Сада пак, када је он већ епископ у поодмаклим годинама, а моја маленкост га по томе у стопу следи, принуђен сам да му се обратим поново (iterum), и то јавно, подстакнут његовом крајње непромишљеном, неозбиљном и црквено-канонски неприхватљивом изјавом да наша Црква треба да дâ независност или аутокефалност такозваној Македонској Цркви. Значи, по лаврентијевској логици, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром.

Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са Српском Православном Црквом, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима? Ако неколико епископа у расколу могу, по овој теорији, мирно и хладнокрвно, уместо предвиђених канонских мера, да чекају признање, односно награду за непочинство рушења црквеног поретка, одбацивања братске љубави и гажења сопственог исповедања вере датог пред епископску хиротонију, зашто онда и било који свештеник или монах не би могао да прогласи своју независност или „аутокефалност” у односу на надлежног епископа, рецимо на епископа шабачког Лаврентија, па да, уместо црквеног суда и рашчињења, чека и дочека признање и одликовање, попут, рецимо, признања и одликовања које је од поменутог епикопа добио несрећни поп Перановић? Зашто то, на крају крајева, не би могао и било који верник?

Да невоља буде већа, теолошка знања, посебно пак еклисиолошка упућеност Преосвећеног апологете раскола и расколничких права, таква је и толика да он и не слути како је вековима у Православној Цркви давана и стицана аутокефалија, а, очигледно, није ни чуо за савремени, свеправославним консензусом формулисани став по овом питању. Да је ишта о томе начуо, знао би да ниједна помесна Црква, сама за себе, не може дати аутокефалију већ само предложити свеправославно разматрање евентуалног осамостаљења неких својих епархија. Жалим што мој уважени старији брат и саслужитељ не зна – или можда не жели да зна? – оно што данас зна сваки студент прве године теологије, па и ученик Богословије у старијим разредима.

Епископ Лаврентије најављује да би или он или неко други могао да на Архијерејском Сабору предложи ово што је сада изјавио, па остао жив. Дубоко сам уверен да, осим њега, нико не би предложио тако нешто, а све се надам да ће и он у међувремену промислити, а можда понешто из еклисиологије и канонског права и прочитати. Уместо најављенога, могао би да учини нешто друго. Он је, наиме, до сада три пута подносио и повлачио оставку на активну службу, односно на управљање Епархијом. Уколико оваквим потезима мисли да крунише своју вишедеценијску архипастирску службу, много корисније и за њега и за Цркву било би, уверен сам, да по четврти пут затражи умировљење и да при томе остане. Ово говорим, пред Богом и пред људима, крајње добронамерно, без и трунке злобе или ироније.

Посебно је интригантно питање како и откуд поједини медијски делатници непогрешиво знају коме да иду по мишљење када желе да добију поруку која годи њима или њиховим налoгодавцима и коју ће потом пропагирати до бесвести. Како то, например, да се нису обратили митрополиту Амфилохију, ветерану разговорâ и преговорâ са расколничком црквеном структуром? Како се нису сетили владике Атанасија Јевтића, међународно признатог теолога, притом преводиоца и коментатора свих канонских зборника Православне Цркве? Или зашто ништа нису питали остале учеснике дијалога са расколничком МПЦ? Или неке епископе који су доктори теологије? Треба ли напомињати да су, постављајући своја блиц-питања, ex-Press-питања и слична питања, потпуно – какве ли случајности! – заборавили да постоји и неки убоги портпарол Српске Православне Цркве? Одговор на ове недоумице тежак је и лак. Како за кога.

Са свим поштовањем према свештеном чину, годинама и неспорним заслугама владике Лаврентија, закључујем питањем из наслова и прве реченице овог непланираног и нежељеног обраћања, и за адресата и за мене мучног, али ни у ком случају жучног.

Поново: куда идеш, брате Лаврентије?

Iterum: quo vadis, frater Laurentie?

Преосвећеном Владици је саслуживало неколико свештеника и свештеномаха Епархије будимљанско-никшићке, а светом богослужењу је присуствовао вјерни народ овог краја, међу којима је било и доста дјеце. Већи дио њих причестио се Светим тајнама Тијела и Крви Христове.

Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије се сабранима обратио пригодном бесједом. Он је казао да се светој вјери православној човјек учи у све дане свог живота, јер је вјера, према Владикиним ријечима, као духовно море које се не може никада испити, и као непотрошива ризница, која се не може до краја упознати.

“Диван је овај данашњи дан и овај сабор, драга браћо и сестре. Овај храм је, гледано физички, мали храм у којем се, ипак, можемо сабрати заједнички и саборно да се Богу помолимо, али ништа није мањи значај овог храма, нити ове свете службе од оних великих храмова и оних служби којима присуствује више хиљада људи, јер је суштина иста. Ми приносимо Богу дарове од нашег труда, приносимо хљеб и вино, приносимо своју душу и своја срца и Бог, видјевши нашу добру намјеру и нашу службу свету, ниспошиље благодат Свог Пресветог Духа, прима наше дарове и пребогато нам узвраћа за нашу благодарност. За нашу малу благодарност добијамо неизрециве дарове Божије“.

“Данас прослављамо Свете мученике Сергија и Вакха који су били љекари, а који су, лијечећи медицинском вјештином, много више доприносили здрављу људи тиме што су их тјешили, храбрили, што су се Богу молили за оне којима је помоћ била потребна, тиме што су живјели светим животом па је Бог услишавао њихове молитве и давао исцјељења онима којима је требала помоћ за здравље. Кроз историју Цркве они су се пројављивали као брзи помоћници онима који болују од различитих душевних и тјелесних немоћи. Али како, драга браћо и сестре, бива исцјељење? Прво се лијечи душа, односно у душу насељава вјера, а када је душа здрава, цјеловита и цјеломудрена, преко ње ће често доћи и здравље тијелу. То је оно што треба да знамо, да пазимо на своју душу, на своја срца, на своје мисли да ли су Богу угодне, да ли су у складу са вољом Божијом, у складу са заповијешћу Божијом „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом мишљу својом и свом снагом својом и свом душом својом и ближњега својега као самога себе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије.

Преосвећени Владика је, поучавајући вјерни народ, нагласио да Бог укрепљује онога који чини добро, укрепљује његову душу, његове мисли и његове руке на чињење добрих дјела. Такви људи су у предности пред Богом, пред људима и пред историјом, иако у овоме свијету често много страдају; зато, истакао је Његово Преосвештенство, сваки човјек има прилику да одабере хоће ли ићи правим путем Божијим или оним који, како је говорио Његош, смрди нечовјештвом.

“У нашем народу вјечито су се истицале врлине оних који иду Божијим путем и чине добра дјела у своме дому, за ближње своје, који љубе Свету Цркву Божију, који љубе своју отаџбину и свој народ и труде се да чине добро док су овдје на земљи, да се њихов спомен помиње по добру, а не по злу. Ево, ми смо се данас сабрали у овом малом мјесту, чувеном и опјеваном, да се Богу помолимо, да ову светињу окадимо, да окадимо своје душе молитвом и објединимо се Духом Светим у нашој светој вјери, духовно да се обогатимо и поучимо“.

“То је оно што нам треба сваки дан, а, нарочито, кад су овакви дивни празници, као што је данашњи празник Светих бесребрених љекара и чудотвораца Светих Сергија и Вакха, који са неба помажу свима који им се обраћају за тјелесно и душевно здравље. Нека свима нама, и свим људима који им се обраћају, буду на помоћи Свети бесребреници Сергеј и Вакхо. Овај дивни празник да буде свима вама на радост и нека да Бог да се овдје често сабирамо, да се молимо Богу за себе и за своје покојнике, за здравље и напредак нашег потомства“, поручио је на крају бесједе Преосвећени владика Јоаникије.

Након Свете службе Божије Владика се са мјештанима Лукова задржао у дужем и срдачном разговору.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Град Ваљево је од суботе, 20. октобра 2012. године, сведок ових надахнутих речи преподобног Јустина Ћелијског. Стара ваљевска црква Покрова Пресвете Богородице била је премала да прими више од хиљаду Ваљевaца који су дошли да се поклоне чудотворној икони великог угодника Христовог, светог Нектарија. Сабрани под омофором свога архипастира, Епискома ваљевског г. Милутина, предвођени свештенстовом и монаштвом Епархије ваљевске, верници су учествовали у радосном појању Акатиста Егинском Тајновидцу. Икону светог Нектарија ваљевској вркви је даривао архимандрит Нектарије Виталис, настојатељ храма светог Нектарија у Камаризи код града Лавриа, удаљеном 60 километара од Атине.

Даривајући свету икону старешини ваљевске цркве протојереју-ставрофору Драгану Алексићу, старац Нектарије је упутио и молитвене жеље српском народу рекавши: Оче, носите ову свету икону у Србију, у Ваљево, да свети Нектарије лечи све болесне. Ваљево је овим даром добило благослов и заступништво у лику још једног светитеља, светог Нектарија.

По завшетку Акатиста уследило је духовно вече посвећено животу и делу светог Нектарија. Том приликом је представљена и нова књига манастира Ћелија Светлопис о Светом Нектарију Егинском, из приређивачког пера протојереја-ставрофора Ненада Андрића. Велика сала црквеног дома ове вечери је била премала за све оне који су хтели да чују топлу реч о Чудотворцу Егинском. Надахуте беседе о овом светитељу, пре свих, исказали су архимандрит Петар (Радуловић) и цењени ваљевски професор др Слободан Живковић. О чудима које Господ чини преко свога угодника Нектарија, лично је сведочио наш прослављени кошаркаш Дејан Томашевић. Отац Ненад је веома пријемчиво посведочио љубав и доброту старца Нектарија Виталиса, али и искористио прилику да заблагодари свима који су помогли да књига о светом Нектарију угледа светлост дана.

У току вечери својим наступом дечји хор Хаџи Рувим и Косовски божури, које предводи наша глумица Ивана Жигон, изазвали су и понеку сузу својим умилим појањем. Појање Светом Нектарију остало је дубоко урезано у уму свих присутних, и зато су се до дуго у ноћ у порти ваљевске цркве могле чути речи радосног припева из Акатиста: Радуј се, Нектарије, Архијереју Божји.

Са благословом Епископа ваљевског Милутина, а на предлог старешине Покровског храма, сваког 22. дана у месецу служиће се Акатист Светом Нектарију, када ће верници бити помазани уљем из Егине, са моштију Светог Нектарија. У току је и израда пројекта првог храма Светог Нектарија у Србији, а који ће бити подигнут у Ваљеву.

Марто-Маријинска обитељ

Православна дадиља је помоћница у многодјетним породицама. „Породици која има на примјер једанаесторо дјеце незамисливо је да функционише без помоћи. И зато ће наше дадиље бити са дјецом, учити са њима, играти се, хранити их“, коментарише старија сестра патронажне службе Олга Јурјевна Егорова.

Обука будућих дадиља почеће у Марто-Маријинској обитељи, један до два пута недјељно викендом у вечерње вријеме од 15. новембра до 20. јануара. Изучаваће се такви предемети као што су: духовне основе милосрђа, основе педијатрије, подизање дјетета, развојна психологија. Теоретске часове ће пратити пракса у дјечјим домовима и породицама. Одмах након завршетка курса, православне дадиље ће бити запослене у многодјетним породицама.

Извор: Радио Светигора

Коментаришући изјаву Николића македонским медијима да две државе треба да се укључе у решавање канонског спора, портпарол СПЦ је за "Политику" рекао да то, према његовом мишљењу, ни у ком случају не значи намеру ни Србије као државе, ни њега као председника да се меша у унутрашње послове цркве или пак у решавање проблема везаних за њено канонско устројство.

Иринеј наводи да Николићев ангажман сматра легитимним из два разлога, наводећи да је први то што је архиепископ охридски Јован, држављанин Србије, осуђен и утамничен у другој земљи.

Он објашњава да је Србија дужна да помаже својим грађанима у другим земљама, поготово када се ради о њиховом страдању због политичких, а не кривичних разлога, што је овде доказани случај.

"Други пак разлог јесте то што је цео спор и створен грубом интервенцијом државних органа, дакле притиском споља, а не процесом унутар саме Цркве", наводи владика позивајући се документ који је објавио историчар Вељко Ђурић о одлуци некадашње југословенске комунистичке партије о оснивању "Македонске православне цркве".

Он закључује да председник Србије, Владе Србије и, уопште, Србија као држава има не само право, него и дужност да се интересује за политички и међудржавни аспект проблема, који како каже, несумњиво постоји.

Иринеј је додао да ни Синод ни било који други црквени орган није тражио помоћ државе у решавању овог проблема или било којег канонског спора.

"Једино што црква од државе очекује и тражи јесте механизам заштите идентитета и слободе Српске православне цркве, најпре у самој Србији, затим у региону и, најзад, свуда где она пастирски дела и врши канонску јурисдикцију, и то искључиво у оквиру међународно важећих демократских стандарда и по духу и слову обавезујућих међународних конвенција, чији потписници су и Срби, и њен јужни сусед, и све државе у региону, а како их ко поштује и извршава, није тајна ни за нас ни за многе други у Европи и у свету", поручио је владика Иринеј.

Председник Македоније Ђорђе Иванов сматра да проблем између Македонске православне цркве (МПЦ) и Српске православне цркве (СПЦ) треба да решавају црквене власти, а да лидери две државе помогну у оквиру својих могућности.

Иванов је то изјавио коментаришући изјаву председника Србије Томислава Николића македонским медијима да до договора између СПЦ и МПЦ може да дође ако се у решавање проблема укључе обе државе.

Извор: Танјуг, Политика

На првом заседању, које је почело после отварања Конференције у 9 часова, говорили су Maртин Ван Кревелд са Универзитета Teл Aвив на тему Повест о два катастрофична подручја, и Шаул Шај из БЕСА центра за стратешке студије Универзитета Бар Илан у Рамат Гану на тему Блиски исток између демократизације и исламизације.

Други део конференције започео је излагањем Дарка Танасковића са Филолошког факултета Универзитета у Београду на тему Балкан и Блиски исток: регионални приоритети Турске. Срђа Трифковић са Факултета политичких наука Универзитета у Бања Луци излагао је на тему Стотину година после: Турска је поново ту.

Владимир Ајзенхамер из Центра за студије Азије и Далеког истока Факултета политичких наука Универзитета у Београду обрадио је тему Западни Балкан и исламске схизме.

Завршну дискусију учесника конференције водио је Душан Батаковић. Учесницима конференције обратио се и г. Јосеф Леви, амбасадор Израела у Србији.

Извор: СПЦ

Двадесет и пет водећих теолога из читавог света сабрало се 18. октобра 2012. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где ће наредних дана разматрати богословска, философска, метафизичка, психолошка и друга питања присутна у учењу Светог Максима Исповедника. Катедра за патристику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у сарадњи са Катедром за православно-хришћанске студије Фордам универзитета из САД, овим сипосионом обележава 1350-годишњицу светитељевог престављења (+ 662).

На међународном симпосиону о светом Максиму Исповеднику - у оквиру којег ће се истраживати однос између хришћанства и савремености у историји и данас - своје радове ће излагати угледни у свету богослови и философи: Димитриос Бартелос, Григори Беневич, Калиник Бергер, Пол Блауерс, Дејвид Бредшо, Јоргос Варвацуљас, Епископ Максим Васиљевић, Пол Гавриљук, Брајан Дејли, Митрополит Јован Зизиулас, Христос Јанарас, Епископ Атанасије Јевтић, Адам Купер, Ендрју Лаут, Џошуа Лолар, Максим Симонопетрански, Џон Пантелејмон Манусакис, Епископ Игњатије Мидић, Паскал Милер Жордан, Алексеј Нестерук, Аристотел Папаниколау, Џорџ Парсениос, Филип Габријел Ренцес, Нино Сакварелидзе, Торстен Толефсен.

На свечаном отварању симпосиона у амфитеатру највише богословске образовне инстируције Српске Православне Цркве учесницима се поздравним словом у име Организационог одбора симпосиона обратио Преосвећени Епископ западноамерички г. Максим. Пожелевши добродошлицу гостима у Србији и њеној престоници, Епископ је подсетио да се симпосион одржава у част 1350-годишњице престављења Светог Максима Исповедника.

Речима Добро дошли на сабрање на које нас је позвао сам Свети Максим! Владика је поздравио учеснике скупа и позвао Преосвећеног Епископа крушевачког Давида да прочита поруку Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја учесницима скупа.

Патријарх Иринеј је у својој поруци истакао понос што наша Света Црква у својој средини може поздравити толики број међународно признатих теолога окупљених око дела Светог Максима Исповедника, од непроцењивог значаја не само за прошлост него и за наше доба. У својој поруци Његова Светост је изразио радост због доласка светитељевих моштију, као и радост што ће благослов великог светитеља остати на нама.

''Обједињујући у своме животном подвигу и богословљу теорију и праксу, Свети Максим нам може помоћи да пребродимо проблеме који муче савременог човека и друштво, будући да нам нуди визију ,,космичке Литургије” и целосног, холистичког спасења у Христу. У немогућности да Вас лично поздравим, овом поруком желим свима учесницима и организаторима да на најдубљи начин освесте све потенцијале Исповедникове дубоке теолошке визије за свеукупно хришћанство,'' истакао је у својој поруци Патријарх српски Иринеј.

Његова Свесветост Патријарх цариградски Г. Вартоломеј послао је посебну поруку овом уваженом научном скупу, коју је прочитао представник Васељенске патријаршије. Порука се може прочитати у прилогу /pdf/.

У наставку је замолио декана др Пузовића да узме реч. У име Универзитета, учеснике симпосиона је поздравила др Иванка Поповић, проректор за науку Београдског универзитета.

Преосвећени Максим је изразио благодарност управи Факултета, претходном декану Епископу бачком др Иринеју Буловићу и дејствујућем декану др Предрагу Пузовићу, као и свима професорима и особљу, посебно члановима Организационог одбора: проф. др Владану Перишићу и асистентима ђакону Здравку Јовановићу, Андреју Јевтићу и Марку Вилотићу.

Владика је изразизио нарочиту благодарност г. Аристотелу Папаниколауу и Катедри за православно-хришћанске студије Фордам универзитета на изванредној научној сарадњи, за коју се нада да ће се наставити и продубити и у будућности.

Благодарност Факултет дугује доброчинитељима који су омогућили одржавање Симпосиона, посебно Светом архијерејском синоду, Министарству дијаспоре и вера, као и епархијама: Захумско-херцеговачкој, Ногограчаничкој, Западноамеричкој, Браничевкој, Фондацији Конрад Аденаур, хотелу ''Невски'' и манастирима: Тврдошу, Студеници, и другима.

Изузетну тежину и посебу духовно-харизматичну компоненту овом скупу даровао је манастир Светога Павла на Светој Гори. Благодарећи игуману о. Партенију, нетљена рука Светог Исповедника је изложена у капели Светог Јована Богослова ради молитвеног поклоњења.

Епископ је посебно поздравио многе госте из Европе и Америке, а посебно Епископа Василија из Канзаса, секретара Сталне конференције православних епископа САД.

Под сводовима ове научно-образовне установе приређена је изложба у част и славу Светог Максима, у којој је заступљено преко 40 уметника. На отварању је говорио др Горан Јанићијевић, професор Академије СПЦ за црквену уметност и консервацију у Београду. Изложбу су, иначе, припремиле Андрија Крстић и Драгана Машић.

После свечаног отварања научног скупа, предавања су држали: о. Максим из манастира Симонопетре на тему ''Свети Максим Исповедник: значај његове мисли данас'', као и Брајан Дејли са Универзитета Нотре Дам ду Лак (САД), на тему ''Максим Исповедник, Леонтије Византијски и аристотеловска метафизика Личности''. У наставку је вођена дискусија. Првом заседању је председавао епископ бачки др Иринеј Буловић.

Извор: СПЦ

„Црква се не може оптуживати за противљење слободи говора, тврдећи да црквена традиција не дозвољава различитост мишљења. То апсолутно није тачно“, казао је Патријарх током засиједања Врховног црквеног савјета.

По његовим ријечима, без слободе говора Православље би било лишено „на стотине богословских дјела“, а без слободе умјетничког изражавања не би било „разноврсних стилова иконописа и црквене архитектуре“.

„Слобода говора и стварања, то су важне вриједности, оне су, као и слобода уопште, неодвојиве од лика Божијег у људској природи. Али, свака слобода се може окренути на зло. Друштво и религијске заједнице би требало да траже златну средину између злоупотребе и принудног ограничавања слободе, кроз које је наша земља прошла у двадесетом вијеку“, казао је предстојатељ Руске православне цркве.

Како је Патријарх примјетио, изјава о „скрнављењу храма Христа Спаса“ донесена на прошлом засиједању Врховног црквеног савјета, поставила је питање о недопустивости вријеђања вјерских осјећања људи.

Његова Светост је увјерен да су по сваку личност, као и по друштво уопште, опасни позиви на ослобођење људских страсти, као што је опасна и тврдња да су „разлике између добрих и злих ријечи, креативности и декадентног лошег укуса, толико сложене да је лакше дозволити све и свуда“.

„Људско достојанство је нераскидиво повезано са врлинским животом, оно искључује коришћење слободе и креативности у деструктивне сврхе. Људско достојанство подразумијева поштовање светиња, сјећања на сроднике и ближње, историје свог народа. Православни човјек се неће изругивати символима других религија, не зато што су они за њега свети, већ зато што би то вријеђало оне који се придржавају те вјере“, казао је Патријарх.

Он је упутио савјет православнима да науче да „с достојанством бране своја грађанска права и штите своја вјерска осјећања“.

Извор: Радио Светигора

Прва званична посета представникâ новосадских градских власти Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком протекла је у срдачном разговору о односу и перспективама сарадње двеју најстаријих и најзначајнијих установа у нашем граду.

Господин Градоначелник се захвалио Епископу бачком на топлом пријему и лепим жељама и изразио жељу и спремност градских власти да сарађују са Епархијом бачком и свим традиционалним Црквама и верским заједницама које делују у Новом Саду.

На крају разговора, владика Иринеј се господину Вучевићу и господину Стојковићу захвалио на посети пожелевши им да са својим сарадницима одговорну дужност врше на добробит целокупне заједнице и свих житеља нашег града.

Нови Сад, 15.10.2012 - Информативна служба Епархије бачке

Под отвореним небом уз молитвено саслужење царског свештенства, свештенослужитеља Епископије нишке и других Богом чуваних Епархија Српске Православне Цркве, Преосвештени Владика нишки Г. Јован служио је свечано празнично бденије. На чудотворном извору где је Пресвете Богородица благословила да се водом живом напајају верни ради утехе и исцелење, по старом обичају служен је акатист Покрову Превете Богоматере. Бираним речима и славословима Преосвештени Владика Јован произнео је беседу хиљадама верних чије су душе трепериле пред светињом Празника, пред светињом присуства Богомајке у обитељи коју је сама устројила.

Свечаност овог великог празника крунисана је светим Евхаристијским слављем којим је у јутарњим часовима у светопокровској цркви началствовао Архипастир Епископије нишки Преосвећени Епископ Г. Јован, на светој Литургији у презвитерски чин благодатним даром Пресветога Духа, а десницом Преосвештеног Владике Јована рукоположен је јерођакон Стефан који ће на даље вршити дужност свештенослужитеља и духовника при овој светој обитељи.

Трпезом љубави коју је сетринство манастира на челу са својом игуманијом високопреподобном монахињом Маријом приредило настављено је заједничењем у братској љубави, под Покровом Пресвете Богомајке.

Извор: Епархија нишка

У вечерњим часовима, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са окупљеним свештенством празнично бденије уочи храмовног празника Пећке Патријаршије, Покрова Пресвете Богородице, у присуству Његове светости Патријарха српског г. Иринеја и Епископа бачког г. Иринеја.

Извор и фотографије: СПЦ

Европска унија овогодишњи је добитник Нобелове награде за мир због њене дугогодишње улоге уједињавања Старог континента, саопштио је Нобелов комитет, преноси Ројтерс.

Норвешка: Честитамо, али нећемо у ЕУ

Премијер Норвешке Јенс Столтенберг честитао је Европској унији на добијању Нобелове награде за мир, али је искључио могућност уласка земље у Унију.

"Могуће је честитати ЕУ за ту награду за мир, признати њену улогу миротворца и раздвојити то од питања односа Норвешке са ЕУ", рекао је Столтенберг, истичући да "чланство није актуелно".

Норвежани су у два наврата одбацили на референдумима 1972. и 1994. године улазак земље у ЕУ.

Норвешки комитет честитао је Европској унији на обнови и изградњи порушене инфраструктуре након Другог светског рата и њене улоге у ширењу стабилности на бивше комунистичке земље после пада Берлинског зида 1989. године.

"Страховита патња у Другом светском рату показала је потребу за новом Европом. Током седамдесетогодишњег периода, Немачка и Француска водиле су три рата. Данас је сукоб Берлина и Париза незамислив. То показује да историјски противници, кроз велике напоре градње односа узајамног поверења, могу да постнау блиски партнери", наводи се у образложењу Нобеловог комитета.

Званични улазак Хрватске у ЕУ 1. јула 2013. године, отварање преговора са Црном Гором и статус кандидата за Србију додатно јачају процес помирења на Балкану, а последњих деценија, могућност уласка Турске у Унију, такође је унапредила демократију и људска права у тој земљи, наводи Комитет.

Председник Европског савета Херман ван Ромпеј рекао је да је додељивање Нобелове награде за мир Европској унији признање њене улоге као највећег миротворца у историји.

"Сви смо веома поносни што су напори ЕУ да сачува мир у Европи награђени", рекао је Ван Ромпеј у Хелсинкију.

Добар дан за Европу

Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо рекао је да га је вест о добијању награде изненадила, али да је то порука да је Унија драгоцена ствар коју треба сачувати.

"Кад сам се јутрос пробудио нисам очекивао овако добар дан. Поштовање људског достојанства, слобода, правда, владавина закона и поштовање људских права су вредности којима се цео свет диви", рекао је Барозо.

Барозо је подсетио да је пројекат Европске заједнице започет у разореној Европи подељеној Хладним ратом, а да је данас готово цео континент уједињен у овој наднационалној институцији и окупљен око заједничких вредности.

Висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон рекла је да је "одушевљена вешћу да је Нобелова награда за мир додељена ЕУ".

"У ЕУ историјски непријатељи постали су блиски партнери и пријатељи", истакла је шефица европске дипломатије.

Председник Европског парламента Мартин Шулц рекао је да је дубоко дирнут и поносан што је Европска унија освојила Нобелову награду за мир.

Награда ће бити презентована 10. децембра у Ослу.

Телевизија НРК саопштила је сат времена пре објављивања одлуке да је ЕУ овогодишњи лауреат.

Прошлогодишњи добитници награде су председница Либерије Елен Џонсон Сирлиф и њена суграђанка Лејмах Гбове, као и активисткиња из Јемена Тавакул Карман.

Извор: РТС

Учесници семинара и експерти посвједочили су очигледан пораст у броју пројава нетрпељивости према хришћанима у протеклим годинама. Они су поставили питање да ли све бројнији случајеви дискриминације, насиља, медијске хистерије против свештенства, представљају само низ коинциденција, или иза свега тога стоји свјестан покрет политичких и друштвених структура усмјерен на маргинализацију и дискредитацију хришћанства уопште, а прије свега институције Цркве.

Многобројни примјери и статистички подаци, представљени у извјештају г. М. Куглара из Аустрије, показали су да антихришћанске тенденције у Европи попримају опасне пропорције и већ представљају реалну пријетњу слободи савјести и људским правима.

Учесници дискусије навели су следеће примјере који одражавају опште европске тенденције:

Ускраћивање права родитељима да одбију одређене форме сексуалног образовања за дјецу у школама.

„Културни рат“ против породице: Прогони се традиционално виђење брака као заједнице једног човјека и једне жене, а не двоје људи било ког пола; законској казни подлежу изјаве о хомосексуалности као гријеху и пороку, макар и у најблажој форми; малтретирање од стране ЛГБТ заједнице и употреба термина „хомофобија“ као средства за искључивање неистомишљеника из јавне сфере; римокатоличке агенције за усвајање дјеце у Великој Британији биле су приморане да затворе након 200 година рада, због обавезујећег закона да се дјеца нуде на усвајање и истополним паровима.Увођење обавезе за медицинско особље и студенте да учествују у вршењу абортуса, еутаназије и примјене, са хришћанске тачке гледишта, неетичких биотехнологија.

Крши се право на окупљање и забрањују се протести против абортуса.

Усталила се пракса да се хришћанима импутирају тзв. преступи из мржње, када се ради о иступању против пропаганде хомосексуализма, исламског екстремизма или абортуса.

Објављивање слика увредљивих за хришћане не подлеже цензури.

Учесници семинара истакли су опасну тенденцију замјене концепта толеранције. Док је толеранција првобитно схватана као поштовање туђих мишљења са којима се не слажемо, данас толеранција претпоставља немогућност изражавања неслагања. Овакво разумијевање утиче на фундаменталну слободу говора, док законом наметнута додатна ограничења слободе говора могу имати непредвидиве негативне последице.

Семинару су присуствовали чланови Представништва Руске православне цркве при европским међународним организацијама, протојереј Андреј Јелисејев и јереј Артемије Алимарин. Отац Андреј је скренуо пажњу учесника семинара на покушаје Европског Парламента да заташка чињенице о дискриминацији и понижењу хришћана и припадника других вјерских заједница у земљама Европске Уније, изразивши наду да ће проблеми који су разматрани овом приликом бити изнијети на пленарном засиједању. Он је, такође, указао на потребу за заједничким дјеловањем у заштити природних права дјеце на усвајање у пуну породицу, што се не узима у обзир приликом усвајања од стране истополних парова, као и на контролу онога што се дешава у европском школском образовању у погледу моралних начела.

Извор: Радио Светигора