета антрополошком песимизму: човек поседује способност увида, али снагу за преображај ретко досеже у пуној мери. Митке препознаје границе сопственог живота и у том препознавању проживљава трагичну дубину.

Митке се, дакле, у „Коштани“ обликује као универзални тип човека који у зрелости сагледава цену сопственог пристајања на друштвени поредак. Чежња носи снагу ероса, свест продубљује трагичност, а трајање унутар задатог оквира даје лику посебну модерну тежину. У поређењу са Гајевом, он продубљује интимну димензију губитка; у односу на Ему Бовари, открива модел унутрашњег сагоревања; у односу на античке јунаке, показује преображај трагичног из космичког у егзистенцијално; у светлу егзистенцијализма, носи свест о избору; у хоризонту антрополошког песимизма, сведочи о границама људске снаге.

Тако Митке постаје фигура прелаза између традиције и модерности, између епске снаге страсти и тихе драме самосвести. Трагика почива у истрајном трајању чежње, у свести о пролазности и у тежини животног искуства које се сабира у једну снажну, унутрашњу драму.

„Нечиста крв“

Дуалност прошлости и садашњости, слободе и ограничења, традиције и модерности, видљива је и у роману „Нечиста крв“. Софка, централни лик, пролази кроз трагичну судбину која осликава судар старог и новог света. Њен отац, Ефенди Мита, оличење је прошлости и вредности које нестају под налетом нових, капиталистичких и похлепних богаташа. Традиционална правила удаје и мираза, која обезбеђују породични углед, претварају се у извор патње и понижења за Софку, која постаје жртва тих вредности, некада сматраних светим.

Станковић је дубок и амбивалентан аутор. Он представља критичара малограђанске учмалости и истовремено писца који се враћа у прошлост, суочавајући се са њеним ограничењима. Његови јунаци доживљавају ту дилему у сваком свом кораку, ослобађајући се окова прошлости, али често са дубоком тугом и носталгијом према ономе што је изгубљено.

Помирење носталгије према прошлости и критике провинцијализма види се као паралелна стварност коју Станковић приказује: прошлост се не идеализује без препознавања заблуда, традиција се не одбацује без суочавања са културним наслеђем и вредностима.

„Стари дани“

Збирка прича „Стари дани“ представља још један кључни аспект стваралаштва, кроз који се додатно осветљава ауторова амбивалентност према прошлости. Приче носе дубок осећај носталгије, али истовремено сведоче о стагнацији и патњи унутар затвореног и патријархалног друштва.

Назив збирке, „Стари дани“, сам по себи сугерише сету и чежњу за минулим временима. У тим причама истражују се судбине обичних људи, прожетих свакодневним борбама, сиромаштвом, љубавним разочарањима и друштвеним притисцима. Ликови често остају заробљени у ригидним нормама које гуше њихове снове и аспирације, а приче одишу меланхолијом и осећајем неизбежног пропадања.

Мотив пролазности времена и неминовности судбине присутан је у готово свакој причи. Станковић приказује свет који полако нестаје, у којем су старе породице и обичаји на заласку, док се у позадини осећа долазак нових вредности које не доносе спасење, већ нову врсту отуђености.

Посебно место заузимају приче у којима се кроз мале, свакодневне детаље разоткрива суштинска трагедија ликова. Женe чји су животи уназађени због патријархалних норми или мушкарци чија моћ и ауторитет опадају услед друштвених промена приказани су на начин који делује универзално и погађа читаоца искреношћу и снажном емоцијом.

Збирка „Стари дани“ може се посматрати као својеврсна „лиризована хроника“ једног времена које нестаје. Кроз језик богат архаизмима и „ритмичким“ описима, Станковић чува атмосферу прошлости, али истовремено критички преиспитује друштво које је нестајало заједно са тим старим данима.

Стога, „Стари дани“ пружају драгоцен увид у Станковићеву двослојну визију света: ода прошлости испуњене редом и унутрашњом хармонијом и суптилна критика тог истог света, у којем људи често остају заробљени у непоколебљивим оквирима традиције, лишени наде за промену.

Збирка поставља питање актуелно и данас – како се односити према прошлости, њеним вредностима и ограничењима. Кроз меланхоличне и дирљиве приче из „Старих дана“, али и судбине јунака „Коштане“ и „Нечисте крви“, Станковић оставља простор да сами промислимо о сложеној дилеми између традиције и модерности, сећања и заборава.

Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора

https://zelenaucionica.com/pre-150-godina-rodjen-je-bora-stankovic-autor-cija-dela-odisu-nostalgijom-i-kritikom-malogradjanstine/

У среду, 4. марта 2026. године у 18 часова, у продавници куће "Мултимедија Мјузик" ("Multimedia Music") у Сремској улици број 2, у најужем центру Београда, биће представљен нови албум Небојше Мастиловића под називом "После олује". Догађај ће бити прилика да се упознате са девет нових ауторских композиција Небојше Мастиловића, разговарате са аутором и извођачима и набавите ово издање. Среда, 4. март, 18 часова, Сремска 2.

Извор: Радио "Слово љубве"

Завод за проучавање културног развитка (ЗАПРОКУЛ) у улици Риге од Фере број 4, у уторак 24. фебруара 2026. године са почетком у 13 часова, биће домаћин свечаног отварања изложбе под називом "Пећка школа – место развоја, вештина и знања" - културно-уметничког и документарног пројекта посвећеног једној од најзначајнијих просветних и уметничких институција у Пећи и Метохији. Изложба је мали допринос сећању на благодарност Уметничке школе у Пећи 1949–1999 и обележавању 125 година од рођења и 40 година од смрти доајена косовско-метохијског сликарства Владимира Влада Радовића, а свечано отварање замишљено је као дијалог уметности, науке и поезије.

Изложба је конципирана као сведочанство о уметничком и педагошком домету Пећке школе, њеном историјском континуитету и снажном утицају на очување културног идентитета овог простора. Поставка обухвата избор радова, архивску грађу и лична сведочанства професора и ученика, представљајући школу не само као образовну установу, већ као простор духовног сазревања, дисциплине и развоја талента.

У име домаћина присутнима ће се обратити директор Завода, Владан Церовић, а у име организатора обратиће се Јована Савић Јевтић, директор Покрајинског културног центра Приштина – Лепосавић, која ће говорити о настанку идеје и концепту изложбе, као и о значају институционалне подршке очувању културног наслеђа.

Историјски и стручни значај Пећке школе у ширем контексту српске уметничке и просветне традиције представиће проф. др Јелена Павличић Шарић, док ће о културној баштини Метохије и Пећи, са посебним освртом на симболичку вредност школе као чувара идентитета и памћења, говорити др Александар Лаковић.

Посебан емотивни сегмент програма представљаће казивање песме песника и професора Раденка Бјелановића, некадашњег професора школе, посвећене сликару и професору Светозар Каменовић, чиме ће изложба добити снажну личну и поетску ноту.

Публика ће имати прилику да види уметничка дела Владимира Влада Радовића, Милана Бесарабића, Светозара Свете Каменовића, Божидара Боже Продановића, Радослава Мусе Микетића,  Верољуба Вељка Радовића, Саве Ракочевића, Трајка Стојановић Косоваца,  Благице Радовић Ратковић, Илије Шошкића, Мирка Радуловића, Драгомира Јашовића Јаше, Срећка Хаџи Вујанаца, Ђорђа Обрадовића, Павла Поповића, Добрила Доце Николића, Славка Шћепановића, Богољуба Богија Костића, Андрије Шарановића, Слободанке Прибаковић Костић, Љубомира Љубише Танасковића, Борислава Армуша, Бранислава Илића, Халка Халиловића, Драгољуба Драга Ђокића,Томислава Трифића, Џека Хоџића, Момира Армуша, Момчила Пешића, Миливоја Мишка Бабовића, Братислава Бате Анђелковића, Александара Поповића – Руског и Звонка Павличића.

Извор: ЗАПРОКУЛ

У петак, 20. фебруара 2026. године, ће у Дому омладине бити одржана промоција књиге "Кула без крова", првенац младе ауторке Биљане Макевић. Књигу је објавила издавачка кућа "Свевиђе" Епархије будимљанско-никшићке. О књизи ће говорити: Драган Амброзић, рок критичар и комуниколог; Спиридон Булатовић, новинар; Марија Телебак, адвокат, протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки и уредник издавачке куће "Свевиђе" и Биљана Макевић, аутор књиге. Промоција ће почети у 19 часова. Добро дошли!

Посетиоци Београдског Сајма књига 2025. године могли су да на штанду Епархије будимљанско-никшићке пронађу овај нови наслов. Специјални разговор о књизи који је са ауторком водила репортер нашег Радија, Ивана Обрадовић, на Сајму књига можете чути овде.

Биљанино гостовање у јутарњем програму нашег Радија можете чути ОВДЕ.

Извор: Радио "Слово љубве"