Свети пророк Јоил

Други по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.

Свети мученик Вар

Беше римски официр у Мисиру, и при том потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу, Вар их обилажаше у тамници, и снабдеваше их са потребним, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечестиви кнез изведе мученике преда се, виде их шест, и упита, где је седми. „Ја сам седми!" рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи св. Вара. Нареди те га нага шибаше сувим штаповима; потом привезаше га за дрво, и ножевима одсецаху му комад по комад меса, докле св. Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра, родом из Палестине и удова неког официра, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе св. мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. По том измоли у кнеза дозволу, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти св. муч. Вара. Донесе она, дакле, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже св. Вару. И јављаше јој се св. Вар често из онога света светао као ангел Божји.

Преподобни Прохор Пчињски

Прохор је рођен у првој половини XI века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота. После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру преподобног Прохора Пчињског под планином Козјак. О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Српска црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).

Тропар (глас 1):

Пустињи житељ, и в тјелеси ангел, и чудотворец показалсја јеси, богоносне отче наш Прохоре, постом, бдјенијем, молитвоју, небеснаја дарованија примиј, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебе. Слава давшему ти крјепост, слава вјенчашему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјемисцјељенија.

Преподобни Јован Рилски

На овај дан врши спомен преноса моштију Светог Јована Рилског. Свете мошти овог Светог Јована пренете из Софије у Трново 1238. године. Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.). Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. По том се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем Промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити тражећи помоћи у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Св. Јован упокојио се мирно у Господу 18 августа 946 год. у 70 години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренешене су најпре v Софију, па у Мађарску, па у Трново, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима.

Тропар (глас 1):

Темељу покајања, законе смерности, слико утехе и духовног савршеиства, твој живот је био сличан анђелском, јер си у молитвама, посту и сузама пребивао, оче Јоване: Зато моли Христа Бога за душе наше.

Света првомученица Текла равноапостолна

Рођена у Иконији од родитеља знаменитих, али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи, Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати, а потом тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашњом красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела девице. Удивљен овим упита је кнез: „Ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?” Одговори му Текла: „Слушкиња сам Бога живога”. Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. Потом се света Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцељењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у Хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскврне, надајући се, да ће она кад изгуби девичанство, изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бежаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову свету девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели свети Златоуст: „Чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство, а другом мучеништво”.

Тропар (глас 4):

Научивши се Павловом мудрошћу, богоневесна Текло, и утврдивши се у вери од Петра, богозвана првомученице, показала си се и као првострадалница међу женама. Ушла си у ватру, као на благоцветно место, и звери се устрашише тебе, наоружане Крстом. Зато моли Христа Бога, свехвална, да спасе душе наше.

Свети Стефан, краљ српски првовенчани

Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године. Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници. Свети Давид (најпре кнез Димитрије), син Вукана, брата Стефанова. Саградио манастир на Лиму, где се и сам замонашио - Свети краљ Владислав, син краља Стефана. Саградио манастир Милешево, где је пренео из Трнова мошти светог Саве. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао: „раб Христов Владислав”.

Тропар (глас 3):

Бога си од младости заволео и скиптар државе си уздигао: На земљи си се са храброшћу подвизавао и земним благом си наследио Небеско, даровано од Великог Дародавца. Зажелевши се монаштва, и примивши га, убрзо си опет умро, и као да си заспао Господ је сачувао твоје тело. Зато те молимо да молиш Христа Бога, да спасе нас који поштујемо свету успомену твоју.

Преподобни Давид - Димитрије Немањић, кнез Српски

Димитрије је био најмлађи син кнеза Вукана и унук Стефана Немање. Имао је титулу српског Жупана. Саградио је манастир у Бродареву на Лиму, где се и замонашио добивши име Давид. Црква коју је подигао (Давидова црква) се по својим архитектонским одликама издваја из низа храмова тог времена. Путовао је на поклоништво у Свети Град Јерусалим. Мирно се упокојио у Господу и од Њега је прослављен као чудотворац.

Свети Кнез Владислав

Син краља Стефана, саградио манастир Милешева, где је из Трнова пренео мошти Светог Саве. Одликовао се изусетним млосрђем према сиромашнима. На новцу нјеговог доба стајао је натпис: „Слуга Божји Владислав”.

РАСУЂИВАЊЕ

Сваки је светитељ близу онога места где се у помоћ призива или где се празнује и прославља светиња његова. Они који су видовити виде их; они који нису видовити нека верују, и видеће их у своје време. Св. Козма Зографски још као млад монах беше видовит. Једном о Благовештењу беше он дошао са још неким монасима у ман. Ватопед на славу. Па и за време службе у цркви као и за време обеда у трпезарији виде Козма једну жену царске красоте и величанства, како самовласно све распоређује, упућује, а и сама услужује. И не само да је виде тренутно него је гледаше дуго времена како у цркви тако и трпезарији. Овим виђењем беше Козма смућен и запрепашћен, јер му не беше ни мало право што виде жену у манастиру Светогорском. Када исприча својим самонасима из Зографа виђење своје негодујући на приступ жена у Свету Гору, удивљени монаси му објаснише, да је то Царица Свете Горе, Пресвета Богородица. И смућено срце Козмино испуни се радошћу великом. – Толико је видовит био св. Козма, да је доцније као старац и отшелник из своје пећине видео душу игумана Хилендарског како узлазећи к небу мучи се да прође кроз митарства, истјазавана од демона. Посла Козма одмах некога да јави братији у Хилендар, да се моле Богу за душу игумана њиховог умрлог. То беше одмах после јутрење, тек што монаси са игуманом беху изашли из цркве. Чувши поруку Козмину, монаси се подсмехнуше говорећи, да њихов игуман тек што је отишао у своју келију да се спрема за литургију. Но кад уђоше у келију, нађоше игумана свога мртва.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам грех цара Охозије и казну Божју (II Днев. 22), и то:

1. како Охозија чињаше што је зло пред Господом; и удружи се са грешним домом Ахавовим;

2. како би погубљен Охозија са многим сродницима својим.

БЕСЕДА

о Богу Духу Светом Прославитељу

Он (Дух) ће ме прославити, јер ће од

мојега узети и јавити вам. (Јов. 16. 14).

Дух Свети је равносилан Оцу и Сину, и све што може Отац, може и Син, може и Дух Свети. И све што зна Отац, зна и Син, зна и Дух Свети. Но по бескрајној љубави једног према другом и по бескрајној мудрости у погледу домостројства спасења људског они се наизменично јављају људима, с гледишта времена. Као што је Отац прославио Сина, тако и Син Оца, тако и Дух Свети Сина. Он ће ме прославити. Зар Син Себе није прославио? Јесте, али не у онолико колико је могао него само у онолико колико су људи у то време могли примити и поднети. А временом Дух Свети ће открити још већу славу Сина Божјега, када Он, Свеблаги, буде испунио верне благодатним даровима Својим. Он ће ме прославити. Ове речи говори Господ и за поуку нама, браћо, те да би и ми, ако учинимо неко добро дело, оставили да нас други прославља а не прослављали сами себе. Јер ће од мојега узети и јавити вам. Овим речима објављује Господ јединство Духа Божјег са Њим а не потчињеност Духа. Пре тога рекао је: упутиће вас на сваку истину. Па да ученици не би помислили, да Дух зна више истина неголи Син, и да је према томе Дух већи од Сина, Он објављује, да ће Дух од мојега узети и јавити вам. И Христос је могао упутити ученике на сваку истину, али ученици у то време још нису били оспособљени, да приме сваку истину. Зато ће их Дух Свети у своје време упутити на сваку истину. Но објављујући им сваку истину Дух не ће ништа објављивати, што Сину није познато, или што је, још мање, супротно знању и вољи Сина. Зато и вели Господ: јер ће од мојега узети и јавити вам. О чудесно јединство Свете Тројице, о тропламена сило, светлости и љубави из једнога истога огња! О Тројице света и пресвета, зажежи љубав божанску у срцима нашим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

20. август (7.авг)

Преподобни мученик Дометије

Рођен у Персији као незнабожац, у време цара Константина. Као младић упозна се са вером Христовом, остави незнабоштво и крсти се. Толико заволи веру истиниту, да напусти све светско, и замонаши се у једном манастиру код града Нисивије. Поживе у братству неко време, па се удаљи на безмолвије ка некоме архимандриту Нурвелу, за кога се вели, да шездесет година није јео ништа варено. Старац Нурвел га зађакони, па када га хтеде принудити и у чин свештеника, Дометије одбеже у неку пустињску гору, и настани се у једној пештери. Достиже толико савршенство кроз пост, молитву, бдење и богомислије, да исцељиваше болеснике. Када дође у те пределе Јулијан Одступник, чу за Дометија, па посла људе, који га зазидаше у пећини жива са два његова ученика. Тако сконча овај Божји светитељ 363. године и пресели се у Царство Божје.

Тропар (глас 4):

Подвижавао си се постом на гори и мислене нападе демонских војски свеоружјем Христовим си победио, свеблажени. Опет си се ка страдању храброшћу обукао, убивши Копронима мачем вере: И због обоје си увенчан од Бога, свеславни преподобномучениче Дометије.

Преподобни Ор, Отшелник тиваидски

Превеликим подвигом достиже велико савршенство. Када себе добро утврди и просвети у самоћи, тада основа постепено неколико манастира, и би изврстан духовни вођ и наставник многих монаха. Руфин који га посети, овако га описује: „У својој одећи он је личио на ангела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као снег белом, веома пријатне спољашњости. Поглед његов светлио се нечим надчовечанским”. Више пута видео ангеле Божје. Нарочито се трудио, да никад не изрекне неистину... Имао је велика искушења од демона, но трезвено и храбро све је савладао. Причешћивао се посведневно. Једном га опомену ученик, да је дошао Васкрс, и да треба празновати. Чувши то, он изађе напоље, диже руке к небу, и три дана проведе у молитви без одмора. Па објасни ученику: „То и јесте празновање Васкрса за монаха, да ум свој узвиси и с Богом сједини”. Упокоји се у дубокој старости око 390. године.

Свети мученици Марин и Астерије

Први беше војник а други сенатор римски. У време цара Галијена Марин свети служаше као војник у Кесарији Палестинској. Због вере Христове би посечен мачем. Његовом страдању присуствоваше Астерије сенатор, који беше хришћанин. Он скиде са себе своју доламу, обви њоме тело мученика, узе га не раме, однесе и чесно сахрани. Незнабошци видећи то, посекоше и њега мачем. Чесно пострадаше за Христа око 260. године.

Преподобни Пимен Многоболезнени

Одмалена болешљив, и одмалена жељан монаштва. Донесен у Печерску лавру ради исцељења, он ту оста до смрти. Он се више мољаше Богу за болест него за здравље. Ноћу му се јаве ангели и постригу га за монаха. Том приликом му рекну, да ће до смрти боловати, и да ће пред саму смрт оздравити. Тако и би. Лежао је двадесет година у постељи. Чинио чудеса за живота и био необично прозорљив. Пред смрт устаде с постеље потпуно здрав, и одмах припреми себи гроб, и упокоји се у Господу 1110. године.

Свештеномученик Наркис, патријарх јерусалимски

Посечен у време цара Антонина 213. године у 116. години свога живота. - Никифор Калист пише ово о светом Наркису: Једне године на Велику суботу беше нестало зејтина у кандилима; свети Наркис нареди те му донеше воду: помоливши се и благословивши воду, светац је претвори у зејтин.

Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""

Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја".

У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.

Тропар (глас 4):

Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем јако ти јеси Син Божиј, избавитељ мира.

Рођен у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Никон беше официр римски у Неапољу. И не беше крштен, иако га мајка, тајно од оца, поучаваше вери Христовој. Једном кад пође са својом четом у бој, посаветова га мајка, ако му буде до невоље, да се прекрсти и призове Христа на помоћ. И заиста, када у боју Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије, Никон се прекрсти и у срцу завапи Христу. У томе часу он се испуни необичном силом, јурне у непријатеље своје, и једне побије а друге нагна у бекство. Враћајући се дома Никон непрестано у чуду узвикиваше: "Велики је Бог хришћански!" Пошто обрадова мајку извешћем о својој победи помоћу крста Христовога, он тајно отплови у Азију, где га епископ кизички Теодосије крсти. По крштењу затвори се у један манастир, где се предаде учењу и подвигу. Но пред смрт епископ Теодосије имаде визију, у којој му би наређено, да себи за наследника рукоположи Никона. Старац Теодосије одмах позове Никона и рукоположи га за ђакона, потом за презвитера и епископа. Но Божјим Промислом Никон ускоро дође у Неапољ где обрете своју мајку још у животу. По смрти материној он се удаљи са девет ученика, негда ратних другова, у Сицилију, и тамо се одаде проповеди Јеванђеља. Но беше страшно гоњење хришћана у то време. И кнез Квинтијан ухвати Никона са друговима и удари на велике муке. Његових стотину деведесет ученика и другова бише посечени. А Никона је мучитељ везивао коњма за репове, бацао га с високе стене у провалију, тукао, стругао, но Никон све те муке преживе. Најзад би посечен мачем и пресели се Господу. Његово тело би остављено у пољу, да га птице поједу. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и одмах се исцели. Оно разгласи о телу Никоновом, те хришћани дођу и чесно га погребу. Пострада свети Никон у време цара Декија.

Пренос моштију светог Никифора Цариградског

Велики архијереј Божји свети Никифор, патријарх цариградски, за побожно поштовање светих икона би од злочестивог цара Лава Јерменина протеран са престола на острво Проконисос. На том острву беше манастир, који сам Никифор беше саградио у част светог мученика Теодора. И ту овај исповедник вере проведе у оскудици и злопаћењу тринаест година, а потом се престави и оде ка Господу 828. године. И би сахрањен у манастиру свом поред цркве светог Теодора. Пошто с хуком изгибоше сви цареви иконоборци: Лав Јерменин, Михаило Валвос, и син овога Теофил, на царски престо седе благочестива царица Теодора са својим врло малим сином Михаилом. Исто тако истребише се са земље живих и псевдопатријарси цариградски: Теодор Каситер, Теодор Спатарокандилат, Антоније Касимат, и Јован Аниј, по занимању мађионичар. Овај последњи, као неканонски би збачен од стране верних, и на престо би повраћен канонски патријарх свети Методије. Тада, 846. године, и чесне мошти исповедника Христова светог Никифора бише пренесене са Прокониса у Цариград. Јер пресвети патријарх Методије саветова то побожној царици Теодори. Он јој говораше: Није лепо да најизврснији међу патријарсима свети Никифор, који је због правоверја протеран са престола, и после смрти буде у изгнанству. Треба свето тело његово вратити на престо његов. Нећемо избећи грех, ако га оставимо у заточењу. Изгледаће као да пристајемо на његово изгнанство, и као да мислимо да је с правом био протеран. Није нам непознато каквог се благослова удостоји племе Јосифово, што кости оца свог после четири стотине година пренесоше из Египта у земљу Хананску. А ми, синови побожности, хоћемо ли трпети да и даље будемо лишени присуства оца нашег, који нас је божанским законима васпитао у Православљу? Јер и овај престони град, најлепши под сунцем, жуди за чесним моштима свога светог вође и пастира, готов да их побожно чува. Нека се обрадује опет невеста Црква женику свом, кога је жива лиши неправедна рука царева! Нека она добротом пастирољубиве царице загрли тело женика свог који се у Господу упокојио! О благочестива царице, народ успокојен тобом у Православљу, силно чезне да макар духом чује глас умрлог пастира свог. Види ли народ само сенку његову, он ће сматрати да види њега жива, и као жива ђе га примити, и чуваће га као најдрагоценије благо. На овај савет и предлог свјатјејшег патријарха Методија христољубива царица Теодора одмах пристаде, говорећи: То ће и душама нашим бити корисно, и за име наше у последња времена славно. Не оклевајући, пресвети патријарх узе презвитере и монахе, и пође на острво Проконис, праћен мноштвом народа. И кад стиже у манастир светог мученика Теодора, отвори гроб светог Никифора, и сви видеше чесно тело његово, после деветнаест година од дана сахране, потпуно читаво, без икаквог знака труљења и пушта из себе диван мирис. Пошто отслужи свеноћно бденије и божанствену литургију, свети Методије сиђе у гроб, и загрливши чесне мошти светог Никифора говораше му као живоме: О мужу преблажени, ти си се уподобио светом Јовану Златоусту! јер си сличне подвиге узео на себе, и сличне муке поднео. Као он, тако си и ти због неустрашивог изобличавања безакоња доживео неправедно изгнанство. И ево где се више од тридесет година налазиш у заточењу, најпре као жив а затим као мртав. А сада дај себе нама, синовима твојим који те воле, и врати се међу своје, да те народ који те воли с радошћу прими и сада као некада. Безбожни цар који те безаконички отера са престола, доби заслужену казну по делима својим, јер је бедно лишен и царства и живота. А сада побожни цареви теби мртвоме предају као живоме твоју цркву, коју као еванђелска чеда заједно са мном очистише од јеретичких поганштина, и учинише је онаквом какву си је ти најпре својим трудом био украсио, и оставио је дивну и беспрекорну. Погледај и види сакупљена чеда своја, која су ти из оближњих градова дошла, а остала из удаљенијих крајева, којих је много много више, жељно очекују твој повратак. Њих осиротеле и уцвељене немој презрети и остати далеко од њих! Нека град твој добије твоје свете мошти, тај најскупоценији дар, да би се, украшен њима, више величао и славио него царском круном! Рекавши то, свјатјејши патријарх Методије подиже са земље светитељеве мошти, положи их у нови кивот, па са осталим свештенством узе их на раме и са псалмопјенијем унесе у лађу. Лађа крену, и они брзо стигоше у Цариград. А благочестива царица Теодора са сином Михаилом, и целим Сенатом, и свештенством, и целокупним грађанством престонице, са свећама, кадионицама и појањем, веома радосни и весели изиђоше на пристаниште у сусрет чесним моштима патријарха свог, светог Никифора. И узевши чесне мошти однесоше их најпре у саборну цркву свете Софије, из које некада би прогнан. А овај повратак светих моштију би тринаестог марта, тојест у исти дан у који би изгнан. Јер тринаестог марта беше свети Никифор изгнан из Цариграда, и опет тринаестог марта, после деветнаест година, мошти му пренете у престоницу. Истога дана увече би саборно одслужено свуноћно бденије у цркви свете Софије над чесним моштима светитељевим. А сутрадан их однеше из свете Софије у цркву светих Апостола, и тамо их чесно положише. И установи се да се ту врши главно празновање у част и спомен исповедника Христова светог Никифора, а у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Духом Светим вавек, амин.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никифоре, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Света мученица Христина Персијанка

За непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у четвртом столећу. Толико су је мучитељи шибали бичевима да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.

Свештеномученик Публије

Овај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у другом столећу. За кратковремене муке наследи живот вечни.

Свети мученици Африкан, Пуплије и Терентије

Пострадали за Господа у трећем веку. Њихов се сабор врши у Павло-петровском храму.

Свети Александар

Свети Александар сијаше као лучезарна звезда у тами незнабожачке заблуде. Проповедајући хришћанску веру, он изобличаваше безумље идолопоклоника, а умног ђавола, који се хвалио заблудом, он устрељиваше речима својим као стрелама. Заблудели незнабошци, не подносећи смелост и храброст светитељеву, покушаваху да савладају његову неустрашивост на разне начине и помоћу разних ласки. Пошто у томе не успеше, они му мачем отсекоше свету главу. Али га Бог награди даром исцељивања: јер свете мошти његове исцељују од свих болести оне који им са вером прибегавају. Свети мученик Александар живео, делао и пострадао у граду Пидни (Македонија), за време цара Максимијана Галерија.

Свети мученик Авива

Из Ермупола. Пострадао за веру у Христа - са каменом о врату бачен у реку.