Првим данима септембра почела је берба грожђа у виноградима Петреопавловог манасатирa. Као и предходних година на бербу су дошли многи пријатељи Манастирa, студенти , мјештани, сви они који су нашли времена да помогну . Оно што је посебна радост је долазак сестара из Манастира Жича (њих осам), које су заједно са Петропавловским сестрама учествовале у овогодишњој берби грожђа.

Епархија Захумско Херцеговачка и Приморска

Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену, кренула у први разред

Први час без граје. Учитељ Вуко Даниловић. У пратњи био и деда Адем. Мајка Евица не крије сузе И у Призрену, где живи свега двадесетак Срба, у понедељак је почела нова школска година.У школску клупу села је мала Милица Ђорђевић, једино српско дете у царском граду.

Милицу у понедељак нису дочекали дечија граја нити школско двориште. Није било ни школског звона. До учионице у Храму светог Ђорђа допратили су је мајка Евица и деда Адем, њихов једини заштитник. Иако каже да није имала трему, Милица признаје да се радовала првом школском часу.

- Лепо се осећам. Први пут видим учитеља – рекла је кратко, после првог часа, девојчица која је учитељу одмах предочила да је већ научила сва слова. Азбуку је учила са мајком у изолацији њиховог стана у центру града, из којег не излазе без деда Адема.

ЗАХВАЛНОСТ “НОВОСТИМА”

ИСТИЧУЋИ захвалност свима који су помогли да мала Милица крене у школу, Евица се посебно захвалила Епархији рашко-призренској, директору Канцеларије за Косово и Метохију Александру Вулину као и “Вечерњим новостима”, које су посредством Издавачке куће “Клет” обезбедиле Милици књиге. – Радосна сам што је господин Вулин испунио обећање да ће Милици “довести” школу овде у Призрен – истиче захвална Евица.

- Замишљам као да је одељење пуно ђака. Трудићу се да Милицу мотивишем да учи као да има још другова и другарица – прича учитељ Вуко Даниловић (62), који је за време тридесетогодишњег учитељског и професорског стажа имао већ по једног ђака у разреду.

Родом из околине Дечана, овај учитељ и професор филозофије и социологије, каже да је радостан што ће баш он учити Милицу. И док објашњава да је у Призрен стигао из расељеништва на позив владике Теодосија, мала Милица га већ запиткује шта ће учити наредних часова, и гласно говори о томе шта воли и шта би желела да постане кад одрасте:

- Радујем се физичком. Сањам да једног дана будем кошаркашица. А можда, у ствари, будем и новинар – премишља се Милица, док јој учитељ објашњава да су сада имали час упознавања као и да су заједно погледали књиге које је девојчица добила на поклон.

- Већ сутра озбиљно почињемо да радимо – говори учитељ док га мала Милица спонтано хвата за руку и са њим одлази у двориште Цркве светог Ђорђа, где је поводом почетка школске године, али и наставка рада Богословије, служена архијерејска литургија.

Док се у црквеном дворишту игра сама, уочљиво је да Милица покушава да привуче пажњу свог учитеља. И он непрекидно мотри на њу. А дотле, њена мајка Евица каже:

- Веома сам срећна што сам дочекала дан да моја Милица пође у школу. То ми је, поред свих недаћа, био највећи проблем, јер сам се бојала да ће остати без образовања – кроз сузе прича девојчицина мајка, која признаје да се Миличином поласку у школу подједнако радовао и деда Адем, Призренац, који се годинама стара о Милици и њеној мајци и који је девојчици први честитао први школски дан.

И ВЛАДИКА СРЕЋАН

-СВИ смо срећни због Милице. Данашњи дан потврђује да то што смо прошле године започели са Богословијом је благослов божији, јер ево ове године уписујемо и нову генерацију богослова. Надамо се да ће Богословија оживети као некада, у корист цркве божије и нашег народа – рекао је за “Новости” владика Теодосије и нагласио да, поред физичке обнове светиња спаљених 2004. године, упоредо се обнавља и духовни живот у њима.

ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА БОГОСЛОВА

ПРВИ школски дан у згради светих Кирила и Методија у призренској Богословији у понедељак је почео и за 25 богослова. Њих четрнаесторо уписало је прву годину познате духовне школе, док је једанаесторо наставило да учи други разред ове престижне црквене школе.

- Веома сам поносан што сам уписао ову школу за свештенике у царском граду, где су учили и предавали сви наши највећи великодостојници и у којој је предавао и садашњи српски патријарх, као и још неколико садашњих епископа – истиче Богосав Тимотијевић (15) из Ужица.

Иако је први пут дошо на Космет, каже да је очаран лепотом царског града, а пре свега црквама у насељу званом Поткаљаја. И његов вршњак Андрија Стевановић из Крушевца први пут је у Призрену:

- Желим да будем свештеник, а посебно сам срећан што ћу учити овде у Призрену – прича Немања Живковић (16) из Прокупља, који је већ упознао нове другаре са којима ће учити и дружити се за време школовања.

Извор

Данкан је у јулу ове године доживио срчани удар, а преминуо је јуче у болници у Лос Анђелесу.

Данкан, бивши тјелохранитељ, висок 1,93 метра, је био импозантна фигура. Играо је разне улоге у холивудским филмовима.

Номинован је за Оскара 1999. године за најбољу споредну улогу у филму "Зелена миља". Данкан је глумио и у филмовима "Армагедон", "Убица меког срца", "Планета мајмуна", "Краљ шкорпија", "Даредевил" и "Град греха". Посуђивао је и свој глас у неколико анимираних филмова.

Глумио је уз многе друге познате глумце, укључујући Бруса Вилиса, Вила Фарела и Бена Афлека.

поуке.орг

извор

Љубитељи црквене музике окупили су се захваљујући проф. др Даници Петровић која већ двадесет година осмишљава садржај школе и бори се да дође до њене реализације. Учесници из Сомбора, Бачке Паланке, Новог Сада, Нове Пазове, Земуна, Београда, Лесковца, Кладова, Даља, Сарајева, Прњавора (Република Српска), Подгорице, Никшића били су смештени у интернату Богословије. Рад се одвијао у појачкој и хорској секцији.

Преподневне и послеподневне пробе биле су допуњене предавањима у свечаној сали Карловачке гимназије и у свечаној сали Богословије. Хорску радионицу је водио мр Раде Радовић, ванредни професор Музичке академије у Источном Сарајеву, а појачку мр Предраг Ђоковић, професор певничког појања на истој академији. Полазници су свакодневно појали на Литургијама и вечерњим богослужењима у Саборној цркви, затим на поменима српском патријарху Јосифу Рајачићу, свештенику Атанасију Поповићу и композитору Корнелију Станковићу. Вечерњи сати били су посвећени предавањима на тему Литургијска музика у Српској Цркви данас. Међу предавачима и учесницима разговора били су Епископ нишки др Јован (Пурић), Епископ ремезијански Андреј (Ћилерџић), академици Димитрије Стефановић и Владета Јеротић, др Даница Петровић, др Ненад Ристовић, активни појци и диригенти, некадашњи полазници летњих школа (свештеник мр Владимир Вранић, ђакон мр Сава Милин, мр Раде Радовић, мр Богдан Ђаковић, мр Предраг Ђоковић, мр Милица Андрејевић, Снежана Жујић, Дејан Попов и Наташа Марјановић).

На завршној дискусији истакнуто је да, у нашој средини без институција за образовање црквених музичара (са изузетком Одсека за црквену музику на Музичкој академији у Источном Сарајеву), летње школе представљају јединствену прилику за систематично и практично упознавање српског црквеног појања. Посебно је наглашено да савладавање једногласног, певничког појања води ка дубљем познавању и разумевању сложених литургијских текстова, садржаја и поретка различитих богослужења, односно целокупног живота Цркве. Оживљене су успомене на врсне појце и духовнике, блаженопочившег патријарха српског Павла, као и на блаженопочивше епископе: Саву (Вуковића), Дамаскина (Грданичког) и Теодосија (Мраовића). Нису заборављени ни предани сеоски појци који су уз помоћ свештеника или учитеља неговали наслеђену духовну традицију. Резултати хорских и појачких проба представљени су на завршном концерту 4. августа. Мешовити хор је певао одломке из вечерње службе и литургије К. Станковића, затим духовне композиције С. Биничког (Херувимска песма), В. Милошевића (Тебе појем) и руски знамени напев Ниње отпушчајеши. Група појаца припремила је С нами Бог из великог повечерја, по руском знаменом и по српском карловачком напеву, затим статије, величаније и тропар Св. Илији, према записима Ст. Мокрањца и Н. Барачког. У завршном делу концерта хорски су изведене обраде српских народних песама М. Тајчевића (Што си рано, Излези, Узми ме Цонке, Пошла румена, Ајде Јано), Већ се српска застава К. Станковића и Хумореска македонског етномузиколога и композитора Ж. Фирфова.

На концерту су, као и на предавањима, били присутни срдачни грађани Сремских Карловаца. Они већ двадесет година на разне начине помажу реализацију Летње школе црквеног појања. Ове године поред успешне организације гостопримство су исказали пријемом код епископа сремског Василија на дан његове Крсне славе (Св. Илија), пријемом код председника општине Миленка Филиповића, а потом, традиционално, код карловачких винара. Организовали су и излет у Нови Сад где су певачи посетили Саборну цркву, Матицу српску и Галерију Бељански.

Међутим, исто тако је чињеница да је и повратак веронауке био политички уступак тадашње владе Цркви, због неких тадашњих интереса. Како год било, у свему томе је добро али и најважније да се веронаука нашла у школама.

Иако је од момента укидања веронауке Црква чекала њен повратак у школе, када се он десио, Црква то није најспремније дочекала. Као да се нашла ухваћеном у некаквом раскораку. Но и поред те практичне неспремности (која је општенародна карактеристика Срба), Црква је богословски била спремна за такав изазов. Заиста, наше богословље је у мањој или већој мери ушло у духовни препород православне теологије који свој практичан израз има у једном броју епископа, од којих су неки ученици Преп. Јустина Ћелијског, али и духовном лику који је имао – како у Цркви тако и у народу – блажене успомене Патријарх Павле. У светлу свега овога концептуално гледано, веронаука је стављена на добре богословске основе. Управо то омогућава да све замерке које су тада помињане, као и данас, о „клерикализацији“ друштва падну у воду.

Циљ православног катихизиса није да од деце и младих направи „малу војску“ хришћана. Веронаука је најпре позив на ширину живљења. Та ширина живљења у себи има уткану радост према животу који је опет израз неусловљене и неизрециве љубави Божије. Циљ је да деца и млади виде своју веру не као историјски конзервирану традицију коју „ваља“ поштовати, него као фундамент свих човекових тежњи, од професионалних до најинтимнијих. Веронаука тежи да упути младе – да имају холистички поглед на свет, поглед који тражи стално преиспитивање себе у односу на Бога и свет, односно једну јаковљевску борбеност (види Пост. 32, 24–30). А на првом месту, захтева да се увиди да је живот вредан и непроцењиво драгоцен тек када се укорењује у његовом коначном смислу који је сам Логос Божији. Ово неумитно води ка Литургији. Најпре због тога што Литургија као сабрање свих на једном месту јесте изображење коначног јединства твари и Бога, тј. она је Црква. То јединство представља на првом месту укидање подељености које су иманентне свету и човеку, а затим и афирмацију разлике појединачног постојања сваког човека – а са њим и света. То сликовито описује Св. Григорије Палама када говорећи о узлажењу човека ка Богу „са сваком врстом твари, да би њоме икона била разоткривена“. Сходно овоме, Литургија је позив на подвиг, на поновно изграђивање себе у стварности Царства Божијег где се овде показујемо као они који „живе у свету, али нису од овога света“. Међутим, ово није позив на идеализовање стварности; у светлу разрешења које нам се даје у Литургији разоткрива се сва трагичност проблема који мори овај свет. На концу, то за хришћане значи поистовећивање са Христовим страдањем које носи радост васкрсења (види Рим. 6, 4–11; Мт. 16, 24–28), или, другим речима, урањање у дубину покајања ради узлажења на небо.

Заиста, у великој мери катихете ово преносе ученицима и труде се да сведоче својим животом. Помак који се показује као последица споменутог већ је уочљив. У београдским храмовима сваке недеље ћете, уколико одете на Литургију, наћи школарце који у понеким храмовима чак и поју, чтецирају, најбројнији су на Спасовданској литији... Оно што је битно да се радују одласку у Цркву, радују се заједничарењу и молитви.

Поред овога, катихете можда непосредније и од свештеника могу да имају увид у црквеност народа, као и на који начин се коментаришу поступци клира. Тако је најпре због тога што ђаци кроз своје ставове заправо износе ставове својих укућана о Цркви, били они позитивни или негативни, били реални или последица предрасуде. С друге стране, овај помак подразумева уплив већег броја људи у Цркву – или бар чешћег сусрета са Црквом као литургијском заједницом. Ова врста отварања јесте и својеврсни потрес за, будимо искрени, наш помало учаурени однос према својој побожности и окружењу. (Сада се ту појављују неки нови људи, који ремете атмосферу у храму, „нарушавају“ Литургију својим незнањем и сл. На жалост, често су тој групи прибројани и вероучитељи као они који су све те „неофите“ довели у храм, ...)

Потрес који је изазвала веронаука у друштву и Цркви јесте, стога, крајње позитиван и дубоко аскетски. Позива све нас на преиспитивање свог односа на првом месту према основним заповестима Божијим о којима висе Закон и пророци, а које су једина аутентична интерпретација Јеванђеља; љубав целим бићем – према Богу и према ближњем као самоме себи (види Мт. 22, 37–40). Ово су почеци након којих можемо сагледати и предности и слабости верске наставе. Мане се не тичу само методолошких недостатака програма или статуса катихета, иако је то веома битно, него се тичу и саме рецепције веронауке у Цркви и њеног значаја по целокупно Тело Цркве.

Дакле, веронаука није само мисионарска делатност Цркве, већ је она, у светлу овога, позив свакоме од нас у литургијско живљење које у себи има, као што смо напоменули, и крсно-васкрсни етос који тражи веру Авраамову, срчаност Јаковљеву, боговиђење Мојсијево, дуготрпељивост Јова и посвећеност пророкâ. Другим речима од нас тражи све, како бисмо цели постали подобни Христу, највише у Његовој љубави. Та љубав је ништа мање него начин живота Триипостаснога Бога. Све ово, пак, јесте Црква као (з)бивање у причешћу (учешћу) у великој тајни побожности (1. Тим. 3, 16) која је предокус Царства Божијег, тј. „оне у Рају говорене Павлу неизрециве речи, велим за она Вечна Добра... А која су то? Са налазећим се на небесима добрима, оно Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, које свакодневно гледамо и једемо и пијемо – то су заиста она Добра, а изван ових речених нигде не можеш наћи ниједно, макар прошао сву творевину“ (Св. Симеон Нови Богослов).

Извор: Православље, број 1091, стр. 28,29

Извор: http://spc.rs/sr/ver...iv_na_liturgiju

Вратити народ и културну баштину у Далмацију

03 понедељак сеп 2012

До 1995. године на просторима Епархије далматинске живело је око 100.000 Срба са петорицом активних свештеника и преко 120 ученика Богословије „Света Три Јерарха“. После рата, није остао ниједан свештеник, Богословија је исељена … Црквени живот је потпуно замро.

У раду највишег црквеног тела, Светог Архијерејског Сабора, највећа пажња посвећена је епархијама у дијаспори у којима су ескалирали проблеми у животу и мисији Цркве. Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској?

– Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској.Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине али и наше слободе. Постоје законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пуноћи. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на тим просторима.

Из Хрватске стижу слике лепог приморја и позиви српским туристима да су добродошли, али каква је слика реалног, свакодневног живота, има ли будућности за Православну Цркву на тим просторима?

– Ми се у Далмацији боримо да очувамо наше историјско присуство, да сачувамо наш народ у православљу и рад Богословије у Крки. Боримо се да опстанемо.

Постоји будућност за Цркву, јер имамо одговорност према делу Цркве који нам је поверен и према нашем народу који овде живи, као и према повратницима. Подсетио бих на податак да је до рата 1995. године на просторима Епархије далматинске живело око 100.000 Срба са петорицом активних свештеника и преко 120 ученика Богословије „Света Три Јерарха“. После тог несретног, трагичног рата, није остао ниједан свештеник, Богословија је исељена најпре на Дивчибаре, после у Фочу, да би 2001. била враћена у Далматинску епархију. Црквени живот је потпуно замро, није било људи. Тадашњи Епископ Лонгин је морао да оде са народом. Већина нашег народа се иселила из приморских градова Задра, Сплита, Шибеника и централног дела Далмације. Била је пустош, српске куће, наше цркве и манастири су били спаљени. Људи су почели да се враћају на своја имања 1997. и да обнављају живот из пепела. Почела је са радом наша Богословија, Свети Сабор је поставио Епископа Герасима и мене, рукоположили смо десетак свештеника – и то је био знак наде да ћемо опстати. Повратак Срба трајао је до 2003. када се зауставио из економских разлога – људи немају од чега да живе, нема посла и то траје до данас. Доста српских кућа је обновљено на просторима Далматинске епархије, али Срби у њима не живе. Чекају боља времена за трајни повратак или ће по најцрњем сценарију куће продати. Обновили смо доста наших цркава и манастира, али нисам задовољан бројем повратника.

Са каквим се притисцима и инцидентима изазваним националном и верском нетрпељивошћу суочава српски народ и Црква у вашој Епархији?

– Има притисака, има провокација, има напада на наше објекте на којима се пишу увредљиве пароле и врше провале, о чему извештавамо на нашем веб-сајту. Све случајеве пријављујемо полицији, која брзо реагује и штити објекте. С друге стране, то изазива непрестани психолошки притисак на вернике. То је наш крст и ми га прихватамо и молимо се Богу за људе који то безакоње чине, да престану да га чине јер живимо у хришћанској земљи. И поред искушења, ми не одступамо са тих простора и сматрамо да имамо значајну мисију да очувамо своје светиње и сачувамо наш народ у православној вери. Наша мисија је и да сведочимо православље пред другим народима који долазе у наше светиње. Како пред Хрватима, који наредне године постају пуноправни чланови ЕУ, тако и пред туристима из ЕУ и исламских земаља који посећују наше манастире. Свима њима сведочимо да постојимо и да православље у Хрватској има дубоке корене. Зарад те мисије потребно је да што пре обновимо своје ризнице и музеје које имамо и да својим културним и духовним благом покажемо да је православље вековима присутно на овим просторима.

Колико богослова похађа Богословију у Крки?

– Тренутно 40 редовних и 15 ванредних ученика. Сваке године имамо довољан број кандидата који се интересују, а не можемо све да примимо. Кандидати су углавном из Хрватске, са простора РС и Словеније. Задовољни смо јер овај стални интерес показује да наш народ осећа да има будућност, јер се у тој школи школују свештеници који ће сутра бити пастири свом народу у Далмацији. Рад Богословије сведочи о континуитету, перспективи и будућности нашег народа на том простору од прве генерације 1615. године, са малим прекидима у време ратова, до данас. Далматинска епархија је повезана са Богословијом – када се гасила Богословија, гасио се и живот у Епархији, и обрнуто.

Да ли обнову црквеног живота и црквених објеката прати и жив монашки живот?

– Братство постоји у највећим манастирима – Крки, Крупњу и Драговићу. Обновили смо братство у Манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову у коме обитава један монах, а у Манастиру Оћестово, који је проглашен женским манастиром, још увек нема услова за живот монаштва док се не изграде конаци, уведе струја… Основали смо нови манастир посвећен Светом Василију Острошком у селу Црногорци код Имотског, који ће бити духовни центар Имотске крајине. Уз постојећу цркву треба саградити конаке. Имамо сестринство у Манастиру Богородице Тројеручице у Шибенику и Манастиру Крупа. Манастири су живи, имају своју мисију – што је у овим тешким условима веома значајно – и увек деле судбину са српским православним народом којем припадају. Традиција је да се народ везује и долази на тзв. велике сајмове – саборе. Најпознатији сабор је у Манастиру Крка за Преображење, када се окупи преко 10.000 људи. Пуно верника долази на празник Успења Пресвете Богородице у Манастир Крупа, као и у Манастир Драговић на Малу Госпојину. Кроз саборе су током историје Срби очували своје постојање, своју веру, културу и језик. После летњег периода ти људи се углавном враћају у Србију. Надамо се да ће се побољшати услови за економски опстанак и да ће се вратити у своје куће.

Средином марта ове године потписан је Протокол Министарстава културе Србије и Хрватске о повраћају културних добара из Србије у Хрватску, а која су спасена током рата из Хрватске. Ради се о 1.065 предмета из српских манастира и цркава који су склоњени у Србију. Ви кажете да ризнице нису обновљене – коме се у том случају враћа имовина СПЦ и баштина прогнаних Срба Крајишника?

– То је веома осетљиво питање. Културно благо, које је сачувано и налази се у највећем броју у Музеју СПЦ, треба да буде враћено на просторе Далматинске епархије када се за то стекну услови – када будемо имали адекватне ризнице у манастирима или при црквеним општинама. У Шибенику градимо музеј и ризницу, такође и у Манастиру Крка у којима ће бити изложени експонати. Радови су у току и још није време да се врате наше иконе, рукописне књиге из 15. и 16. века, портрети игумана манастира, богослужбене одежде и реликвије које су спашене од уништења током последњег рата. За ризницу Манастира Крке се зна да је, са преко 2.200 експоната који се тренутно налазе у Музеју СПЦ, једна од најбогатијих, после хиландарске, цетињске, студеничке и дечанске. Ми не можемо то благо да вратимо у Далматинску епархију док се не уради пројекат ризнице, док се не уграде аларми и климатизација по високим стандардима.

Процењује се да је, током последњег рата, заувек нестало око 7.000 икона и светиња у Хрватској?

– Наша културна добра потражујемо од Завода за заштиту споменика и Министарства унутрашњих послова у Хрватској који су надлежни. Политичари често не помињу нестанак вековне старе српске баштине из наших храмова, а она је за нас веома важна. Постоје спискови и фотографије иконостаса које су радили шибенски, сплитски и задарски заводи. За неке ствари не знамо јер су српски свештеници протерани, цркве и манастири су девастирани, а много тога је уништавано, спаљено. Не можемо да нађемо наше матичне књиге крштених и упокојених које су страдале у спаљеним црквама. Затицали смо страшне ствари после ратне трагедије. Али, истражујемо и тражимо у институцијама које су за то надлежне. Недавно се десило да су пролазници пронашли на улици иконе спаковане у кесама, које су нам враћене преко МУП-а. Вратићемо их у парохијске цркве којима припадају или задржати у ризници. Постоје такви случајеви, али ми инсистирамо на организованом повратку путем државних структура. То је велики подвиг који нам предстоји.

Ми очекујемо да се уз културно добро врати и наш народ који је овде живео вековима. Не можемо прихватити концепцију – да постанемо археолошка вредност на просторима Далмације. Ми хоћемо да живимо ту – уз културна добра која смо стварали вековима. Неприхватљиво је да се врати културно благо, а да ми Срби постанемо само музејска вредност на тим просторима. Православље је у Далмацији кроз историју непрестано било на распећу. Од хрватске државе очекујемо да не будемо грађани другог реда. Не желимо да одемо из Далмације, јер нам то не дају наше светиње. Желимо да живимо у љубави и хришћанском поверењу са свим другим народима.

Има различитих размишљања о учешћу Православне Цркве у екуменском покрету и дијалогу са другим хришћанским црквама. Зашто је важна тежња за јединством са другим Црквама?

– Екуменски дијалог је комплексан. Црква је непрестано живела у дијалогу са људима који су изван Цркве, који исповедају другу веру. Постоји и унутрашњи дијалог који Црква води са својим верницима и људима који исповедају православну веру. То је природа Цркве. Што се тиче званичног дијалога са представницима римокатоличке или протестантске цркве, он се води годинама путем теолошких комисија које се баве одређеним областима. Ми смо кроз тај дијалог позвани на сведочење наше вере и нашег православног искуства онима које сматрамо својом браћом и који исповедају сада другу веру. Упућени смо једни на друге и требало би да водимо разговор о основним животним и теолошким питањима. То је позитивна страна екуменског дијалога који треба до постоји. Екуменски дијалог није штетан, најмање је пут за издају православља, како га поједини злонамерни или неинформисани људи погрешно тумаче. Морамо да водимо дијалог са свима и да сведочимо своје искуство вере. Тај дијалог има своју меру, свој критеријум а то су Свето Предање, Свети канони и учење Светих Отаца. Православље носи у себи пуноћу благодати Духа Светога, пуноћу Истине коју ми сведочимо пред другима у дијалогу.

Како Православна Црква треба да се одреди пред новим, промењеним историјским и друштвеним околностима које намећу европске интеграције?

– Ми очекујемо већу слободу и европске демократске принципе који би требало да важе и за наше Србе у Хрватској. Очекујемо економски опоравак, јер сада нема инвестирања – што је услов за повратак наших људи. А пред Црквом је велика одговорност – да сведочимо православну веру и своје православно искуство пред људима који живе са нама, као и пред туристима који долазе у последње време. Добронамерни се изненаде када виде старе манастире и православно монаштво.

Извор

Растко Јовић – нови доктор богословских наука

4. Септембар 2012 - 13:02

После основ­ног обра­зо­ва­ња за­вр­шио је гим­на­зи­ју „Урош Пре­дић" у Пан­че­ву. Потом се упи­су­је на Православни бо­го­слов­ски фа­кул­тет Универзитета у Бе­о­гра­ду на ко­ме је, као одличан сту­дент, ди­пло­ми­рао 2004. го­ди­не.

Пост­ди­плом­ске сту­ди­је за­вр­ша­ва на фа­кул­те­ту „Ча­сни Крст“ у Бо­сто­ну где је са нај­ви­шим оце­на­ма и по­хва­ла­ма, а под мен­тор­ским ру­ко­вод­ством про­фе­со­ра Ема­ну­и­ла Клап­си­са, ма­ги­стри­рао на те­му „Про­блем бо­гат­ства и си­ро­ма­штва у де­ли­ма Ка­па­до­киј­ских ота­ца“.

Ака­дем­ске 2007. го­ди­не упи­сао је док­тор­ске сту­ди­је на бо­го­слов­ском

фа­кул­тету Аристотеловог уни­вер­зи­те­та у Со­лу­ну, ко­је је окон­чао 2. ју­ла ове го­ди­не одбранивши дисертаци­ју на те­му „Ку­ћа и ев­ха­ри­сти­ја у по­сла­ни­ца­ма

све­тог апосто­ла Па­вла“. Мен­тор, про­фе­сор Пе­трос Ва­си­ли­ја­дис, ис­та­као је да је овај рад мул­ти­ди­сци­пли­на­ран и да спа­ја но­во­за­вет­ну те­о­ло­ги­ју са со­ци­о­ло­ги­јом по­ка­зу­ју­ћи ре­ле­вант­ност те­о­ло­ги­је у сва­ко­днев­ном жи­во­ту, ка­ко у вре­ме ра­них хри­шћа­на та­ко и у на­ше вре­ме, са по­себ­ним ак­цен­том на дру­штве­ни зна­чај бо­го­сло­вља ко­ји мо­ра­мо и да­нас да ба­шти­ни­мо.

И дру­ги про­фе­со­ри, чла­но­ви ко­ми­си­је, че­сти­та­ли су Раст­ку на успе­шно од­бра­ње­ној ди­сер­та­ци­ји и сти­ца­њу на­уч­ног сте­пе­на док­то­ра на­у­ка, ис­та­кав­ши ква­ли­тет са­ме ди­сер­та­ци­је, ко­ју су оце­ни­ли нај­ви­шом оце­ном као из­у­зе­тан бо­го­слов­ски рад. Растко тре­нут­но ра­ди као ве­ро­у­чи­тељ у Ар­хи­тек­тон­ско-тех­нич­кој шко­ли у Београду. Са­рад­ник је Бо­го­слов­ске Ака­де­ми­је у Во­ло­су и био је уче­сник не­ко­ли­ко до­ма­ћих и ме­ђу­на­род­них кон­фе­рен­ци­ја. Аутор је ви­ше тек­сто­ва и сту­ди­ја. Члан је Пе­да­го­шко-ка­ти­хет­ског ин­сти­ту­та и са­рад­ник у ча­со­пи­су Ве­ро­у­чи­тељ у шко­ли.

Извор

Грађани су непрекидно узвикивали пароле против НАТО пакта и САД, од којих се најчешће чула „Fuck fuck НАТО паkт“, тако да су припадници Војске Србије морали да смирују окупљене грађане, а војна обележја САД и НАТО пакта која су била изложена, морала су бити склоњена јер је пар грађана почело да пљује на њих у знак протеста.

Затим је испред авиона САД отворен транспарент на којем је писало„NATO FUCK OFF“ што је изазвало одушевљење грађана који су прилазили да се сликају са транспарентом.

Делегацији САД и НАТО пакта активисти патриотских организација и грађани Србије јасно су кроз ову акцију ставили до знања да убице српског народа, који су нас бесомучно бомбародвали 1999. године нису пожељни на српском небу, наводи се у саопштењу.

извор: http://www.vesti.rs/NATO/Izvizdana-NATO-delegacija-na-Areomitingu-u-Batajnici.html

Свечаном чину освећења, поред Преосвећеног Епископа хвостанског Г. Атанасија, свештенства Архиепископије београдско-карловачке, многобројног народа Земуна и околине, присуствовали су и председник Скупштине града Земуна г. Бранислав Простран, генерални директор ГСП Београда г. Милета Радојевић, и дародавци који су се својом добротом и љубвљу према Светој Мајци Цркви уградили у будући свети храм.

(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)

* * *

Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.

При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.

У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.

Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.

Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца

Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.

Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато

И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.

Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.

А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.

Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан.

Текст преузет из књиге:

Архимандрит Фирмилијан,

ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА

-СА БЕСЕДАМА- ,

СПЦО Линц,

Линц - Аустрија, 2003

Извор: Епархија бачка

ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ПОСТА - СРЕДОПОСНА

Данашња четврта недеља у Великом посту посвећена је успомени на преподобног Јована Климакса или Синаита. Овај светитељ живео је у шестом веку, а потиче из Сирије или Палестине. Највећи део монашког живота провео је у манастиру св. Катарине на Синају.

Био је толико духовно даровит, као да је хиљадугодишњак. Повукавши се у пустињу близу манастира, у њој је провео четрдесет година, у посту и богомислију.

Њега сви Словени називају Лествичником, због књиге упута и савета монасима „Рајска лествица“. Она садржи тридесет ступњева.

У првом делу изнети су греси, као што су гнев, злопамћење, лаж, униније, стомакоугађање, среброљубље, славољубље, гордост и хулне помисли. Потом, у другом делу износи како монаси треба да их савлађују: безстрастијем, послушноћу, покајањем, плачем, сиротовањем, молитвом, смиреноумљем, кротошћу.

Мајка свих врлина је молитва, Христос се следи вером, љубављу и надом. На крају тражи од свакога да у свом срцу постави лествицу, којом би се пењао ка Христу.

Ова књига била је омиљено штиво српским монасима још од Средњег века. Први превод потиче из 1331. године. Спомен св. Јована Лествичника у ове дане поста одређен је од Цркве због његовог подвига у посту, поука, којих треба да се држе верници.

Св. Јован поучава о покајању, за које каже да је повратак Богу, обнављање крштења. Време поста је време када се учи смирењу, тј. миру: са Богом, са самим собом, са целом твари. Покајање је очишћење савести, спремност, да се без роптања поднесе свака туга и бол.

Народ ову недељу назива Средопосном, јер се налази у средини Часног поста.

ВЕЛИКИ ПОСТ - НЕДЕЉА ЧЕТВРТА

Јеванђеље о немоћи неверовања и моћи вере

Матеј 17, 14-23. Зач. 72.

Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова.

И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се.

Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова.

Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро.

И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра.

Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови.

У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку.

Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато.

Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла.

Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло.

И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви.

И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне.

А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4).

Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам!

Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју.

А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када п?

Стрпљиво, као да нису гладни. Пропуштају старије од себе.

- Не сликај ме, молим те - чује се из реда.

Ово је кухиња СПЦ, у Београду, улица Француска, број 31.

У њој изгубљени погледи, готово опипљива несреће, усуд.... Племенитост оних који помажу, а много их је, држи их у, каквом-таквом, животу. Шаљу предузећа и појединци на ову адресу храну, од које зависи голи опстанак ових људи.

У првом сату поделе оброка, смењују се у невеликој просторији највише по тридесеторо несрећних људи: избегли и расељени, бескућници, млади брачни парови без посла...

- Из Бијеловара сам, дошла оне 91. године. Имали смо, тада, код теткине бабе стан. То су нам узели. Ко? Ма шта знам, само су нас избацили на улицу: мог болесног сина и мене - говори Босанка Бјеловац (76). - Још нам је остао овај тањир варива, хлеб и топлота ове кухиње.

Два сата трају смене гладних људи. За та два сата подели се око 130 оброка. Миришу оброци, мирише сиромаштво и безнађе. За неке од ових невољника - безнађе и сиромаштво су трајни.

- Прогласили су ме неурачунљивим у мојој фирми. Када је фирма почела да пуца, тада сам и ја стварно пукао. Нико ме више неће - казује Р. Б. - Сам сам на свету. А Београд је мој град. Ту сам рођен, ту сам до ове славе доспео. Где спавам? На Железничкој станици! Има нас тамо... барем шездесетак, што у вагонима, што онако, по перонима и пред шалтерима. Црква ме прихватила. Пре тога нисам био верник.

Бацио је торбу, препуну папира. Ту је његов прошли живот. Разна решења, представке, писма надлежнима, молбе.

- Ја сам Настић, из Липљана, имам 47 година. Био сам тамо где више ништа немам. Све моје, сада је туђе. У фабрици „Лименка“, рекао сам: Липљан, остало је пола мога живота - пропиње се човек на прсте док ово говори.

Ред је да и он седне за сто. Ово је једина народна кухиња у Србији у којој несрећни људи имају свој сто, столицу, место где да се огреју.

За столом, уз Настића и млади Десимир (29) из Београда. Он је са женом.

- Отац ми умро 1993, имао сам 13 година. Мајка се преудала. Очух ме није трпео. Од тада се сналазим. Молеришем, глетујем, грбачим. И жену болесну вучем. Сад нити има посла, а и где га помало има газда неће да плати. Неће, јер види да иза мене нико не стоји. Глад нас је обоје довде довела.

Сто тридесет људи, од 10 сати до поднева, сменило се за столовима ове црквене кухиње. На списку их је - 200! Архиепископија карловачка отворила је ову кухињу прошле године, патријарх Иринеј освештао ју је почетком фебруара - ове. Њоме управља Верско добротворно старатељство.

Генерални секретар Старатељства, свештеник Владимир Марковић прича да су, најпре почели са поделом сувих оброка. Кад су видели колико је невољника упућено само на тај суви оброк, решили су да им олакшају живот и тако што ће моћи овде да нешто поједу из тањира, мало предахну и угреју се. Убрзо, ниједан лонац од 30 литара, није био довољан, па су додали још један. Исте запремине.

- Сваки дан долазим - говори Јулија Варга (70), бришући око марамом - имам једно ванбрачно дете. Оно има свој живот. Док сам могла, радила сам. Кувала и прала по београдским кућама. Сад сам остарила. Нити могу више да радим, нити ме ко жели.

- Све су то добри људи и тешко им пада стање у које су доспели - каже свештеник Владимир Марковић. - Боримо се да их из тог стања извучемо. Али сами не бисмо могли да није добрих људи који помажу.

На крају поделе спасоносних оброка варива, невољници са најудаљенијих адреса, чекају да преостане хлеба. Носе га на своје бескућничке адресе. До сутрашњег дана. Тада се овде поново окупљају.

извор

ПОЧЕТАК ВЕЛИКОГ ПОСТА – НЕДЕЉА ПРАШТАЊА

Доба поста јесте доба очишћења и покајања, а затим и духовног поновног рођења. Богослужења у току поста, беседе и прикладна литература нас позивају да препознамо наша сагрешења и да се опет преобразимо у добре хришћане. Тај позив на покајање је упућен не само нама појединачно, већ и нама као бићу заједнице, као Цркви. Зато, верујемо да је Црква Тело Христово и да је То место без мрље“, али смо уједно и свесни да смо ми, као заједница људских бића, у потпуности грешна заједница. Можда су најочигледнији наши греси ситничавост и подељеност. Било да се посматрају сукоби у неким нашим парохијама, ило да гледамо у тужно надметање јурисдикција, племенског национализма (који неки бране као једини законски критеријум црквене организације), или да гледамо бестидне расправе између највиших званичника неких Патријаршија и своје браће по вери – у јавности. Морамо да признамо да током наступајућег поста морају сви да се покају, макар негде у дубини душе, или чак да се покају целе црквене институције и организације како би се повратила њихова права функција, а то је: служење истинском Јеванђељу Христовом којега су у данашње време и људи и жене свуда гладни и жедни.

Јован Мајенддорф (1971)

Превео с енглеског Ивица Чаировић

Свети Теодор Студит

ПОУКА У НЕДЕЉУ СИРОПУСНУ

Браћо и оци! Благи наш Бог, Који нам дарује живот, и сада нас је по човјекољубљу Својем удостојио да доживимо до светога поста, у вријеме којег се сваки од подвижника по својој слободној вољи подвизава и труди ради спасења своје душе. Један, држећи се уздржавања, пости по два или три дана, други, у бодрости бдијући, чита или се моли, трећи по сили својој метанише, а пети упражњава други неки подвиг; кад би само неко погледао на велику усрдност у ове дане! А инок који се налази у повиновању и послушању, истински послушник, носи свој подвиг не само у неко тачно одређено вријеме, него сав свој живот. У чему се пак састоји подвиг истинског послушника, какво је велико ипсрављење до којег он доводи, и свијетли његов вијенац, ако не то - да се не узда у свој разум и уопште не слиједи своју вољу. Мученичког вијенца нас удостојава повиновање са послушањем. Одсијецање своје воље и испуњавање воље настојатеља има једнаку цијену пред Богом као проливање крви за Христа.

Ипак, свима нама је добро познато, браћо моја, да се у вријеме ових светих дана мијења наша исхрана, умножавају се метаније и поклони, усложњавају појања и службе, према древном предању светих отаца наших. Примимо онда овај дар поста часно и са радошћу; немојмо туговати због страдања и ослабљења нашега тијела, него се радујмо здрављу и спасењу душе наше. Проводимо дакле, испуњени милошћу и плодовима добрим, свете дане у кротости, неозлобљавању, без осуде, без гнијева, без лукавства, без зависти, и у миру, узајамној љубави и благопокорности. Када наступи вријеме тиховања, тихујмо; када се појави потреба да говоримо - одговоримо са смирењем и благоговенијем; избјегавајмо многословље, метеж и нереде, да бисмо, као служитељи Христови, проходили своја послушања мирно и без метежа, јер метеж у општежитију наноси велику штету једнодушју братије. Будимо опрезни, да не раскрилимо врата лошим помислима које скрнаве наше душе, и не дајмо мјеста ђаволу, јер нас Божанствено Писмо учи: ''ако гнијев начелника твојега падне на тебе, ти не остављај у себи мјеста твојега'' (Екл. 10:4), зато што непријатељ наш, ђаво, нема власти да нас принуди, него нам само потура лоше помисли, као риболовац мамац. И када их прихватамо, оне господаре нама, а када их изгонимо молитвом и када призивамо славно име Господа нашега Исуса Христа, непријатељ бјежи од нас посрамљен. Прикупимо све наше снаге да сачувамо душу нашу неоскрнављену и чисту од сваке греховне помисли, склонимо је од стријела непријатељских, као невјесту Христову, и тада ћемо бити удостојени да постанемо боравиште Светога Духа и да зачујемо: ''блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети'' (Мт. 5:8). И, како говори Апостол, ''што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите'' (Флп. 4:8). Ако ову заповијест испоштујемо, Бог ће са нама бити. Браћо, клонимо се преједања и пијанства, од којих се рађају сви гријеси; једимо и пијмо са благоговенијем и страхом Божијим и прослављајмо Бога, Који нас је избавио од прелести и метежа свјетовнога.

Будите пажљиви, браћо, живите као чеда Божија. ''Служите Господу са страхом и радујте се Њему с трепетом'' (Пс. 2:11). Зар смо ми, који предстојимо пред Царем неба и земље, ти који ће да плешу? А послушајте и ви, који плешете и метежно пјевате! Писмо каже да се срца оних који ускомешано и без чина пјевају испуњавају бјесовским духом, а срца оних који поју смирено испуњавају се Духом Светим, како и Апостол казује: ''Је ли ко весео? Нека пјева Богу'' (Јак. 5:13) разумно, а не да се опија. Свједочим пред Богом и светим Ангелима, да онај који буде безаконита дјела творио неће бити достојан ни да се причести, нити да нафору прими у сву Четрдесетницу, осим ако духовник његов буде попут њега самог и не опрости му. Због тога будите пажљиви и на опрезу и држите се предања и заповијести светих - једите и пијте умјерено, као дјеца Божија; и подајте онима који немају, да би се и они утјешили у овај свети дан. Ако такви буду наши поступци, удостојићемо са да доживимо до дана Васкрсења Господњег, а у будућем вијеку, у васкрсењу мртвих, добићемо Небеско Царство у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.

Превео с руског Игор Миковић

Александар Шмеман

НЕДЕЉА ПРАШТАЊА

Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива "Недељом праштања". На тај дан у црквама се читају Христове речи: "Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески оиростити вама ваша прегрешења". Увече тог дана, уочи самог почетка Великог поста у црквама се врши обред узајамног праштања и ми - мирећи једни са другима - улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.

Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и проме-ном нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој "недељи праштања". Зашто?

Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: "Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам - на први поглед - изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ и као потпуни апсурд.

"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".

Смири се: а то пре свега значи - спаси се од те своје исконске поробље-ности отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату свих против свих у коме живимо.

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повра-так од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".

И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено... Као што мало дете које нешто скривило својој мајци тугује, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављење срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говорим било било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог огрубелог живота у коме наметнути "колективизам" човеку и доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.

А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени гријешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.

Свештено мученик Зиновије и сестра му Зиновија

Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје — живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш". Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот". Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам". После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.

Свети апостоли Клеопа, Терције, Марко, Јуст и Артем

Од Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16, 22), и скончао мучени и као епископ Иконијски, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован, в. Дела Ап. 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској, и мирно скончао.

Свети краљ Милутин

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331). Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1321. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".

Тропар (глас 3):

На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост.

Преподобни Теоктист – Стефан Драгутин Немањић

Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошића (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године. Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци. Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време. Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих (Троноша код Лознице, Ћелија код Ваљева, Рача на Дрини, Папрача код Зворника, Тавна код Тузле, Липље код Бања Луке и др.), подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године. Пре смрти Драгутин се замонашио и добио име Теоктист. Његов омиљени духовник био је старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. Бринуо је чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Тропар (глас 4):

Божанским страхом као огњем си распалио своју душу, очистивши је покајањем и украсивши је кротошћу и смирењем. Зато си доспео ка невечерњој Светлости, Господу Христу, преподобни оче Теоктисте, и сада тросунчаном светлошћу озарен, на небесима ликујеш. Моли се за нас, који са вером поштујемо свету успомену твоју.

Јеленa Анжујскa, краљица српска

Супруга благоверног краља Српског Уроша I (1243 —1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула, о страху Божјем се свагда старала. „Несмућене душе и кротка срца увек је Богу молитве приносила", каже за њу животописац њен и њених синова, Свети архиепископ Данило II. Од свога труда и имања она подиже дивну задужбину своју манастир Градац на Ибру и посвети га Благовештењу Пресвете Богоматере. Она такође својим трудом подиже школу и сиротиште за женску децу у свом дворцу Брњацима (на горњем Ибру). Пред смрт, у дубокој старости, богољубива краљица се замонашила, добивши на мо нашењу име Јелисавета. Монаштво прими у цркви Светог Николе у Скадру, коју цркву она беше подигла и украсила. Упокојила се Света Јелена у свом двору у Брњацима на Ибру, и била погребена у својој задужбини манастиру Градцу. Сахрани су присуствовали њен син Св. краљ Милутин, архиепископ Српски Сава III из Пећи, епископ Бањски Данило и епископ Рашки Павле. На њеном погребу је била и безбројна сиротиња, коју је ова милостива краљица хранила и издржавала. Након три године њено свето тело би обретено нетљено. А обретење би после њеног чудесног јављања епнскопу Рашком Павлу, кога је Света Јелена поштовала за живота као свог рођеног оца. Епископ Павле је уз молитве и песме извадио тело Свете Јелене и положивши га у кивот ставио у храму манастира Градца испред, иконостаса. Света Јелена је са својим светим синовима обновила и манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра.