за при­јем у про­фе­си­о­нал­ну вој­ну слу­жбу

у свој­ству офи­ци­ра на нео­д­ре­ђе­но вре­ме

у вер­ској слу­жби по сле­де­ћем:

1. за вој­ног све­ште­ни­ка:

- глав­ни вој­ни све­ште­ник – 1 из­вр­ши­лац,

- вој­ни све­ште­ник ко­ор­ди­на­тор – 5 из­вр­ши­ла­ца,

- вој­ни све­ште­ник – 7 из­вр­ши­ла­ца,

2. за глав­ног вој­ног ка­пе­ла­на – 1 из­вр­ши­лац,

3. за глав­ног вој­ног има­ма – 1 из­вр­ши­лац.

Ли­ца ко­ја кон­ку­ри­шу на на­ве­де­на рад­на ме­ста по­треб­но је да ис­пу­ња­ва­ју сле­де­ће усло­ве:

ОП­ШТИ УСЛО­ВИ:

- да су др­жа­вља­ни Ре­пу­бли­ке Ср­би­је,

- да ни­су ста­ри­ји од 45 го­ди­на,

- да су здрав­стве­но спо­соб­ни за слу­жбу у Вој­сци Ср­би­је,

- да има­ју од­го­ва­ра­ју­ћу ви­со­ку струч­ну спре­му за ду­жност за ко­ју се при­ма­ју у тра­ја­њу од нај­ма­ње че­ти­ри го­ди­не,

- да се про­тив њих не во­ди кри­вич­ни по­сту­пак због кри­вич­ног де­ла за ко­је се го­ни по слу­жбе­ној ду­жно­сти,

- да му ра­ни­је ни­је пре­ста­јао рад­ни од­нос у др­жав­ном ор­га­ну због те­же по­вре­де ду­жно­сти из рад­ног од­но­са,

- да ни­су кри­вич­но осу­ђи­ва­ни ка­зном за­тво­ра у тра­ја­њу ду­жем од шест ме­се­ци,

- да су од­слу­жи­ли вој­ни рок под оруж­јем.

ПО­СЕБ­НИ УСЛО­ВИ:

· Ред­ни број 1:

- за глав­ног вој­ног све­ште­ни­ка: за­вр­ше­не сту­ди­је 2. сте­пе­на и нај­ма­ње шест го­ди­на рад­ног ис­ку­ства на по­сло­ви­ма вер­ске слу­жбе,

- за вој­ног све­ште­ни­ка ко­ор­ди­на­то­ра: за­вр­ше­не сту­ди­је 2. сте­пе­на и нај­ма­ње три го­ди­не рад­ног ис­ку­ства на по­сло­ви­ма вер­ске слу­жбе,

- за вој­ног све­ште­ни­ка: за­вр­ше­не основ­не сту­ди­је;

· Ред­ни број 2: за­вр­ше­не сту­ди­је 2. сте­пе­на са нај­ма­ње шест го­ди­на рад­ног ис­ку­ства на по­сло­ви­ма вер­ске слу­жбе;

· Ред­ни број 3: за­вр­ше­не сту­ди­је 2. сте­пе­на са нај­ма­ње шест го­ди­на рад­ног ис­ку­ства на по­сло­ви­ма вер­ске слу­жбе

· Да су без­бед­но­сно про­ве­ре­ни и да не­ма­ју без­бед­но­сних смет­њи за рад у Вој­сци Ср­би­је и ван Вој­ске Ср­би­је.

· Сви кан­ди­да­ти мо­ра­ју има­ти по­зи­ти­ван став тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве, од­но­сно вер­ске за­јед­ни­це ко­јој при­па­да­ју о ис­пу­ња­ва­њу усло­ва за вој­ног све­ште­ни­ка, од­но­сно вер­ског слу­жбе­ни­ка са ка­нон­ског, од­но­сно ше­ри­јат­ског осно­ва.

НА­ЧИН КОН­КУ­РИ­СА­ЊА:

Уз при­ја­ву на кон­курс, ко­ја тре­ба да са­др­жи основ­не лич­не по­дат­ке, адре­су, кон­такт те­ле­фон и ин­тер­нет адре­су, кан­ди­да­ти тре­ба да до­ста­ве кра­ћу рад­ну би­о­гра­фи­ју и сле­де­ћа до­ку­мен­та:

- из­вод из ма­тич­не књи­ге ро­ђе­них (ако ни­је но­ви обра­зац, не ста­ри­ји од шест ме­се­ци);

- уве­ре­ње о др­жа­вљан­ству (ори­ги­нал или ове­ре­на фо­то­ко­пи­ја - не ста­ри­је од шест ме­се­ци);

- до­каз о сте­че­ном обра­зо­ва­њу (ди­пло­ма или ове­ре­на фо­то­ко­пи­ја);

- фо­то­ко­пи­ја рад­не књи­жи­це или не­ки дру­ги до­каз о рад­ном ис­ку­ству;

- уве­ре­ње над­ле­жног су­да да се про­тив кан­ди­да­та не во­ди кри­вич­ни по­сту­пак због кри­вич­ног де­ла за ко­је се го­ни по слу­жбе­ној ду­жно­сти (не ста­ри­је од шест ме­се­ци);

- уве­ре­ње над­ле­жног ор­га­на МУП-а да кан­ди­дат ни­је кри­вич­но осу­ђи­ван ка­зном за­тво­ра у тра­ја­њу ду­жем од шест ме­се­ци (не ста­ри­је од шест ме­се­ци);

- уве­ре­ње о ре­гу­ли­са­њу вој­не оба­ве­зе (из­да­је Цен­тар МО у ко­ме се ли­це во­ди у еви­ден­ци­ји);

- из­ја­ву о при­хва­та­њу рас­по­ре­да по по­тре­би слу­жбе на це­лој те­ри­то­ри­ји Ре­пу­бли­ке Ср­би­је;

- из­ја­ву о при­хва­та­њу упу­ћи­ва­ња на вој­ну обу­ку за оспо­со­бља­ва­ње за офи­ци­ре;

- ми­шље­ње ве­ли­ко­до­стој­ни­ка тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве, од­но­сно вер­ске за­јед­ни­це ко­јој кан­ди­дат при­па­да, овла­шће­ног за ка­нон­ску над­ле­жност над вој­ним све­ште­ни­ци­ма, од­но­сно вер­ским слу­жбе­ни­ци­ма у Вој­сци Ср­би­је.

Пре при­је­ма у про­фе­си­о­нал­ну вој­ну слу­жбу кан­ди­да­ти ко­ји ис­пу­ња­ва­ју усло­ве кон­кур­са би­ће упу­ће­ни на про­це­ну пси­хо­ло­шких ка­па­ци­те­та и про­ве­ру фи­зич­ке спо­соб­но­сти. Кан­ди­да­ти ко­ји уђу у ужи из­бор би­ће по­зва­ни на про­ве­ру струч­них оспо­со­бље­но­сти, зна­ња и ве­шти­на. Кан­ди­да­ти ко­ји са нај­бо­љим ре­зул­та­том бу­ду ис­пу­ни­ли ме­ри­ла про­пи­са­на за из­бор би­ће упу­ће­ни на ле­кар­ски пре­глед ра­ди оце­не спо­соб­но­сти за при­јем у про­фе­си­о­нал­ну вој­ну слу­жбу и за њих ће би­ти из­вр­ше­на без­бед­но­сна про­ве­ра уз њи­хо­ву пи­са­ну са­гла­сност.

Пре при­је­ма кан­ди­да­ти ко­ји ни­су ре­зер­вни офи­ци­ри би­ће упу­ће­ни на обу­ку за оспо­со­бља­ва­ње за офи­ци­ре вер­ске слу­жбе.

Кан­ди­да­ти ко­ји ни­су у све­ште­нич­ком чи­ну или у чи­ну има­ма, а успе­шно су са­вла­да­ли вој­ну обу­ку, пре при­је­ма у про­фе­си­о­нал­ну вој­ну слу­жбу тре­ба да бу­ду ру­ко­по­ло­же­ни, за­ре­ђе­ни, од­но­сно име­но­ва­ни од стра­не тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве, од­но­сно вер­ске за­јед­ни­це ко­јој при­па­да­ју.

Пред­ност при при­је­му има­ће сле­де­ћи кан­ди­да­ти:

- ру­ко­по­ло­же­ни, за­ре­ђе­ни, од­но­сно име­но­ва­ни кан­ди­да­ти од стра­не тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве, од­но­сно вер­ске за­јед­ни­це ко­јој при­па­да­ју,

- кан­ди­да­ти са за­вр­ше­ним те­о­ло­шким фа­кул­те­том и

- кан­ди­да­ти са за­вр­ше­ном Шко­лом ре­зер­вних офи­ци­ра.

Не­бла­го­вре­ме­не, не­ра­зу­мљи­ве и не­пот­пу­не при­ја­ве не­ће се узи­ма­ти у раз­ма­тра­ње.

Кон­курс­на до­ку­мен­та­ци­ја се не­ће вра­ћа­ти кан­ди­да­ти­ма.

При­ја­ве на кон­курс са на­ве­де­ним до­ку­мен­ти­ма до­ста­вља­ти пу­тем по­ште на адре­су:

Ге­не­рал­штаб Вој­ске Ср­би­је

Упра­ва за људ­ске ре­сур­се (Ј-1)

ул. Не­зна­ног ју­на­ка бр. 38, 11000 Бе­о­град

са на­зна­ком „за при­јем ли­ца на кон­курс“

Рок за под­но­ше­ње при­ја­ва за кон­курс је 30 да­на од да­на об­ја­вљи­ва­ња.

Све ин­фор­ма­ци­је ве­за­не за кон­курс мо­гу се до­би­ти на тел. 011/2063-147.

Извор: Министарство одбране Републике Србије, СПЦ

Светој литургији началствовао је архијерејски намјесник сарајевски протојереј-ставрофор Миомир Зекић, уз саслужење седам свештеника и једног ђакона Митрополије дабробосанске, након чега је обављен славски обред.

У пригодној бесједни вјерницима протојереј-ставрофор Ранко Билинац рекао је да је данашњи празник рођење, не само Пресвете Богородице, него и тајанствени почетак рођења Господа Исуса Христа и рођења Цркве Божије.

„Управо зато прослављамо Богородицу као мајку Божију и мајку Цркве“ – рекао је Билинац.

Он је истакао да Богородица и сада пред престолом Божијим неуморно посредује својим богомајчинским молитвама за нас и цијели свијет.

Подсјећајући да је рођење Пресвете Богородице први празник у црквеној години, Билинац је нагласио да је овим дивним празником благословено материнство.

„Данас мајке православне, гледајући у рођење пресвете Богомајке треба да се уче тајни истинског материнства . Данашње мајке дарове Божије требају да задобију рађањем и хришћанским васпитањем дјеце, кроз послушност мужу, кроз послушност вољи Божијој“ – рекао је Билинац.

Према његовим ријечима, овим празником се благосиља, не само земаљска породица, него и породица Цркве, јер се овим празником открива и благосиља тајна рођења са Небеса, оног рођења у Духу светоме које даје истински смисао тјелесном рођењу у овоме свијету.

Извор: Митрополија дабробосанска

ГРУПА историчара и теолога ускоро ће у Патријаршији представити елаборат са захтевом да се једини непосвећени владар из лозе Немањића, цар Душан, прогласи за свеца, открива историчар проф др Вељко Ђурић Мишина.

- Лик цара Душана на мозаику иза гробнице већ има ореол, јер се он неформално већ сматра светитељем - објашњава Ђурић. - Разлог због кога он није раније проглашен свецем јесу гласине које је о њему ширила Византија, љута због тога што је створио српску патријаршију.

Саговорник "Новости" открива да су антрополози утврдили да је први српски цар заиста заслуживао надимак Силни.

- Антрополог, члан комисије која је 1991. отварала саркофаг, на основу величине пршљенова утврдио је да је цар Душан могао бити висок око 215 центиметара - каже Ђурић. - Лик цара био је сачуван на скулптури са његовог саркофага која се налазила у музеју у Скопљу, али она је одавно нестала.

Највећи део српске јавности уопште не зна да је професор Радослав Грујић још 1927. пронашао мошти и делове мермерног саркофага цара Душана у Манастиру Светих арханђела код Призрена. Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ и један од најбољих познавалаца српске баштине, открива да се делови Душанове гробнице и данас налазе у Скопљу, где их је после ископавања донео професор Грујић.

- На основу тих фрагмената, цртежа и фотографија савремним форензичким методама могуће је реконструисати не само саркофаг цара Душана, већ и његов лик - каже Давидовић.

Највеће благо Светих архангела, мошти цара Душана, сакривене испод мраморне плоче и затрпане хрпом изломљених делова саркофага, Грујић је реконструисао и био запањен да је он изведен у западњачком стилу.

"Изнад поклопца гробнице који је био у равни с патосом, био је други поклопац од беличастог мрамора са извајаним високим рељефом цара Душана по западном обичају, коме у средњовековној Србији нема примера", записао је Грујић у белешкама. Откопано је и неколико прилично очуваних делова још једне цареве мраморне статуе у природној величини.

Ова открића распалила су машту оновремених сакупљача реликвија и трагача за моштима и легендарним благом.

"С великом муком чувани су објекти од развлачења многобројних посетилаца. Није био другог излаза осим да се они из развалина пренесу у Скопље и сачувају у Музеју јужне Србије. Бар док не наступе такове прилике да се код самих развалина не буде могао основати и уредити музеј", записао је Грујић који је у старој Душановој престоници и основао Музеј јужне Србије.

"Такове прилике" за изградњу музеја Светих архангела ни у Краљевини ни у социјалистичкој Југославији никад нису наступиле, па је више од 1.600 камених украса остало у Скопљу. Грујић је успео да у Патријаршију у Београду донесе само цареве мошти које су ту дуго скривао. Тек 1968. оне су свечано пренесене у Цркву Светог Марка, што је изазвало велику подозривост комунистичких власти.

- Чланови Савезне и српске Комисије за верска питања сматрали су да је смештање саркофага у Цркву Светог Марка, највећу и најистакнутију у Београду, субверзивно и прети да подсећа вернике на Душаново царство и буди великосрпска осећања - каже професор Ђурић.

Испоставило се да је Грујићев подухват доношења моштију цара највероватније спасао ове реликвије од судбине коју је доживео царев лик са саркофага у скопском музеју.

- Током земљотреса 1963. у Скопљу нестали су делови рељефа, глава, рука и шака цара Душана - каже Давидовић. - Неки су причали да су украдени, а други их је земљотрес протворио у прашину, мада ту судбину нису доживели други камени украси из Светих арханђела. Мада, истину говорећи, остатке Душановог саркофага нико из Србије није никада званично тражио.

новости

Аудиција ће бити 29. септембра 2012. године у 12 часова, у просторијама радија Беседа у Змај Јовиној улици бр. 4 на другом спрату

Преузмите плакат у ПДФ формату

„Певајте Господу песму нову,

хвала је Његова у цркви преподобних“

(Пс. 149, 1)

Нови Сад, 26.09.2012 - Информативна служба Епархије бачке

Више од стотину теологâ, професорâ, свештеникâ, психологâ, криминологâ, политикологâ и експерата, који долазе са Кипра и из Грчке, Русије, Украјине, Пољске, Сирије, Грузије, Чешке, Бугарске и Румуније, поред домаћих из Србије бавиће се, наредна два дана, наведеном темом.

На скупу су прочитана обраћања поглавара свих помесних Православних Цркава из Европе и првојерарха Антиохијске патријаршије, а присутни угледнији архијереји: поглавар Цркве Чешких земаља и Словачке Блажењејши Архиепископ г. Христофор и Архиепископ критски г. Иринеј су се директно обратили присутнима.

Пети састанак Међуправославне мреже иницијативâ за проучавање религијâ и деструктивних култова отворио је домаћин, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј.

Свечаном отварању скупа присуствовало је, поред гостију из иностранства, неколико епископа Српске Православне Цркве, готово сви свештеници и ђакони из Епархије бачке и више свештеника из суседних епархија.

Уводна беседа Епископа јегарског Господинa Порфирија

Писмо поздрава и благослова Васељенског Патријарха Господина Вартоломеја

Писмо поздрава и благослова Патријарха српског Господина Иринеја

Поздравна беседа Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина Иринеја којом је скуп свечано отворен

Фотографије

Нови Сад, 25.09.2012 - Информативна служба Епархије бачке

У саопштењу Централног Комитета Светског Савета Цркава се каже:

У тамници бијах и дођосте ми... Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт. 25; 36, 40)

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Др Јован, ухапшен је на граничном прелазу између Грчке и Р. Македоније 12. децембра 2011. године. Против њега је покренут низ неоснованих оптужби, по којима је суђен и осуђен у одсуству на две и по године затвора, без омогућавања основног права на одбрану, и поред тога што је претходно у два наврата био ослобађан од стране велешког Основног Суда. Ово је шесто затварање Архиепископа Јована, који се од 16. јануара 2012. године налази у најстрожим затворским условима.

У односу на монтиране судске процесе и државни прогон против Архиепископа Јована који последњих десет година спроводе судови Р. Македоније, а све због различитих верских убеђења, Amnesty International 2005. године проглашава Архиепископа Јована „затвореником савести“.

Прогон је сада проширен, тако да сада укључује и застрашивање и испитивање других Архијереја, свештенства, монаштва, верног народа, као и најближих рођака Архиепископа Јована, свих из Охридске Архиепископије, уз претње за конфискацијом покретне и непокретне имовине, док се у исто време Архиепископу Јовану ускраћују основна права на посете и комуникацију.

Ради свега тога, на свом заседању од 28. августа до 5. септембра 2012, Централни Комитет Светског Савет Цркава:

1. Осуђује незаконито затварање Архиепископа Јована и непрестани прогон чланова Охридске Архиепископије као и блиских рођака Архиепископа.
   
2. Упућује позив влади Р. Македоније, да неодложно ослободи Архиепископа Јована и прекине даљи прогон Православне Охридске Архиепископије.
   
3. Захтева од власти Р. Македоније, да уважи основно људско право на слободу вероисповести, које је гарантовано Универзалном Декларацијом о људским правима.
   
4. Захтева од цркава чланица Светског Конгреса Цркава, залагање за Архиепископа Јована, како молитвом тако и реакцијом код релевантних власти.
   
5. Препоручује организовање солидарне посете Архиепископу Јовану и продужетак залагања за његово ослобађање.
   

Генерални секретар Светског Конгреса Цркава већ је упутио писма Високом Комесару за људска права при Уједињеним Нацијама, Специјалном известиоцу за верске слободе Уједињених Нација, као и Председнику Р. Македоније, изражавајући своју забринутост прогоном Архиепископа Јована у последњих десет година, што представља флагрантно кршење верских слобода и слобода уверења, које су гарантоване Универзалном Декларацијом о људским правима.

Извор: http://www.oikoumene.org/en/resources/documents/central-committee/kolympari-2012/report-on-public-issues/vi-minute-on-the-unlawful-detention-of-archbishop-jovan-of-ochrid.html и Орхидска Архиепископија

Од 14. до 16. септембра био је у посјети православној заједници у граду Ресифеу, на сјевероистоку Бразила, који се налази на најистуренијој тачки јужноамеричког континента.

Ова заједница се састоји од православних Бразилаца, који су још прије неколико деценија примили Православље, захваљујући мисији тадашње јурисдикције под именом Православна Црква у Португалу. Прије десетак година су, након што су неко вријеме били под Православном Црквом Пољске, затражили и добили канонски пријем у Српску Патријаршију, а сада су дио њене епископије за Јужну Америку.

15. септембра је уз саслужење три свештеника и два ђакона служио у цркви Свете Тројице у манастиру у мјесту Алдеиа, недалеко од Ресифеа, подигнутој 1991. године. У манастиру живи игуман Педро, црква је и парохијски храм за парохију протопрезвитера Рафаила, а подигнута је на имању презвитера Илије, који живи у близини.

16. септембра је такође уз саслужење три свештеника служио у капели Успења Пресвете Богородице у граду Ресифеу. Вјерници у том граду немају цркву, па изнајмљују простор за молитву. Овом приликом је у чин презвитера рукоположио ђакона Жариа Карлоса, православног Бразилца, који је овога љета боравио у Црној Гори и био рукоположен за ђакона. Отац Жарио је професор у двије богословске школе: једној римокатоличкој и једној евангелистичкој. Он ће бити задужен за мисионарске парохије у граду у којем живи Каруаруу и градићу Бело Жардиму.

Протопрезвитер-ставрофор Алексис Пења-Алфаро, парох у граду Ресифеу, такође је професор теологије, и то на једном Католичком универзитету.

Готово сви вјерници, али и неки од свештеника, били су у прошлости вјерници, па чак и свештеници (пастори) Римокатоличке Цркве или неке од врло јаких протестантских заједница у Бразилу. Бразил је препун псеудохаризматичних заједница, као што су неопентекосталци и други. Под утицајем ових покрета, многе традиционалније заједнице, нарочито римокатоличка губе своје вјернике и принуђене су да се на извјестан начин прилагођавају тим новим околностима.

Митрополит је истог дана, са оцем Рафаилом и његовом супругом, посјетио имање удаљено педесетак километара од Ресифеа, у мјесту Карпина, на којем отац Рафаило такође планира градњу мале цркве.

Митрополит је током посјете са свештеницима и вјерницима разговарао и давао поуке о мисионарској дјелатности и парохијском животу. Ово је друга Мтрополитова посјета Ресифеу.

У вријеме Митрополитове посјете Ресифеу, ондје је боравила и монахиња Ребека, бразилка из Рио де Жанеира, која је већ више година монахиња у Епископији захумско-херцеговачкој.

Непосредно прије посјете Ресифеу, посјетио је Сан Паоло и град Кампинас, удаљен од Сан Паола око стотину километара. Тамо се сусрео са нашом, не толико великом, колонијом. У кући породице Цвијић у Кампинасу обавио је крштење четири члана обитељи Божовић.

У Сан Паолу се сусрео са некима од најстаријих припадника наше емиграције Драгишом Павличићем и Синишом Војводићем.

Са неколико тамошњих породица, Митрополит је договорио оснивање Црквеног одбора, који би организовао прославе већих црквених празника и организовао посјете свештеника, ради духовних потреба тамошњих житеља.

Наша емиграција живи углавном у овом дијелу Бразила (држава Сан Паоло), али је прилично расута и нема мјесто сабирања, те тако није риједак случај да људи уопште не знају за своје сународнике који живе у истом граду. То је нарочито случај у вишемилионском Сан Паолу.

БУЕНОС АИРЕС, 22. септембра (Светигора прес) – Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије, Епископ-администратор Епископије буеносаиреске и јужно-централноамеричке боравио је од 17. до 19. септембра у пастирској посјети православној заједници у граду Гвајакилу у Еквадору.

Иако је Кито главни град Еквадора, Гвајакил, који се налази у непосредној близини Пацифика, највећи је град у овој земљи на сјеверозападу Јужне Америке и њен финансијски и културни центар.

Садашњи вођа ове заједнице је Јакоб Кинтеро-Тума, чији су преци по мајчиној страни из хришћанске палестинске породице Тума. Он је успјешни млади адвокат, који је својим мисионарским радом и катихизацијом многе младе и успјешне људе из Гвајакила привукао Православљу, од којих су највећи број некадашњи римокатолици. Он је Митрополита детаљно упознао са историјатом и садашњицом ове заједнице.

18. септембра, Митрополит Амфилохије је, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Алексиса из Ресифеа (Бразил) и протођакона Игора Балабана, служио Свету Литургију у капели у кући породице Тума у Гвајакилу.

Митрополит је истог дана посјетио и храм у изградњи, који ова заједница мукотрпно али вриједно гради већ дуги низ година.

Митрополитову посјету су забиљежили неки од највећих дневних листова у Гвајакилу: Ел Универсо и Експресо, који су објавили вијест о његовој посјети, као и кратак интервју са Високопреосвећеним.

У току посјете, Митрополит је више пута поучавао окупљене вјернике и приближавао им истине Православља.

Православна заједница у овом граду постоји највише због потомака хришћанске породице Тума из Витлејема у Палестини. Њихов предак је, сплетом околности, дошао у ову земљу почетком прошлога вијека. Још чувају икону Благовијести, стару преко 400 година, коју је тада донио са собом.

Породица је кроз читав један вијек сачувала своју православну вјеру, што није баш чест случај са многим православним исељеницима, који су, у Јужној Америци, прије или касније, постајали римокатолици. Још занимљивија је чињеница да су то успјели и поред чињенице да у Еквадору не постоји ниједан православни храм, нити иједан православни свештеник. Свештеници су Еквадор и ову заједницу посјећивали само с времена на вријеме.

Убрзо након 1982. године, када се први пут озбиљно покренула идеја о градњи православне цркве, основана је Саборна апостолска православна Фондација „Света Марија“, која је почела да сакупља паре за куповину имања и градњу православног храма. Након многих акција, 1993. године купљено је имање, убрзо замјењено са другим на још бољем локалитету, а мало касније је почела и градња цркве посвећене Благовијестима Пресвете Богородице.

Ова заједница је посјећивана од свештеника из различитих Помјесних Цркви из Чилеа, Панаме, Колумбије и из других мјеста, али посљедњих седам година у духовној је вези са Српском Патријаршијом. Најприје је, више пута, у овом граду Литургију служио отац Герасим, некадашњи игуман манастира Платине у Калифорнији, који је под јурисдикцијом наше Помјесне Цркве, а једном је долазио и о. Алексис из парохије у Ресифеу (Бразил).

По једнодушном мишљењу, у овој земљи, али и на цијелом континенту, Православна Црква има велики потенцијал за напредак, али је потребан стрпљив мисионарски рад, како би се овдашњи народ, одрастао у римокатоличком окружењу, упознао са древном Црквом Божијом. Већина становника Јужне Америке данас сматра да постоји Римокатоличка Црква, којој је алтернатива разуђена и разбијена протестантска заједница, али је више него очигледно да је Православна Црква, саборним свједочењем, не етничко-јурисдикцијским усмјерењем, потребна овој земљи и овом континенту. Тим прије је саборност потребнија, јер многи у Јужној Америци, па и у Еквадору, користе незнање, па се лажно представљају као православни свештеници и епископи.

Светигора прес

Баћушка, реците ми, зашто је духовно руковођење неопходно за некога ко улази у Цркву? И какво оно треба да буде?

-Духовни живот потребно је учити; то је можда најважније учење у овом свету, без којег је наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле нас је довео атеизам, до одбацивања живота по Божијим заповестима. Није случајно да је средином прошог века, наш свет био на ивици уништења и нуклеарне катастрофе. Сада су то тероризам, сатанска мржња, и деградација нашег села – сви они имају исти корен, који иде назад до уништња континуитета у духовном искуству, без којег не можемо да живимо нормалним животом. Ово не само да одвраћа људе од спасења и вечног живота, већ уништава наш тренутни друштвени живот.

Задатак духовне наставе је управо да се обнови и ојача традицинални поредак, да се очува и развије духовно искуство. О важности овог служења наводи чињеница да се у Јеванђељу Господ назива Учитељем. Уосталом, Он нам је дао пример: Спаситељ је ишао кроз Палестину, од краја до краја, са својим ученицима, чинећи оно што су и други учитељи тога времена чинили – не само у Израелу, већ и у Атини, и на Истоку. Христос нам је показао да топла соба није неопходна за духовно учење; може се учити и на голим стенама. Најважнија ствар је шта учити и како.

Хришћансто даје јасан одговор на ово. Наша вера, богатство нашег духовног живота, које је стечено, пре свега, кроз директно заједништво са Богом, тј. кроз молитву, кроз коју човек успоставља своју веру, без које, по речима Теофана Затворника, бившег ректора Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање су од мале вредности. Али, у исто време, он не пориче значај знања, које је такође саставни део духовног живота, и који се никако не може занемарити. Зашто данас имамо толико проблема, укључујући и проблеме у духовном животу и проналажењу духовног оца? Цео проблем лежи у недостатку православног образовања, знања из области теологије. Када дете добије бар неко разумевање о томе шта је духовни живот, шта је вера, оно може да избегне многе грешке.

Сазнања о духовном животу комбинују молитву и образовање. И наравно, посебно је важно схватити да духовни отац не може да понуди у пет или дест минута, оно за шта су потребне године. Уосталом, често се дешава да неко улази у Цркву мислећи да ће одмах постати светац, или добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се никада не догађа.

Молитва, окретање к Богу, мора бити комбиновано са образовањем, знањем, и променама у свакодневном животу.

То су промене које духовни отац мора да прати, али он сам не може да понуди много духовном чеду који није спремно да прими. Духовни отац може да објасни, али – као што пише у Јеванђељу – сејач сеје, али кад птице дођу и позобају зрневље, човек опет остаје празан. Чедо и духовни отац треба да буду сарадници. Тек тада можемо говорити о истинском човековом духовном расту.

Сматра се да духовни отац треба да научи своје духовно чедо да самостално размишља и узраста духовно. Међутим, многи људи воле да себе повере свештенику, тражећи савет и какве тапете да купе. Многи осуђују такво одрицање сопствене воље. Да ли је ово уреду?

-Особа треба да сачува своју вољу и да доноси своје одлуке, јер једино сама особа може да донесе коначну одлуку у својој души.

Зар Господ није мога да спасе Јуду, да га не изда? Наравно да је могао. Па зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавати некога недопустиво је за Бога, за светост Божију. Форсирање добра не може бити добро. После свега, зашто је Спаситељ разапет? Он је могао да направи савршен свет, без икакавих недостатака, да човеку ништа не недостаје, без војске и канцеларија. Али Господ то није учинио, остављајући људима могућност да сами бирају између добра и зла.

Друштвени живот особи даје знање, културу и искуство – али остављено је на човеку како да све то искористи. Исто је и у духовном животу. Господ нам даје – кроз Своју спасоносну мисију, преко Крста – могућност да превазиђемо сопствене слабости и да се боримо са ђаволом. Ипак, можемо да искористимо све ово само нашом сопственом вољом. Господ је створио универзум за нас; Он нам је дао законе по којима треба да живимо, Он нам је дао воду, храну и све што нам је потребно. Али, како ћемо живети у овом свету првенствено зависи он нас самих, наше воље, рада и знања. Дакле, важно је да живот буде заснован на испуњавању Божијих заповести и слободном људском избору.

Али шта ако духовни отац отворено слама вољу духовног чеда, не покушавајући да учи, већ да командује?

-Онда он није духовни отац. Шта још има на то да се каже? Све је речено у Јеванђељу. Погледајте како је Спаситељ поступао, а како су Апостоли поступали. Исто тако духовни отац треба да поступа. Али, ако он не поступа у складу са Писмом и не прати заповести Јеванђељске, него покушава да користи силу – како онда такав да буде духовни учитељ хришћанину?

Наравно, треба подстакнути особу да се промени, треба је исправити и водити – али, у исто време, духовни отац ни под каквим околностима не сме да угњетава нечију личност.

Неки људи траже духовног оца у манастиру, не гледајући у цркву која се налази покрај њихове куће…

-Опет, није добро да се гледа «преко брда», мислећи да је негде тамо боље. Старац Силуан је рекао да, ако особа верује свом духовном оцу, Господ ће му открити мудрост преко њега, без обзира колико он био мудар, учен, или искусан. Овде онај ко тражи треба да има више поверења у Господа. Ако неко верује Богу, онда ће му Божија милост открити оно што је потребно.

Привлачност манастира за новообраћеног је повезана са чињеницом да се монашки пут сматра исправнијим и спасоноснијим, а живот мирјанина изгледа као нека «полумера.»

-Нарвно да се живот монаха и мирјанина у великој мери разликује. Ово су два различита пута, која ипак подједнако воде истом циљу: спасењу душе и заједништву са Богом.

Када неко ступи у манастир, он у потпуности посвећује свој живот спасењу душе. Његов живот је сачињен од молитве и послушања, који требају да буду саставни део монашког живота. И овде, узгред, улога духовног оца, као и степен послушања њему, требало би да буде знатно већа.

Али живот мирјанина такође је посвећен истом циљу – спасењу. Разлика је у томе што је мирјанин оптерећен другим обавезама – брине о породици, подиже децу, има друге важне, богоугодне бриге. Поред тога, човек који живи у свету суочава се са масом овоземаљских искушења – али то није додатна опасност, већ такође додатна прилика, јер превазилажењем ових искушења особа стиче непроцењиво духовно искуство.

Важно је запамтити да Господ зна коме да пошаље каква суђења. Не постоји нико ко не може бити спасен. Дакле, бирајући пут, човек мора да запамти да су оба, и монашки и мирјански, подједнако спасоносни. Важно је начинити пажљив одабир, без журбе, по човековим унутарњим приоритетима – и онда деловати сопственим расуђивањем, са Божијом истином.

Дакле, шта треба да чини особа која је тек постала верник и која тражи духовног оца? Како да донесе исправну одлуку?

-Важно је да запамти да наш свет у злу лежи, и да смо сви грешни после пада Адамовог. Свако, укључујући ту и духовника, има своје грехе. Потпуно савршенство не постоји.

Заиста, постоје људи великог знања и духовног искуства, којима се човек може обратити за духовни савет. Међутим, потребно је пажљиво бирати, имајући у виду да чак и врло добар духовни отац можда, из неког разлога, не буде лично погодан некој особи. Чак и веома учен и искусан духовник некада не може да испуни људске критеријуме, што отежава да се изгради један искрен однос. Дакле, важно је све узети у обзир, укључујући и људске компатибилности.

Осим тога, подсетио бих на речи Теофана Затворника, о основи духовног живота. То је заједништво са Богом, чистота душе, благодат Божија. Очишћење од греха и лично окретање ка Богу јесу најважнији разлози због којих неко уђе у цркву. Ако је неко научио како да се покаје, како да исправи душу, и како да се моли – он може да живи под руководством било којег духовног оца; може да сам изабере добро и да тажи ка њему. Али ако није научио како да то уради, онда му ни духовни отац не може много помоћи.

Важно себе поверити некоме на духовно руковођење, али важно је да особа уме да упореди речи духовног оца са речима Јеванђеља, са учењем светих отаца, и са саборским црквеним одлукама, које је потребно научити и разумети. Ни један духовни отац нема овлашћење да их надјача.

И наравно, неко ко је ушао у Цркву мора да се моли без престанка – јер, после свега, заједница са Богом је главни циљ коме треба да тежи сваки хришћанин.

Према званичним статистикама, православних у Италији има ико 1,4 милиона, и тај се број рапидно увећава приливом досељеника из источне Европе. Пентекосталаца има око 500 000, а мормона 25 000.

Давањем Православној цркви статуса званичне религије у Италији, пружа јој се и право на приход из буџета земље, што је до сада било омогућено само Римокатоличкој цркви, Јеврејској заједници и једном броју протестантских цркава, које су биле признате, међу којима су Лутеранска, Евангелистичка, Валденска и Адвентистичка.

Извор

На крају свете Литургије после опхода око светог храма Владика је пререзао славски колач и својом архипастирском беседом поучио сабрани народ. На светој Литургији старањем и очинском љубављу Преосвећеног Владике, звањем протонамесника удостојени су презвитери: Дејан Димитријевић, Славиша Станојевић, Срђан Вукић, Мића Ђорђевић и Слободан Јовановић. Празновање данашњег празника настављено је у парохијској трпезарији саборним утјешенијем.

Извор

Прве литургије, мисе и намази у касарнама Војске Србије биће одслужене почетком следеће године. Министарство одбране расписало је конкурс за пријем првих 15 верских службеника у професионалну војну службу, иако је уредба о увођењу војних свештеника потписана пре више од две године.

Они ће као официри служити у командама и највећим јединицама Војске Србије. Места у гарнизонима тренутно има за 13 православних свештеника и по једног католичког капелана и муслиманског имама. Војска тражи једног главног свештеника СПЦ, пет координатора и седам “обичних” попова. За њихове колеге из других религија резервисана су места главног капелана, односно имама.

Свештеници ће бити примљени у професионалну војну службу на неодређено време, као активни официри са чином капетана. Као и осталима, њима следују војничка униформа и чизме, а уз стандардне ознаке на реверу носиће и амблем религије којој припадају.

У касарнама су већ изабране зграде које ће постати капеле и џамије, а предстоји њихово опремање намештајем, иконама, богослужбеним књигама... Ситнији прибор обезбедиће цркве.

Војни свештеници носиће обичну војну униформу, али и одећу за богослужења. Њима ће бити омогућено ношење краће браде. Војна обука биће обавезна за све, али неће носити оружје. Свакоме од њих помагаће по један подофицир, по наређењу команданта јединице.

Према грубој рачуници, посао у Војсци Србије наћи ће неколико десетина свештеника. Први ће ући у Генералштаб, Војну академију, ВМА и команде бригада. Предвиђено је да један клирик “задужи” до 500 војника. За 500 до 1.000 верника у униформи биће запослена двојица свештеника, а по један ће их “појачавати” на сваких следећих 1.000 војника.

БЕЗБЕДНОСНА ПРОВЕРА СВИХ КАНДИДАТА

КАНДИДАТИ за војне свештенике морају да имају мање од 45 година, да буду држављани Србије и да су здравствено способни за службу у Војсци Србије. Главни војни свештеник, имам и капелан мора да има звање мастера и најмање шест година верске службе, док је за координаторе предвиђено упола мање година искуства. Свештеници морају да имају само завршен факултет. Сви кандидати за официре у мантијама проћи ће и обавезну безбедносну проверу.

новости

Поводом завршетка мандата амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Конузин организовао је опроштајни пријем на којем је посебно заблагодарио Српској Православној Цркви и Патријарху српском г. Иринеју на плодотворној сарадњи. Дан пред одлазак из Србије, амбасадор Конузин за Радио „Слово љубве“ексклузивно је изјавио да су односи између двеју сестринских Цркава један од најбитнијих темеља целокупних односа два народа. Амбасадор Конузин са сигурношћу тврди да ће односи Српске и Руске Православне Цркве и убудуће ићи узлазном путањом.

• Интервју г. Александра Конузина
  

Извор: Радио Слово љубве

Првог дана састанка служена је вечерња служба, а затим се свештенству обратио и благословио почетак рада Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије.

Посебна пажња на почетку састанка, посвећена је уређењу Црквене администрације, о чему су говорили службеници ЕУО-а Епархије врањске, протонамесник Славиша Илић и господин Срђан Поповић. Након образлагања појединих ставки у Црквеној администрацији, уследила је дискусија која је корисно послужила свештеницима због размене искустава у раду. По завршеној дискусији било је речи и о раду Црквеноопштинских управних одбора Црквених општина на подручју Епархије врањске, с обзиром да је 2012. година, по Уставу Српске православне Цркве, изборна година нових чланова.

Сутрадан, 17. септембра, када Наша Света Црква прославља Светог Петра Дабробосанског, Епископ Пахомије служио је Свету Литургију, а после Литургије наставило се са радом. Јереј Мићо Зеленовић говорио је на тему „Пастирски рад у савремено доба“, након чега је уследила веома поучна и темељна дискусија.

По завршетку братског састанка приређена је трпеза љубави, а свештеници су дали предлог да се, имајући у виду у каквом времену и условима живе Православни верници, братски састанци чешће одржавају, како би се већа пажња посветила темама и разговорима који ће допринети пожртвованијем и успешнијем пастирском раду на корист верујућег народа и Наше Свете Цркве.

Извор

Зато је и долазак верника у храмове, посебно на Свету Литургију, наш и ваш улазак у небо, браћо и сесте. То говорим и себи и вама, да би имали, када улазимо у храм, осећања да се тамо свршава најсветија Тајна, Тајна неба и земље, Тајна Цркве, Тајна Свете Литургије.

Све што бих вам могао рећи о данашњем дану и за овај свети чин и свети тренутак, јесте да безусловно прихватите ону поруку коју смо чули данас из Јеванђеља – када је онај младић упитао Господа како да буде савршен и спасен и добио одговор: љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом; и ближњега свога као себе самога. Нека вам то буде поука данашњег освећења, да долазећи у овај храм љубите Бога и да волите једни друге. Само тако, преко Бога, препознаћемо и другог човека, а преко човека препознаћемо Бога. А и Бога и човека, кажем човека, браћо и сестре, најпре ћемо пронаћи у храму, у храму Божијем јер нечовеку није место у светом храму.

Нека вас овај храм уједињује, братими, мири, сложи, обожи и умножи – што би рекао Свети Николај Жички. Све нам је то потребно. Сваки је храм леп, без обзира колики он био по величини. Али, он је највећи и најлепши онда када народа Божијега има у њему када се свршава Света Литургија. Ви дајете својим присуством, својим молитвама, својим смирењем, својом жртвом лепоту, ви улепшавате и овако украшен и леп храм. Храм вам, браћо и сестре, могу представити као лађу, то је лађа која плови морем и док је море мирно она плови мирно, спокојно и путници су у њој мирни и спокојни, а како је море ћудљиво и не знамо када ће наићи таласи, тако и ми не знамо када ће бура наших слабости, искушења, невоља, патњи и мука да наиђе на нас – и зато имамо храм да у њега улазимо, да се у њему видамо, да у њему кажемо свуда присутном Господу – Господе, у искушењима сам, у невољама сам, помози! Помошће и теби и мени, по вери мојој и твојој, брате и сестро. Није без основа она народна изрека у којој је речено Марку Краљевићу – беж' у цркву Марко, зар не видиш да ћеш да погинеш? Сви који смо у Цркви, који слушамо Цркву, сви смо на путу спасења, ми смо ограђени од ових видљивих и невидљивих непријатеља. Зато је Свети Јован Златоусти упоређивао Цркву са одбрамбеним зидом јер је она заштитни зид. Ако смо ми у том заштитном зиду, шта могу да нам науде они тамо који су изван зида, било да су животиње или непријатељи? Не могу нам ништа док смо унутра у Цркви, али ако изађемо, не дај Боже, из Цркве, онда се ми заиста излажемо опасностима којих није мало у животу и овоме свету. Као што мирна и заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и храм Божији све оне који у њега улазе са вером и страхом Божијим издиже из световних неприлика, даје им могућност да у миру са Богом и са собом, кроз молитву, разговарају. То је оно шта вам желим, то је оно што нам поручује данашњи празник, данашња света недеља и овај храм који смо осветили.

Богу хвала, Света Петка-Параскева заиста је присутна у свести целог православног рода нашег, па и у српском народу. Због тога будите срећни и благословени што је овај храм њој посвећен. Ја данас имам посебно задовољство и радост, да поред ове благодати за коју смо се молили да сиђе на овај храм у који смо положили честице моштију Светог великомученика Лазара Косовског, што овде остављам и делове одеће која је била на телу Свете Петке-Преподобне матере наше Параскеве, које, као што знате, пребива у Јашију у Румунији. Када сам био пре неког времена тамо, онда ми је митрополит Теофан, са великом љубављу, подарио ове делове одеће, које ја данас дарујем вама. Ови делови одеће Свете Петке од сада ће овде бити, целивајте их, молите се пред њима, а онда молитве Свете Параскеве неће изостати. Нека сте срећни и Богом и Светом Петком благословени!

Извор текста и слике: Епархија шумадијска