Заупокојену Литургију су служили сви бугарски епископи, као и представници свих помесних православних Цркава. У име Српске Православне Цркве на светој Литургији саслуживао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а началствовао је Високопреосвећени Митрополит трнавски г. Григорије, местобљуститељ патријарашког трона.

Опелом је началствовао Његова Свесветост Патријарх цариградски и васељенски г. Вартоломејем II, коме су саслуживали Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Његово Блаженство Архиепископ атински г. Јероним и Његово Блаженство Архиепископ албански г. Анастасије.

Светој Литургији и опелу присуствовао је државни врх Републике Бугарске са председником Росеном Плевнелијевим на челу, као и многобројни културни и јавни радници. Припадници гарде Републике Бугарске све време су држали почасну стражу код одра блаженопчившег патријарха Максима, као и на улазу у Катедрални храм.

На опелу од блаженопочившег патријарха Максима опростио се Његова Свесветост Патријарх Вартоломеј, који је подсетио на велики значај вишедеценијске архијерејске службе патријарха Максима, праћене политичким збивањима која су се у многоме одразила и на Бугарску Православну Цркву, као и на његов одлучан став и допринос на очувању канонског јединства са Васељенском Патријаршијом и осталим помесним православним Црквама.

У име Синода Бугарске Православне Цркве, свештенства, монаштва и верног народ од блаженопочившег патријарха Максима опростио се Митрополит пловдивски г. Николај, који је изнео животни пут Патријарха од смерног монаха Тројанског манастира - у коме ће сада, по његовој жељи, почивати - па до доласка на место поглавара Бугарске Цркве 1971. године.

После опела и помена испред Катедралног храма блаженопочивши Патријарх је испраћен за Тројански манастир, где су похрањени његови земни остаци.

У свом опроштајном говору Његова Светост Патријарх српски Иринеј такође је нагласио велику улогу блаженопочившег патријарха Максима не само за Бугарску Цркву, већ и за суседне Цркве, јер је, пре свега, био добар човек који је мудро водио брод своје Цркве кроз буру, сциле и харидбе у тешким послератним и обезбоженим временима. Такође, Његова Светост је посебно истакао да су односи двеју сестринских Црквава, Српске и Бугарске, били увек коректни и братски, иако је у прошлости, нажалост, између наша два народа било сукоба, несугласица и ратних дејстава. На крају, Патријарх Иринеј је пожелео Свештеном Синоду Бугарске Православне Цркве да на њиховом свенародном сабору изаберу достојног наследника на трону ове древне Цркве, коју ће са истом духовном снагом и мудрошћу водити као патријарх Максим.

У послеподневним часовима чланови делегације Српске Православне Цркве посетили су храм свете великомученице Недеље, где су целивали мошти светог српског краља Стефана Милутина.

Извор и фотогалерија: СПЦ

У следећу суботу, 17. новембра, Његово Преосвештенство служиће у 10 часова Свету Архијерејску Литургију у Бремену (Storchenweg 1, 28219 Bremen) поводом парохијске Славе, Ђурђица. Овом приликом свечано ће се обележити и двадесетогодишњи јубилеј оснивања бременске Црквене општине.

Истога дана, Преосвећени Владика увеличаће у вечерњим часовима својим присуством и лекарску Славу, Св. Враче, који ће Српско лекарско друштво за Немачку прославити у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Obere Dorfstraße 12, D-31137 Hildesheim-Himmelsthür).

Наравно, поменута грандиозност обима Дела св. Јована никако није последица његове скрибоманије, насупрот, она је последица фасцинације слушалаца његовим беседама. Та фасцинација је била толика да је на његовим проповедима било и по два-три брзописца који су помно хватали сваку његову реч. Неке од тих „записа“ он је касније редиговао, а неки су остали „недотерани“ и као такви касније депоновани у библиотеци Константипољске Патријаршије. И управу то икрсава први проблем са којим се суочава сваки покушај уобличавања Златоустовог „корпуса“ у целину, па и овај Епархије нишке. Наиме, библиотека Констатинопољске Патријаршије је у осмом веку страдала у пожару. Стога учени константинопољски патријарх Фотије, који је живео у деветом веку (810.-893.), у својој чувеној Библиотеци не говори о целини корпуса св. Јована, него о појединим његовим делима која је читао (помиње их под бројевима 25, 86, 172-174, 270, 274, 277). Дакле, списи којима ми данас располажемо не потичу из те „изворне“ збирке, него су то копије из различитих манастирских или приватних колекција и библиотека, прављене у најразличитије сврхе. Поједини списи св. Јована (а и списи њему приписивани) најчешчће су улазили у различите зборнике текстова, на основу којих су касније, готово одмах по открићу штампе, издавачи кренули у објављивање Дела св. Јована.

Ми се овде нећемо бавити исцрпним приказом тог процеса, заинтересованог читаоца упућујемо на одличан чланак И. Л. Хлинове „К вопросу о сложении корпуса творении Иоанна Златоуста“, Весник ПСТГУ, стр 31-54. Не можемо, међутим, а да не поменемо издање сир Хенрија Савилија (Henry Savile 1549-1622), које уједно представља и први покушај објављивања целокупних дела. Сир Хенри је био веома образована личност са најразличитијим сферама интересовања. Добро је знао грчки, бавио се Еуклидовом геометријом, преводио Тацита, утемељио две катедре на Оксфорду, једну за геометрију, и другу за астрономију — истинска страст му је, међутим, била бављење Јованом Златоустим. Сам је путовао је по европским градовима трагујући по тамошњим библиотекама за његовим списима, а ангажовао је и известан број пријатеља који су му помагали у том послу. Резултат је био осмотомно издање Sancti Ioannis Chrysostomi Opera, graece, Octo voluminibus. Etonae, in Collegio Regali, excudebat Joannes Norton, 1613. Грчки наслов (у преводу) гласио је: Међу светима Јована архиепископа Констатинопољскога, Златоустога, од пронађенога томови од 1 до 8, издати трудом и о трошку Хенрија Савилија са старих преписа. Куриозитет овога издања био је што је оно било на грчком, без превода на, рецимо латински, те је дакле било намењено искључиво специјалистима. Осим тога, сир Хенри је на њега потрошио читаво мало богатство, што га је у очима његових савременика (а нарочито његове жене) чинило правим чудаком.

Готово истовремено, у Француској је учени језуита Дисеj Фротон (Duceaeus Fronton) 1614. године отпочео објављивање свог издања Дела св. Јована које је садржавало како грчки текст, тако и превод на латински. Сам је преводио на латиски дела која до тада нису била преведена, а такође и писао коментаре. Он, међутим, није имао на располагању средства која и Савилије, те се рад одужио, а превремена смрт га је, након објављена четири тома, онемогућила да започети посао оконча. Његов рад наставио је Фредерик, а завршио Клаудије Морел. На шест томова Фронтона и Фредерика Морела, Клаудије Морел је додао још шест, тако да је на крају, 1636. године, издање је имало укупно дванаест томова in folio. Управо ово издање постало је основа за сва каснија издања Златоустових дела.

У осамнаестом веку бенедиктинац Бернар де Монфокон приредио је у 13 томова ново издање Дела св. Јована које је, као прво, претендовало на целовитост. Прво издање изашло је 1718. у Паризу, друго 1734. у Венецији, а друго париско издање било је објављено 1740. године. Издање је носило наслов: Του εν aγίοις πaτρως υμων Ιωάννου του Χρυσοστόμου, Aρχιεπισκόπου Κωνστaντινουπόλεως, τa ευρισκομένa πάντa, тј. Међу светима оца нашега Јована Златоустог, Архиепископа Константинопољског, све што се нашло. Ово Монфоконово издање практично је преузето у Мињову збирку посвећену грчким оцима, с тим што се Мињ одлучио да у своје издање унесе дословно све што је било потписано Златоустовим именом, макар то био очигледан фалсификат. У Мињовој збирци посвећеној грчким оцима (Patrologia greca) Златоустом „припадају“ 18 томова (од 47-64), а објављивани су 1858. до 1860. године.

Коначно, Сант-Петербуршка Духовна академија је на основу овог Мињовог издања, уз понеке додатке, објавила своје издање: Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, архиепископа Константинопольского, в русском переводе. Т.1–12. СПБ.: С.-Петербургская духовная академия, 1895–1906. У Грчкој је године 1872. започето објављивање „свих пронађених дела“ св. Јована: Τa ευρισκομένa aπaντa του εν aγίοις πaτρως υμων Ιωάννου του Χρυσοστόμου, Aθηνaι 1872. Нажалост, ми ово грчко издање нисмо имали у рукама. Међутим, колико нам је познато и оно се у основи базира на Мињу, наравно уз одређене измене и побољшања. Дакле, како бисмо предупредили могуће неспоразуме, ваља рећи да за сада нема, а тешко да ће скорије и бити критичког издања Дела св. Јована. Постоје само критичка издања појединих његових дела или беседа, и тамо где постоје, преводилац ће настојати да преводи са њих.

Још од првог Савилијевог покушаја објављивања Дела св. Јована, у свим каснијим понавља се одредница: све што се нашло, или: све нађено, што једино и одговара као ближе одређење уз именицу Дела. Нама се, међутим, чини да то у српском звучи помало рогобатно, те смо се одлучили да оставимо просто Дела, без икаквог ближег одређења. Уосталом, Суида или Суда, писац чувеног Лексикона из 10. века, не без ироније, вели: „навести број његових (Златоустових) списа — то није ствар човека, него пре свезнајућег Бога“.

Уз незнатне измене у распореду текстова, српско издање првог тома организовали смо према првом тому поменутог руског издања, тако да су у њега ушли следећи списи: Теодору палом, поука прва, Теодору палом, поука друга, Поређење краљевске власти, богатства и узвишености са монахом који живи најистинитијим по Христу мудрољубљем, Непријатељима оних који подстичу на монашки живот, беседа прва, Неверујућем оцу, беседа друга, Верујућем оцу, беседа трећа, О скрушености, Димитрију монаху, беседа прва, О скрушености, Стелехију монаху, Стагирију аскети, демонизованом, утешна беседа прва, Истоме Стагирију, беседа друга, Истоме Стагирију, беседа трећа, Беседа онима који живе заједно са девственицамаћ, Беседа девојкама, које живе заједно са мушкарцима, Књига О девствености, Младој удовици, беседа прва, Истој тој удовици, беседа друга, о уздржању од другог брака.

На крају, рецимо да српско издање Дела св. Јована није намењено специјалистима, него пре просечно образованом читаоцу који настоји да живи хришћанским животом — с једне стране као подстицај том настојању, и с друге, као утеха када се испрече тешкоће. Уверења смо да бољег подстицаја, и боље утехе нема.

Благослов је давао ћутке, али сам осећао да нас напушта. Пре сам се молио Богу да му продужи дане овоземаљског живота, управо као што се молимо на литургији светог Василија Великог: «да продужи дане живота». Ипак, током тих дана, иако сам знао да он одлази, почео сам да се молим: «Мој Господе, даруј рабу твоме улазак у Твоје вечно Царство.» Молио сам се речима светог апостола Петра, као што је то записано у његовој Другој посланици (2. Пт. 1, 11).

Тако сам се предано молио: «Молим ти се, Боже наш, даруј рабу Твоме улазак у Твоје вечно Царство и настани га међу његове оце.» Затим бих се сетио имена његових сатрудника, светогорских подвижника, са којима сам знао да је био близак, почевши од светог Силуана, па до осталих отаца. Последњег дана сам га посетио у шест сати ујутру. Била је недеља и служио сам јутарње богослужење, а отац Кирило и други свештеници је требало да служе касније службе. Схватио сам да ће нас напустити тога дана. Почео сам Проскомидију. Требало је да у седам сати почну Часови, а затим и света Литургија. Само сам изговарао речи Анафоре, јер се у нашем манастиру само те речи наглас изговарају. Остатак времена сам наставио да се молим: «Господе, подај слуги Твоме улазак у Царство Твоје».

Ово богослужење је било другачије од свих осталих. Након возгласа: «Светиње светима», отац Кирило је ушао у олтар. Погледали смо се. Почео је да плаче и схватио сам да је отац Софроније отишао. Питао сам га у колико сати се старац упокојио и сазнао да се то догодило док сам читао Јеванђеље. Повукао сам се у страну, јер је он желео да разговара са мном, па је рекао: «Причести верне, а затим их обавести да се старац Софроније упокојио, а затим направи мали помен. И ја ћу учинити исто на другом богослужењу.» Затим сам узео свето Причешће и причестио верни народ. Завршио сам богослужење, а ни сам не знам како. Изашао сам из олтара и обратио се верницима: «Вољена браћо, наш Христос, наш Господ, диван је у светима Својим свих времена, јер Његове речи доносе спасење и решење сваке човекове муке. Дошло је време да учинимо оно чему нас божанствена Литургија учи: да благодаримо, да се молимо и умољавамо. Заблагодаримо онда Господу што нам је подарио таквог оца и помолимо се за његову душу. «Благословен Бог наш», и тако сам почео помен.

Унели смо његово тело у цркву, јер гробница још није била припремљена. Тело је било откривено наредна четири дана, а ми смо непрекидно читали Јеванђеље од почетка до краја, и поново испочетка, као што то и треба да се чини по упокојењу свештеника. Служили смо неколико Литургија, а он је четири дана био ту, на средини цркве. Био је то прави Васкрс! Такав благослов и торжество! Нико није очајавао. Сви су се надахнуто молили.

Један мој пријатељ, архимандрит, који је у току лета провео неколико недеља у манастиру, отац Јеротеј Влахос, записао је: «Беше то ноћ у светогорској пустињи.» Он је сада Епископ Нафпактоса. Дошао је чим је сазнао да се отац Софроније упокојио. И он је осећао исто усхићење и рекао ми је: «Ако отац Софроније није свети, онда светитељи и не постоје.»

Ту су се задесили и неки светогорци, који су дошли да посете старца, али га нису затекли живог. Један од њих је био и отац Тихон из манастира Симонопетра. Сваки пут када би Грци долазили у Енглеску код лекара, долазили су у манастир по благослов од оца Софронија. Многи су се тако исцелили. Трећег или четвртог дана од старчевог упокојења, у манастир је стигла и једна четворочлана породица. Међу њима је био и тринаестогодишњи дечак. Имао је тумор на мозгу и следећег дана је била заказана операција.

Отац Тихон ми рече: «Ови људи су веома узнемирени што су дошли, а нису затекли оца Софронија живог. Зашто не прочиташ неколико молитава за дечака?» Одговорио сам му: «Хајдемо заједно. Ти читај из књиге, а заједно ћемо прочитати неколико молитава у другој капели.» То смо и урадили и отац Тихон ми на крају рече: «Знаш, зашто не одведеш дете да прође испод старчевог одра? Исцелиће се. Беспотребно читамо молитве.» Одговорио сам му да не можемо то да учинимо, јер ће људи рећи да хоћемо да га прогласимо светитељем чим се упокојио. Рекох му: «Уради ти то. Ти си са Свете Горе и нико неће моћи било шта да каже.»

Узео је дечака за руку и провео га испод одра. Следећег дана дечак је отишао на операцију и лекар није ништа пронашао. Завршио је операцију и рекао: «Погрешна дијагноза. Вероватно је била у питању само упала.» Један лекар Грк је такође био уз дечака и носио је снимке главе на којима се видео тумор. Рекао им је: «Сигуран сам да веома добро знате шта ова погрешна дијагноза значи.»

Тај дечак сада има двадесет седам година и одличног је здравља.

Извор: Епархија далматинска

Блаженопочивши Патријарх Максим биће сахрањен у Тројанском манастиру у којем је својевремено примио и монашки постриг.

Инфо служба СПЦ

Свети Синод је примио и начелно прихватио оставку Преосвећеног владике Василија, али га је уједно умолио да, упркос тешкоћама, руководи животом Епархије зворничко-тузланске до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2013. године, и то из два разлога: први је тај да је коначно разрешење од управљања Епархијом у надлежности Сабора, а не Синода; други пак јесте чињеница да је Свети Синод истовремено умолио Преосвећеног епископа Василија да заврши започете градитељске и друге важне пројекте у повереној му Епархији.

Све ван ових чињеница спада у област субјективних претпоставки и конструкција. Ниједан епископ не бива „приморан” на овакав корак него, кад осети да више нема довољно снаге за пуно служење Богу и Цркви, тада по диктату сопствене савести и осећања одговорности тражи од Цркве решење насталог проблема.

Најзад, ни долепотписани ни други одговорни људи у Цркви не могу бити доступни новинарима док им трају службене обавезе, а посебно не на велике празнике у току богослужења и за време одсуства из службених просторија. Стрпљење се исплати сваком, па и медијским посленицима.

Епископ бачки Иринеј,

портпарол Српске Православне Цркве

http://spc.rs/sr/sao...je_za_javnost_4

Потпуно идентична ствар се од истих персона десила и пре неколико година у Београду,на опелу Блаженопочившег Патријарха Павла.

Да су македонски расколници били потпуно ненајављени у Софији и ван сваког протокола, показује и начин на који су се Бугарски медији изарзили о тој такозваној делегацији, подвлачећи да се ради о ''цркви'' коју Бугарска не признаје, а самог расколничког архиепископа Стефана (коме је друштво правио и расколнички митрополит Петар) назвали су Архимандритом.. ево и дела текста о томе..

''Един от първите, които прекрачиха прага на храма, бе архимандрит Стефан, който е представител на Македонската православна църква, която България не признава.

http://btvnews.bg/bu...a-patriarh.html

Извор превода: православни форум Живе Речи Утехе

Зло постоји и још увек није савладано. Прецизнији догматичари ће рећи да Син још увек није предао Оцу Царство. Нисам песимиста, али мој оптимизам и поред реализма благодати нема основа (барем не у пуноћи) докле год постоји зло у свету, па тиме и над другим, који је мој ближњи – алтер сопство. То је чињенично стање са којом се рве есхатологија Цркве сада и овде док овај простор и време имају овакво обличије. Зло је присутна реалност, и докле год се догађа конкретном другом – ко год и где год он/она био/била – одражава се на оне који умеју да воле и који се не затварају да не би осећали бол већ се не мире са таквом реалношћу. Једноставно, не прихватају је. Ако су иоле нормални, хришћани неће у томе видети ни искушење, а ни благослов Божији, како неки застрањени појединци у име већине интерпретирају само зато што се хвале вером докле год се то зло не догађа њима.

Свакако, постоје умоболни људи, у пуном смислу те речи, који не разликују добро од зла, али то не може бити оправдање да се барем некако не санкционишу. Питање је колико има добре воље да држава реагује без самокомпромитовања са пандемониумом озлоглашених. Има једна лепа светоотачка мисао која каже да ће Бог другачије судити онима који су својим злом неке учинили злима од оних који су сами себе, слободном вољом, учинили злима. За умоболног (овде већ имамо у виду оне који нису медицински феномени попут ментално поремећених већ наши тривијални суграђани) зло има укус доброг јер је њему зло једино добро. Пред таквим злотворима који нису у потпуности неурачунљиви тј. дискриминационим страхотама које се невинима дешавају само зато што имају постојање, наивно ми се чине сва она претенциозна преувеличавања подвижништва и страдања хришћана. Убија ме и богоостављеност такве деце без обзира на есхатолошко прослављање васкрслих, јер деца још не знају ништа и не улазе слободно у арену саможртвовања. Зато неко наивно позивање на свете мученике не можемо рефлектовати на оне мале и нејаке. Свети Максим Исповедник ће рећи да само они који страдају ради Христа имају „покриће“ али ако тај домен пребацимо на малу децу која не знају ни ко су она а камоли Ко је Бог, видећемо да тај аргумент пада у воду.

При помислима на силоватеље, ратне злочинце, итд., и да људи ни деца нису роба, и да је једно од тих малих могло бити моје дете – скрушим се до најдубљег пакла. Није то очајање, нити у мени има богохуљења, само не могу да наставим да функционишем и живим као да се ништа није догодило. Преплаве ме сати созерцања трагедија (као да их на филму гледам колико их ум себи предочава) као да се мени догађају. Можда ће то неко назвати лабилношћу емоција, вере, патологијом, самообманом, како год, не занима ме. Јер страда конкретан други који има исто порекло и сврху попут мене, и који својим постојањем потврђује мене као другог. Можда би се тај осет пре могао уврстити у онај фамозни контекст старца Силуана: „Држи свој ум у паклу и не очајавај!“. Јер ту нема простора за неко клишеирано православље као што неки стварају култ агоније од палог постојања.

Дакле, имамо тмуран и нерешив парадокс Божијег присуства али и одсуства пред тиранијом зла. Ако погледамо медијске наслове само из ове године, видећемо да никада није био већи пораст канибализма и убиства тек рођене деце. Дода ли се томе педофилија, имамо пуно разлога за смутњу и депримираност. Статистике зла које се догађају из трена у трен су запањујуће чак и док овде седимо. Наравно, без претензија за параноидним и малодушним концептима. Неко ће лепо рећи да је суштина сагледавања лица зла једнако посматрању главе Медузе која те замрзава својим погледом. Али, потребно је превладавање створених лимита, иначе ће тај поглед (увиђање свакоминутног зла) постати циљ сам по себи. То може довести до утрнућа и неспособности како за добро тако и за зло.

Знам да ће Божија реч бити последња, и знам да Тајна Духа (литургијски) сада дејствује, али не могу да нађем помирење између толико искуствено дате небеске радости и земаљске жалости. Видимо да и Христос каже да свет не прима Духа Светога и да ће хришћани у свету имати жалости. Сва моја нимало блага страдања ми се у тој компарацији чине надмена и преувеличана. Молитву, који неки велики умови називају атомском бомбом пред Божијим престолом у смислу утицања на свет, као да сам заборавио. Опет, постулат о поштовању слободе од стране Бога чак и код злотвора ми се тада чини излишан. Свестан сам да ако би Бог само код једног човека, чак и злотвора, учинио насилно „интервенцију правде“ да би се цео свет окренуо наглавачке. Можда и сам сатана на том темељу изазива Бога? Ипак, иритирајуће је да хришћани наивно проповедају веру као да се ништа није догодило, што има логике, јер се није њима догодило па могу да цвркућу о хипер-оптимизму православља. Јеванђеље, ипак, није тако лицемерно. Поштују крст само на речима а делима од страдања беже на 101. начин. Наравно, има и оних патетичара који у страдањима виде сав смисао свог верског постојања, заборављајући да је радост у овом свету ипак могућа, као и да у есхатону страдања више неће бити.

Живот у црним хроникама јесте изазов за веру и верујућег колико год опсесије рађале опсесије. У супротном, о каквом Васкрсењу онда говоримо? Оном који бежи од крволиптајуће историје и одговорности за другог? Зар никога не боли када ова деца понесу крст који премашује њихове снаге и ствара доживотне трауме? Јер као што постоје дефекти природе који могу да утичу како на психолошки тако и на духовни идентитет, па тиме и на спасење, колико више постоје дефекти оштећења другог и другачијег на моралним теразијама а који их могу одредити не само за цео живот већ за читаву вечност? Док шок за трауматичног траје, зар није и тада далеко оно Христово када проклиње све оне који се о децу огреше?

Ипак, остаје деловање јеванђељског: „Радујте се са радоснима и тугујте са жалоснима“. Штета што хришћани јуре само ово прво јер се по речи старозаветног проповедника „мудрост стиче у кући жалосних“. Или је можда Достојевски мало претерао са оним када је рекао „да је срце човечије арена између Бога и ђавола“? Не бих рекао. А они који мисле да множином безумља у свету не можемо ништа променити као појединци, такви само поспешују проблем да се он још више оправда самостатичношћу. Јер ако бисмо имали мотив да можемо само једног од милион спасити – зар је то мало? И ако будемо свесни да је врло вероватно да можемо због тога главу изгубити – зар ће Бог бити равнодушан? Или је можда ипак лакше само окренути главу од оних који страдају, без обзира што ће нас њихове модрице посматрати из есхатона? Зар још нико није схватио да „милостиви Самарјанин“ од нас зависи? Или, немајући слободе очекујемо изговорима неког другог?

Тиме што је Бог постао Човек и поднео страдања, још лакше Му је да разуме и утеши било ког другачијег и другог. И тиме што Анђели не могу да страдају, то не значи да не умеју да саосећају и да су лишени било каквог покрета емоционалности. И ако ми не можемо ништа више да учинимо за своје ближње – а да ли не можемо? – биће довољно да макар страдалним саучествовањем подржимо оне који гину од бесмисла постојања једним потресним уздахом сопства. Јер ако ти на себи не носиш рану другог видљиво, не значи да си неспособан да узмеш удела невидљиво. Или је лакше ићи линијом мањег отпора у стилу „Гледај своја посла јер са другима немаш лични однос“?

Извор

Извор слике OrthPhoto.net

У организацији Епархије бачке Српске Православне Цркве, Комисије за цркву и друштво Конференције европских цркава и Фондације Конрад Аденауер, у хотелу Путник у Новом Саду почео је са радом научни скуп на тему: Људска права, слобода вероисповести и веровање за све.

Сарадњу у организацији и раду конференције пружили су и Центар за међународно хуманитарно право и међународне организације Факултета политичких наука Универзитета у Београду, Финска црквена помоћ и организација Црква и мир.

По благослову Преосвећеног Епископа бачког Господина др Иринеја, овај скуп је почео молитвом Господњом. Речи поздрава и увода у рад скупа упутила је магистар Елизабета Китановић, генерални секретар за људска права Конференције европских цркава. Речи благослова и добродошлице у име Владике Иринеја упутио је Архијерејски намесник новосадски први, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов. О циљу рада овог скупа присутни учесници су чули више речи од магистра Јелене Јабланов-Максимовић, координатора пројекта Међурелигијског и међуетничког дијалога.

Извор: Беседа

Све се сједнило у једној години, години руске историје

Отварајући светковину ,патријарх Московски и Целе Русије је пробеседио :

-Све се сјединило у једној години, па смо зато ову годину и назвали Годином руске историје. У центру те историје је духовни подвиг људи. Кадгод је народ губио национално памћење и самопоштовање и оданост својој вери ,наступале су смутне године. Ми славимо те догађаје како бисмо још једном научили да су народ и земља животно способни онда кад су успели да сачувају своје јединство изнад етничких, религиозних, социјалних, класних, имовинских и сличних граница које природно деле људе „.

Тога дана, у недељу у јутру, Његова светост је служила свету литургију у Успенској цркви Кремља молећи за то да никада више“ ни у каквим околностима у главама људским не дође смутња која би довела до грађанских немира и револуције.“

На штанду Фонда Андреја Првозваног у „Мањежу“, Светлану Медведеву , супругу руског премијера, као представника Руске Православне Цркве (РПЦ) дочекала је чета Јакуњиних. Високе званице, представници Владе Руске Федерације- Сергеј Степашин и Владимир Медински су се фотографисали поред портрета Велике кнегиње Јелизавете Фјодоровне , док је Владимир Чуров хитао ка главној светињи изложбе-Казанској икони Богородице. На штанду „Софрино“ су , како извештавају репортери престоничких медија, са поносом показивали нове патијаршијске симболе, сребрне фигуре московских светитеља.

У центру изложбеног павиљона је шездесетак модела будућег споменика светитељу Гермногену. Подсетимо да је 1612.г. патријарх –мученик из подземља Чудова манстира подигао народ на устанак против пољско-литванских окупатора, а и сам био уморен од хладноће и глади. Године 1912.Романови су одлучили да патријарху –мученику подигну споменик али најпре рат, па онда револуција, су им срушили све планове, да би коначно од душманске, незнабожачке руке страдала и цела царска породица. И тек је сада у Русији расписан конкурс за подизање споменика страдалницима –родољубима у ослободилачком рату 1612.г. који ће бити подигнут у Александровском парку.

Велика поставка бисти и скулптура тужних и жалосних фигура, од којих су неке и у природној величини човека, са крстом , па и у оковима!Примећен је како између модела загонетно пролази и највећи савремени руски скулптор Зураб Церетали, тајанствено,тако да се не зна да ли је ту у својству гледаоца или учесника.

У књигу утисака патријарх РПЦ, Кирил је записао :

„Пре 400 година људи реално нису знали ни куда да иду , нити пак шта да раде, па су отуда били спремни да подрже стране завојеваче и да се покоре њиховој власти. Да је тако и остало, не бисмо имали прилике да сад заједно прослављамо , јер не би ни било наше државе. Али ако су остали то били учинили, Патријарх Гермоген није био изгубио оријентире, схватајући шта се може десити с народом, са земљом. Он није потписао никакав документ којим би се могла ауторизовати беспомоћност руског народа. Надахнут и охрабрен његовом речју, руски народ се ујединио, а с њим су били и Татари па је то омогућило успешну заштиту од полонизације у позадини. Дај Боже да наш народ више никад не руши споменике и да сачува вечну успомену на оне који су се реално, а не лажно борили за спас Отаџбине.“

Изложба-квинтесеција руског духа

Изложба на Мањежу, која се традиционално одржава под називом “Православна Русија“ као својеврсна квинтесеција свеколиког руског духа биће отворена до 8. новембра, а последњег дана ће се одржати концерти, округли столови, научне конфернције.

Копија чудотворне иконе Ченстоховке Богородице послата у цркву у Катини

Са ове изложбе у Смоленск је послата копија чудотворне иконе Ченстоховске Богородице коју је патријарх Кирил добио на дар приликом своје августовске посете Пољској. Да подсетимо: том приликом је између католика и православних дошло до потписивања заједничког позива Русима и Пољацима за помирење и међусобно праштање.

Испраћајући чудотворну икону Ченстоховке Богородице у Смоленск, Његова светост , патријарх Кирил је рекао:

„На руској Голготи, на месту масовних репресалија нашег народа ,на том истом месту где су погинули такође невини пољски официри, као вечни спомен на њих саграђен је православни храм, и ја дајем благослов да ова икона буде у том храму у Катини.“

Бранко Ракочевић

Русија.рс

Началствовао је јереј Дражен Тупањанин, парох пете парохије требињске, уз саслужење јереја Милана Унковићa, пароха прве парохије требињске. После прочитаног Јеванђеља јереј Дражен се обратио вјерницима бесједом. Вјерни народ је после међусобног цјеливања у току Свете Литургије приступио Светим Тајнама Христовим.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Желећи да и српска деца која живе и одрастају у енклавама, имају могућност да се квалитетно образују, као и њихови вршњаци у Србији, или у било ком другом граду на свету, Светосавско Звонце и Општина Раковица обезбедили су за ђаке ОШ ”Угљаре” из Угљара и ”Свети Краљ Милутин” из Грачанице, преносиве рачунаре (лаптопове) и мобилне телефоне.

Колико је радости било, не само због дарова, него и због посете, видело се приликом обиласка ове две школе. Поред ђака, госте из Београда које је предводио домаћин Епископ Теодосије, срдачно су дочекали директори, наставници и особље школа.

Како је данас компјутерска писменост саставни део функционалне писмености, делегација из Београда је (настављајући акцију која траје већ три године) шеснаест угљарачких другака даровала преносивим рачунарима (лаптоповима), а са девет рачунара опремљен је кабинет првог разреда. Овогодишњим наставком акције омогућено је квалитетније образовања на савременим училима свих ученика првог, другог и трећег разреда у Угљару.

Са 50 дечјих мобилних телефона опремљених камерама, отпорних на воду и оштећења приликом пада, даровани су ђаци млађих разреда ОШ ”Свети Краљ Милутин”. Основна идеја и намера ових дарова је подизање нивоа комуникације деце са њиховим родитељима и учитељима, јер живе у специјалним условима и такав вид безбедности им је веома потребан.

У разговору са Епископом Теодосијем, директорима школа и наставницима председник Општине Раковица г. Милосав Миличковић, иначе пореклом Вучитрнац, обећао је да ће и друге своје колеге председнике општина у централној Србији замолити да подрже овакве акције Светосавског звонца, које у својој мисји и раду посебну пажњу посвећује српској деци на Косову и Метохији.

Иизвор: Светосавско звонце

Чланови Правних савјета су констатовали нетачна и злонамјерна тумачења недавне одлуке Европског суда у Стразбуру у предмету спора око одговорности Владе Црне Горе због опструкције и непримјењивања Закона о праведној реституцији, који је усвојила Скупштина Црне Горе 2002. године. Одлука Европског суда од 9. октобра ове године је у појединим медијима у Црној Гори, из антицрквених разлога, приказана као наводни „губитак права СПЦ на свеукупну имовину и као основ за уређење односа између СПЦ и државе“. Зачуђује број олаких и неодговорних коментатора, који не само да нису видјели и прочитали тужбени захтјев и списе предмета него ни одлуку Суда. Такав неодговоран приступ је, не по први пут, свјесно примијењен како би јавност стекла погрешан утисак и како би се стварао простор за нове незаконите атаке на Православну Цркву, њен идентитет, мисију, имовину и достојанство у Црној Гори.

Представка Европском суду за људска права у Стразбуру је поднијета 2005. године против Државне заједнице Србија и Црна Гора након исцпрљене правне процедуре пред црногорским правосуђем. Тужбом је захтијевано да Суд утврди повреду правâ на правично суђење, на дјелотворни правни лијек и на заштиту имовине, као и да обавеже државу да одговори и, у складу са Законом о праведној реституцији од 2002. године, одлучи по захтјеву Епархије будимљанско-никшићке и 11 цркава и манастира од 2004. године, којим је затражен повраћај одузете црквене имовине или обештећење.

Након сложене правне процедуре, Европски суд је донио одлуку којом Црква није лишена имовине, како је неистинито приказивано у јавности од стране познатих цркворушитеља, него је тужбени захтјев оцијењен као преурањен и из тог разлога недопуштен.

Правни савјети ће, у складу са Правилником Суда, у прописаном року припремити жалбу Великом вијећу Европског суда и указати на поједине чињенице и битне пропусте приликом доношења ове одлуке.

Многи антицрквени критичари и „медијски тумачи европског права“ у Црној Гори су намјерно превидјели чињеницу да је Европски суд у Стразбуру кроз овај поступак признао неспоран правни субјективитет и активну легитимацију Цркве, тј. Епархије Будимљанске-Никшићке. Дакле, Европски суд је кроз ову одлуку признао чињеницу да је Православна Црква у Црној Гори, оличена у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој, правно лице које има право да покреће и води спорове пред овим Судом ради заштите својих права у складу са Европском конвенцијом о људским правима. То право и својство Православне Цркве у Црној Гори већ годинама, противно црногорском и међународном законодавству, неосновано негирају они који се данас из свега гласа позивају на ову судску одлуку.

Такође, у појединим медијима је из јасних антицрквених разлога прескочена и чињеница да је Суд констатовао да је комунистички режим након Другог свјетског рата од Цркве одузео значајну непокретну имовину која је конкретно и таксативно наведена (тачка 70. Одлуке), те да је неспорно право Цркве у Црној Гори не само као тужиоца него и као потражиоца те имовине. Одлуком Суда је констатована чињеница да је ранији комунистички режим од Цркве одузео предметну имовину.

Свеукупну јавност подсјећамо да овом одлуком Црна Гора није ослобођена обавезе да изврши реституцију одузете имовине цркава и вјерских заједница. Напротив, из ове одлуке се јасно уочава став Суда о праву Цркве да тражи повраћај своје одузете имовине, а, досљедно томе, и обавеза државе да изврши реституцију или обештећење. Ова обавеза Владе Црне Горе је, осим у извјештајима Европске комисије и других међународних институција, лако уочљива и у одредбама три уговора које је Влада недавно потписала са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом.

Правни савјети Митрополије и Епархије сматрају да је обавеза Владе Црне Горе да у што скоријем периоду донесе не само нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница него и Закон о реституцији одузете имовине и обештећењу цркава и вјерских заједница у Црној Гори у складу са међународним стандардима и праксом држава које су приступиле Европској унији.

Радио Светигора