У Великој галерији Дома Војске Србије „Београд”, 10. децембра је отворена изложба под називом „Сазвежђе Доситеј”, поводом 285 година од рођења Доситеја Обрадовића, 240 година од објављивања његовог дела “Совјети здраваго разума”, 220 година од настанка чувене песме “Востани Сербие” и 20 година постојања Задужбине. На изложби су представљена уметничка дела велике вредности која се чувају у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”, Народном музеју у Београду, Матици српској и Галерији Матице српске у Новом Саду, као и у Београдском универзитету. Организатори су Задужбина „Доситеј Обрадовић”, Медија центар „Одбрана” и Управа за односе са јавношћу Министарства одбране Републике Србије. Изложба је за посетиоце отворена до 15. јануара 2025. године.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45627

У сали "Макавејев" Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1, вечерас, 11. децембра 2024. године од 20 часова, одржаће се промоција "Међународног студентског фестивала документарног филма "Бистре реке" и истоименог кампа, који су одржани од 09. до 22. јула у манастиру Студеница и селу Темска крај Пирота. Нарциса Даријевић Марковић, професор филмске и ТВ режије на ФДУ и један од организатора кампа, позива Вас да заједно погледамо резултате и радове студената са овогодишњег летњег кампа. Улаз је отворен, сви су добродошли.

Коларчева Задужбина у Београду у сарадњи са Матицом српском из Новог Сада позива вас данас од 19 сати и 30 минута на представљање 15. кола Антологијске едиције "Десет векова српске књижевности", које ће бити одржано у малој сали Задужбине на Студентском тргу. О делима ће говорити главни уредник академик Миро Вуксановић и уредници, академик Злата Бојовић и проф. др Горан Максимовић. Улаз је слободан, сви су добродошли.

Извор: Радио "Слово љубве"

Фондација "Заједно за младе" и састав "ArtDellEst", организују хуманитарно поетско-музичко вече, 2. децембра 2024. године у Руском дому у Београду, са почетком у 19 часова. Како је за Слово љубве рекао проф. др Бошко Миловановић, редовни професор на Учитељском факултету у Призрену - Лепосавићу, вокал поменутог састава, хуманитарно вече је намењено подршци младим талентима:

Извор: Радио Слово љубве

Фото: Инстаграм страница састава "ArtDellEst"

Браћа Теофиловић одржаће концерт у четвртак, 21. новембра 2024, у Дому омладине Београда, с почетком у 20 часова - јубиларни наступ поводом три деценије уметничког стваралаштва. Старији члан чувеног братског дуета, Ратко, данас је био саговорник Јутарњег програма Радија Слово љубве, даровао карте слушаоцима, а говорећи о значајном и дугом стваралаштву, између осталог, указао да је ово можда неки "пресек каријере - тачка неког новог почетка, нови мотив за будући рад". У потврдном одговору на питање да ли слуша "Слово љубве", Ратко је казао - "Волим Радио који има причу".

Извор: Радио Слово љубве

У сусрет Дану примирја, данас, 8. новембра 2024. године у 17 часова, у Атријуму Народног музеја Србије биће представљено дело из Збирке стране уметности нашег националног музеја, а које ће посетиоци у наредним данима моћи да виде. У питању је дело „Артиљеријска запрега“ из 1915. године чији је аутор Пјер Оливије Дибо, рађено у техници пастела и угљена на папиру.

Пјер Оливије Дибо (Париз, 1886 – Париз 1968) био је сликар, цртач и гравер. Највећи део његових дела изведен је у техници акварела и цртежима тушем и пером. У њима је до пуног израза дошао Дибоов особени начин изражавања. Био је виртуоз акварела, идеалног средства за његову разиграну имагинацију и топлу спонтаност. Брзим потезима Дибо је бележио пролазне тренутке свакодневног живота, његове покрете и вибрације. Истим елегантним и спонтаним стилом приказивао је сцене са коњских трка у Паризу, или купаче на плажи у Довилу.

Његов приступ ратним мотивима условио је другачији, сведенији и монументалнији рукопис. Дибо је учествовао у Првом светском рату. У зиму 1915. настао је пастел „Артиљеријска запрега“ као и акварелисани цртежи „Артиљеријски пук у покрету“, „Одмор у зиму 1915“ и „Aртиљеријска поворка“.

Дибо је био члан више уметничких друштава, излагао је редовно на Салону независних као и на Салону хумориста. Такође, био је посвећени колекционар уметничких остварења из претходних епоха. Поред цртежа старих европских мајстора, посебно се дивио Ежену Делакроа, чије је слике, аквареле и цртеже сакупљао, једнако као и Теодору Жерикоу. Припремао је монографију и свеобухватни каталог његових дела цртежа и акварела, као и неколико слика овог сликара.

Извор: Радио "Слово љубве"

Пoводом две стотине година од рођења Епископа Вићентија (Красојевића), изданка старог српског монаштва, мецене, задужбинара и члана Српског ученог друштва, 6. новембра 2024. године у Галерији науке и технике САНУ (Ђуре Јакшића 2), биће отворена централна изложба посвећена овом великом архијереју СПЦ, "Вићентије - Владика и задужбинар". На челу почасног одбора за прославу је Патријарх српски г. Порфирије, потпредседник је управитељ "Задужбине Владике Вићентија" Јевђа А. Јевђевић, а чланови су протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин; Никола Селаковић, министар културе; проф. др Зоран Кнежевић, председник САНУ; проф. др Драган Станић, председник Матице српске; проф. др Владан Ђокић, ректор Универзитета у Београду; Александар Шапић, градоначелник Београда и многи други угледни посленици из света духовности, културе и науке.

Изложбу организују Задужбина Владике Вићентија, Народни музеј Шумадије, Музеј рудничко-таковског краја и Српска академија наука и уметности.

Животопис Епископа Вићентија (Красојевића)

Родио се октобра 1824. године од благочестивих родитеља оца Ђоке и мајке Петрије у породици Красојевић у Горњој Црнући, месту које је до 1818. године било прва српска нововековна престоница и које је у време његовог рођења имало статус једног од четири кнежева двора где је дворски кнез био кнез Георгије (брат Вићентијевог деде Красоја). Красојевићи – Ђорђевићи су били у најближем пријатељству са кнезом Милошем, а касније су стајали уз саму владарску породицу као њени блиски сарадници.

ДУХОВНО ЧЕДО ПРВОГ СРПСКОГ МИТРОПОЛИТА

Претпоставља се да је Вићентија крстио сам Архимандрит враћевшнички Мелентије који се сматра његовом духовном оцем. Мелентије Павловић, који је касније постао први поглавар Српске Цркве, је малог Вићентија послао у оближњи манастир Враћевшницу да учи школу. (У манастирској цркви у припрати почивају ова два духовна горостаса један преко пута другог)

ИГУМАН И АРХИМАНДРИТ

Замонашио се 1844. године и рукоположен је за ђакона 1846. године. Као ђакон послат је у Београд где завршава два разреда Богословије. После смене династија након Светоандрејске скупштине постављен је за игумана 1859. године. Исте године 25. децембра кнез Милош га одликује златним крстом Светоандрејске скупштине. За заслуге га је црква унапредила у чин архимандрита 1870. године. Радио је а прикупљању и преписивању народних старина и архивских докумената, а библиотеку манастира Враћевшнице умножио је и уредио па је с временом постала једна од најцењенијих у Србији. У манастиру је основао и галерију слика у којој је било и неколико икона и слика с краја XVIII и почетка XIX века. Већи део галерије чинила су дела Ђуре Јакшића, који је на његов позив боравио у манастиру и насликао портрете свих српских владара и историјске композиције из Првог и Другог српског устанка. Од ових слика сачуван је само портрет кнеза Милоша. И библиотека и галерија изгореле су у пожару који је захватио манастир 1920. године. Са јужне стране манастирске цркве 1868. године почео је да гради конак данас познат као Вићентијев конак, који је изведен као велика двоспратна зграда са звоником слична палатама мађарских великаша. Уредио је и унапредио манастирску економију и манастир је уздигао у сваком погледу. Оно што је у Србији Немањића била Студеница у Србији Обреновића постала је Враћевшница. Био је у то време један од највећих духовника тог краја и народни првак и као такав биран је за народног посланика 1868. године.

ЕПИСКОП

После смрти владике Јоаникија Нешковића 1873. године изабран је једногласно од Архијерејског сабора Српске Цркве за епископа Ужичке епархије (сад епархија жичка). Као епископу резиденција му је била најпре у Карановцу, данашње Краљево, а касније у Чачку. Титула му је била епископ Ужички и епископ Ужичко-Крушевачки. А на самом крају његовог управљања епархијом титула му је била епископ Жички. Као епископ био је више година председник Апелаторијске конзисторије Српске митрополије и најближи сарадник великог митрополита Михаила. Волео је културу и уметност а поштовао просвету вероватно из разлога што није имао велико формално образовање. Био је добротвор и мецена Ђури Јакшићу а помагао је и Вука Караџића и Јована Јовановића Змаја. Био је помажући члан Друштва за пољску привреду и академик ( члан Српског ученог друштва) Владика Вићентије је умро 15. марта 1882. године у Београду. На опелу одржаном у Саборној цркви чинодејствовао је епископ Мојсеј у присуству краља Милана, краљице Наталије и скоро целе владе. Сахрањен је у припрати манастирске цркве у Враћевшници.

ЗАДУЖБИНАР

Сву своју имовину завештао је за просветне циљеве. По његовој жељи основана је задужбина за школовање његове фамилије и ђака из Горње Црнуће са седиштем и његовој кући у Београду. Од новца који је оставио у Управи фондова подигнуте су нове Задужбинске зграде. Зграде задужбине су даване под закуп од кога су дељене стипендије питомцима задужбине. У зградама су биле смештене: Београдска богословија, Краљевска српска државна штампарија, библиотека правног факултета а Академија ликовних уметности. Зграде задужбине су национализоване 1958. године. Задужбина је стипендирала бројне државне званичнике од којих си неки били: банови, велики жупани,народни и краљеви посланици, срески и окр.начелници као и десетине професора, адвоката, лекара, учитеља, официра... Многи од њих су и сами били задужбинари и велики добротвори СПЦ.

ДУХОВНА ДЕЦА ЕПИСКОПА ВИЋЕНТИЈА

Манастир Враћевшница дао је у нашој нововековној историји више од десет епископа и једног Српског митрополита. То је пропорционално величини овог манастира импозантан број. За свог кратког владичанства Вићентије је замонашио три вредна монаха који ће касније као Архијереји оставити леп траг у нашој црквеној историји. То су митролити Викентије (Крџић) и Нићифор (Перић) и епископ Мелетије (Вујић). Митрополити Викентије и Нићифор су мученички страдали за веру и канонизовани су од стране Светог архијерејског сабора наше СПЦ за светитеље. Изображени су на икони Светих мученика Сурдуличких. А епископ Мелентије који се упокојио на Хиландару је био велики црквени писац.

БЛАГОРОДНА ПОРОДИЦА ЕПИСКОПА ВИЋЕНТИЈА

Из фамилије Красојевић потекао је велики број монаха и свештеника. Треба истаћи:

1. Епископ Шабачко-ваљевског Михаила Урошевића ( унук Вићентијеве сестре Анице) игуман манастира Враћевшнице, старешина Српског подворја у Москви)

2. Игуман манастира Раванице и Боговађе Данило Урошевић ( сестрић владике Вићентија)

3. Свештеник Михаило Красојевић ( син Вићентијевог брата Симе)

4. Јеромонах Јоаникије Лазаревић Красојевић намесник манастира Враћевшнице (брат од стрица вл.Вићентија)

5. Протојереј Љубинко Јеремић (унук Вићентијевог брата Милосава) председник Духовног суда, први уредник Гласа Цркве.

Интресантно је да је Вићентије васпитавао и описменио Вићентија Васића, оца академика Драгише Васића. А познавао је као младе дечаке и два великана наше културе и науке: Милана Ракића, песника и дипломату (са његовим оцем Митом и дедом Миланом Ђ.Милићевићем је био најближи пријатељ) и Мику Петровића Аласа, математичара (са чијим је оцем и дедом протом Новицом Лазаревићем био такође велики пријатељ). По сведочењу савременика проте Сретена Ј. Михаиловића, епископ Вићентије је био раста средњег, достојанственог лика и погледа, интелигентан и према ономе времену доста образован свештеномонах . Имао је лепу дугу косу и браду коју је пажљиво неговао. Свакад се лепо и чино-одевао, сходно своме чину и црквеним прописима. Лепо је читао и певао, имао је тих и мелодичан глас. Живео је скоро аскетским животом. Врло је мало јео и пио. Био је врло штедљив и није волео никакве церемоније. Новински извештаји по његовој смрти кажу: Историја српске Цркве записаће име његово у ред честитих бораца за српско-народну цркву, а историја српског школства забележиће га као добротвора и ватрена родољуба.

Извор: Радио "Слово љубве"

Поводом одлуке жирија 67. Међународног београдског сајма књига да награду Најбољи издавач из дијаспоре и региона 2024. додијели Митрополији црногорско-приморској за монографију Рукописне књиге манастира Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, аутора Милене Мартиновић доносимо дио рецензије проф. др Татјане Суботин – Голубовић са Филозофског факултета Универзитета у Београду.
„… Милена Мартиновић је приликом рада de visu прегледала све цетињске и пивске рукописе, захваљујући чему је била у прилици да исправи и допуни оно што се у старијој литератури о овим рукописима може пронаћи. Она је у својим истраживањима дошла до значајних резултата захваљујући којима сада имамо бољи свеобухватнији увид у активност преписивачких центара на територији Црне Горе у време по обнови рада Пећке патријаршије (1557). Ауторка је приликом обраде рукописа користила методологију научних истраживања у овој области која се примењује у Одељењу за археографију Народне библиотеке у Београду, чиме је обезбедила висок стандард истраживања.
Обрада једне од ретких сачуваних средњовековних манастирских библиотека, скрипторија који је радио у истом том манастиру, као и потврђена комуникација између околних скрипторија са Цетињским манастиром, дали су ауторки довољно материјала да створи једну импресивну слику културног живота у црногорским земљама током XVI и XVII века.
Студија оваквог садржаја представља реткост у нашој средини, а њен квалитет је неспоран. Стога препоручујемо да се књига Милене Мартиновић Рукописне књиге манастира Рођења Пресвете Богородице на Цетињу објави јер резултати истраживања у њој саопштени дозвољавају да се она окарактерише као књига од изузетног научног и националног значаја.“
Др Милена Мартиновић је рођена на Цетињу 1965. године. Основну школу и гимназију завршила је у родном граду. Дипломирала је на Културолошком факултету на Цетињу 1988. године. У Народној библиотеци Србије положила је стручни испит из области конзервације и заштите (1989), те стекла звање конзерватора и рестауратора за стару и ријетку књигу. Магистрирала је 1997. године на Факултету примијењених умјетности и дизајна у Београду. Тема магистарског рада била је Техничка заштита писаног културног наслеђа у Црној Гори. Од 1988. до 1997. г. радила је у Централној народној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, затим је прешла у Народни музеј Црне Горе гдје је касније постављена за руководиоца службе превентивне конзервације Народног музеја Црне Горе. И данас је запослена у Народном музеју Црне Горе у звању конзерватор – савјетник.
Од 2003. године Милена Мартиновић је ангажована од стране Митрополије црногорско-приморске као волонтер-сарадник на заштити библиотеке Цетињског манастира, чији најврједнију дио представља управо рукописна збирка. Као плод тог ангажмана настала је њена докторска дисертација под називом „Рукописне књиге манастира Рођење Пресвете Богородице на Цетињу“ коју је успјешно одбранила на Београдском Универзитету септембра 2016.
Награђена књига је допуњено издање поменуте докторске дисертације.

https://mitropolija.com/2024/10/24/knjiga-od-izuzetnog-naucnog-i-nacionalnog-znacaja/

На празник свете Петке, у недељу 27. октобра 2024. године, у оквиру Фестивала духовне музике "Хорови међу фрескама", наступиће сва три хора која делују при храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси: Мешовити хор, Омладински хор и Дечији хор, са диригентима Катарином Божић, Јеленом Тимотијевић и Хаџи Јаковом Милутиновићем. Концерт се одржава у Атријуму Народног музеја Србије на Тргу Републике, а почетак је у 18 часова. Добродошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру 56. Београдских музичких свечаности – БЕМУС-а, у суботу 26. октобра 2024. године од 19 часова, у крипти Храма св. Саве на Врачару, биће одржан концерт хора РТС, под управом маестра Владимира Горбика, који је композицију, хорско и оркестарско дириговање дипломирао на Конзерваторијуму у Москви. Објавио је готово двадесет компакт-дискова с руском духовном музиком за издавачке куће у Русији и САД-у, а наша публика је имала прилику да га упозна и кроз наступе са Београдским мушким хором. Хор РТС ће под његовим руководством у суботу увече певати Литургију св. Јована Златоустог Павела Чеснокова, а улаз је слободан.

Извор: Радио "Слово љубве"