Филм говори о султану Мехмеду II, који је заузео трон Отоманског царства након смрти свог оца Мурата II и брата Османа. Као свој приоритет моћни султан је поставио освајање Константинопоља.

Са фантастичним буџетом од 18 милиона долара, Аксојев филм је наишао на добар пријем у Турској, док га је Грчка оптужила за искривљивање кључних чињеница.

Исти сентимент дијели и православна заједница у Либану, гдје је 29. септембра у Бејруту организован протест против филма „увредљивог за хришћанску цивилизацију“.

Локални медији пренијели су да је филм забрањен због фалсификовања чињеница и вријеђања хришћанства.

Извор: Радио Светигора

„Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се нађе болничар да их двори у свему. А игуман свагда нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију… а братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно… већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети.” На почетку хиландарске болничке традиције постављена су ова упутства Светог Саве, написана у његовом Хиландарском типику, око 1200. године. У светогорској светињи, где је отворена прва српска болница крајем 12. века, недавно је освештан други део обновљеног Великог конака и у оквиру њега, манастирска амбуланта у приземљу. У том болничком делу, који је некада био својствен бројним манастирима, а данас је права реткост у монашким заједницама, постоји интернистичка, хируршка и офталмолошка амбуланта, ординација има и ЕКГ апарат, а планови су да се опреми малом лабораторијом у којој би могле да се раде анализе крви. Тиме је манастир Хиландар наставио своју традицију још од времена Светог Саве, а пракса је и других светогорских светиња да имају посебан део за болесне и старе, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара.

– Амбуланта је опремљена захваљујући великој личној иницијативи неколико лекара из наше земље. У договору са манастиром, у амбуланти ће се смењивати лекари опште праксе и специјалисти из Србије. Ту ће моћи да се лече монаси, радници који обављају послове око обнове изгорелог дела манастира, а ако не дај боже затреба, у хитним случајевима и посетиоци Хиландара. И међу братством имамо једног хирурга по образовању, оца Илариона, Грузина – каже Миливој Ранђић.

Хиландарски монаси имају здравствену заштиту у Грчкој, али је због удаљености и изолованости отварање амбуланте у самом манастиру не само наставак традиције него и врло практична потреба. Најближи дом здравља налази се у Јерисосу, а најближа болница у Полигиросу, до којег треба три сата путовања, и то ако је унапред договорен превоз бродом.

– Летос када су били велики пожари на Светој Гори, један монах се озбиљно повредио. Поломио је колено, па смо морали да га возимо у болницу у Солун и била му је неопходна вишесатна операција. Требало је безбедно организовати његов транспорт, што није била нимало безначајна ствар, с обзиром на озбиљност повреде – прича Ранђић.

На Светој Гори готово да нема типичних тегоба и болести нашег доба повезаних са стресом попут срчаних удара или рака: оне су врло ретке и најчешће код оних монаха који су боловали од њих пре доласка на Атос. Додуше, у новије време срчани

проблеми не заобилазе ни њих. Ипак, типична монашка бољка су проширене вене, објашњава Ранђић, што је повезано са дуготрајним стајањем. Старијим монасима, а има их који превале и стоту, не прија ни висока влажност ваздуха на Атосу, а појединима је неопходна и двадесетчетворочасовна брига и нега. Честе су и стоматолошке интервенције.

– Годинама уназад долазе нам стоматолози из Србије. Хиландару припада и болница архимандрита Василија, саграђена у 19. веку, која се налази мало даље од манастира. У тој болници смештене су стоматолошка и мала хируршка амбуланта, а тамо имамо и један рендген апарат – наводи Ранђић.

За „медицинску историју” Хиландара везано је и једно занимљиво откриће из 1952. године. Тада је у манастирској библиотеци Ђорђе Сп. Радојичић пронашао зборник касније назван Хиландарски медицински кодекс. У њему су сабрани медицински списи превођени код нас између 12. и 15. века, а истраживаче је задивио медицинским сазнањима која су у њему записана, јер доказују да су нам била позната достигнућа европске средњовековне медицине. Вредност му додаје и то што је писан на народном језику, ћирилицом, у време када латински језик суверено влада медицинским списима. Зборник у којем су се препарати и мелеми за различите тегобе справљали од дуња скуваних у кишници, праха од белог мака и козјег млека, измешаног цвета крина и старе свињске масти, и данас се чува у манастиру Хиландару. Вероватно јединој српској светињи наоружаној не само молитвама братства за спас душа већ и знањем лекара и медицинским апаратима за помоћ телу.

Oд 12. до 14. октобра, у Сремским Карловцима, манифестација Филмско бдење душе доживе ће своје шесто издање. Ова јединствена манифестација у нашој земљи окупља филмове и ауторе који се баве темама из области историје, културе, уметности и духовности Србије.

Захваљујући преданим ентузијастима из Удружење филмских и телевизијских радника Војводине и београдске продуцентске куће „Фикс Фокус“, у више пригодних простора у Сремским Карловцима биће приказано 19 филмова у конкуренцији за награде и 4 ван конкуренције. Поменимо само „Пут љубави“, аутора Бранка Станковића, у продукцији Радио-телевизије Србије, филм „Павлица“, аутора Свете Страхињића и Симе Брдара у продукцији куће „Филм и тон“ и филм „Деца бесмртности“, Милоша Поповића и Душана Стокановића, у продукцији Епархије бачке, који у Сремске Карловце стиже као лауреат међународног фестивала „Златни витез“.

• програм манифестације
  

Манифестација ће бити обогаћена посебним програмима за ученике Богословије Светог Арсенија и ученике Карловачке гимназије.

Овогодишња манифестација Филмско бдење душе биће завршена свечаном доделом признања, у недељу 14. октобра у Клубу културе „Каром“.

Извор: СПЦ

Коорганизатори су били Богословија Свети Јован Златоусти из Крагујевца и Радио Златоусти. То је, иначе, други овакав семинар, а први је одржан у јануару прошле године такође у Богословији Свети Јован Златоусти и Радију Златоусти.

Током семинара којем су присуствовали новинари Радио Слово Љубва из Београда, Радио Беседе из Новог Сада, Радио Гласа из Ниша, Радио Тавора из Бачке Паланке, Радио Славословља из Суботице, Радио Милешеве из Пријепоља, Радио Искона из Врања, Радио Светигоре са Цетиња и домаћина Радио Златоусти из Крагујевца, говорило се и о религији и духовности у радио програму, етици, истинитости, прећуткивању, као и како новинар може стећи оријентацију, где су његове границе, којим ресурсима располаже, које су његове обавезе, а који његови идеали.

У име домаћина учеснике семинара је дочекао и са њима разговарао протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти, као и одговорна уредница Радија Гордана Јоцић.

Очекујемо те и ноћас у бешавној долами,

везеној концем нераскидивим

и на трону блаженом да разнето сакупиш.

Све оно што су похарали и понели

са ђубришта ускрсли глодари и авети

и у своје меандре злато заточили

да се не види пред људима.

A шта би у ноћи блистало пред човеком

ако не мошти мржњом неугасиве

и державом крштене и руком која вечити. А вечите се они који на одру не умиру и они који трпе туђину да би се вратили у слави.

А слава се од Бога не купује

нити је има у џаковима светске прелести

и панађур је варошки не познаје као податну.

Јер се од Бога дарује онима

који ангели нису постали

ради светих дела међ људима.

Очекујемо те и ноћас у достојанству мученика

и са ватром коју си добио

када си се представио Ономе

који нас све очекује у слави или срамоти,

до наших је дела, ваистину!

А ваистину, над земљом твојом и мојом,

Сунце је распалило огњем и мачем,

као да Господ заповеда и смрт и живот свима,

да би светога познали.

Баш као да нам ти долазиш, страдални кнеже!

(презвитер Бошко Маринков)

И ваистину сванула је зора над земљом нашом рађајући са собом сунце правде и слободе! Нови дан над прастарим поднебљем у коме је истина поново заблистала да би се разнето сакупило и вратило у слави!

Добро нам дошао страдални Кнеже! Благочестиви и велики Кнеже српски! Верни Кнеже намесниче! Часни сине дичних јунака и славни потомче Краљевског дома Карађорђевића!

Кнегињо Олга, мила кћерко грчког и данског Краљевског дома и великог руског Царског дома Романова, добро дошла поред свог вољеног супруга и нашег Кнеза, да би нас поново озарила благодатношћу своје лепоте!

Добро сте нам дошли, заједно са вашим љубљеним сином, Кнежевићем Николом, у вашој и нашој Србији, у напаћеној земљи, која је и сама трпела неправду вашег страховитог изгнанства, те данас и сама васкрсава из мртвога сна, отварајући вама мајчинске груди своје земље да почивате у заслуженом миру са вашим славним прецима, у светлости Онога који је победио смрт!

Вашe Преосвештенствo,

Ваша Краљевска Височанства,

Ваше Превасходствo господине Председниче Србије,

Вашe Екселенције даме и господо министри,

Високоузвишени чланови Владе Србије,

Високоуважени представници дипломатског кора,

уважени господине градоначелиниче Тополе,

Високопреподобни и Високопречасни оци,

поштоване даме и господо,

У овој историјској задужбини породице Дома Карађорђевића, у храму Светога Великомученика Георгија окупили смо се данас, да бисмо сахранили изврсног човека слова и словесности, човека лепоте и уметности, човека културе и истинског ренесансног господина, нашег великог државника, Кнеза Павла Карађорђевића. Заједно са нашим архијерејима, свештенослужитељима и верницима наше Свете цркве, заједно са његовом породицом и представницима осталих краљевских породица, зајендо са нашом Владом и представницима осталих Влада, заједно са свима вама који љубите род свој и поштујете успомену на Кнеза Павла! Данас, помолили смо се Господу и Спасу нашем Исусу Христу, који је Живот и Васкрсење, за његову племениту душу и за душу његове супруге Кнегиње Олге и сина им Кнеза Николе.

Кнез Павле, праунук славног српског Вожда, био је по свему несвакидашња појава у нашој средини. Рођен од оца Кнеза Арсена Карађорђевића и мајке Кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато у Санкт Петербургу, у царској Русији. Преко ње је водио порекло од славнe племићкe породицe Трубецкој а руски принчеви Трубецкој воде порекло од Рурика, затим од мађарског Краља Беле II Слепог и српског Великог Жупана Уроша Белог из XII. века. Имао је десет година када је први пут видео Србију, а једанаеста му беше када је остао сироче, без мајке. Одгајио га је његов стриц, Краљ Петар I Ослободилац, и гле по правди Божјој поред његвог саркофага беше дочекан у слави, коју је заслужио да почива у миру под сводовима краљевске задужбине.

У Београду је млади Кнез завршио гимназију, а затим је, по сопственој жељи, отишао у Енглеску, да на Оксфорду студира историју и литературу. О њему се говорило да је, заиста, био – изнад маштања субјективних идеалиста – савршен, идеалан и узорити Србин, управо аристократа посвећен лепоти. А лепота је оквир и неумитна коб идеалног владара, пошто је жива спона, та наша нит, коју имамо са вечношћу; јер, лепота је садашњост, никад јуче нити сутра. И по речима Исидоре Секулић: “Коб лепоте . . . представља суштински израз бића. . .” А у трагању за изгубљеном лепотом у појмовнику Српства – руковетима, стоји највиши израз лепоте у трагичном. Јер само онај који је искусио лепоту у трагичном, који не издваја из вере њену снагу и страст и не претвара је у просту фасаду, прихватљиву само мудрацима овога света, само он поседује праву племенитост којом спроводи дела истинског ''витеза вере''.

Први светски рат га је омео да одмах заврши факултет, пошто је током рата обавио више дипломатских мисија за Краљевину Србију, а већ 1918, после рата, он успешно окончава студије на Оксфорду и стиче диплому Мaster of Аrts. У Лондону упознаје Принцезу Олгу, кћерку Принца Николе од Грчке и Данске и Велике руске Кнегиње Јелене Владимировне Романов. Мати Принцезе Олге је била кћерка Великог Кнеза Владимира, другог сина Императора све Русије, цара-мученика Александра II. А о Принцези Олги се говорило да је била најлепша принцеза Европе! Венчали су се у Београду, октобра 1923. године. Кум му је био Војвода од Јорка, потоњи енглески Краљ Џорџ VI. Кнегиња Олга му је подарила троје деце: два сина – Кнеза Александра (1924.) и Кнеза Николу (1928.-1954.) и кћер – Кнегињу Јелисавету (1936.), чија неизмерна љубав према свом оцу је задужила историју истином!

Будући од ране младости велики љубитељ лепих уметности, посебно сликарства, Кнез Павле је одмах почео да ради на оснивању свог музеја. И почетком 1929. године, поред Патријаршије српске у Београду, у конаку Кнегиње Љубице, почео је са радом Музеј савремене уметности, изузетно дело овог великог заљубљеника у лепоту. Он и његови пријатељи из Европе, даривали су, прву такву институцију у Срба, многим сликама прослављених уметника. Краљ Александар I га је 1933. године именовао за директора свих музеја Краљевине Југославије.

Већ почетком 1935. године основао је Музеј који је понео његово име (у данашњој згради Председништва Републике). Тај Музеј, најзначајнија институција ове врсте у новијој културној историји српског народа, одмах је постао светски познат и признат је и данас – иако укинут на суров начин (од комунистичке власти одмах по окончању рата) и тренутно непостојећи. Спретно укрстивши уметност српске цивилизације са најбољим што је пружала европска уметност остао је мит, светла успомена, не само Београђана, већ и свих софистицираних европских народа. Са њим је Кнез Павле оставио о себи спомен, као што су то некада чинили најбољи српски владари – Свети Немањићи – градитеља цркава-задужбина, ремек дела српске цивилизације и културе. Довољно је данас само погледати његову колекцију слика у Белом двору, па одмах разумети каквим је укусом за лепо он био обдарен. Дај Боже да се његов музеј поново отвори и да нам буде извор, који ће нас свеукупно водити од лепоте до истине!

На челу државе у коју је Србија уложила све што је имала, у најбурнијем периоду новије европске историје, налазио се принц-мецена лепих уметности, истински племић кога је Јован Дучић упоредио са славним фирентинским ренесансним Медичима. А свакако се може упоредити са достојевскијевим енигматичним христоликим Књазом Мушкином, који као Онај Невини који је страдао за све, те свима нама кроз векове поставља питање младог нихилисте Иполита: “Да ли је истина, књаже, да си једном рекао да ће ‘лепота’ спасти свет? . . . Каква ће лепота спасити свет?” И једина лепота која може да спасе свет је она која се разликује од свега што је површно и у коме једино патња може објаснити уникатности креативног генија.

Напрасно се десила она трагична смрт његовог брата од стрица, витешког Краља Александра I у Марсеју, 9. октобра 1934. године. И Кнез Павле постаје први Намесник младоме наследнику престола, Краљу Петру II. Преузимајући ову одговорну дужност, дао је заклетву да ће очувати Краљевину до пунолетства Петровог, а ратни вихори су се муњевито сабирали као црни облаци изнад готово неодрживе државе.

И, на његова плећа, одмах се свалила велика одговорност: очување целовите државе, као и мирења свих оних антагонизама који су избили на површину стварањем нове државе. На унутрашњем плану имао се суочити са разнобојном политиком и незадовољствима политичара, а у спољним пословима са све већим слабљењем савезника. Дубоко свестан својих одговорности, све напоре је улагао како би постигао скоро немогућу равнотежу у спољном и унутрашњом животу. Био је вешт и способан дипломата под најкомпликованијим околностима у којим су многи одбацивали политику као уметности, могућег зарад тобожњих узвишених циљева. Зато је и сам у то време записао: “Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари”.

У немиру почетних вихора Другог светског рата, на основу чињеница и логичког размишљања, увидео је Кнез намесник да Краљевина Југославија мора сама, без ичије помоћи, да уреди своје односе са претећим светским силама. Кнез Павле је био дубоко свестан да њему лично прети велика опасност. Али знао је да се жртвује за узвишенију ствар.

Био је супериорна личност. Сећао се страдања нашег народа у току Првог светског рата и по сваку цену желео је да избегне нове голготе. Расло је његово убеђење да нема обзира преко којих не би требало прећи за спас своје државе и народа да би се избегло још једно, незапамћено страдање. И он, као одани државни поглавар, определио се за мир свом народу и постао је прва жртва неизбежног бремена своје трагичне епохе.

По свом хапшењу, присутном војном свештенику Кнез је рекао: “Јадни Срби, шта ће с њима бити?” Авај, Кнеже! Са становништва оног тешког тренутнка у коме си деловао и са дистанце од седам деценија био си у праву! Опрости нам! Јер “страшне године oкупације”, по речима Ловета Едвардса изговорене једну деценију касније у прилог кнежеве политике (BBC радио, 27. марта 1951.), “могле су да испадну другачије, ако их већ није било могуће избећи”.

Дато му је четири сата да се спреми за пут. У поноћ, тог судбоносног дана 1941. године, са својом породицом Кнез Павле је напустио престоницу.

Изложен скандалозном третману и незаслужним погрдама, у Грчкој је предат и спроведен у Египат. Затим је читава породица депортована у Кенију. Имали су да буду изоловани, усред џунгле, на обали језера Наиваша. Праунук Карађорђев је тако започео своје дугогодишње изгнанство.

Поживео је до 14. септембра 1976. године и упокојио се у Господу у Америчкој болници, у Неију крај Париза. Дана 12. априла 1954. Кнежев млађи син Никола, у кога је он полагао велику наду, изгубио је живот у аутомобилској несрећи. Кнегиња Олга је преминула 16. октобра 1997. године.

Од њихових изгнаничких гробова у Лозани, где су до недавно почивали, данас након седам деценија испунила се “пуноћа времена” те се велики изгнаник вратио својој Србији. Данас предајемо земне остатке Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе својој земљи где ће бити сахрањени у породичној гробници; да почивају у миру до оконачања века, у коме се остварује мистична нит која ће спојити лепоту са коначним тихим прагом. Преко тог прага сви ћемо бити позвани да пређемо, тамо где нам се кроз векове отварају Двери Лепоте! Амин!

Извор: СПЦ

Тако је, осим ископавања темеља Петрове цркве предвиђено и истраживање остатака цркве Св. Апостола Павла у селу Доли недалеко од Павлове пећине, као и ископавање темеља и испитивање остатака храма Св. Пророка Илије на брду изнад Манастира, који је некада припадао самом Манастиру.

Истраживање темеља Илијине цркве већ је започето, последње седмице у септембру. Група археолога из Завода за заштиту споменика културе из Бања Луке, у току протеклих десетак дана откопала је темеље и неколико гробова, прикупивши одређен археолошки материјал. Уколико их, као до сада, буде пратило лијепо време, истраживања ће бити настављена и у наредном периоду …

Извор и фотографије: Епархија ЗХиП

У току свете Литургије ангелског лика удостојен је искушеник Горан (Виларет) дипломирани теолог из Прибоја сабрат ове свете обитељи. Новопостриженом монаху Преосвећени Владика Јован наденуо је име Роман у част светитеља Цркве Христове Романа слаткопојцa.

У свештенођаконски чин руком Преосвећеног оца и Епископа нашега Јована рукоположен је монах Стефан. Педесетничком радошћу данашња света Литургија сабрала је око Жртвеника Господњег велики број људи. Света Служба завршена је парастосом на манастирском гробљу, блажено упокојеним сестрама ове свете обитељи монахињама Вери и Марини.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован

Беседа на крају Литургије

Download

Извор и фотографије: Епархија нишка

Свечаност је започела Светом Архијерејском Литургијом у капели Светог Саве Првог Архиепископа и

просветитеља српског, при Српској православној општој гимназији и Духовном центру на Светом Духу у Загребу.

Свету Литургију је служио Епископ браничевски Игњатије, који се налази у тродневној посети Митрополији загребачко-љубљанској, уз саслуживање домаћина Митрополита загребачко-љубљанског Г. Јована, Епископа осечкопољског и барањског Г. Лукијана, Епископа славонског Г. Саве, свештеника Ђорђа Теодоровића из Епархије славонске, ђакона Ненада Радаковића из Епархије браничевске, архиђакона Јована Станојевића из Епархије осечкопољске и барањске и свог свештенства Епархије загребачко-љубљанске.

Литургији су присуствовали верници парохије загребачке и ученици Гимназије. Митрополит Јован је поздравио Епископе који су дошли да заједно учествујемо у евхаристијском сабрању, даривао Епископе Игњатија и Саву пригодним даровима, а потом се обратио Епископ Игњатије Митрополиту, браћи Епископима, свештеницима, браћи и сестрама изразивши радост и благодарност Митрополиту на позиву. У беседи Епископ је говорио о тајни крста, на данашњи дан се заокружило празновање Воздвижења Часног Крста, али и тајни љубави Божије којом Он завоље свет и о јединству Цркве која се пројављује кроз Литургију.

Прослава је настављена у свечаној дворани Духовног центра. Уз Епископе, свештенство и верни народ који су учествовали у литургијском сабрању овом делу програма придружили су се и Епископ сремски господин Василије, представници верских заједница у Републици Хрватској и граду Загребу међу којима изасланик Бискупа сисачког г. Владе Кошића велечасни Бранимир Моточић, проф. др Јуре Зечевић професор на Католичком богословном факултету у Загребу, Луциано Моше Прелевић рабин координације жидовских општина у РХ, проф. Мевлуди Арслани изасланик муфтије загребачког и директор Исламске гимназије у Загребу, протојереј Кирко Велински, господа Тома Магда и Жељко Мраз, председник и главни тајник савеза баптистичких цркава у РХ и други пријатељи Митрополије загребачко-љубљанске те заинтересовани за ову тему.

У уводном делу, Митрополит је скуп поздравио, а Епископа Игњатија одликовао орденом Кантакузине Катарине Бранковић првог реда, рекавши да је њена личност повезница Гимназије и наше Митрополије са Смедеревом и Епархијом браничевском. Митрополит је такођер изразио саучешће због упокојења председника Хрватског сабора господина Бориса Шпрема.

Први предавач је био проф. др Јуре Зечевић, прочелник катедре за Екуменску теологију на Католичком богословном факултету Свеучилишта у Загребу који је у свом садржајном и интересантом предавању изложио комплексност историјског амбијента у коме је цар Константин 313. године донио Милански едикт, документ који ће представљати прекретницу у односу државних власти према хришћанима.

Сљедеће предавање је одржао Епископ др Игњатије (Мидић) редовни професор Догматике на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У изузетно занимљивом предавању Епископ се није ограничио само на тему Миланског едикта, као документа који је хришћанима дао слободу вероисповедања, већ је тумачио значај слободе, као дара Божијег, повезујући исто са темама које заокупљају човечанство, притом износећи православна гледишта на проблематику времена и историје, смрти и смртности, бесмртности и превазилажења смрти, природе и личности.

Присутни су имали прилику након предавања да постављају питања те да се коментарима надовезују на постављену тему.

Посебно интересантно је говорио Митрополит Јован о значају Миланског едикта који доноси слободу хришћанима, али је битно и његово савремено тумачење, будући да је кроз овај документ који датира са почетка IV века јасно изражена социјална правда и верска толеранција. Наиме, хришћанима којима је одузета имовина, Едикт је обезбеђивао њен поврат, а грађанима који су били у њеном поседу, држава је гарантовала обештећење.

У томе смислу Милански едикт може бити инспирација и за савремено доба и демократско друштво у коме тежимо да живимо.

Епископ Василије, члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве, говорио је о догађајима и локалитетима у Епархији сремској који сведоче о животу Цркве на тим просторима током четвртог века.

Након предавања у трпезарији Духовног центра Митрополит је организовао ручак за све учеснике и присутне на овој свечаности, којој се придружио и надбискуп Алесандро ДЕрико, апостолски нунциј у Републици Хрватској.

Светом Литургијом, свечаном прославом, заједничким сусретом и пригодним предавањима Митрополија загребачко-љубљанска је дала свој допринос прослављању и обиљежавању овог значајног јубилеја за цели хришћански свет, навршетка седамнаест векова Миланског едикта, документа који ће читаву историју човечанства окренути у новом смеру.

Други дан свог боравка у Загребу 5. октобра, Преосвећени Епископ Игњатије у пратњи домаћина Митрополита Јована обишао је капелу Светих Апостола Петра и Павла на загребачком гробљу Мирогој, као и аркаде чувених Срба који су веома значајни за стварање црквене заједнице у Загребу и околици.

Извор и фотографије: Митополија загребачко-љубљанска

У храму Светог великомученика Георгија на Опленцу у присуству краљевске породице Карађорђевић, великог броја верног народа, служена је Света Архијерејска Литургија и парастос Кнезу Павлу, Кнегињи Олги и Кнежевићу Николи. Светом Литургијом је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, началствовао Епископ врањски Г. Пахомије, а салуживао је Епископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј, уз многобројно свештенство.

У беседи после Свете Литургије Владика Иринеј је рекао да је Кнез Павле уједно био и супериорни државник у једном малом европском народу, али и велики изгнаник који се, тек после седам деценија, вратио својој Србији. Говорећи о времену пред Други светски рат, Владика Иринеј је оценио да је Кнез Павле по сваку цену желео да избегне нове голготе српског народа, те се као савесни државник, определио за мир и постао прва жртва неизбежног бремена које је носила трагична епоха у којој је живео. Владика је нагласио да је, са становишта тог тешког тренутка за одлучивање и са временске дистанце од седамдесет година, Кнез Павле - ипак - био у праву.

Похрањивању посмртних остатака у крипти на Опленцу, поред ћерке Кнеза Павла - Јелисавете, са породицом; и представника државног врха на челу са председником Србије г. Томиславом Николићем, присуствовали су и представници европских краљевских породица, представници градске управе Лозане, кнез Никола Карађорђевић и чланови дипломатског кора.

Председник Србије г. Томислав Николић изјавио је да ће полагањем посмртних остатака Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе Србија скинути са леђа део тешког терета који је - нажалост - сама натоварила на себе.

,,Коначно ће наћи мир у Цркви коју је саградио Краљ Петар Први Карађорђевић. Данас ћемо да скинемо са леђа део тешког терета који смо себи натоварили сами када смо се заслепљени садашњошћу одрекли поштовања вредне прошлости'', поручио је Николић.

Кнегиња Јелисавета, ћерка Кнеза Павла Карађорђевића, поручила је да је данас исправљена велика неправда и залечена велика рана и захвалила се председнику Србије г. Томиславу Николићу што је њен отац поново у Србији.

,,Сигуран сам да би Кнез Павле волео да види породицу уједињену и искрено се надам да ће му се ускоро придружити и мој отац Краљ Петар који још почива у туђини'', рекао је Престолонаследник Александар Карађорђевић. Према његовим речима, данашњи дан је историјски тренутак за српску краљевску породицу Карађорђевић, али и велики дан за народ и државу.

Извор: Епархија шумадијска

Фотографије

Слично обележје постоји и у Новом Саду. Подигнуто је у близини зграде Главне поште у булевару Михајла Пупина, а на месту старе јерменске цркве. Хачкар је подигнут мислим 1995. године, а повод је био исти као и за хачкар пред православним манастиром у земунском парку.

А трећи споменик, како и сам наслов данашње приче каже, налази се недалеко од духовног и религијског центра Јерменије и јерменског народа - Ечмиадзина, одмах поред моста на реци Камах...

Сва три спомен обележја су подигнута као што рекох у знак сећања на један трагичан догађај, који је додатно учврстио везе јерменског и српског народа... А прича гласи овако...

Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. У тој катастрофи је настрадало 25000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава - СФРЈ. У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света... Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије... Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље - Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније "Авиогенекс", те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО...

Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу: потпуковник пилот Предраг Маринковић, потпуковник пилот Владимир Ерчић, потпуковник пилот Миленко Симић, потпуковник навигатор Милан Мићић, заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић, заставник I класе летач механичар Милисав Петровић и заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов, добили су од аеродромске контроле летења Скопски Петровец дозволу за полетање и лет по маршрути Петровец - Ларнака - Јереван... Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловном жаргону СМУ-сложени метео услови), што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима...

Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је пола сата након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Камах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова...

Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво... Као да сам земљотрес није био довољно трагичан... Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником "Сломљено крило", крај моста на реци Камах, где се авион и срушио. На том месту је првобитно било спомен обележје које су подигли радници "Енергопројекта"...

Наиме, на седму годишњицу трагедије, 12. децембра 1995. године, уз присуство војних и државних званичника обе државе, Католикоса Јерменске апостолске цркве, те породица настрадалих, откривен је овај споменик, који има практично три целине, где прва од постамента симболизује сам земљотрес, оне раширене руке на средини споменика симболизују молбу за помоћ коју је народ Јерменије упутио свету и на крају аутентични остатак крила дугачак седам метара са јасном симболиком на седморицу настрадалих ваздухопловаца. Са леве стране споменика се налази хачкар на којем су представљене јерменска и српска мајка које тугују за својом децом, а са десне стране пак један уобичајени хачкар. Испред споменика се налази спомен-плоча исписана на јерменском, руском и енглеском језику, која и "објашњава" намену споменика. На постаменту се налази и седам мермерних таблица са именима чланова посаде...

Иначе, према речима Олге Маринковић, сестре настрадалог потпуковника Предрага, наши ваздухопловци међу Јерменима имају статус, безмало па светаца. Каже она даље, да постоји и обичај код јерменских младенаца да сватовска колона пре одласка на венчање оде до споменика где младенци "прођу" испод једног лука, који се опет налази иза споменика (види се на слици доле), затим се поклоне сенима настрадалих, а онда се и сликају испред споменика и она два хачкара. Уопште, каже она и дан данас сваком Јерменину је прва асоцијација на нас и наш народ управо ово, чему сведочи и изјава директора фирме која је изградила ово спомен обележје, који каже да је овај споменик могао и од злата бити направљен, а и тада не би могао показати захвалност јерменског нашем народу...

И на крају, када је пре неку годину Председник Јерменије боравио у званичној посети Београду.

Ван протокола је замолио своје српске домаћине да окупе чланове породица настрадалих летача испред земунског манастира, где им је након полагања венаца, још једном изразио захвалност свога народа за жртву коју су њихови најмилији поднели.

Исто тако у узвратној посети Јерменији, бивши Председник Србије је такође од стране својих јерменских домаћина одведен до споменика "Сломљено крило"...

После заамвоне молитве, Епископ Иринеј је служио парастос кнезу Павлу, кнегињи Олги и кнежевићу Николи Карађорђевић. Епископу су саслуживали Преосвећени Епископ хвостански г. Атанасије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке.

Земни остаци кнеза Павла, кнегиње Олге и њиховог сина кнежевића Николе биће изложени су у Сабором храму до 17 часова. У поподневним сатима посмртни остаци биће пренети на Опленац, у задужбину краљевске породице Карађорђевић, где ће ујутру, после свете архијерејске Литургије, бити похрањени у крипти у цркве светог Ђорђа.

Извор: СПЦ

У емисији Позитивно, која је емитована у четвртак, 4.октобра, у 15:35 часова на каналу ХТВ 1, приказан је прилог о мисионарском раду Оца Гаврила на Интернету.

Прилог ХРТ-е у емисији "Позитивно" говори о архимандриту Гаврилу Вучковићу и његовој виртуелној парохији од 16000 верника. Отац Гаврило прича о свом мисионарском раду путем нових технологија , користећи их како би мисионарењем помогао многим душама, које у тој Интернет паучини захваљујући очевом безграничном труду проналазе речи љубави Христове .

Уредник и водитељ емисије Сања Кос-Бојанић

Извор:

http://www.manastir-...est.php?id=6452

Земни остаци Њихових Краљевских Височанстава кнеза Павла, кнегиње Олге и њиховог сина кнежевића Николе уз највише државне и црквене почасти јуче су стигли у Отаџбину и изложени у беогардској Саборној цркви.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је поменом, уз саслужење Преосвећене Господе Епископâ будимског Лукијана, шумадијског Јована, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија, у Саборном храму испуњеном највишим државним званичницма, члановима краљевске породице Карађорђевић и верним народом из свих српских крајева.

Помену су присуствовали председник Републике Србије г. Томислав Николић, председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, председник Народне скупштине г. Небојша Стефановић, Њихова Краљевска Височанства престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, принц Александар, принцеза Барбара, принцеза Јелисавета, принцеза Линда, принц Ђорђе, принц Михајло, принц Владимир и принцеза Бригита, г-ђа Катарина Оксенберг, као и чланови Владе, дипломатског кора, верски и други достојанственици.

Извор: СПЦ