- Како да реагујемо на чињеницу да је свештеник починио грех?

- Свети Игњатије Брјанчанинов одговарајући на слободну критику Цркве, веома добро примећује: «Монаштво је барометар који, стојећи у заједничкој соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време на улици». Ове речи могу да се односе и на Цркву уопште. Црква је такође део друштва. Људи, који чине Цркву, дакле, и клирици и мирјани, не долазе са друге планете. Ти људи су одрасли заједно са нама и васпитавани на исти начин као и сви остали. И они болују од истих болести као и цело друштво. Једино што их од нецрквеног друштва разликује, јесте чињеница да су они стање своје душе спознали и - дошли у болницу. Како да се односимо према томе што у болници неко поштује упутства лекара, а неко не поштује, јер пије и пуши, или чак бежи одатле? Да ли треба да затворимо болницу због тога што је, рецимо, медицина као наука неспособна, и ништа доброг од ње не можемо да очекујемо? Наравно, не.

- Али, зар Црква није позвана да буде другачија, дакле, не онаква какво је друштво?

- Црква јесте позвана да буде другачија. Одиста, ми смо позвани да живимо светим животом. Апсолутно сви. Али, да ли видите да пут великих светитеља ка светом животу није био једноставан. Не могу људи да се промене за један час: данас је човек једно – а сустра, сасвим друго, и такав ће остати до смрти... Човек је интересантан склоп: подиже се на неку висину, али, требало би да се заустави и да констатује како је храбар и колико је данас бољи него јуче. Међутим, он већ ту често пада још ниже. То је законитост духовног живота. А Црква прима апсолутно сваког човека, са свим његовим манама. Ето, у том смислу Црква је одиста – пресек нашег друштва. Није тајна да се хедонизам учвршћује у нашем друштву као главна идеологија, тако да људи у Цркву долазе са све израженијим «белегом»: унутрашњим проблемима и ранама.

Чак и ако је човек од те идеологије побегао, ипак није могао да се у потпуности ослободи њеног утицаја.

- Да ли свештеник мора да буде побожнији од својих парохијана? Да ли је обавезан да буде подвижник? Или, макар да не вози скупа кола која иритирају?

- Шта значи побожнији? Па, нема таквих мерних инструмената, помоћу кога би, изашавши ујутро из стана, измерио ниво побожности и код себе, и код осталог народа... Па ипак, свештеник за своје парохијане заиста мора да буде узор, односно, правило. Он је дужан да делима извршава то што проповеда, а у односу на материјално – да живи онако како живи његова паства. Али, ако нам се учини да то баш и није тако, не треба да износимо пребрзе осуде.

Видите, дође човек у Цркву – искрен, верујући. Иза себе остави све што се може оставити, све што је имао. Он, дакле, тежи ка духовним висинама и зато постаје монах. Али, ођедном – додељују му велику Московску парохију... А он још млад и не баш искусан монах... И, сада се њему ту отварају такве могућности, какве се можда никада не би отвориле да није постао монах. Не кажем ја да он узима новац из црквене касе и троши их на некакве пијанке, не! Једноставно, он стиче нове познанике, духовна чеда, на пример, неког познатог естрадног глумца, или неког сличног... Ти људи га воде свуда, јер је он њима нешто као нека егзотична играчка. Они су његови другари, и мало – помало, долази до тога да човек под сумњивим околностима разбија неко незамисливо скупо возило. Како се то десило? У ком тренутку је требало зауставити тог младог човека...? Можда он све друге обавезе свештеника извршава одлично. На пример, изузетан је старешина, дивно се односи према људима и људи га воле јер им је много помагао, волео да их саслуша, да због неке потребе и ноћу оде чак на други део града...Једно с другим се доста често слаже. Зато треба настојати да будемо опрезнији у осудама надајући се да ће ове ситуације, о којима данас говоре медији, некога зауставити, а некоме послужити као лекција.

Узгред, сетио сам се једне приче коју никада раније нисам причао. Када сам био млађи, често сам путовао у Грчку. Тамо су ме две ствари веома изненадиле... Добро сам их запамтио. Са неколико Архијереја сам се возио колима и видео да су то била обична страна кола, како их зовемо «радни коњићи» - не због тога што су излупана, већ што су половна. Ничим се нису разликовла од уобичајене колоне аутомобила. То ми је била прва лекција. А друга... Били смо у гостима код свештеника у малом селу, високо у брдима. Упитао сам како живи парохија, и од којих средстава живи лично свештеник са породицом. Село је мало... По нашим мерилима не само што породицу, већ ни мачку овде не можеш да прехраниш. Део плате свештенику даје Митрополија, део држава. Стан је увек црквени. А кола, кажу ми, увек купује обично сеоско становништво и увек су свештеникова кола у селу најбоља! Наравно, није реч о «Лексусу» нити о некој раскоши, али, никоме не пада на памет да купи кола боља од кола која вози свештеник. И ако се догоди да у суседном селу оцу купе нова кола, онда ће и овде такође одмах купити нова кола. Ја слушам и мислим – код нас је то једноставно немогуће. А тамо је то природно, јер је код њих свештеник човек кога поштују, који води људе и све житеље села - од рођења до смрти. То су, једноставно, разлике у психологији нација.

- Да ли треба да се жалимо Епископу, ако сазнамо да је свештеник починио грех?

- То да свештеници могу да погреше, и да греше, није откривено у последње две недеље, нити у последња два века. Управо из тих разлога Црква и има одговарајуће каноне, али и велико искуство у борби са грешкама свештенства, као и да се лиши свештенослужитеља, који те грешке не могу да исправе. Постоји књига прописа у којима се разматрају сви могући лоши поступци, које могу да почине свештена лица. За њих се одговарајућа казна одређује канонима. Сама реч Епископ у преводу значи «наџорник». Ако свештеник не извршава своје обавезе, или их извршава неправилно, а ви постанете сведок неког таквог непримереног поступка, који је починио свештенослужитељ, сигуран сам да је обраћање Епископу – управо најисправнија одлука. И, ако је човек учинио дело, које није примерено свештеничком чину, он мора да буде лишен тог чина. Ако је то дело још и злочин, он подлеже судској казни, значи, свештеник је мора сносити као и сваки други грађанин. Ту нема о чему да се расправља.

С друге стране, понекад људи имају чудне представе о Цркви и о томе, какав треба да буде свештенослужитељ. Није сасвим јасно одакле то долази. Ево, какву сам ја жалбу добио: «Ја сам дошла у цркву, и они су ме истерали». Шта је заправо било? Уопште је нико није истерао, само јој је речено да пре него што крсте дете, треба да прођу часове катехизма. И, ето, пишу жалбе, као да су им у продавници закинули у мерењу робе...Па, ни у друштву потрошача се не жале у смислу: дошла сам, молим вас да испуните моју жељу... Дакле, видимо да свештеника често окривљују управо тамо где је он веран заклетви, и где не сме да дозволи да се озакони безакоње.

- Зашто се догађа да друштво не схвата суштину Цркве, упоређујући је са митологијом и одвајајући је од реалности њеног бића?

- Пушкинове речи «ми смо лењи и незаинтересовани», у данашње време, на жалост, можемо да применимо на свима нама. Уствари, ако човек има жељу да схвати шта је Црква, али да то прихвати без пристрасности, онда све то може да нађе и на интернету. Ту може да научи и богословију и литургику. Богословија и академија могу да се заврше и на основу информација које су данас доступне. Али, ми смо лењи и незаинтересовани, а при том самоуверени, па, иако и ништа не знамо, ми мислимо да можемо да судимо о свему. Али, ово се не односи само на Цркву. Погледајте колико само имамо стручњака у државној управи. Код нас сви знају како се управља државом, пољопривредом, шта се ради у економији, како се води спољна политика... Људи не знају оне околности око које се годинама, ако не и вековима, накупљају ови или они проблеми, а при том бескомпромисно износе најрадикалнији суд. А онда почињу да грде: зашто њих нико не послуша и одмах не отрчи да уради то што они кажу... Апсолутно је то исто и у односу на Цркву. То је заправо одлика људске психологије.

- Ипак, зашто Цркву у великој мери критикују? Да ли због тога што друштво не схвата њену суштину? Или је стање у нашој Цркви, па и код свештенства, ипак такво, да смо управо заслужили ту критику?

- И једно, и друго. Међутим, треба узети у обзир да смо сведоци концентрисаног напада на Цркву од стране ангажованих медија. Овај напад је очигледан сваком човеку који прати ситуацију: на многим мрежама, у радиостаницама, као и у телевизијским студијима седе паметни људи, који са резервисаном знатижељом прате појединости тих напада, технологију и квалитет извршења. Дакле, узимају се реалне ситуације и догађаји, а онда се надувавају онолико, колико је год то могуће. Та саопштења се стално понављају и тако се одржава ниво интеровања за дату тему. Понекад се без икаквог информацијског повода, вест поново шаље у етар. Али, чињеница да та кампања постоји, нас ни у ком случају не оправдава. Још је Апостол Павле говорио: «не дајите повода онима који га траже» (Посл. 2. Кор., 11,12). Наше личне мане и грешке ни у ком случају не можемо да правдамо тиме што их наши непријатељи траже и после машу њима као заставом. Дакле, сама та чињеница, верујећег човека мора да натера да буде опрезан и да се чува, као и да га примора да сачува здраво расуђивање и трезвеност.

- Који је Ваш пастирски савет - како човек да се понаша када види како свештеник греши?

- Пре свега, нико не треба специјално да се упиње и да тражи нечије грешке. Најчешће човек те грешке није видео лично, јер, или их је негде прочитао или од неког чуо. Ја не бих рекао да људима у храму грешке свешенослужитеља тако често падају у очи. Постоји много добар јеванђељски савет: «Не судите, да вам се не суди». Треба да знамо да је свештеник ипак човек, да он има такве ситуације у животу, које могу тако да га растегну, да он не може 24 часа да буде нежан, љубазан, добродушан и, како се каже «на готовс». Пожељно је да то тако буде, али то је веома сложено. Као и парохијани, и свештеник је подложан искушењима и гресима. Свети Јован Златоусти каже да када би сви хришћани били прави хришћани, у свету не би остао ни један многобожац, нити Јудејац.

Све историјске недаће Цркве везане су само за једно – ми, људи из Цркве, не одговарамо свом предназначењу и не живимо онако, како то од нас тражи наш Спаситељ.

Извор: Манастир Лепавина

Добро дошли у Шумадијску епархију. На почетку би било лепо да нас подсетите на то какве су Ваше везе са Шумадијском епархијом, у чијем сте Епархијском савету били дуго година за време епископовања блаженопочившег владике Саве. И Ваш син је овде постао свештеник, овде је најпре и службовао.

- Пун сам емоција данас, пресрећан сам, јер сам овде 12 година био у Епархијском савету. Радујем се што сам поново овде. Радујем се и што видим да је све ово изграђено и да Епархија напредује и у грађевинском и у верском смислу. Пратим дешавања у овој Епархији, одем често и у моју Колубару и видим да су вам цркве пуне народа и заиста ми је срце пуно. Што се мог сина тиче он је био овде свештеник у Станову неко време, потом у Лазаревцу, а сада је у Београду. Ја сам везан за Шумадијску епархију и тиме што сам рођен у Колубари, тамо су ми родитељи живели и тамо имам наслеђену кућу.

Ви сте недавно постављени на место директора Канцеларије за верска питања која треба да замени Министарство вера. Све нас, наравно, интересује како ће радити Канцеларија и да ли су верске заједнице сада на губитку зато што више не постоји Министарство?

- Мислим да нису на губитку. Важно је да ми данас у Србији имамо много људи добре воље, имамо много верујућих људи, много људи се вратило вери, имамо веронауку у школи која ће изнедрити нове генерације верујућих, и ја лично верујем, пошто све зависи од људи, наравно уз Божју помоћ, да ће Црква у наредном периоду доживети и обнову и развој и процват.

Шта сте Ви одредили као приоритете?

- Тешко је то рећи, пошто сам на самом почетку и тек треба да се уходам у посао и сачиним програм деловања у наредном периоду. У сваком случају настојаћу да максимално са својим знањем и својим искуством допринесем да односи са верским заједницама буду пуни толеранције, да сви у овој земљи могу да живе слободно да раде и исповедају своју веру. Наравно, настојаћу да посебно својој Српској православној цркви будем на услузи у максималној могућој мери, а не на штету.

Медији су забележили да сте ових дана разговарали и са Његовом светошћу патријархом српским г. Иринејом и са неколико владика, о чему сте причали?

- Разговарали смо о стању у Српској православној цркви и о стању у њиховим епархијама. Предстоји ми ових дана интензивнији рад на упознавању свих епархија како би могли заједнички са представницима Цркве да се договоримо где и како Влада може да помогне у обнови и развоју.

Ви сте раније били члан Градског већа Београда за односе са верским заједницама, блиски сарадник Драгана Ђиласа, то значи да већ имате искуства у сарадњи са политичарима. Колико су они спремни да помогну црквеном животу, знамо у каквом времену живимо, какав нам је буџет..? Колико уопште има простора за деловање?

- Па, како ко. Све зависи од људи, али и од оних који са њима сарађују и траже помоћ. Увек се може наћи, уз Божју помоћ, прави пут да се проблеми који су присутни реше, а сви живимо у тешком времену и Црква то зна и власт зна. Нема се баш много средстава, али успевамо некако да решавамо проблеме. Постоји добра воља. Док сам био члан Градског већа ми смо заиста помогли све верске заједнице колико смо могли. После тога сам отишао из већа на чело Градског јавног саобраћаја, али сам остао на челу Комисије за верска питања, пошто после мене није било члана Градског већа задуженог за сарадњу са верским заједницама. И тада је све добро функционисало, бар по изјавама представника верских заједница. Зато верујем да ће и сада.

Да ли сте већ имали прилике да се сретнете и разговарате са председником Републике, г. Томиславом Николићем, ево и он је из Шумадијске епархије? Колика је заинтересованост актуелне власти и актуелних челника за верска питања?

- Њихова заинтересованост је веома велика, то су верујући људи и ја очекујем да ће они пружити пуну помоћ верским заједницама на остваривању својих права. Нисам имао још прилике да се сусретнем са Председником Републике због специфичности моје ситуације, јер још увек нисам разрешен директорског места у јавном предузећу, чека се да Скупштина донесе ту одлуку, па ћу тек онда моћи званично и у пуном замаху моћи да преузмем послове у Канцеларији за верска питрања.

На крају да Вас питам, пошто ја представљам црквене медије, а имамо их доста и штампаних и електронских и информатичких, колико сте упознати са нашим радом и шта ми можемо да очекујемо?

- Упознат сам, не баш у последње време потпуно. Мислим да би за верска питања могло још да буде простора нарочито у националном сервису. Претпостављам да локалне радио станице у зависности од средине у којој се налазе и од подршке локалних власти које их финансирају имају и уређују верске програме. Ја се сећам док сам био у „Колубари“ у Лазревцу, да смо се ми трудили да се знање из верске области на разне начине рефлектује и продукује у народ, ми смо организовали многе семинаре, приредили многе емисије. Верујем да је и у Крагујевцу исто, јер видим да је овде духовни живот на вишем нивоу него што је раније био, што је и природно јер смо доживели слободе које смо дуго чекали...

Разговор водила Гордана Јоцић, уредник Радиа Златоусти

(Извор: Радио Златоусти)

Поред тешких околности у којима се Архиепископ Јован налази у затвору, затворска управа му поврх свега забрањује и да чита; наиме, неколико књига и часописа написаних грчким језиком које је Архиепископ добио, затворска управа је проследила суду, како би исти одлучио, да ли Архиепископ Јован сме да чита те књиге или не; но из суда, више од једног месеца, нема никаквог одговора!

Оваквом тортуром према Архиепископу Јовану, уз најновији политички монтиран процес против Епископа Марка и Давида, против монаштва и верника, стиче се утисак да је власт донела политичку одлуку о погубљењу свеправославно признате Православне Охридске Архиепископије, једине канонске Цркве у нашој отаџбини. Власти настоје да прогону дају легитиман облик, преко монтираних судских процеса, док у исти мах сви међународни извештаји указују да је управо у корупцију огрезло судство, под најдиректнијим политичким утицајем власти !

И они који су Христу монтирали суђење па Га потом и погубили, мислили су да ће Његовим распећем уништити и Цркву! Но, да ли је било тако!

Овом приликом, апелујемо на свеукупну демократску јавност да се заложи за заустављање прогона на верској основи, према људима који низашта нису криви а понајмање за оно због чега трпе прогон; прогон, на коме је немогуће градити будућност Р. Македоније као напредне демократске земље!

Извор: Православна Охридска Архиепископија

Нема много мушких манастира у којима део монашког послушања подразумева шивење црквених одежди. „Нема ни много манастира који имају оца Стефана”, додаје у шали архимандрит Иларион, игуман манастира Буково у Тимочкој епархији. Посвећена Светом Николају Чудотворцу, на четири километра од Неготина, ова светиња има своју кројачку радионицу у којој се раде свештеничке мантије, свештеничке и владичанске одежде, епитрахиљи, митре, предмети за цркву: барјаци, плаштанице, прекривачи за свети престо. Ова делатност почела је доласком оца Стефана у манастир 1997. године. Почетак је био скроман, вођен жељом овог монаха, раније запосленог у текстилној фабрици у Књажевцу, да помогне манастиру.

– Радио сам у моделарници и ту сам доста научио о многим одевним предметима, како треба шити од почетка до краја, па ми није много требало да савладам „црквени програм”. Најважније је осмислити како треба да изгледа одежда, којим ће мотивима бити украшена и онда све то уклопити у складну целину. Имамо машину за везење, коју програмирамо према нашем нацрту, а ми кројимо и шијемо – прича отац Стефан.

У том послу помаже му сабрат, отац Захаријa. Готово да нема дана када не раде на некој поруџбини, а имају их петнаестак месечно.

Игуман архимандрит Иларион и отац Стефан

– За једну одежду потребно је, када се осмисли и испрограмира вез, једна недеља, али зависи колико су компликовани мотиви на њој. Радили смо одежде за нашег владику Јустина, наручују нам доста из наше, али и из других епархија – каже отац Стефан.

На питање шта је најтеже израдити, отац Стефан каже: „Ништа није тешко када човек то воли и хоће.”

Осим ове, манастир има и велику столарско-дуборезачку радионицу у којој тренутно раде дрвенарију и намештај за нови четвороспратни конак чија је изградња започела 2006. године. Урађене су и певнице од кестеновог дрвета за манастирску цркву. Живот манастира братство бележи и кроз фотографије и видео-материјал. Петнаестоминутни филм о манастиру урадио је отац Енох, док је иза објектива фотоапарата најчешће сам игуман, који скромно прима похвале нашег фоторепортера.

Највише посла десеточлано братство има око новог манастирског винограда. На два хектара посађена је аутохтона сорта грожђа, црна тамјаника, а саднице са сертификатом добијене су од Пољопривредне школе у Неготину. Виноградарством се највише занима отац Дамјан.

Манастирски подрум

– Када смо дошли у Буково као братство 1994. године, овде је постојао само један чокот винове лозе, црне вијале. Иницијатива за подизање винограда, пре неких десетак година, дошла је од нашег владике Јустина. Сећам се да ми је владика тада рекао да ћемо иза економских зграда подићи виноград јер то је благословено за овај крај, а и манастир Буково је био познат по производњи вина. Благослов владике је допринео да се ових година то и оствари. Ушли смо полако у производњу вина, а наш виноград засађен је у јесен 2009. године, па ћемо догодине имати и прву званичну бербу – прича отац Иларион.

Док нас, вођене новинарском радозналошћу, занима да видимо столарску радионицу, фотографије које је урадио архимандрит Иларион, шиваће машине оца Стефана, виноград и подрум вина у који нас води отац Дамјан, верници долазе у манастир Буково да нађу смирење у молитви, заједништво у литургији, чују савет како да буду бољи хришћани или да се само на тренутак повуку из нашег метежног модерног света у тишину и мир древне светиње.

Јелена Чалија

-----------------------------------------------------------

Историја Букова

Претпоставља се да манастир Буково потиче из 15. века. Манастирска црква, посвећена Светом Николају Чудотворцу, спада у посебну варијанту моравске школе. На манастирском имању је 1891. године подигнута прва пољопривредна школа у којој су учитељи били и монаси из Букова. Најтежи период за светињу наступа после Другог светског рата, када је манастиру одузето 366 хектара имања и када је он почео да пропада. Од 1972. до 1994. године, манастир је био женски. Доласком владике Јустина на трон тимочког епископа, у Букову је поново мушко монаштво, а манастир доживљава нову, велику обнову.

Ј. Ч.

Извор: Политика

Патријарх српски Иринеј служио Свету архијерејску Литургију у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, обраћајући се вјерницима, поручио је да нема мира код оних који немају мир са Богом а који је услов за мир са другима.

„Живимо у времену када је мир поремећен међу људима. Треба да носимо семе мира, пре свега, у себи, и да то семе Божије, семе љубави сејемо свугде где се налазимо. Врхунац свега што је Господ створио јесте човек, који није створен да живи кратко време него вечно у Царству Божијем. Сваки човек је слика и икона Божија и зато смо дужни да поштујемо сваког човека, јер је он дело руку Божијих намењено за вечност и бесмртност“, поручио је многобројним вјерницима Патријарх српски.

Светој архијерејској Литургији у Саборном храмну у Сарајеву присуствовали су кардинали и бискупи Католичке и Протестанске цркве.

На позив Патријарха српског окупљенима се обратио надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић, који је све Цркве и вјерске заједнице позвао на међусобно разумијевање и уважавање.

За све цијењене госте, представнике дипломатског кора, међународне заједнице, политичког и јавног живота у БиХ и Републици Српској домаћини су приредили пријем у Митрополији дабробосанској у Сарајеву.

Фотографије

Фотографије

Патријарх српски г. Иринеј стигао у Сарајево

9. Септембар 2012 - 12:14

Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја, у порти сарајевског храма Рођења Пресвете Богородице, дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Василије, Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Сава, Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки, замјеник Митрополита дабробосанскога, Г. Григорије, са свештенством и многобројним вјерницима.

У храму су доксологију служили архимандрит Данило (Павловић) и ђакони Митар Танасић и Владислав Ковач. Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки у својству замјеника Митрополита дабробосанскога Г. Григорије упутио је поздравну бесједу у којој је рекао да су некада, када је Патријарх српски долазио у Сарајево његове улице биле препуне православног народа. „Данас нас је мање, али није мања наша вјера. У овој нашој Цркви, молимо се и тражимо Ваш благослов да опет из онога свјетла које је остало изникне пшеница нова и да они који желе да се врате и живе у Сарајеву, живе мирно, као што смо увијек живјели са нашим комшијама, римокатолицима и муслиманима. Нека је Благословен онај који долази у име Господње. Нека је благословен овај дан, који је велика радост за ову нашу паству у Сарајеву“, казао је Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије.

Затим се пригодном бесједом обратио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј.

„Благодарим Господу што ми се дала прилика да посетим град Сарајево, да посетим народ, наше православне Србе. Драго ми је што сам у православном храму, који је градили исти мајстори који су градили и цркву у Нишу, у којој сам био 35 година, тако да су се ове Цркве, на један начин, сродиле међу собом.

Још ми је драже што ми се дала прилика да посетим наш православни народ у граду Сарајеву, који су се увек поносили, дичили и били познати као народ вере и љубави према Господу. Ми данас нисмо у толиком броју, али тешимо се и радујемо што је вера остала снажна и моћна, као што је била вера оних који су у већем броју живели овде. Радујем се што ћу добити прилике да се сусретнем и поразговарам са представницима других цркава и верских заједница, браће католика, муслимана и верујем малог броја оних који припадају јеврејској вери. Биће то прилика и, ја се молим Господу да буде што више таквих прилика, да поразговарамо о ономе што је свима нама драгоцено, а то је мир. Да разговарамо о оном миру који Господ даје онима који су са Господом, о миру који је услов живота свакога народа и сваког појединца у сваком времену. То је највећи и најдрагоценији дар Господа своме народу. Тај мир нам је данас неопходан. Проживели смо страшну трагедију у прошлости, нема оних који нису страдали и нема оних којих не носе на души својој последице тога страдања. Верујем да ће то дуго бити и трајати у свести, у осећању свих оних који су живели на овим просторима. Господ нас је послао и призвао да лечимо ране. То је мисија Цркве, то је мисија Цркве православне, то је мисија Римоктаоличке цркве, а то је сигурно и мисија Исламске верске заједнице, јер је то оно што Господ жели, што Господ даје и што Господ очекује од свих нас.

Нека би дао Господ да оно што се десило страшно буде заувек иза нас, да се никада и нигде не понови, не само код нас, него у читавоме свету. На жалост, тога је и данас много присутно у нашем времену. Ми осећамо и добро разумемо те народе који пате, страдају, јер смо и ми, на жалост, пребогати тим страшним догађајима. Зато се и молимо свакодневно Господу нашем за мир у свету и мир међу светим Црквама његовим. Нека ми дао Господ да то тако и буде.

Све вас који сте присутни, у овом предивном Храму Рођења Пресвете Богородице, поздрављам и нека би дао Господ да се у њему увек и свагда окупљамо. Ако се будемо овде окупљали и сабирали, онда ћемо наслеђивати и носити оно што нам Господ кроз своје храмове нуди. То је мир, благослов и благодат који осмишљава и улепшава наш живот. Нека је благословен свако ко далази у овај свети храм и који прима и разноси милост и благослов Божији“, рекао је у свом обраћању народу у Сарајеву, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј ће током посјете Митрополији дабробосанској, као што је већ најављено, учествовати у раду Међународне конференције за мир под називом „Наша је будућност живјети заједно – Религије и културе у дијалогу“, у организацији Заједнице светог Егидија из Италије, која се од 9. до 11. септембра одржава у Сарајеву.

Извор: Митрополија даборбосанска

Фотогалерија

Фотогалерија

Иринеј: Цркве да лече ране

"Радујем се што ћу бити у прилици да се сусретнем и разговарам о многим заједничким проблемима који се тичу и наше браће муслимана, католика и јевреја", рекао је патријарх Иринеј.

"Разговараћемо о миру који је услов живота сваког народа и појединца у сваком времену и који је највећи дар који Господ даје, а који нам је данас неопходан", нагласио је патријарх српски, пренела је Фена. Додао је да смо проживели трагичну прошлост у којој нема оних који нису страдали и која ће дуго остати у свести свих који су живели на овим просторима.

Патријарх Иринеј, који је данас стигао у четверодневну посету Митрополији дабробосанској, казао је да му је изузетно драго што му се указала прилика да посети православни народ у Сарајеву који је увек био познат као народ вере и љубави према Богу.

У Саборном храму Родјења Пресвете Богородице дочекали су га епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ бачки Иринеј и митрополит дабробосански Николај.

"У овој нашој цркви молимо се и тражимо Ваш благослов да из овог семена које је преостало опет изникне пшеница многа и да они који желе да се врате да живе у Сарајеву живе мирно као што смо увек живли с нашим комшијама муслиманима Бошњацима и Хрватима римокатолицима", рекао је епископ Григорије.

Патријарх српски ће сутра у Саборном храму у Сарајеву служити свету архијерејску литургију уз саслужење представника високих делегација Васељенске, Александријске и Руске патријаршије, епископа Српске православне цркве и осталих помесних православних цркава.

У оквиру посете Митрополији дабробосанској, патријарх Иринеј ће учествовати и у раду Медјународне конференције за мир "Наша је будућност живети заједно - Религије и културе у дијалогу", у организацији Заједнице светог Едјидија из Италије, која ће бити одржана у Сарајеву од 9. до 11. септембра, уз учешће више од 4.000 представника Цркава и верских заједница из целог света.

Извор: Тањуг

Школа је мјесто сусрета човјека са човјеком

Субота, 8. Септембар 2012.

Молебан за благословен почетак школске године служили су свештеници архијерејског намјесништва никшићког: свештеник Остоја Кнежевић и ђакон др Никола Маројевић, а призиву Светог Духа, молитвом за здравље, стицање знања и умножавање љубави, присуствовао је, у великом броју, вјерни народ Никшића, међу којима дјеца школског узраста са родитељима, студенти и просвјетни радници. Срећну нову школску годину пожелио им је ђакон Никола Маројевић, који је казао да је човјек призван од Бога да достигне јединство вјере и савршенство, да расте до висине Христове. То, према ријечима оца Николе, значи да треба испуњавати Божанске заповијести, слушати и поштовати родитеље, учитеље и старатеље, који, са своје стране, морају знати и слиједити пут истине Божије.

“Зато је процес образовања увијек и процес васпитања и обликовања личности. Није смисао школе само у стицању знања, то је само почетак. Истинска школа има за циљ да образује људе, да од ђака изгради људе, при чему се нагласак не ставља само на њихово научно усавршавање, него на образовање, процес у коме је кључна ријеч образ. На овим просторима та ријеч је одувијек била изузетног, вишеслојног значења. Свети Дух стално преображава душу човјекову, по мјери његове вјере и дјела. Овакав Дух мора бити присутан у школама, не би ли они који се уче и који поучавају, израсли и били прави, истински људи“, истакао је ђакон Маројевић.

Он је додао да Црква Божија свједочи присуство Светог Духа, гдјегод Га људи призивају. Наша култура, која је, напомиње отац Никола, изникла из Цркве, показује на најбољи начин дејство Светог Духа. У том смислу треба поменути дјело браће Кирила и Методија, просвјетитеља словенских народа који су у деветом стољећу вршили проповијед и ширили културну и просвјетитељску мисију међу Словенима, а преводећи богослужбене књиге и Свето Писмо, Света браћа су тиме поставила темеље словенске писмености и културе.

“Свети Сава, Први архиепископ српски, наставља њихову мисију у српском народу. Није случајно Свети Сава више од вијека био школска слава. Свједоци смо да се у данашње доба, нарочито на овим нашим просторима, утире траг сваком помену ћирилице, културе и духовности, кирило-методијевске, светосавске. Разлог томе не лежи у наводној заосталости и конзерватизму српске културе, него у мржњи и осјећају инфериорности оних којима смета. На нама је да настојимо сачувати оно од предака наслијеђено и да не посустанемо при првом налету вјетра и искушења, која су обавезна у животу сваког хришћанина. Важно је сачувати континуитет и чувати предање“.

“Ту је кључна улога Цркве Божије. Тиме се чува идентитет сваког човјека. Не можемо препустити случају, и тзв. „слободи избора“ питање идентитета. Морамо знати ко смо, одакле смо и куда идемо. То се мора преносити дјеци. Стога је велика одговорност пред родитељима, наставницима и свештеницима. С неистином нема компромиса. Једна је истина Божија и правда Божија, а сваки народ је изабрани народ. Српски народ је у прошлом и овом вијеку изабрани народ Божији. Изабран је својим страдањем за истину Божију. По томе ће нас и Господ препознати. Будимо истински синови Божији, а то можемо једино вјером у Господа Исуса Христа, чувајући вјеру и свето предање“, рекао је ђакон др Никола Маројевић.

Обраћајући се учитељима и свештеницима он је поручио да школа не треба да буде тркалиште, мјесто борбе и надметања ко ће остварити боље резултате, већ би школа морала да буде мјесто сусрета човјека са човјеком, поље за остварење човјечности од дјететових најранијих дана.

“Има ли узвишенијег рада од просвјетног? Има ли финијег ткања душевног и духовног од образовања и поучавања невине, неискварене дјечије душе. Свако дјетенце је анђео Божији, у њему је садржана сва чистота рода људског. Стога и ми који поучавамо морамо учити од дјеце. Њихова искреност, непосредност, ведрина, чистота душе мора повратно дјеловати на душу учитеља и душеводитеља. Јер, образовање је увијек двосмјерно, и једино такво и има смисла“.

“Дивна је молитва коју је Црква Божија приправила за сваког који учи: “Свеблаги Господе, пошаљи нам благодат Твог Светог Духа да оснажи наше духовне силе, да би пазећи на учење које нам се предаје порасли Теби, нашем творцу на славу, родитељима нашим на радост, а Цркви и отаџбини нашој на корист“. У њој су, једноставно и свеобухватно, садржане смјернице којима треба да се руководе сви који усвајају нова знања“, закључио је ђакон Никола Маројевић своју бесједу, поручујући на крају:

“Нека би Свеблаги и Свемилостиви Господ, Светим Духом, осјенио све наставнике, родитеље, свештенике, да будемо на висини свете дужности поучавања и васпитања наше дјеце. Нека благослов Свете Тројице буде на свим нашим школама, учионицама, породицама, заједницама и нарочито ученицима, не би ли они својим трудом и врлинским животом постали добри људи и израсли у истинске личности“.

Сабрани вјерници су приступили кропљењу светом водицом, а дјеци су, поводом почетка школске године, дариване иконе.

Извор

“Неопходност труда, трпљења, смиривања свог егоизма – за многе који су навикли да од живота траже само радости и задовољства, представља препреку развоју духовног живота. Клањајући се споља великом Крсту Христовом и Његовим Страдањима, опевавајући оруђе нашег спасења, човек вешто и домишљато избегава свој лични спасоносни крст. И тада често почиње најстрашнија замена духовног живота – играњем духовног живота. Та игра, која рађа лажна поимања духовности, почиње да преплављује свет лажедуховношћу…

У руковођењу се увек жели видети чврста рука на коју се у свако време може ослонити. Но, настало је време које не допушта никакву наду на човечанско већ указује свету на једину потпору, једину наду на Бога”.

(Из чланка “О духовништву”)

* * *

“Драги оче А.! Питања која ми постављате не решавају се формално. Увек треба памтити оно што нам је речено: “Реч убија, дух оживотворава”, а формалан приступ може у човеку убити саме основе духа, које су колико-толико у њему почеле да клијају и које се могу угасити једном речју. Да би човек престао да се улепшава, свештеник треба стрпљиво да се потруди не да човек изврши његове одлучне наредбе, већ да, спознавши да је то грех који омета приближавање Богу, сам дође до закључка да не треба да се улепшава. Ви сте, драги оче А., узели мач у своје руке. Али, одговорите сами себи, да ли сте ви искусан хирург, нећете ли засећи на смрт многе за које одговарате, јер они су кренули ка Богу, а ви сте се на њиховом путу нашли с мачем...

Баћушка, баћушка, побојте се!

Господ је дошао да грешнике спаси; зло - ако свештеник стане на Његов пут”.

* * *

“Не губи главу, ни у ранија времена духовници-старци нису везивали слободу оних који питају. Бог је свакоме даровао личну слободу, не стреми у ропство и учи се да поштујеш слободу других”.

(Из писма Ј.)

* * *

“Не заборави да духовни отац није дужан да мисли за тебе, већ само да благосиља оно што ти приносиш на благосиљање”.

(Из писма Л.)

* * *

“ Нећу одбити да се помолим за тебе, али ни мама, ни духовник ни ја не можемо донети одлуку уместо тебе… Сваки човек је одговоран за свој избор пред Богом и људима”.

(Из писма А.)

* * *

“Зар рођени отац не живи за своје дете? Тако је и духовни отац само помоћник, саветник и молитвеник Ваш, који даје благослов за предлог до кога сте дошли сопственим расуђивањем. Јер чак ни за монахе у манастирима не постоји такво измишљено послушање. Ви сте – људи породични, и у праву је отац Т., који вас упућује на главно – на бригу о породици. А како, чиме? - дело је унутарње, својим трудом, својим могућностима”.

(Из писма А.)

Архимандрит Јован Крестјанкин

https://www.pouke.org/forum/topic/21112-%E2%80%9C%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D1%88%D0%B0%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%81%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%B7%D0%BB%D0%BE-%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88/

извор

Спомен-храм за погинуле руске добровољце

Пројекат је још на нивоу идејног решења чији је аутор београдски архитекта Драган Антонијевић. Предложили смо да се црква подигне у Ћуприји у којој се налазе мошти Светог Цара Лазара, а у римско време на том простору у граду Хореум Марги налазила се једна од првих епископија,чији је епископ учествовао на првом Васељенском Сабору. Предвидели смо да се у том граду сагради храм, а у поду храма да се сахране кости људи који су испунили реч Христову “Од ове љубави нема веће, да ко душу своју положи за ближњега свога“. Сећајући се тих руских добровољаца који су страдали по Босни, Хрватској и Косову, морамо да се сетимо и приче јеванђељске о милостивом Самарјанину који је помогао рањеном човеку у невољи.

Исто тако су и ти људи из свих крајева некадашњег Совјетског Савеза, који су били претежно православни, али је међу њима било и јевреја, дошли у Босну, а касније и на Косово, и ратовали су на страни своје браће, српског православног народа. И то у тренутку када су многи Срби бежали у Канаду, Америку, Аустралију, овамо су дошли људи који нису имали никакву обавезу да страдају за словенску браћу и православну веру, сем личног убеђења да чине добро помажући себи сличнима.

Наравно, тренутно је најважније питање финансирања, па смо оца Хризостома питали да ли су нека средства већ обезбеђена.

“Пара за сада нема, али са надом у Бога све се почиње молитвом, жељом и мишљу, и како време буде пролазило, ако је то дело по Богу – оно ће бити, а ако је божја воља да те кости остану тамо где су ти људи погинули, оне ће и даље освећивати земљу коју су љубили.“

Интересовало нас је и када би средстава била обезбеђена колико би времена требало да се овај спомен-храм сагради.

“Зависи од много тога, можда ће бити изграђен за годину, две или три. Али, храмови се никада не праве брзо, већ се граде од душе, са љубављу и молитвом. Градњу храма треба да прати и молитва, да се не испуне речи светог владике Николаја Велимировића које је својевремено прекорно упутио српском народу ‘Цркве градите да вас виде људи, цркве градите Богу се не молите’, што значи да треба да градимо цркву и Богу да се молимо.“

Према мишљењу оца Хризостома световне власти у Србији неће имати ништа против изградње оваквог храма.

“Нема разлога да се овај пројекат не подржи. Треба одабрати праву локацију, купити земљу, и кренути са испуњавањем дуга према нашој страдалој руској браћи. Такву идеју нема разлога да не подрже локалне власти.

За сада је са овим пројектом незванично упознато и неколико људи из Руске православне цркве. Званично Руска православна црква није упозната са пројектом, о њему зна неколико мојих пријатеља из руске цркве и њима се ова идеја допада.“

За крај овог нашег разговора смо запитали оца Хризостома шта би пожелео православним слушаоцима Гласа Русије.

“Покајање, утеху и наду. Да се спасемо сви.“

И наравно, молитву за свештенике Српске православне цркве у Црној Гори, који нису црногорски држављани, и који имају огромних проблема јер им Агенција за националну безбедност у Подгорици из необјашњивих разлога не дозвољава регулисање боравка, и ускраћује им право да легално врше верску службу у православним храмовима широм Црне Горе.

Из предговора:

"Ovo je knjiga o vrtoglavom životu i izuzetno snažnoj ličnosti jednog kreativnog preduzetnika, čija su strast prema savršenstvu i žestoki pokretački nagon doneli revoluciju u šest industrijskih grana: to su personalni računari, animirani filmovi, muzika, telefoni, tablet-računari i digitalno izdavaštvo. Mogli biste dodati čak i sedmu: maloprodajne objekte, u koje Džobs nije baš doneo revoluciju, ali ih jeste iznova osmislio. Pored toga, otvorio je put za novo tržište digitalnih sadržaja zasnovano na aplikacijama, umesto samo na veb-sajtovima. Usput, ne samo što je stvorio revolucionarne proizvode već i, iz drugog pokušaja, dugovečnu kompaniju naoružanu njegovom DNK, punu kreativnih dizajnera i neustrašivih inženjera koji su mogli da ispune njegovu viziju. U avgustu 2011, neposredno pre nego što je napustio funkciju generalnog direktora, preduzeće koje je osnovao u garaži svojih roditelja postalo je najvrednija kompanija na svetu."

https://www.pouke.org...олтер-ајзаксон/

Јединствен међународни префикс Албаније - 355 би, према тој резолуцији, важио не само за фиксну телефонију, уместо досадашњег 381, већ и за два мобилна провајдера за које су позивни бројеви 377 и 386.

У резолуцији се истиче да заменом међународног префикса грађани Косова много добијају како на политичком, економском, тако и на безбедносном плану.

Резолуциом је од владе захтевано да врло брзо иницира преговоре са Владом Републике Албаније о коришћењу њиховог међународног префикса.

Такође се истиче да уколико су уговори о коришћењу садашњих међународних префикса још важећи треба да буду испоштовани до њиховог истека, а да се даље не продужавају.

Расправа о овој резолуцији је одржана на седници 30. августа, а данас је усвојема гласовима 47 посланика, против је било девет, док се два посланика нису изјаснила.

Извор: Танјуг

За 14. септембар је планиран Акатист Пресветој Богородици у 18 часова. У суботу 15. септембра служиће се Света Архијерејска Литургија у 9 часова, а у 18:30 часова Вечерње. За недељу 16. планирана је Света Литургија у 10 часова. Језик свих Богослужења биће немачки.

Осим Богослужења планирани су сусрети, разговори и реферат протојереја Раду Константина Мирона на тему „Умрежен а ипак усамљен“: коју улогу играју пријатељство, породица и заједница у нашем животу (15. септембар у 11:45 часова).

Адреса Црквене општине гласи Frankenplatz 15, 51149 Köln/Porz-Gremberghoven. За даље информације може се обратити свештенику Младену Јањићу ( mladen.janjic@web.de ).

Извор

Слава Тебје Господе, слава Тебје!