Храну за Народну кухињу спремају куварице Епархијског дома за око осамдесет корисника, од чега је њих тридесетак неспособно да дођу по свој оброк, па им се храна доставља кући. Спискове корисника прави Центар за социјални рад у Требињу, који обезбјеђује гориво и ангажује свог координатора који, с обзиром на то да познају особе којима је неопходно храну доставити на кућну адресу, заједно са нашим особљем разноси спремљене оброке на кућну адресу.

У почетку, када је установљена кухиња, која дјелује већ девет година у овом Епархијском дому, помоћ је обећала цјелокупна наша шира заједница, али, како је вријеме пролазило, изналажење средстава за храну, као и сва потребна логистика, остала је на самом њеном оснивачу, Епархији захумско-херцеговачкој и приморској и малобројним донаторима. Ове године, уз разумијевање локалне власти, одобрена је једногодишња помоћ за за набавку хране.

У Епархији Захумско-херцеговачкој и приморској никада нису одвајали људе по нацији или вјери, па и у Народну кухињу Епархијског дома долазе и Бошњаци и друге националности, једнако као и Срби, по свој оброк. С обзиром на то да је приложника све мање и Епархија све теже успијева да одржи кухињу, молимо људе добре воље да нам помогну у овом племенитом делу.

Присуство ових људи, којима је неопходна помоћ, суд је свијету и времену у коме живимо. Оно је огледало наше човјечности, испит и провјера наше бриге, љубави и осјећаја за другог човјека. Сваки од тих живота права је јеванђелска прича, пред којом не бисмо смјели затварати очи ни као појединци ни као заједница. Старост би морала опет постати оно што је одувијек и била: круна часног живота и благослов за околину, а не мука и заборав. Ово достојанство не може јој повратити нико, сем нас самих.

Донаторске прилоге за рад Народне кухиње можете уплатити на жиро рачун:

HYPO BANKA TREBINJE

5520050002585256

са назнаком: за Народну кухињу Епархије захумско-херцеговачке

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

2. Новембар 2012 - 10:08

Митрополит волоколамски гoсподин Иларион, шеф Одељења за међуцрквене везе Московске Патријаршије, сусрео се 23. октобра 2012. године са господином Вуком Јеремићем, председником Генералне скупштине Уједињених Нација.

Митрополит Иларион се захвалио г. Јеремићу на конструктивној сарадњи са Руском Православном Црквом док је био министар спољних послова у Влади Србије и пожелео му успех на његовом новом радном месту.

Митрополит Иларион и г. Јеремић разговарали су о широком спектру питања од обостраног интереса.

Искуство наших Срба из Канаде, Његовог Преосвештенства Владике канадског г. Георгија - који нас је благословио својом седмодневном посетом, молитвама, саветима и поукама - оца Златибора и др Горана, много ће нам значити за наш даљи рад на очувању и напретку наше Црквене општине у Јоханесбургу, као и на одржавању упаљеног кандила вере и светосавља у Африци.

Порука Његовог Преосвештенства Епископа канадског г. Георгија, уписана у јоханесбуршко Јеванђеље, поводом његове посете јужноафричкој парохији на Томиндан 2012. године

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Његове Светости Патријарха александријског и целе Африке г. Теодора, а уз садејство надлежног архиепископа Јоханесбурга и Преторије г. Дамаскина, одслужисмо свету Литургију у храму светог апостола Томе у Јоханесбургу, дана 21. (8.) октобра 2012. године, а у поводу крсне славе овог храма.

Благодарим Господу на овом дару. Благодарим и архиепископу Дамаскину на братској љубави и указаној части. Благодарим добром и честитом домаћину архимандриту Пантелејмону на гостољубљу, а више од тога, на очинском старању о овој важној мисији Српске Цркве на југу Африке. Нека га рука Господња крепи, а његов патрон, свети Пантелејмон, чува у духовном и физичком здрављу на радост Цркве Божије и српског народа који се овде спасава.

Уз архипастирски благослов,

Посета афричкој школи у Тембиси

У среду, 30. октобра 2012. године, у јутарњим часовима, посетили смо основну школу Свети Атанасије у Тембиси, црначком предграђу Јоханесбурга (“St. Athanasius Christian School”). У школи су нас дочекали раздрагани ђаци са иконама Господа нашег Исуса Христа и Пресвете Богородице и са својим православним свештеником оцем Фрументијем (Таубата) и директором школе Анастасијом Бертом (Моцване). Импресивно је како ова скромна и благословена школа веома брзо напредује у сваком погледу и у веома кратком временском року. Приликом ове посете одмах смо приметили нове дограђене учионице, ново пријемно одељење, наставничку канцеларију саграђену на месту где је донедавно био део школског дворишта.

Најлепше од свега је што смо затекли већи број ђака него при претходним посетама. На малом одмору, на молбу својих учитеља и учитељица, сви ђаци су се окупили у школском дворишту и као по команди стали у правилне редове као неки мали војници. Громогласно су прво на свом језику отпевали једну песму (псалам) у славу Господа Бога, а затим су с пажњом саслушали свог директора гђу Анастасију, која им је говорила о својој недавној посети српској цркви светог апостола Томе у Јоханесбургу. Ту је упознала и Епископа канадског Георгија и провела незаборавне тренутке на богоугодној молитви у нашем храму, а затим и на прослави у црквеној сали. На крају је саветовала ђаке да треба све и свакога да воле и да са вером у Бога и добрим образовањем остварују своје снове.

Са допуштењем директора школе, окупљеним ђацима, учитељима и учитељицама, обратио сам се преносећи благослов Епископа канадског г. Георгија, који, на жалост, због великог броја обавеза није стигао да посети школу, али је послао свој благослов, љубав и новчани прилог у износу од 500$ за напредак школе. Том прилогу смо придружили храну, играчке, гардеробу, јастуке, ћебад, постељину и књиге које је сакупила наша Црквена општина у Јоханесбургу, парохијани и родитељи из допунске школе српског језика. Пре него што се приступило истовару хуманитарне помоћи, отац Фрументије и архимандрит Пантелејмон су служили молебан за напредак и спасење свих који предају, уче и труде се у школи светог Атанасија у Тембиси. На крају смо се договорили да следеће наше посете школи у Тембиси буду крајем новембра и почетком децембра, а да нас посете сви наставници са директором и једним бројем ученика, ако не пре, онда обавезно за нашу славу - Савиндан.

Извор и остатак фотогалерије: СПЦ

“Црна Гора је, нажалост, посљедња од држава које су настале распадом бивше Југославије, која још увијек није донијела тај закон о вјерским организацијама”, казао је митрополит Амфилохије у разговору за портал ИН4С.

Он је подсјетио да је Православна црква у вријеме краљевине Црне Горе била државна вјера.

“То показује да у посљедњих 100 година нијесмо напредовали у поштовању људских и вјерских права, односно права човјека, јер слобода вјере је исконско људско право, пошто без вјере нема ниједног озбиљног друштва. Једна озбиљна држава прво што би требало да уради јесте да донесе један такав закон. Надамо се да ће то бити утрађено у што скорије вријеме, пошто се сада налазимо у једном правном вакуму горем него у вријеме комунизма”, навео је митрополит Амфилохије.

Према његовим ријечима, Православна црква у Црној Гори је, у одређеном степену, гоњена црква, а разлози за тако нешто како су идеолошке и националистичке природе.

“Надамо се да ће, након што су завршени избори, ствари кренути бољим путем иако сам, морам да признам, помало забринут судећи по ономе што је изјављивао предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић да постоји некакав тајни договор унутар владајуће коалиције у циљу разбаштињења, да не кажем уништање Митрополије црногорско-приморске, односно СПЦ”, казао је митрополит Амфилохије.

Он се нада је да у питању било предизборно препуцавање и да неће доћи до остварења таквих идеја у Црној Гори 21. вијека, посебно што би један такав однос био не само антибожји и антиправан, већ и антиевропски.

Фашизам у слици и прилици

“Надам се да су у питању флоскуле недораслих политичара, јер се одузимање црквене имовине догађало само у временима револуција и никада више. Да ли ће садашња црногорска администрација кренути тим безумним путем – не могу да вјерујем, али све је могуће”, казао је митрополит Амфилохије.

Он је подсјетио да је Влада Црне Горе склопила уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, али не и са Православном црквом.

“Са Православном црквом, односно са Митрополијом црногорско-приморском и осталим епархијама СПЦ још увијек није дошло до тога, иако скоро 80 одсто грађана Црне Горе припада православљу”, навео је митрополит Амфилохије.

Упитан да ли се ускоро може очекивати и уговор са Православном црквом, он је указао да код многих у државним органима Црне Горе “постоји страх од једне групе милитантних дукљано-монтенегрина, који су постали идеолошки фанатици”.

“Можда је тешка ријеч, али се бојим да иза једног таквог односа према Православној цркви у Црној Гори, стоји једна минорна, али веома милитантна група, која је, по свему судећи, фашистички настројена, јер не признаје никога и ништа у Црној Гори сем саму саме и покушава да Црну Гору и њено свеукупно историјско биће, као и садашњи тренутак, обликује по својој слици и прилици” истакао је митрополит Амфилохије.

Посао за психијатрију

Према његовим ријечима, није то први сличан покушај у Европи, али се зна да су сви такви покушаји пропали, па ће и овај у Црној Гори.

“Рецимо, ту је инсистирање те групације да створе своју такозвану црногорску православну цркву. Нека се само сјете хрватске православне цркве коју је током Другог свјетког рата насиљем створио Павељивећ режим. Можда се тај сраман и бестидан пројекат у тадашњој Хрватској може и разумјети, јер је то било вријеме рата и фашизма, али чиме објаснити један такав покушај сада у Црној Гори – то је већ питање за психијатрију”, казао је митрополит Амфилохије.

Коментаришући уклањање Светог Саве и великог броја српских писаца из црногорских уџбеника,он је рекао да је то најбољи показатељ да је у Црној Гори завладао просветни мрак.

“То је нешто што се први пут догађа у историји Црне Горе, а последица је једне идоктринације које нема ни у једној другој европској држави. Али, Црна Гора је, ето, и по томе оргинална”, навео је митрополит Амфилохије.

Упитан како гледа на улогу Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори на афирмацији српске духовности и заштите српског идентитета, он је казао да се ради о значајној мисији.

Митрополит црногорско-приморски је подсјетио да је и Петар Други Петровић Његош био члан Матице српске.

“Данашња Матица српска у Црној Гори само наставља традицију коју су утемељили Његош и други најзначајнији пјесници из Црне Горе. Матица српска је само наставак онога што се у Црној Гори дешавало од времена Црнојевића, а посебно од времена Петровића. Надам се да ће то донијети и плодова”, закључио је митрополит Амфилохије.

Радио Светигора

Екскурзија се изводи у сврху продубљеног упознавања са великим мартиријумом православних Срба, Јевреја и Рома, са логорима смрти у циљу свеколиког праштања и подсећања на велика и срамна људска посрнућа.

Током путовања ученици су били примљени на благослов код Преосвећеног Епископа бањалучког г. Јефрема у његовом седишту у Бањалуци.

Двадесети век ће се „дичити међу свијема вијековима“ управо по својој историји логора у којима је страдало више људи него на фронтовима и борбеним стратиштима.

Извор: СПЦ

Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''

МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.

ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?

МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?

МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.

ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?

МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.

А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.

ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?

МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.

ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?

МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.

ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?

МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.

ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?

МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.

Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?

Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.

Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in

Превод: Поуке.орг тим

Предстојатељ Бугарске православне цркве рођен је 29. октобра 1914. године, а на челу Бугарске патријаршије налази се од 1971.

Патријарх се тренутно, због нестабилнног здравственог стања налази у болници, а архипастири, свештенство, монаштво и вјерни народ Бугарске цркве узносили су молитве за њега недељу.

Извор: Радио Светигора

- Не поставља се питање, централна прослава се сигурно везује за Ниш. Гости ће прво долазити у Београд јер је ту седиште патријарха, да се поздраве са њим, а потом ће се у Нишу наставити прослава. Центар такве прославе је света литургија, затим следе посете Медијани, новооткривеним гробницама и потом свечана академија. Прослави ће присуствовали сви патријарси и сви представници православних цркава као и сви великодостојници других хришћанских конфесија, тако да ће се направити једно заједничко саопштење, које ће бити једна посланица православнима али ће бити и једна поука хришћанском свету у васељени и свма људима - рекао је владика нишки Јован.

Он је најавио да ће прослава имати и радни део у склопу кога ће бити одржана конференција која ће бити припрема за велики православни Васељенски сабор.

-Ту има велики број значајних тема о којима ће се разговарати јер је то прилика да се мало преиспитамо, да се мало винемо у прошлост али и да превазиђемо неке поделе поготово међу православнима, да се зацеле ране, да се нађу заједничка решења за кључна питања. Тај радни део ће бити и у Београду - објаснио је епископ Јован.

На питање да ли ће бити представника римокатиличке цркве он је одговорио да су “позвани на највишем нивоу”.

У част прославе 1.700 година од Миланског едикта епархија нишка припремила је велики број пројеката у области издаваштва, образовања, интернета, телевизије, музике…

Један део пројеката је завршен а на другима се још ради. Како је саопштено, највећи мисионарски пројекат који епархија нишка прилаже прослави годишњице Миланског едикта је документарна серија “Константиново наслеђе”, која је урађена као шест једночасовних епизода а ДВД издање је преведено на руски и енглески језик.

Објављена је књига “Покајте се и верујте у јеванђеље” у којој су обједињене беседе патријарха српског Иринеја за 25 година на месту епископа

нишког. Из штампе је изашла И књига епископа Јована “Икона и химна Богородици”, на српском И руском, која представља значајно теолошко дело. Одштампана је и књига “Овим побеђуј – крст Христов”, која представља избор најбољих текстова светих отаца о крсту. Ускоро се очекује први том дела Светог Јована Златоустог. У сарадњи са Библијским друштвом Србије верницима у Нишу биће подељено 55.000 примерака Светог писма.

Крст на Винику чека боље време

Одговарајући на питања новинара о нереализованим плановима за изградњу највећег крста на Балкану, који би се налазио на Винику нишки владика је рекао и да се није одустало од тог пројекта, али да за веће градитељске пројекте треба сачекати боље време.

- Као што сам и рекао када сам био устоличен као епископ, не можемо имати гладне под тим крстом, таквим и толиким. А да се уради пут, струја и неки садржај не треба одустати. Али због кризе треба видети приоритете. Исто као и са градњом храмова. Како можемо ми да тражимо од народа или града а имате људе који не

могу да преживе. Доћи ће неко боље време за градитељство - рекао је епископ нишки Јован.

Извор: Блиц

Литургије Владика Теодосије је освештао у порти цркве спомен обележје ђенералу Божидару Јанковићу и одслужио парастос српским ослободиоцима из времена Балканских ратова. И овом приликом Владика Теодосије позвао је верни народ Поморавља и целог Косова и Метохије да не продају своја имања и земљу за коју су српски ослободиоци жртвовали своје животе.

Извор: Епархија рашко-призренска

У својој беседи Епископ Фотије је истакао значај врлинског живота тумачећи јеванђелску причу о сејачу и семену. У склопу посете хора цркве светога Марка у суботу 27.10.2012. у вечерњим часовима проф. мр Предраг Миодраг је представио своју нову књигу „Огледи о српској црквеној музици“ ученицима богословије. Учешће у презентацији ове књиге узели су гђа. Зорица Зец, протојереј-ставрофор Никола С. Шкорић професор богословије и сам аутор књиге који је ученике упознао са значајем књиге у проучавању српске црквено-народне музике.

Презентацији су присуствовали и представници Завичајног удружења из Кањана са седиштем у Београду који за циљ свога рада имају очување српске културне баштине родног краја.

Извор: Епархија далматинска

Ваша Светости, љубљени у Господу брате!

Од свег срца поздрављам Вашу Светост и Вама и пуноћи братске Руске цркве желим мир и изобиље милости од Господа.

Сву пуноћу наше свете Цркве огорчили су и узнемирили извјештаји о богохулним акцијама извршеним у московском саборном храму Христа Спаса. Такође, и то што су други безумници у Русији и Украјини подигли руку на храмове Божије и часни и животворни Крст, пружајући подршку овим богохуљењима.

Категорично осуђујемо ове подле, богопротивне поступке, који се не могу оправдати никаквим политичким или другим разлозима. Они су живо подсјећање на страшне преступе безбожних људи прошлог вијека. Покушаји неких медија да оправдају ова дјела огорчава срца вјерујућих људи српског народа.

Али ми знамо да се Бог „не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети“ (Гал. 6,7), и да „као што прашти трње под лонцем тако је смијех безумников“ (Проп. 7,6).

Свим вјернима у цијелом свијету, као и свима који уважавају вјеровања других, мора бити јасно да су таква дјела недопустива. Сва пуноћа наше Српске цркве је забринута и моли се Богу и Његовој Пречистој Мајци, да Он пошаље мир руском друштву и просвети наш братски руски народ.

Нека свемилостиви Господ дарује Вашој Светости, архипастирима, часном свештенству, монаштву и свим вјернима Ваше свете Цркве свесилну, непобједиву помоћ и мудрост у овом тешком времену.

Ваше Светости сабрат и саслужитељ пред престолом Божијим,

+Иринеј,

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки,

Патријарх српски

Радио Светигора

Кратким приказом о самој Библији и преводима на разне језике протођакон Радомир Ракић је присутне поново подсетио на потребу читања Библије и на живи дијалог са Библијом. Износећи чињенице о преводу Библије на српски језик (превод Ђуре Даничића и Вука Караџића) протођакон Радомир Ракић није пропустио да у кратком времену обавести посетиоце и о новом преводу Светог Завета Комисије Светог Aрхијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Библијско друштво је, иначе, организовсало превод Јеванђеља од Маека на ромски језик. Када је у питању превођење библијских текстова, али и других, на ромски језик, због разних дијалеката, морало би се водити рачуна о тачности превода, истакао је протођакон Ракић.

Бајрам Халити, члан Удружења књижевника Србије, указао је на положај Рома и истакао чињеницу недовољног ангажовања преводилаца на ромски језик, као и на недостатак публикација на ромском језику.

Само на изглед мала књига по обиму, Дечје Јеванђеље на ромском језику, у ствари је и "збирка православних молитава и правила и начина на који се оне изговарају, а један посебан део посвећен је припреми за исповест и свету тајну причешћа, употпуњена Божјим заповестима посредством којих се, одговарајући на питања, дете на прави начин припрема да приступи светим тајнама", наводи, између осталог, Бајрам Халити, аутор једнотомног Речника српско-ромско-енглески језика.

Преокупација преводиоца Златомира Јовановића као председника Скупштине Међународне организације Рома представља развијање и неговање сарадње међу националним културама, а посебно зближавање и разумевање стваралаца из разних земаља и народа.

О самим Ромима, који данас немају верску заједницу и већином су православни, говорио је преводилац Јовановић, као о слободном народу који је свугде слободан, јер носи Бога у срцу и са Богом живи, обраћајући му се директно за све што му је потребно, без сумње и не са "условном" молитвом.

Проповедање хришћанства код Рома је било на бази симболичких слика и зато је велики број Рома у православљу, иако је због социјалног статуса, стално изложен и другим утицајима и искушењима савремене техничке цивилизације.

Представљање ове за Роме значајне књиге Јовановић је завршио речима Меше Селимовића: "Човек није оно што мисли да јесте, него оно што ради."

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства.

Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане.

Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте.

Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на copy­paste логику.

Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање.

Иначе, за вашу информацију додајем да он није могао обећати трампу „аутокефалност расколничкој Цркви за слободу архиепископу Јовану”, како је то, изгледа, схваћено – или бар представљено – у македонским медијима. За ово тврђење имам много разлога, а навешћу само оне које сматрам најважнијима:

- председник Николић, као искусан политичар, деценијама активан у јавном животу Србије, а још више као верник Српске Православне Цркве, одлично зна ко је надлежан за решавање канонских питања, па и проблема вишедеценијског црквеног раскола у Македонији;

- он исто тако одлично зна да би оваква „трампа” била неприхватљива за обе стране: за Српску Православну Цркву стога што би то заправо била награда гонитељима архиепископа Јована и Охридске Архиепископије, без икаквог реалног уступка са њихове стране осим одустајања од ионако вапијућег безакоња и државно-полицијског терора, чији стварни инспиратори и наручиоци јесу управо расколнички епископи, који то не само што не крију него се тиме и хвале; за такозвану МПЦ, опет, то би, психолошки, био њихов пораз пред човеком који је њој већи трн у оку него читава јерархија Српске Православне Цркве јер је он неућутни живи деманти свих расколничких пропагандних лажи и бесмислица, попут оне о опасности од „посрбљавања” или, у другој варијанти, од „погрчавања” у случају прихватања нормалног канонског решења, а пре свега – непорециви доказ истине да бити у јединству са Црквом значи живот, а бити у расколу са њом значи духовну смрт.

Због свега тога, изјаву Председника Србије треба схватити као добронамерну понуду стварања амбијента за договор заинтересованих страна, без интервенцијâ споља (као што је било уплитање македонске државе и политике после потписивања Нишког споразума), али и као недвосмислену поруку да Србија убудуће неће ћутати нити бити пасивна пред чињеницом бруталног угрожавања слободе и људских права епископата, свештенства, монаштва и верникâ Охридске Архиепископије као аутономне Цркве у канонском окриљу Српске Патријаршије.

Нема, нити може бити, разговора и договора без престанка незаслуженог страдања архиепископа Јована, без одустајања од сталних претњи осталим епископима, монасима и монахињама (подсећам на догађаје када је полиција храбро била упала у женски манастир и малтретирала монахиње, док истовремено није имала храбрости ни да уђе у насеља под контролом познатих терористичких група) и без признавања грађанима Македоније права да – у складу са међународним конвенцијама, обавезним и за Македонију (као, уосталом, и за Србију и за све земље потписнице) – сами слободно бирају којој и каквој Цркви ће припадати.

Није требало чекати изјаве председника Србије да би се размишљало о свему овоме. Месецима раније став о овој мучној проблематици изнео је јасно, гласно, часно, а изнад свега крајње добронамерно, митрополит Амфилохије усред Скопља, пред вођама црквеног раскола и пред представницима „седме силе”. А ни то није требало чекати. Минимум црквене свести и савести и елементарно осећање одговорности пред стварним големим изазовима данашњице треба да буде увек присутно у нама и међу нама да бисмо могли узрастати до зреле свести, чисте савести и истинске одговорности.

Нови Сад, 24.10.2012 - Информативна служба Епархије бачке