Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио данас, 16. марта 2025. године, свету Литургију у храму Светог Саве на Врачару и том приликом поучио:

- Волео бих да и то кажем, ослањајући се на данашње Јеванђеље, да се наша деца врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете, и да управо блокирајући све оно што је грех, блокирајући зле помисли, зле  речи и зле поступке једних у односу на друге, сви међусобно разговарају, и учећи се и учећи једни друге да изналазе најбољи пут на којем има места за све. И наравно да кажем и то, јер неретко се доводило у питање шта ми мислимо о студентским захтевима. Мислим да нема човека који није за то да буду испуњени студентски захтеви, али ја нисам тај, а и вероватно је мало од нас сабраних овде који може да каже да ли јесу или нису. То треба да кажу компентентни, позвани и плаћени за то. Зато и ту треба да се блокира безизлаз, да се блокира беспуће, да се блокира у нама искључивост, да се блокира егоизам, да се блокира самољубље, да се блокира све оно у нама што не подразумева постојање другога.

СПЦ

Црква није ни политичка партија, ни невладина организација и она, укључујући патријарха, делује у складу са својом духовном мисијом, процењујући, у функцији њеног испуњавања, када је и на који начин примерено да се јеванђељски изјасни и о овоземаљским, световним питањима. При томе, њено је саборно позвање да доприноси јединству, а не продубљивању подела у српском народу.
Будимо људи. Ова заветна порука почившег патријарха Павла највиши је израз хришћанске хуманости, пре него хуманизма, јер употребимо ли одређење хуманизам, много штошта бисмо из области историје идеја морали додатно разјашњавати. Позив да „будемо људи” делује некако одвише једноставно и многи су били склони да га протумаче као готово рутинску, репетитивну поруку једног остарелог монаха, без истинске везе са сложеношћу стварног живота, па и да је занемаре. А заправо, нема тежег и узвишенијег задатка од тога да се у временима опште обезљуђености и обездуховљености, у којима се до апсурда истиче оно што људе разликује и сукобљава, овлада способношћу да се у тим, по нечему другачијим људима, препозна исконски човек, ближњи, односно генеричко јединство људске врсте, каже у разговору за „Политику” проф. др Дарко Танасковић, академик, оријенталиста, доајен српске дипломатије.
Његова књига „Религија у друштву, култури и политици”, објављена недавно као прва у новооснованој издавачкој кући „Духовна реч” Архиепископије београдско-карловачке, за инспирацију је имала управо тај „завет блажене успомене патријарха Павла”, како је проф. Танасковић објаснио на промоцији у крипти Храма Светог Саве. Стога је и прво питање за њега било да ли може да препозна колико се као појединци у нашем друштву, свесно или несвесно, владамо у складу са том дубоко хуманистичком поруком, на које он још каже:
– У Србији се, али никако само ми у Србији, рекао бих, углавном не владамо у складу са овим универзално важећим заветом. Ми смо једни за друге првенствено православци, католици, муслимани, припадници различитих нација, тзв. левичари и десничари, припадници разних идеолошких и политичких партија и покрета, првосрбијанци и другосрбијанци, звездаши и партизановци… само не прво људи, а онда све остало, какав би редослед, да је среће, и хришћански, али и природно, морао бити, при чему би бесмислено било спорити реалност и значај историјски, културно и друштвено детерминисаних припадности и разлика. Само у случајевима великих несрећа и погибија пројављује се у нас солидарност која привремено упућује на то да смо сви ипак људи у невољи. Стрепим од отуђености и мржње које су се уселиле у срца и душе многих Срба.
Књига има више од 700 страна, али, ипак, можете ли у овом разговору да сажмете оцену о положају и значају религије у српском друштву?
Наш мудри „народни учитељ” Владета Јеротић често је понављао да је човек, поред осталих својстава, и homo religiosus, односно биће које има потребу да верује. Питао сам га једном није ли у том најопштијем смислу можда тачније рећи homo credens. Сагласио се да јесте. Наиме, кад се говори и размишља о религији, у хришћанству је од тога неодвојиво заузимање става према цркви, па то имам у виду покушавајући да одговорим на ваше крајње сложено и слојевито питање. Наиме, Срби су народ који, и када тога није свестан, има дубинску потребу да верује и та потреба га традиционално упућује ка православној црквеној религиозности, тако да је Српска православна црква свакако једна од најзначајнијих националних институција српског народа, у темељима и у трансисторијској вертикали његове идентитетске самоспознаје. То не важи само за оне Србе који се изјашњавају и осећају верницима, већ и атеисте, па и секуларистичке антитеисте, који се идентитетски самоодређују негацијски, кроз одбацивање религије и анимозитет према СПЦ. Без њеног постојања изгубили би ослонац свога, типолошки религиозног, веровања у властити атеизам. Дакле, религија је у Србији, позитивно или негативно сагледана и живљена, изузетно значајан чинилац друштвеног живота, а и појединачних судбина.
А у политици? Или да обрнем питање, колико политика, по вашем мишљењу, има уплива у деловање црквених отаца?
Политика, која се већ одавно, и то не само у нас, поглавито не схвата и не води у, условно речено, платоновском смислу рада за опште добро, утиче на све области и институције друштвеног живота, па неминовно у одређеној мери и на Српску православну цркву и њену јерархију. Покојни Радован Биговић резигнирано је једном констатовао да је данас политика једина метафизика за коју смо још способни. Према Христовим речима, црква његова није од овога света, али живи и делује на овоме свету, па се према томе нужно налази у сталном саживоту и садејствовању са својим социјалним, па и политичким окружењем, државним и друштвеним институцијама. Њени верници су грађани, који то не престају да буду кад, после верског обреда, изађу из цркве, онако како би заговорници једног погрешног схватања секуларности желели да буде. СПЦ је у време превласти комунизма и „научног атеизма” много пропатила и била систематски маргинализована. Она од укидања (што још увек не значи и потпуног ослобађања од) те системске дискриминације, тражи оптималну меру и модел свог учешћа у друштвеним пословима. У веома значајној, али и вишеструко осетљивој сфери односа између државе и цркве, динамично се успоставља континуирана интеракција, при чему неминовно долази и до узајамних утицаја. Иако су амбиције и очекивања са обеју страна и код неких појединаца повремено могла бити у нескладу са делокругом који припада држави, односно цркви, не бих рекао да је равнотежа њиховог међуодноса нарушена, како се у неким идеолошким и политичким групацијама тенденциозно настоји представити. Помиње се чак и „клерикализација” српског друштвеног амбијента, што је толико далеко од стварности и могућности да би се могло назвати и ноторном глупошћу. Срби могу, привремено, па и трајније пригрлити разне вредносно сумњиве и штетне видове понашања и одношења према свету, према другима, па и самима себи, али никако као заједница постати истински клерикалци.
Колико као појединци, опет у зависности од тога да ли смо верници СПЦ, верници неке друге цркве, или атеисти, агностици и ини, знамо о начину деловања Цркве? Мислите ли да има превише неоправданог неразумевања, или су можда критике на њен рачун оправдане и адекватне?
Има, свакако, много незнања или погрешног знања о цркви и црквености уопште, а и о Српској православној цркви, њеној институционалној природи, устројству и мисији. По правилу, што неко мање зна, лакше се одважава да износи аподиктичке судове и тешке оцене. Али постоји и нешто, бар по мом мишљењу, као општа слабост, „дефект” у постављању према цркви, и не само цркви, већ свему трансцендентном у савременим друштвима, укључујући и српско. То је суштинско несхватање и неуважавање значаја који за људе има духовна димензија живота. Политичка култура обележена и омеђена тим ограничењем није кадра пронаћи одговарајући однос између материјалног и духовног, искључујући духовно из свог видокруга. Она би каткада радо да инструментализује религију/Цркву и њен морални ауторитет, али никада да искрено постави духовност на место које би јој морало припадати. Чувено Стаљиново питање – Колико папа има дивизија? – није изгубило на актуeлности. Напротив! Само, том стаљинистичком логиком данас је надахнуто антидуховно, а самим тим и антицрквено планетарно наступање наводно либералног и слободоумног, а заправо тоталитарног глобализацијског фронта. Нема сумње да, поједностављено речено, и понашање свештенослужитеља може бити предмет јавне критичке, аргументоване анализе и да Црква у том погледу није и не треба да буде недодирљива, али у далеко највећем броју случајева није реч о таквом одговорном и конструктивном постављању, већ о нападима који имају за циљ урушавање угледа СПЦ у друштву, јер он је за неке снаге и даље неподношљиво висок. Уосталом, Слободан Стојићевић је у својој изврсној студији „Хибридни рат против Српске православне цркве” документовано и јасно показао да је православље, посебно руско и српско, из недвосмислених геополитичких разлога, данас на усредсређеном удару споља и изнутра. То није ни измишљотина, ни теорија завере, већ потврђена истина.
Често се оштрица критике усмерава на поглавара СПЦ. Тренутно из појединих кругова п(р)озивају врх Цркве да се изјасни о отварању рудника литијума код Лознице, притом се у тим круговима аплаудира владикама и свештеницима СПЦ који су се јавно одредили против тог пројекта. Слично је било и у случају неких других важних тема, попут КиМ, вакцина, родно сензитивног језика, Параде поноса…
У складу са оним што сам рекао у одговору на ваше претходно питање, логично произлази да је усмеравање критике на патријарха Порфирија израз максималног повећавања притиска на СПЦ у тренутку кад је, у вези са несумњиво битним еколошким питањем експлоатације литијума у нашој земљи, медијски и политички индукована до сада незабележена подела и поларизација унутар српског друштва, што добија веома опасне размере. Индикативно је, као израз безочног лицемерја и цинизма, да од патријарха, у име моралних вредности хришћанства и пастирске одговорности, дрско траже да се изјасни и исти они који у свакој прилици кад Црква јавно проговори о некој друштвеној теми дижу галаму, наводно штитећи секуларни поредак од клерикалног „мешања”. Црква није ни политичка партија, ни невладина организација и она, укључујући патријарха, делује у складу са својом духовном мисијом, процењујући, у функцији њеног испуњавања, када је и на који начин примерено да се јеванђељски изјасни и о овоземаљским, световним питањима. При томе, њено је саборно позвање да доприноси јединству, а не продубљивању подела у српском народу. Зашто би се она стављала на неку страну у вези са једним недавно отвореним контроверзним и непримерено драматизованим феноменом, о коме тек треба да се на стручном и политичком нивоу компетентно проговори и, ако је могуће, поведе дијалог између заговорника супротстављених ставова. Ако је такав дијалог уопште могућ. А то што се поједини епископи и свештеници у лично име изјашњавају доказ је да у црквеној организацији има више демократичности и слободе говора него у неким наводним шампионима ових вредности из закрвљене политичке арене.
Патријарх Порфирије је, говорећи на промоцији ваше књиге, поновио речи једног од старих архијереја да је у данашње време, које не одликује секуларизам него апостасија (одметање од вере или цркве), веома важно да људи који имају углед у јавном животу јасно и недвосмислено за себе кажу и да сведоче да су хришћани. Зашто?
Па то је, из патријархове перспективе, очекивано и разумљиво. Постало је, са читавог низа разлога и процеса који већ дуго трају, готово зазорно јавно манифестовати хришћанска уверења, тако да се може стећи утисак како су људи који их заступају у изразитој мањини, што није тачно. Уосталом, литијски покрет у Црној Гори је то величанствено доказао у средини у којој је један осиони режим поверовао да може до краја искоренити из својих „поданика” све духовно и свето.
Често у иступима истичете разлику у појмовима екуменство и екуменизам, мада ће вам брзи онлајн речници углавном рећи да је то исто?
Разлика је битна, суштинска. Наиме, екуменство је атрибут изворне, јединствене Цркве Христове, док је екуменизам покрет да се превазиђе раскол из 1054. године и такво јединство обнови. Екуменизам се данас претежно везује за настојање Римокатоличке цркве да се под јурисдикцијом папе окупе све хришћанске конфесије, цркве и деноминације, што никако није прави и прихватљив пут васпостављања пуне „синодалности”. Римски епископ би могао бити „први у части”, али никако „први у власти”. О папском примату се све време води жива теолошка расправа. Међутим, због постојања проблема екуменизма није оправдано супротстављати се и ономе што указује на дубинско екуменство, као изворну природу хришћанства.
Када ће бити време да неки папа посети Србију? Постоје мишљења у делу јавности да би актуелни поглавар Католичке цркве могао да буде прави човек за то, тј. да је он неко ко то заслужује.
Уз ризик да будем oптужен за „папизам” и сличне грехе, уз пуно уважавање аргумената оних који се томе начелно противе, уверен сам да би нам посета папе Фрање Србији, под условом да буде сусретно и добро припремљена, донела више користи него штете, посебно на међународном плану. С обзиром на додатно опште заоштравање између (пост)хришћанског Запада и православног Истока, услед рата у Украјини, са свим последицама које је донело, не верујем да је тренутно могуће очекивати неке помаке у вези са посетом поглавара Католичке цркве Србији. Све што сам рекао односи се на овог папу и његов евентуални долазак…
С обзиром на то да добро познајете исламски свет, шта вам говори, чини се, појачана активност вехабистичког покрета на нашем простору? Има ли везе са ратом у Гази?
Има, наравно. Екстремизам се свуда и увек храни другим екстремизмом. Инциденти до којих је дошло у последње време упозоравају на потенцијал (привидно) „спавајућих” терористичких ћелија и појединаца у неким крајевима Србије и у БиХ, али склон сам уверењу да се ти ризици могу неутралисати и отклонити адекватним праћењем и деловањем наших безбедносних служби, односно да, за сада, не представљају у ширем смислу алармантну појаву. Одувек сам држао да је од радикализованих и углавном изолованих исламистичких група на дугу стазу опасније деловање неких „умерених”, објективно антисрпских муслиманских политичких субјеката у координатама система. То вероватно није „политички коректно” рећи, али је морално некоректно прећуткивати из разлога наводно „вишег реда”. Иначе, и екстремисти се, како видимо, прекогранично умрежавају и локално потпомажу.
Тренутно имамо два ратна жаришта, на истоку Европе и на Блиском истоку. Како вам, као искусном дипломати, изгледа развој ситуације? Да ли и ви мислите да увелико сведочимо трећем светском рату?
Папа Фрањо, кога смо помињали, оценио је пре неку годину да се у свету води трећи светски рат „на парче”. Изгледа да је био у праву. Нисам, свакако, ни довољно обавештен, ни компетентан, а наравно ни паметан и интуитиван, да бих се дрзнуо да са већим поуздањем одговорим на ово ваше судбинско питање. Мислим да опште ратне конфлаграције светских размера ипак неће бити, јер нема довољно правих актера за такав сукоб, односно милиона милитаризованих грађана, посебно на Западу, који би били спремни да обуку униформе и крену у победу или смрт у име магловитих, објективно далеких и измистификованих циљева. Јер, без обзира на неслућени, застрашујући узлет технолошке димензије рата, светског рата без великих војски на терену тешко да може бити. Али ко зна… До крупних, ризичних инцидената у сваком случају, и тренутку, може доћи.

проф. др Дарко Танасковић

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/628845/Srpsko-i-rusko-pravoslavlje-na-udaru-spolja-i-iznutra

У понедељак 5. августа 2024. године, навршава се пет година од упокојења великог Предрага Пеђе Ристића, архитекте, уметника, мислиоца, плодног ствараоца, човека који је оставио неизбрисив траг у српској култури. Тим поводом, гост радија "Слово љубве" је г. Синиша Димић, оснивач и председник Фондације „Свети Архангели“, који позива на посебно вече посвећено Пеђи Ристићу у понедељак 5. августа у Вазнесењски храм у центру Београда. Са благословом Преосвећеног Владике липљанског и војног Доситеја, у наставку вечерње службе (18 часова) биће служен помен Пеђи Ристићу, а потом ће у сали парохијског дома о овом великану говорити вајар Рајко Блажић и академик др Часлав Оцић. Више о овом догађају чућете у петак 2. августа у нашем специјалу који је на програму у 15 часова.

Извор: Радио "Слово љубве"

Некадашњи амбасадор Србије при Унеску професор др Дарко Танасковић каже за портал "Косово онлајн", да то што је Комитет Унеска за заштиту светског културног и природног наслеђа задржао на Листи светске баштине у опасности четири српска средњовековна добра на Косову и Метохији, потврђује да заправо није дошло ни до каквог бољитка и побољшања ситуације, на чему стално инсистирају власти у Приштини и захтевају да се та добра скину са листе добара у опасности. „У том смислу, то је за Србију позитивно, иако наравно, није позитивно то што се та веома значајна универзално вредна културна добра налазе на листи добара у опасности. Одлука је била очекивана и није сензационална јер заиста није испуњен ниједан услов који би могао допринети томе да ова добра буду скинута са листе добара у опасности“, каже Танасковић.

Како наводи, постоји више услова да се српска добра скину са листе у опасности, а један од три главна је пуна и стална заштита добра у сигурном и стабилном политичком окружењу.

„Ту се процењује да политичко окружење и даље није стабилно. Други услов је договорени средњорочни план рестаурације фресака, укључујући превентивни режим конзервације и конзервација и рехабилитација целог добра. И то наравно није нешто о чему се уопште може говорити. Какав средњорочни план, ко да га направи, с ким? И треће је имплементација плана управљања добром, пуно успостављање такозваних бафер зона и граница добра, укључујући њихову правну заштиту. С обзиром на све што се догађа, да се путеви граде поред манастира, да се тек на велику интервенцију из политичких разлога формално враћа узурпирана имовина Манастиру Дечани, какве бафер зоне, какво поштовање правних норми, то уопште не постоји, укључујући и одговарајући закон. Према томе, много би морало да буде учињено да би се та добра скинула са листе добара у опасности, а за то, као што знамо, не постоје ни минимални услови“, истиче Танасковић.

„Од самог почетка, од кад су уписана та добра, а то је било још 2006. године, политичка нестабилност, која се звала постконфликтна политичка нестабилност, стално је била истицана као један од најзначајнијих фактора и то је непромењено, и то је у крајњој линији, понављам, за нас позитивно, иако иначе није добро само по себи“, указује наш саговорник.

Између два заседања Комитета Унеска за заштиту светског културног и природног наслеђа, како наводи Танасковић, увек се одвија борба да се нешто са те листе склони или да се нешто на њу уврсти.

„То је једна динамика која се одвија стално од једног заседања до другог, а Комитет за светску баштину заседа једном годишње. Има држава на чијој територији се налазе добра за која је оцењено да су у опасности, али не због неке политичке нестабилности или, рецимо, физичке угрожености, већ једноставно због тога што те државе не брину о њима на начин који стандарди Унеска предвиђају, па се онда дође у ситуацију да се појаве стручни предлози да се добра ставе на листу да су у опасности, а то људи не воле јер то лоше говори о бризи о културним добрима. С друге стране, рецимо, Палестинци су увек инсистирали на томе да се њихова културна добра ставе на ту листу зато што су угрожена од стране Израела. Дакле, то је једна динамика у којој ова наша четири културна добра, тако их зовем, јер је то званична терминологија Унеска, врло стабилно стоје на листи добара у опасности“, закључује професор Танасковић.

Извор: Портал "Косово онлајн"

У Светој царској српској лаври Хиландару свечано је прослављен јубилеј – 825 година од оснивања манастира Хиландара. Свечана прослава отпочела је свеноћним бденијем. Служба је била недељна, заједно са службама Светом Сави и Светом Симеону, као оснивачима и ктиторима манастира. Посебни гости у Хиландару били су игуман манастира Ватопеда, Високопреподобни архимандрит Јефрем и Високопреподобни архимандрит Тихон, игуман манастира Студенице. На богослужењу на којем је началствовао архимандрит Јефрем, ватопедски монаси су појали за десном, а хиландарски за левом певницом. Прослави је присуствовало братство хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“, као и монаси из других хиландарских келија. У наставку је звучни запис беседе игумана Методија, као и игумана студеничког Тихона:

На свечаној прослави у манастиру игуман хиландарски Методије је рекао:

„Народ који не поштује своју историју показује да не брине о својој будућности, јер поштујући своју историју постављамо најбољи пут којим треба да идемо у будућности, тако да смо и ми учинили овај мали труд да ова година не прође потпуно необележено. У ова тешка времена, како за цео свет, а посебно за наш српски народ, желимо да се сетимо славних дела из прошлости, из наше историје, али не само ради сећања већ да би се подсетили Божијег пута којим су ишли наши славни Немањићи и да би се и ми потрудили да их пратимо на том путу.

Ми видимо куда иде савремени свет, па нажалост и наш народ. Иако се трудимо да се сачувамо са тог погрешног пута, ипак због наше духовне раслабљености примећујемо и разумемо да нас је та бујица ипак захватила и носи нас тамо где не треба, оним путем који је супротан од пута који нам је наш Св. Сава оставио. Зато је добро да празнујемо њихов спомен, али они ће се још више радовати да, поред тог празновања, следујемо пример славних Немањића, који су наш народ и државу утврдили на православном путу, на светосавском путу, путу Јеванђеља. Многа искушења која се дешавају у нашем народу, и страдање у школи, и око Младеновца, и сада на Косову, треба да разумемо као призив Божији на покајање и да се исправимо. Ако тако будемо чинили онда ће се и благодат Божија вратити и и даље нас покривати молитвама наших Светих.

Сећање и празновање догађаја који су се десили у историји показују с једне стране да народ има чега да се сети и да празнује, али да не останемо само у прошлости, да се хвалимо нашим славним прецима. Ако се не будемо показали достојним наследницима онда ћемо имати још већу осуду него они који нису ни имали на кога да се угледају.
Славећи и поштујући празнике светих предака да се превасходно трудимо да их имамо за молитвене заступнике и да се њиховим молитвама трудимо да идемо правим путем”.

*

Игуман студенички Тихон је истакао значај одласка Светога Саве у Свету Гору - тај значај је "много већи него што се нама чини", рекао је:

- Обично се сматра да се православност Светог Саве и Светог Симеона сама по себи подразумевала, да је Србима било лако, да су од почетка везани за Константинопољ и за источни обред. Међутим, историја показује да није било баш тако. Дакле, није било тек тако њима то дато, они су се борили да тако буде, појаснио је даље о. Тихон и додао да Срби због тога много воле Свету Гору.

(Обрада вести: Редакција Радија Слово љубве)

*

Хиландар богатији за три монаха

Уочи прославе јубилеја Хиландара, у навечерје празновања Светогорских светих, на свеноћном бдењу, у Хиландару су, након доста година истовремено замонашена три искушеника - Дарко, Небојша и Дејан постали су монаси Михаило, Рафаило и Кипријан, сазнаје Радио Слово љубве. 

(Извор: Радио Слово љубве АЕМ СПЦ)
 

**

Извор: Задужбина Светог манастира Хиландара, ФБ

Поводом катастрофалног земљотреса који је донео страдања и патњу хиљадама људи, уништио домове, храмове и друге јавне објекте, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије изразио је 7. фебруара 2023. године саучешће Његовој Светости Патријарху цариградском г. Вартоломеју, Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану, председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану и председнику Сирије г. Башару ал Асаду.

"Молимо се Господу да пострадалима уместо земљских подари небеске домове праведника, а њиховим ближњима пружи утеху, као и да сачува животе свих других људи у подручјима погођеним овом природном катастрофом. Наше молитве су данас са свим житељима Турске и Сирије", стоји у изјави саучешћа коју је духовни предводник православних Срба упутио у своје име и у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отпутовао је данас, 24. јануара 2023. године у Сједињене Америчке Државе, где ће, како је програмом посете предвиђено, боравити до 5. фебруара, известила је Информативна служба СПЦ.

Свештену пратњу Његове Светости ће том приликом чинити Његово Преосвештенство Епископ канадски г. др Митрофан, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон др Драган Радић. Планирано је да Његова Светост од 24. до 28. јануара посети парохије и Црквено-школску општину Светог Саве у Њујорку, које му је Свети Архијерејски Синод поверио на духовно старање све до потпуне нормализације тамошњих прилика. Патријарх г. Порфирије ће се на лицу места упознати са процесом обнове Саборне цркве Светог Саве у Њујорку, која је изгорела у пожару на Васкрс 2016. године.

У Њујорку ће, на сам дан празника, Његова Светост Патријарх служити свету Литургију, а потом ће присуствовати свечаној прослави Светог Саве – патрона тамошњих православних Срба. Током боравка у  Њујорку, Његова Светост ће одржати више састанака у вези са обновом богослужбеног живота православних Срба у Њујорку, као и са обновом Саборне цркве Светог Саве.

У другом делу посете, од 29. јануара до 4. фебруара, Његова Светост Патријарх ће посетити Православни богословски факултет Светог Саве у Либертивилу код Чикага, где ће одржати више састанака са деканом, управом, наставницима и студентима једине високошколске установе СПЦ на Северноамеричком континенту, а присуствоваће и свечаној прослави Светог Саве у организацији наставника и студената овог факултета. Планиран је и сусрет Патријарха Порфирија са надлежним епископима СПЦ на простору Северне, Средње и Јужне Америке у манастиру Новој Грачаници.

Његову Светост Патријарха г. Порфирија ће током боравка у Сједињеним Америчким Државама, у свим пословима епархијског архијереја Архиепископије београдско-карловачке, замењивати Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Извор: Информативна служба СПЦ

Десет волонтера Хуманитарне организације "Солидарност за Косово", коју је г. Арно Гујон основао сада већ далеке 2005. године, допремило је 12 тона помоћи вредности веће од 90.000 евра, саопштио је на свом Телеграм каналу г. Гујон, директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. "Поред нове одеће и обуће, играчака за децу, школског прибора и шпорета за огрев, наши волонтери пристигли из градова широм Француске, поделиће 48 коза, 40 оваца и 5 крава за породице које се баве сточарством на Косову и Метохији" каже се у објави. Подсетивши да су француски волонтери већ осамнаест година присутни за време божићних и новогодишњих празника на Косову и Метохији, посебно уз Србе који живе изоловано и усамљено у тзв. енклавама, г. Гујон је указао да се због ситуације на терену и велике напетости у разговорима са мештанима осећа велика забринутост а понекад и страх од нових сукоба. "У таквим условима је наша помоћ још потребнија јер она представља моралну подршку и испружену руку солидарности" закључује г. Арно Гујон.

Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве"

Извор: Телеграм канал г. Гујона

Дом културе „Грачаница“ и Друштво новинара Косова и Метохије организују 26. септембра 2022. у 20 часова, поводом обележавања Европског дана језика, трибину на тему: „Како се споразумевамо – употреба језика на Косову и Метохији“, на којој ће учествовати новинар и писац Ивана Вановац, професор и друштвени активиста Иван Николић, професор Ивана Арсић Мишковић и новинар Будимир Ничић, водитељ програма. Говориће о употреби српског језика на Косову и Метохији, његовом положају, примени законске регулативе и односу институција према једном од проблема који, двадесет година, отежава живот на Косову и Метохији.

Подсећамо, Европски дан језика обележава се сваке године и установљен је од стране Савета Европе 2001. године. Циљ је промовисање и информисање јавности о значају учења језика како у оквиру школа тако и ван њих и повећање степена вишејезичности и међусобног споразумевања. 

Извор: Дом културе „Грачаница“

У молитвеном присуству неколико десетина хиљада верних, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. септембра 2022. године испред Саборног храма Светог Саве у Београду молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу.

Централне улице и Светосавски плато закрчиле су непрегледне колоне благочестивог народа, не само житеља српске престонице већ и верних пристиглих са свих страна Србије како би се заједно са својим Патријархом и отачаственим архијерејима помолили за очување нападнуте светиње брака и породице.

Молебану су молитвено присуствовали преосвећена господа њпископи сремски Василије, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, бачки Иринеј, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, топлички и изабрани шабачки Јеротеј, хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, марчански Сава, умировљени канадски Георгије, изабрани липљански Доситеј.

На крају молебна Његова Светост Патријарх г. Порфирије је беседио верном народу.

Патријарх Порфирије: Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом.

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, браћо свештеници, свештеномонаси и монахиње, браћо и сестре, децо Светог Саве и децо Светог кнеза Лазара, децо великих, славних отаца и праотаца наших, подвижника, мученика и сведока православне вере,

Добро сте дошли у окриље храма Светог Саве. Добро смо дошли и добро смо се сабрали вечерас. Једна нас је мисао и једна жеља вечерас окупила у овом броју пред храмом Светог Саве, пред саборним храмом читавог српског православног народа где год да се налази. Та жеља, та мисао једноставна је: да будемо оно што јесмо, да будемо оно што су били наши преци – да то исто буду и наша деца, да будемо оно што заправо јесмо од када за себе знамо, да будемо оно што је воља Божја, оно што Бог хоће од нас, а не оно што људи покушавају да добију. Браћо и сестре, сабрали смо се овде да се помолимо Богу за светињу брака, за слогу и јединство.

У животу нас православних хришћана све треба да започиње и да буде прожето молитвом, да се њоме завршава, да све буде утемељено у молитви, јер ми, православни хришћани, у молитви препознајемо неизмерну силу и снагу. Молитва је истовремено и простор присуства Божјег међу нама, у нама и у нашим животима. Јуче сам, браћо и сестре, служио Литургију у Јасеновцу, а јутрос у Лици, у Медаку, где су животе изгубили многи невини људи 1993. године. Неколико дана пре тога био сам у Сентандреји, у Мађарској, а пре тога у Херцег Новом. У последња два-три месеца обишао сам и служио у многим епархијама наше Цркве, од Косова преко Републике Српске и широм Србије. Служио сам и сабирао сам се са нашим народом, молио се Богу заједно са њим.. Где год да живимо, независно од државних и политичких граница, све нас повезује једна иста вера православна. Све нас повезује једна иста Српска Православна Црква. Све нас баш због тога повезује и чини да јесмо једно, исти систем вредности. Православна вера нас је где год да смо обликовала кроз векове, од Светог Саве, преко Косовског завета, Светог кнеза Лазара Косовског, све до наших дана. Обликовало нас је Јеванђеље Христово, реч и заповести Божје, обликовало нас је Христово учење. Јеванђељем смо Христовим градили и изградили свој свој начин живота и свој систем вредности. Тим системом вредности организујемо свој приватни, породични, друштвени, културни живот. На том систему вредности формиран је наш јавни морал. Њим градимо односе међу собом, али и са другима и другачијима, једном речју градимо и негујемо оно што ми јесно, свој идентитет. То је православни, хришћански идентитет и јеванђелски систем вредности. У центру тог система вредности налази се љубав према Богу и љубав према ближњем, али не сентиментална, површна љубав, него љубав која је одговорност према светињи живота и одговорност према спасењу. Нисмо само биолошка бића позвана у овај свет да имамо свој почетак и онда потпуно бесмислено обесмишљавајући све што му је претходило да из њега ишчезнемо. Створени смо за вечност, а у ту вечност нас води Црква наша, води нас Јеванђеље Христово и јеванђелски систем вредности.

Браћо и сестре, знате то боље него ја, ми никоме не намећемо оно што је наш начин живота, али исто тако не желимо да нам било ко, са било које стране света долази да нам намеће своје вредности, свој поглед на свет, свој начин живота. Браћо и сестре, нећемо – понављам, јер ми никоме не намећемо свој начин живота – да нам ико, макар он и мислио да је бољи од нас, намеће своја правила, свој поглед на свет и свој начин живота. Нећемо да нам било ко каже шта ми треба да будемо. Нама је мера и критеријум Христова реч, Божја реч. Христос нам даје путоказе, говори нам шта је добро, а шта није, шта је црно, а шта бело, шта је Богом установљено као природно, а шта је неприродно или како Свети Максим Исповедник каже противприродно. Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. На таквом Богом благословеном браку и на таквој породици је изграђено друштво и цивилизација какву познајемо, не само овде него и у Европи. Сама реч породица по своме значењу у српском језику нам казује да мушко и женско покренути љубављу и у жељи да буду једно ступају у заједницу и да би имали пород, породицу. Породица је један од плодова брака између мушког и женског. Али, када у браку нема порода, када нема деце, када је таква воља Божја, брак ни у ком случају не губи своју пуноћу и свој смисао, јер остаје онај најважнији циљ – да двоје у љубави једно буду.

Па шта је то? То је вера наша. Њом и поверењем у Христову реч знамо шта је мушко, а шта је женско. Њом знамо и шта је брак. За нас православне хришћане то се подразумева. Ту нису потребна никаква објашњења, јер је Христова реч једноставна и упућена сваком човеку. Данас смо, међутим, суочени са таласима, са цунамијем, са најездом многих нових система вредности који се насилно, агресивно или меком моћи и невидљивим радовима испод радара, намећу са циљем да уруше сваки постојећи природни или цивилизацијски поредак, да успоставе нову парадигму, нова правила. У том вртлогу, намера је да се поруше идентитетски темељи и стубови појединца и заједница, да све постане релативно и крхко. Као да хоће да нам кажу да све што смо до сада знали и чиме смо живели до сада више не важи и да смо заправо хиљадама година живели погрешно, били у заблуди. Епилог ових идеологија постхуманистичког друштва није само да изгубимо идеју о томе шта је мушко, а шта женско, шта је брак, него да на крају – рећи ћу опору реч и бити прозиван због тога, не хајем за прозивке, него са вама бринем шта ће Бог рећи – не можемо са сигурношћу рећи ни шта је човек. И већ има таквих идеја и таквих гласова.

Наравно, да не звучи самољубиво и гордо, да смо им ми сметња, не због тога што смо тобож бољи од њих или што имамо другачији став и гледиште, већ због тога што наше свецело и снажно опредељење за истину Јеванђеља Христовог, па и за истину о мушком и женском и браку, изобличава њихове странпутице. Том и таквом духу смета Христос и Његово Јеванђеље. Ми смо читали Јеванђеље и знамо када је Господ био у Гадаринским крајевима. Учинио је добро, али су му рекли: Иди од нас, сметаш нам, квариш нам бизнис, квариш нам нашу идеју да су комфор, успех и слава најважнија ствар на свету. Смета им Христос, јер Он јасно каже: „Да нисам дошао не би греха имали“, тј. да није Христос дошао не би знали шта је исправно, а шта није. Будући да је Христос дошао и у Јеванђељу рекао шта је истина, а шта лаж, том духу препрека је Он сам и Његова Црква, односно вредности које извиру из Његове истине. Због тога тај дух нових идеологија хоће те вредности, ако не да их уклони, онда бар да их разводни и релативизује. Наравно, покушава изнутра, унутар Цркве, да релативизује оно што је Господ рекао. Кажу: „Зар Бог није дао слободу човеку?“. Да, јесте. Али, апостол Павле је рекао: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“. Дакле, није свака слобода спасоносна и смислена. Отуда је за нас православне хришћане неприхватљива LGBTQ+ идеологија.

Међутим, одмах да подвучем да смо истовремено против сваке врсте насиља, да смо против презира, мржње, прогона и жигосања оних који деле те идеје, поготово ако се насиље чини у име Цркве, и у име Христа. Штавише, знам да има много људи из те популације који су бољи од мене, али који носе свој крст и боре се са својим искушењима и који нису ни за каква парадирања. Верујем да и ви имате таква искуства. Ми им не судимо, не оптужујемо их и не осуђујемо. Бог је судија свима, па и нама овде сабранима. Као хришћани молимо се и за њих, јер су и они наши ближњи. Молимо се да и они дођу у познање истине Христове, закона Његовог, заповести Његових. Не мешамо се у то како ко организује свој живот. Овде није реч о личном односу према било коме конкретно. Реч је о томе да не можемо прихватити било чије слабости, личне склоности и изборе који нису у складу са поретком који је Бог установио, а који се пропагирају и намећу као нова друштвена норма и правило. Не можемо прихватити да се медији, просвета, култура, али и политичке установе претворе у средства сталног и перманентног психолошког и моралног притиска у служби насилног социјалног инжењеринга. Ми не можемо дозволити да та идеологија мења модел друштва којим наш народ живи откад зна за себе.

Већ смо суочени са плодовима тихог инжењеринга те LGBT идеологије. Да неко не каже да претерујемо, да смо сумњичави, да претерујем: ових дана смо сазнали да су у уџбенике основних и средњих школа код нас испод жита, далеко од ока јавности, унете лекције које пропагирају родну идеологију. Ко је то учинио? Да ли је неко вас, чија деца иду у школу, питао нешто о томе? Да ли сте сагласни? Ако вас пак није питао, а ја знам да није, тражимо од надлежних органа да се одмах повуку из употребе сви уџбеници, приручници и помоћна наставна средства у средњим, основним школама и предшколским установа у којима постоје такве лекције.

Замислите тек до ког апсурда доводе ови трендови. Док, са једне стране, имамо законе који дају апсолутно право мајкама да одлучују о томе да ли ће њихово дете угледати светлост дана или не, да ли ће се родити или не – а деценијама сам исповедао наш српски народ у манастиру Ковиљу и знам какав је бол свакога који је прошао кроз то, молио се заједно са онима који су прошли кроз то и сигуран да је Бог тај бол урачунао као прилог на путу преображаја и спасења – а са друге стране, у државама у којима су ови трендови постали реалност и норма, постали нормални, имају законе који истим тим родитељима забрањују да ако имају мушко дете, да га виде као мушко, ословљавају као мушко, да своме сину кажу: Соколе мој; или ако имају девојчицу нису у прилици, и не смеју по закону да негују своју девојчицу да буде будућа девојка и будућа мајка. И то све до не знам које године. И о томе да ли је дечак, ако се родио као дечак, и да ли је девојчица, ако се родила као девојчица, заиста то и жели да буде. Када дође до не знам које године треба сами да одлуче, по своме афинитету, шта су, а пре тога, до четрнаесте године, прошли су brainwashing, прошли су испирање ума кроз разне програме у школама које су учили. То нису вредности по којима ми живимо! То нису вредности са којима хоћемо да живимо!

Стога је разумљиво, браћо и сестре, што се противимо такозваном Еуропрајду, што се противимо парадирању улицама Богородичиног града, престоног града Београда. Видели смо већ и немамо потребу више да гледамо, у многим европским престоницама како такве манифестације опсценим и егзибиционистичким понашањем и својом визуелном и естетском агресијом вређају, изругују се и исмевају све што се сматра најсветијим и најчеститијим и у нашем народу, али и у другим народима. Ми смо против Еуропрајда као таквог, јер је очигледно да им није само до шетње и до провода, јер им је циљ да преобликује наше друштво, наше вредности, наш начин живота, а да то сами нисмо тражили.

Браћо и сестре, неки кажу, сигуран сам не дубински у себи размисливши, да је овакав наш став крсташки рат. Знамо ми добро шта су крсташки ратови. Знају то православни народи, знају и ко их је и зашто водио. Ми смо били објекти крсташких ратова, али и то искушење и ту невољу смо превазишли вером и Јеванђељем. Да ли ми водимо крсташке ратове ако седимо у својој кући? Нисмо ми отишли у другу државу, у други народ да му чак ни милом, а камоли силом, намећемо свој начин живота и своје вредности. Нисмо ни вером ни било којом другом идејом, а безброј пута смо у историји били подвргнути разним покушајима да се одрекнемо себе, да не будемо оно што јесмо, да постанемо нешто друго. Хвала Богу, ево нас са главом на раменима живи и здрави и даље оно што смо били. Па ко води крсташки рат? Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирајући своје идеје поткрадају нас и намећу их. Они хоће да нам кажу какви треба да будемо. Ми смо објекти у овој причи и ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет! Силују нам душу! Хтели би, али неће моћи!

Браћо и сестре, могао бих са вама до ујутру бити и више од свега бих волео да имамо свеноћно бденије, свеноћну молитву онако како то чине манастири по Светој Гори и по Србији, да се молимо за читав свет и за све људе, да се молимо да нам Бог да мир, да нам да здраву породицу, да нам да слогу и јединство, јер имамо много искушења и проблема – зато је потребно да будемо једно у вери и једно у добру – да се молимо и за посрнулу нашу браћу у вези са иделологијом коју смо помињали, да је више не помињем. У вези са сваким нашим падом, са сваким нашим грехом, да нам Бог свима да да дођемо у познање истине, да знамо Њега, Једнога у Тројици Бога кога славимо, Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор: СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствује данас обележавању почетка извођења радова на реконструкцији Централне куле у Меморијалном комплексу "Старо сајмиште" у Београду, известила је Радио-Телевизија Војводине. Током Другог светског рата је у објектима два нацистичка логора у Београду страдало више од 6.500 Јевреја, око 10.000 Срба и више стотина Рома. Почетак радова на реконструкцији Централне куле обележен је полагањем цигле, а церемонија је почела извођењем химне "Боже правде". Председник Републике Србије г. Александар Вучић је обраћајући се преживелима страдања најтежих злочина и злочина геноцида током Другог светског рата, упутио извињење "због тога што је ова зграда иза мене у таквом стању и што готово 80 година нисмо водили рачуна о својој прошлости и нисмо бринули ни о својој будућности".

На простору где су некада били нацистички логори "Јеврејски логор Земун" и "Прихватни логор Земун", свечаности присуствују и реис-ул-улема Исламске заједнице Сеад Насуфовић, београдски надбискуп Станислав Хочевар, председник Савеза јеврејских општина Србије Александар Албахари, те министри Бранко Ружић, Никола Селаковић, Дарија Кисић, градоначелник Београда Александар Шапић, те в. д. директор Меморијалног центра "Старо сајмиште" Кринка Видаковић Петров, потомци логораша, чланови ослободилачких удружења и многи грађани.

Минутом ћутања одата је пошта свим страдалим жртвама концентрационих логора.

Меморијални центар "Старо сајмиште" заједнички је пројекат Министарства за културу и информисање и Града Београда, а основан је као установа посвећена култури сећања на жртве и историјске догађаје који су се десили на простору данашњег Старог сајмишта.

Закон који је омогућио оснивање Меморијалног центра донет је у фебруару 2020. године, а према њему, центар ће прикупљати, сређивати, чувати, одржавати, истраживати, излагати и презентовати архивска, музејска и филмске предмете и документа.

Према Закону предвиђене су две музејске целине, од којих ће једна бити посвећена првој фази логора - "Јеврејском логору Земун", а друга "Прихватном логору Земун" у којем су већину чинили Срби. Једна целина, према плану, биће у Спасићевом, а друга у италијанском павиљону.

Радови на Меморијалном центру започињу са Централном кулом, а у њој ће, како је планирано, бити канцеларије Меморијалног центра, простор за изложбе и за едукационе намене.

Меморијални центар имаће и свој сајт на којем ће бити доступне информације о логору, а према закону управни одбор Центра требало би да има има седам чланова, које именује и разрешава Влада и то два члана које предлаже Савез јеврејских општина Србије, једног члана који се бира на предлог Националног савета ромске националне мањине, два члана, на предлог органа државне управе надлежног за послове културе и два члана из реда запослених у Меморијалном центру које предлаже директор центра, за чији је мандат предложено да траје пет година.

У састав Меморијалног центра ући ће и Јеврејски пролазни логор Београд Топовске шупе, који се налазио у близини данашње Аутокоманде, односно удаљен неколико километара у односу на Старо сајмиште.

За само пет месеци у логору је страдало више од 6.000 Јевреја, а у мају 1942. године када је довршено уништавање Јевреја и Србија проглашена "очишћеном" од Јевреја, у логор су довођени комунисти, партизани, четници, као и цивили и то све до јула 1944. године.

Кроз "Прихватни логор Земун", како му је гласио нови назив, прошло је око 32.000 људи, а убијено око 11.000.

У савезничком бомбардовању 1944. године оштећени су и порушени многи логорски павиљони, након чега је логор расформиран.

Прва фаза радова на Централној кули у Меморијалном комплексу "Старо сајмиште", која подразумева грађевинске радове, требало би да буде завршена до краја децембра након чега ће уследити фаза током које ће се радити уређење ентеријера.

Извор: Радио-телевизија Војводине

Поводом 23. годишњице почетка НАТО агресије на Југославију 1999. године, Њ.К.В. Престолонаследник Александар је поручио да се невине жртве тог лудила никада не смеју заборавити и да последице те ужасне агресије и даље боле.

„Двадесет и три године су прошле, а наш народ, наша држава, још увек се нису у потпуности опоравили од ужасне агресије која се догодила током тих трагичних 78 дана 1999. године. Страдање невиних људи, толико изгубљених и уништених живота, од терора који је био наметнут свим нашим грађанима, чине да ране још боле и сећања на трагедију свежим.

То је био догађај тоталне агресије без преседана у Европи од Другог светског рата, коју нису одобриле Уједињене нације. Још једном се, нажалост, потврдило да насиље само производи више насиља и бола. А невини људи су они који увек највише пате.

Сећање на ову агресију треба да остане живо и свеже; никада не смемо заборавити све оне који су трагично пали као жртве тог лудила. Они увек морају бити у нашим мислима, нашим срцима и нашим молитвама. Дугујемо њима, али и нама, да се таква трагедија више никада не понови“, поручио је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. 

Извор: Канцеларија Престолонаследника