Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године.

Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!” 

Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте. 

Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме,  приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западно-амерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истино-љубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега. 

Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско-
-српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона! 

Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић? 

Извор: Епархија бачка

Архиепископ Аустралије Стилианос Харкианакис је умро након дуготрајне болести у Сиднеју 25. марта 2019. године. Рођен је у Ретимну, на острву Крит, у Грчкој 29. децембра 1935. Студирао је теологију на Теолошкој школи у Халкију у близини Истанбула и дипломирао 1958. Рукоположен је за ђакона 1957. и свештеник 1958. године.

Завршио је постдипломске студије из систематске теологије и философије религије на Универзитету у Бону, у Немачкој од 1958. до 1966. године). Предмет његове докторске тезе било је “Непогрешивост Цркве у православној теологији”, анализирајући повезаност непогрешивости и саборности Цркве.

Године 1965. док је још завршавао постдипломске студије, Стилианос Харкианакис је именован за професора теологије на Универзитету у Атини. Године 1966. именован је за игумана Светог патријаршијског манастира Влатодон, у Солуну. Био је оснивач, а касније и потпредсједник и предсједник Патријархалног института за патристичке студије у оквиру манастира. Од 1969. до 1975. предавао је систематску теологију на Универзитету у Солуну.

Године 1970. изабран је за титуларног митрополита Милитуполиса (док је остао у Светом манастиру Влатадон) као егзарх у питањима која се односе на сјеверну Грчку и планину Атос. Године 1975. изабран је за архиепископа Аустралије и егзарха Океаније. Од 1975. предавао је православну теологију и духовност на Универзитету у Сиднеју. Године 1986. постао је декан Православног теолошког колеџа Светог Андрије, где је такође био предавач у систематској теологији.

Архиепископ Стилианос је представљао Васељенску патријаршију на скупштинама Светског савета цркава и у билатералним дијалозима. Био је копредсједавајући Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између католичке и православне Цркве од 1980. до 2003. године. Такође је учествовао у Међународној комисији за англиканско-православни теолошки дијалог.

Царство му небеско!

превео за Поуке.орг, Божидар Васиљевић

У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити.

Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне.

Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом  решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере.

Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим?

Изворник: Епархија бачка

Београд: Изложба „Да се не заборави“ у Светосавском дому и комеморативна академија у Народном позоришту. Грачаница: Света Литургија и парастос у манастиру. Изложба „Јесен у Призрену“ и академија у Дому културе. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Висока школа Академија Српске Православне Цркве за уметности и конзервацију, поводом мартовског погрома српског народа на Косову и Метохији пре 15 година, приредила је 17. марта 2019. године изложбу у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару под називом „Да се не заборави“.

На изложби су представљене копије фресака - радови студената те црквено-просветне установе у сарадњи са Галеријом фресака Народног музеја у Београду.

После свете Литургије у крипти храма Светог Саве, у Недељу Православља, у пратњи Преосвећеног Владике ремезијанског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је обишао поставку изложбе, коју су у поподневним часовима истог дана отворили протојереј др Жељко Ђурић и управник Музеја Српске Православне Цркве ђакон мр Владимир Радовановић. Они су подсетили да је изложба посвећена сећању на свирепи прогон Срба са јужне српске покрајине Косова и Метохије 17. марта 2004. године и упозорили: -Временом сећање бледи и кроз пар десетина година можемо бити сведоци неком новом прекрајању историје и оспоравању злодела која су нам учињена. Злодела нису чињена само људима, већ и нашем културно-историјском и уметничком наслеђу које је такође и део светске културне баштине.

Комеморативном академијом у Народном позоришту у Београду, којој је присуствовао Преосвећени Епископ ремезијаски г. Стефан, викар Патријарха српског,  обележен је Дан сећања на Погром на Косову и Метохији.

-Догађаји који су се пре тачно 15 година одиграли на Косову и Метохији, односно погром над српским становништвом покрајине, паљење њихове имовине и уништавање духовне баштине Српске Православне Цркве од прворазредног културног значаја, нису нажалост означили крај непријатељске политике коју представници привремених власти у Приштини воде према Србији и свим суграђанима српске националности, рекао је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања г. Зоран Ђорђевић.

-За пуних 15 година, колико је протекло од погрома над српским становништвом и уништавањем српских светиња на Косову и Метохији, до увођења такси на српске производе и усвајања платформе за преговоре, привремене власти у Приштини непрекидно су доказивале да је једини континуитет који су у стању да остваре у пракси континуитет мржње, деструкције, дискриминације, криминала, страха, неслободе и репресије над грађанима, оценио је министар Ђорђевић и подсетио на речи председника Србије Александра Вучића да Србија има капацитет да у сваком тренутку одбрани све своје грађане и да се неки нови погром над српским становништвом на Косову и Метохији, нека нова Олуја или Бљесак, или неки нови Јасеновац, више никада неће догодити.

На почету Комеморативне академије изведена је химна Републике Србије Боже правде", а затим и музичко-сценска поема посвећена Косову и Метохији ауторке Иване Жигон и композитора Предрага Радосављевића.

Недеља Православља у манастиру Грачаници обележена је светом Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ рашко-призенски г. Теодосије уз саслужење свештенства архијерејског намесништва приштинског. У молитвеном присуству многобројног верног народа појале су монахиње манастира Грачанце. Литургији и парастосу пострадалим у Мартовском погрому 2004. године присуствовали су заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију г. Дејан Павићевић и градоначелник Грачанице г. Срђан Поповић.

Више стотина Срба у молитвеном мимоходу прошло је од манастира до Дома културе где су положили беле руже испред уметничке инсталације у знак сећања на нестале Србе.

У наставку програма посвећеног сећању на Мартовски погром 2004. године у галерији Дома културе „Грачаница“ отворена је изложба слика насталих на ликовној колонији „Јесен у Призрену“ у манастиру Светих Архангела који је тешко пострадао у погрому.

-Изложба је креативни стваралачки одговор на разарање које се догодило 17. марта 2004. године. Суштина окупљања у Призрену је дубоко лични подстицај уметницима, ангажованост у сведочењу савременог тренутка и подршка угроженом културном благу тог града и простора Косова и Метохије. Ликовна колонија „Јесен у Призрену“ је одговор рушилаштва, мржње, зла и агресије. Настала је 2015. године као допринос свеобухатном националном и државном отпору на настојање Приштине да се учлани у UNESCO и тако преузме српско историјско, културно и духовно благо, рекао је г. Небојша Јевтић, уредник ликовног програма Дома културе „Грачаница“.

Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију г. Дејан Павићевић отворио је изложбу речима: -Ове слике настале се у манастиру Светих Архангела у новембру прошле године представљају цикличне кругове живота, стварања и разарања. Колонија у Призрену избором уметника, продукцијом и свеукупним ангажовањем организатора постаје један од стубова културног модела како треба деловати у условима опште изолованости и неслободе. Ми на деструктивност и уништавање одговарамо креативношћу и стварањем. Ми на смрт одговарамо рађањем и надамо се мудрости и нашем васкрсењу на Косову и Метохији.  

У наставку програма одржана је академија Петнаест година незаборава у великој сали Дома културе. На академији је приказан филм Страдање аутора Ранка Ђиновића, а присутнима су се обратили Епископ рашко-призренски Теодосије, г. Дејан Павићевић испред Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, представник Удружења „Косметски страдалници“, градоначелник Грачанице г. Срђан Поповић и представник Комисије за нестала лица. На крају, пригодни уметнички програм извели су певачка група ансамбла „Венац“ и хор Музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Грачаницњ. 

-Док се чују звона у Пећкој Патријаршији, Призрену, Дечанима, Девичу, Грачаници, док се поје у Бањској, Соколици, Гориочу, Зочишту, наш народ треба да зна да никада неће бити остављен, рекао је владика Теодосије нагласивши да обележавање сећања на Мартовск погром није само тужна комеморација већ крсно-васкрсно подсећање да никакве претње ни страдања не могу одвратити Србе од решености да остану своји на своме, поручио је владика Теодосије.

-Никада пролазне смутње овог времена не могу затрти оно што је Христовом љубављу посађено и што је као феникс васкрсавало после свих бура кроз које је српски народ пролазио, подсетио је Владика.

Указавши на значај да са обновом светиња обнавља и духовно јединство и заједништво око Цркве као једине институције у историји српског народа која је истрајавала на просторима Косова и Метохије, Владика је поручио да духовна обнова не треба да допринесе само опстанку Срба већ и повратку свих који вјерују и осећају да се на Косову и Метохији може живети упркос свим тешкоћама и насиљима. 

-Вековима је тело српског бића убијано и сакаћено, али српски дух нису успели да убију. Можемо да опростимо али не смемо да заборавимо. Зашто нико није за ових петнаест година подигао глас. Зашто међународна заједница и Уједињене нације под чији смо протекторат ставили Косоово и Метохију нису предузеле нешто?, запитао jе помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију г. Дејан Павићевић.

-Данашње сећање је тражење правде и вапај за правдом. Овај дан не сме бити дан очаја и сазнања да ништа не можемо урадити. Напротив, данас морамо рећи, ако смо тако страшно насиље успели да преживимо, морамо радити и градити, морамо се поправљати и поштовати међу собом. И на крају морамо рећи, ми остајемо овде!, поручио је градоначелни Грачанице г. Срђан Поповић.

Присутнима се обратила и гђа Наташа Шћепановић у име свих породица страдалих на Косову и Метохији: -Жртве нису само они који су страдали, жртве смо и ми чланови породица који чекамо правду и одговоре о судбинама наших најближих. Наше приче су већ много пута испричане, иза свега тога стоји зид ћутања, непробојан зид до истине, глас разума, људскости и помоћи.

Извор: Српска Православна Црква

У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини.

У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења.

Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим.

Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује  својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије.

Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа!

Епископ новосадски и бачки др Иринеј

Извор: Епархија бачка

У Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог. Главни гост на панигиру је био новоустоличени игуман светогорског манастира Дохијар, Високопреподобни архимандрит Амфилохије, који је началствовао на свеноћном бдењу и Светој Литургији.

На позив хиландарског братства, са својим игуманом су дошли и дохијарски монаси, који су током службе појали за десном певницом. За левом певницом били су хиландарски монаси заједно са појцима хора „Преподобни Симеон Мироточиви“, који су прославили празник свог небеског заступника, као и јубилеј 10 година од почетка доласка у Хиландар и појања о великим празницима.

У Хиландар су пристигли монаси из других светогорских обитељи, у највећем броју из хиландарских келија, а у госте су дошли и монаси из Српске православне цркве, као и поклоници са свих страна.

Приликом поздравне беседе, после свечаног дочека који му је приредило хиландарско братство, игуман Амфилохије је дирљивим речима подсетио на интересантне историјске везе између два манастира – од чувеног монаха Николаја, који је провевши монашке године у оба манастира, оставио у наслеђе и Дохијару и Хиландару драгоцене музичке рукописе који су његово дело, па до догађаја када је у Дохијар у другој половини 20. века дошло данашње братство ради обнове монашког, општежитељног живота, те им су им хиландарски монаси притекли у помоћ, набављајући брашно које им је било потребно прве године.

За славском трпезом, која је уследила након завршетка Свете Литургије, двојица игумана су одржали беседе. У наставку доносимо звучни запис беседа на српском и грчком. Такође, текст беседе архимандрита Амфилохија можете прочитати у преводу Ђура Кнежића.

Давна је и благословена пракса и традиција наше свете Цркве да поштује Светитеље и да празнује њихов спомен. Од давнина људи су се окупљали да прославе, прије свега Господа Христа, Пресвету Мајку Његову, па онда све оне који су удовољили Богу и прославили се од Њега.

Наша Црква увек празнује личности и чињенице. Одређену свештену личност једног Свеца, било мученика, било преподобног, било јерарха. И стварну чињеницу његовог мучеништва, његовог аскетског живота, исповедништва његовог учења. Свака ова чињеница је од оваплоћеног домостроја нашег Господа. Не постоји ниједан Црквени празник који се односни на растројене појмове и идеје као на пример празник мира, празник људских права и слично томе.

Тако смо се ми данас окупили да химнама празнујемо преподобног ктитора Симеона Мироточивог. Јер шта друго можемо да понудимо некоме кога је почаствовао и  прославио Бог?

Тачно овде се види љубав Цркве и њено човекољубиво устројење за нас, њене верне чланове.

Са таквим осећањима љубави устројена је да се сваки дан испуњава један празник, сваки дан једна божанствена литургија, сваки дан једна прилика да се скупимо сви заједно (због тога) да обожавамо Бога чудесног у светима својим.

Свети Никодим, светли изданак Свете Горе, у своме говору преподобним светогорцима, односећи се на свете ктиторе, посвећује један велики део да потврди како је оснивање свештених манастира потврда љубави према ближњима. Пламтећи од ове љубави у срцу, преподобни Симеон Мироточиви у свештеним облацима вођен, дошао је из своје отаџбине на Свету Гору и нашао се своме сину, Светом Сави, у подизању из темеља свештеног манастира Срба, манастира Хиландара. Наравно, удостојио се да види завршен манастир његовог покајања, пре његовог преподобног уснућа. Овај посао подразумева много зноја, труда, царских издатака, личног рада, мноштво ризика и непрекидног старања и бриге. Искушења која прате таква дела су неизбројна и непредвидива. И то само она која су вањска и видљива. Мада, нисмо у позицији да проценимо и измеримо његову скривену државу унутар њега, подвижничке борбе, борбе у келији и благодатна стања којих се удостојио Преподобни у непрекидним ноћима молитве и узношења химни. Ми једноставно уживамо дарове којима га је Бог украсио. Вредно помена је да 1200., само једну годину после његовог преподобног уснућа, званично уписан у списе као Свети.

Када празнујемо и прослављамо наше месне, локалне Свете, имамо сигуран доказ да је на овом месту и простору засијала светлост и преподобност. То подразумева валидан печат духовног успеха у манастирима. Овај Божанствени дар охрабрује нас монахе, који се трудимо, да наставимо да живимо стопама наших отаца. Ово утешује браћу лаике и подржава маловерне.

Постоји још један други разлог зашто нас Дохијарце посебно узбуђују празници преподобних ктитора: благословени Геронда наш Григорије, од наших младалачких година удахнуо нам је велику љубав за ктиторске трудове. Бог и свети су нас удостојили да служимо у обнављању из темеља великог Манастира посвећеног Богородици нашој. Тако да смо дакле, са посебним узбуђењем прихватили позив и дошли.

Благодаримо светом Игуману што је дао прилику и нама лично и свештенопојцима оцима да дођемо и бдијемо са вама, празнујући Преподобног.

Молитвама преподобног Симеона Мироточивог, Христе Боже, помилуј нас. Амин.

Овде можете преузети грчку верзију беседе Високопреподобног архимандрита Амфилохија, игумана Светог манастира Дохијара: ΠΡΟΣΛΑΛΙΑ ΣΤΗΝ ΕΟΡΤΗ ΤΟΥ ΟΣΙΟΥ ΣΥΜΕΩΝ

Извор: Манастир Хиландар

Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса.

Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе?

Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом.

Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве.

Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони.

Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет?

Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика.

Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера.

У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање.

Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час.

Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови” 

Обзиром на тренутно здравствено стање игуман Јефрем ипак неће присуствовати церемонији устоличења, због којег је и отишао у Украјину. Подсећамо да је Света Гора у понедељак на својој ванредној седници донела одлуку да не шаље своје изасланике на овај догађај, али да су ватопедски и ксенофонтски игумани отишли као чланови делегације Константинопољске Патријаршије. Са друге стране, познато је да Ватопед годинама ужива материјалну помоћ руског народа, те је одлазак игумана Јефрема на "устоличење" примљен са великим изненађењем.

https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/02/blog-post.html?m=1&fbclid=IwAR2BH4lvkZLuFu3QYiTUvXq8OaUJ-OqoZ5R7JKdzaxjcIogEELiV-pwSvDY

АУДИО ЗАПИС