У својој беседи Митрополит Јован је говорио на тему прочитаног јеванђеља "прича о милостивом Самарјанину" као и почетку божићњег поста који је пред нама.

По завршетку литургије Митрополит Јован заједно са свештеницима и црквеним одбором обишао је зграду Црквене општине Марибор на којој је урађена нова фасада.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Сутрадан, Архиепископ Авељ началствовао је Светом Литургијом у Саборном храму Свете Тројице у Врању, уз саслужење Епископа Пахомија и свештенства и монаштва Архиепископије лубелско-хелмске и Епархије врањске. По завршетку Свете Литургије Епископи су одржали поздравне беседе и разменили дарове. (Беседе можете послушати на званичној интернет презентацији „Искон“ Радија Епархије врањске www.radioiskon.org).

Трапеза љубави приређена је у Епархијском двору у Врању, где су Епископи разговарали о животу и раду две Епархије, као и о будућој сарадњи и повезивању пољског и српског православног народа.

Након трапезе љубави, Архиепископ Авељ у пратњи домаћина, обишао је Свеправославни центар, храм и родну кућу Преподобног Јустина ћелијског и врањског у Врању, а затим су се у манастиру Светог Прохора Пчињског поклонили светитељевим Мироточивим моштима. Настојатељ манастира протосинђел Николај заједно са братством припремио је за госте послужење и упознао их са историјатом, животом и радом ове Свете обитељи.

Архиепископ Авељ захвалио се Епископу Пахомију на гостопримству и братској љубави, обећавши, да ово неће бити једина посета Епархији врањској и њеним светињама, и позвао је Епископа Пахомија да, заједно са својим клиром и верујућим народом, у што скорије време, посети православне светиње у Пољској.

Извор и фотографије: Епархија врањска

На дан Светог Архангела Михаила, 21. новембра 2012. године, освануо је текст новинара дневних новина „Блиц” Марка Петровића у броју 5670 са најавом на насловној страни „Чиме се све баве владике СПЦ” и насловом „Филарет рентира Белог анђела”, односно на једанаестој страни „Филарет Белог анђела рентира за 155.000.000,оо”.

Као пуномоћници Епархије милешевске пред Привредним судом у Београду, где се већ осам година води поступак против Удружења банака и двадесетак банака, добили смо благослов Епископа милешевског господина Филарета да демантујемо неистине изнете у наведеном чланку.

Аутор текста, новинар Петровић, позван је истог дана од стране адвоката Томашевића, који је оспорио наводе из предоченог текста и указао и на раније нападе на владику Филарета и затражио да се пуномоћницима омогући исти простор у дневним новинама ради демантија.

Одговор на питање зашто новинар Петровић није прихватио да одмах објави деманти налазимо у чланку тих новина који је објављен сутрадан, у броју 5671 од 22. новембра 2012. године, под насловом „Филарет не може да зарађује на Белом анђелу”, где се оглашава директорка Републичког завода за заштиту споменика културе Вера Павловић-Лончарски, која је здушно подржала представнике банака и њиховог гласноговорника Верољуба Дугалића, секретара Удружења банака, који непрестано, а поготову сада, врши притисак на суд и поступајућег судију.

Госпођа Лончарски, уместо да се бави заштитом културних добара, бави се ламентирањем и нагађањем да ли је владика Филарет ту привремено или не, мислећи на Епархију милешевску.

На више захтева, молби и упозорења она се није одазвала у својству њене функције да заштити манастир Милешеву од пропадања фрески, прокишњавања манастира, укупне заштите плоча у манастиру и око њега, што најбоље говори о томе какав је однос директорке Лончарски према манастиру док идемо у сусрет прослави осамстогодишњице постојања манастира Милешеве.

Она тврди да Епископ милешевски није власник лика Белог анђела. То није спорно. Титулар, односно власник Белог анђела јесте манастир Милешева, Епархија милешевска, а владика Филарет по Уставу Српске Православне Цркве има овлашћење и дужност да штити сва добра, духовна и материјална, од разних злоупотреба, присвајања, пропадања, што чини и у конкретном случају.

Да не би било недоумица, Министарство културе Републике Србије решењем бр. 633-00-405/2004 укинуло је решење тог Министарства из 2000. године. У образложењу тог решења наведено је да се претходно одобрење да се лик Белог анђела на Христовом гробу из манастира Милешеве нађе на платним банкарским картицама не може користити у сврхе које су противне природи, намени и значају овог културног добра.

Удружење банака и банке никада нису добиле сагласност власника, односно сопственика културног добра да користе холограм са ликом Белог анђела, а то је манастир Милешева – Епархија милешевска.

Банке су користиле холограм са ликом Белог анђела и после формалног повлачења од стране Удружења банака од 22. септембра 2004. године и Народне банке Србије од 14. јуна 2004. године.

У решењу Вишег привредног суда у Београду ПЖ.7528 од 22. априла 2009. године, у образложењу истог, стоји, а све у односу на Комерцијалну банку у Београду, да се у конкретном случају управо ради о једном облику делатности тужиоца као правног лица и да он своје право може црпети по основу права својине над културним добром изузетног значаја.

Почетком јула 2012. године Епархија милешевска, манастир Милешева, односно владика Филарет као овлашћено лице, дао је налог пуномоћницима да се спроведе поступак повлачења свих тужби, сходно одлуци Светог Архијерејског Синода бр.178/зап.139, с тим да свака банка понаособ сноси трошкове судског поступка, сходно цитираној одлуци, као и на поступак према Комерцијалној банци где је донета првостепена пресуда којом је тужбени захтев Епархије милешевске делимично усвојен у износу од 1.200.000,00 динара.

Почев од 6. јула 2012. године па до 9. новембра 2012. године трајао је период такозваног изјашњавања банака, да би 9. новембра 2012. године Удружење и све банке одбиле повлачење тужбе, јер не прихватају да сносе трошкове спора тужиоца.

Поступајући судија је после тога донела решење да се тужени банке и Удружење изјасне на предлог за вештачење и по преиначеној тужби, те је следеће рочиште одређено за 16. јануар 2013. године.

Услед оваквог стања ствари, Удружење банака, банке, преко Верољуба Дугалића, Вере Павловић-Лончарски и ваших дневних новина „Блиц” врше притисак преко јавности на судску власт и на владику Филарета да наводно није поступио по одлуци Светог Синода и повукао тужбу против Удружења и банака.

Да је новинар Петровић чуо и другу страну, коју увек треба чути, не би направио професионалну грешку и изнео неистине о некаквом рентирању Белог анђела од стране владике Филарета и тиме банализовао природу и значај предмета заштите Белог анђела.

Молимо главног уредника и поступајућег новинара да објаве овај деманти у циљу правилног и истинитог извештавања.

С поштовањем,

Благомир Поповић, адвокат

Драгољуб Томашевић, адвокат

У Београду, 25. новембра 2012

Ако прихватимо чињеницу духовног и правног власништва Цркве, онда је заиста тачно да власник Белог анђела није епископ милешевски Филарет (за "гласило берлинске Србије" и за госпођу Павловић-Лончарски он је, јел᾿те, само Филарет; за убудуће слободан сам да им предложим употребу надимка Фики или Фића, просто из милоште). Али да ли из тога нужно следи да је власник Завод, којим поносно руководи и који достојно представља госпођа Павловић-Лончарски? Даље, савршено је тачно и то да Бели анђео, као и много тога, није само духовна вредност, сакрално благо, елеменат култа или, прецизније речено, црквеног богослужења, ремек-дело православне и општехришћанске уметности и, најзад, – али не и на последњем месту, – светиња у сваком смислу, него и културно добро наше државе. Али да ли из тога следи да је "Министарство културе једино надлежно" за њега или да, милошћу Завода, банкари имају више права да њиме располажу него епископи Цркве? Не бих баш рекао! Пре бих рекао да је начин размишљања којим одишу речи госпође Павловић-Лончарски ригиднији од онога којим се, у освит Стаљинове ере, одликовао народни комесар совјетске просвете Анатолије Васиљевич Луначарски, бранилац, упркос идеологији, угроженог културног и историјског наслеђа Русије.

Госпођа Павловић-Лончарски "брани" Белог анђела од владике, од Филарета који је, дабоме, "привремено" у Милешеви, за разлику од вечитог Завода. Ни најмање се, наравно, не ишчуђавам што су њеном срцу ближи милосрдни банкари него немилосрдни владика. Она ту заборавља тек једну ситницу: ништа не зарађује Филарет; све зарађује Милешева, односно Црква. Ништа, па ни кола у којима путује, а за која га оптужује патриотско гласило Блиц (изворно Blitz), није Филаретова својина: све припада Епархији, што ће рећи Цркви. Све чиме данас располаже владика Филарет (за неке Филарет) остаће Цркви; ништа неће наследити ни родбина ни пријатељи.

Да ли је исти случај код милосрдних банкара, па и код саме њихове душебрижнице госпође Павловић-Лончарски, засад остаје тајна. Но поред овог душебрижништва и добровољног адвокатисања банкама, – што прота Велибор Џомић, очигледно злонамерно и са предумишљајем, а противно свим евростандардима, проглашава притиском на суд, – госпођа директор Завода би можда могла да одвоји мало од свога драгоценога времена и за разматрање следећих чињеница:

Милешева прокишњава, а Завод никако да то примети;

Милешеву угрожава влага, а Завод има преча посла, и

ближи се јубиларна осамстота годишњица Милешеве, а Заводу ни на крај памети не пада да почне са чишћењем милешевских фресака.

Немојмо имати милости према Филарету, који хоће да и богата Милешева нешто заради, а не да зарађују само сиромашне банке, али га амнестирајмо бар по тачкама 1, 2 и 3!

Напослетку, остављам тужну и, веровали или не, добронамерну иронију и најозбиљније закључујем изјавом захвалности госпођи директорки Завода што је овим својим јавно изреченим ставовима и оптужбама само учврстила и убрзала већ поодавно присутну жељу и намеру већине – а рекао бих и свих – епископа са подручја Србије да наша Црква што пре оснује и организује свој Завод за заштиту. Закон јој то омогућује, а има и доста заштитара са највишом стручном спремом коју прати свест о томе да Милешева и све остале српске православне светиње нису мртви музејски или археолошки садржаји него живи источници и расадници живота, духовности, културе, и да је синтеза бриге за њихово очување у што аутентичнијем облику и за њихову функцију у реалном животу Цркве и културе једини могући курс у будућности, како са црквеног тако и са заштитарског становишта. За госпођу Павловић-Лончарски и њене истомишљенике наћи ће се, верујем, неког посла и онде где неће на сваком кораку сусретати ликове попут милешевског Филарета и њему сличних, несвесних своје привремености и безначајности, а притом – о ужаса! – уверених у своју мисију, своја права и своје обавезе према светињи којој свим бићем служе, онако како знају и умеју, свесни тога да ће им мало ко рећи хвала, а да ће их кудити и клеветати многи, чак и они који би, по природи ствари, требало да су им најближи савезници, па и сарадници.

Говорећи о другима, свако говори најпре о себи. То важи и за госпођу Павловић-Лончарски, за проту Џомића и за мене.

Не само у Србији, Републици Српској и свим областима у којима живи српски народ него и широм света страховитим праском је одјекнула вест о срамној одлуци хашких судија да хрватске генерале Готовину и Маркача прогласе невинима и ослободе их сваке одговорности за „Олују”, за изгон већине крајишких Срба са њихових вековних огњишта, за убиство хиљада невиних ненаоружаних цивила, за гранатирање српских насеља и избегличких колона и за све злочине учињене са хрватске стране током трагичног међуетничког сукоба на тлу разбијене Југославије. Ослобађањем Готовине и Маркача, Хрватска је потпуно амнестирана за све: добила је општу евроатлантску индулгенцију, опроштајницу грехова. Закључак је само један: Срби су сами криви за све што им се десило – сами су себе убијали; сами су спалили десетине хиљада својих домова; сами су, на тракторима и приколицама, добровољно, све уз песму, напустили своја прадедовска станишта и отиснули се у неизвесност; сами су изабрали да годинама живе од милостиње, у беди и оскудици, у колективним избегличким центрима и код мало мање бедних и оскудних сродника и пријатеља, пружајући притом ирационални отпор наступајућој демокрацији, хрватској и евроатлантској...

Овакав исход кафкијанског хашког процеса не сведочи толико о делотворности и чудотворности мисâ и молепствијâ „диљем Хрватске” (у то могу да верују поједини простодушни жупници и њихови верници, али не и хрватски бискупи, очигледно унапред добро обавештени) колико сведочи о делотворности неких других „чимбеника”, скривених од очију јавности. Ипак, није немогуће, можда чак ни сувише тешко, погодити какве то тајанствене силе могу да произведу чудо без преседана у историји судства и цивилизације: првостепена одлука осуђује оптужене укупно на преко четрдесет година робије, а другостепена, при друкчијем саставу суда, проглашава их невинима. Коментару премијера Србије о овом јединственом феномену нема шта да се дода осим, можда, једне напомене: и поред ослобађајућега „праворијека”, хашка „правда” остаје заувек под сенком чињенице да су хрватски „хероји домовинског рата” ослобођени гласовима тројице од укупно десет судија који су учествовали у оба суђења.

После пуштања на слободу Насера Орића, а поготову сада, после оправдања „Олује” и њених извршилаца, треба са извесношћу очекивати и ослобођење још једног узорног демократе и борца за људска права – Рамуша Харадинаја. Сваком ко у себи још није затро хришћанску свест и људски понос намеће се мисао да хашке пресуде нису само индулгенције хрватским „бранитељима” него, још више, опроштајнице грехова њиховим помагачима у припремању „Олује” и саучесницима у њеном извршавању. Тачно се зна ко су били ти помагачи и саучесници. Наравно, никакве амнестије и индулгенције нису предвиђене ни за кога од целокупног негдашњег српског војног и политичког руководства, осуђеног на нешто мање од хиљаду година робије укупно, па ни за генерала којем није доказана ниједна кривица, али је осуђен зато што је по свом положају „морао знати” (!) за постојање „удруженог злочиначког подухвата”, као ни за човека коме се суди, и Бог зна до када ће му се судити, за класични вербални деликт, притом блажи од ратних поклича појединих светских моћника. Код Орвела – све животиње на фарми су једнаке, а неке су мало више једнаке. У Хагу – сви оптужени су једнаки, а неки су мало више једнаки.

Хашки суд тешко да после свог најновијег подвига може да задржи часни назив суда, а ни атрибут међународног суда, будући да његову непристрасност не оспоравају само мала и слаба Србија, или Република Српска, или Српска Православна Црква, него и неке од највећих и најутицајнијих земаља света, као и истакнути интелектуалци и угледне личности у земљама Европске уније и НАТО-пакта, укључујући и САД.

Упркос огорчењу и моралној индигнацији, нећу се придружити онима који би хашки трибунал најрадије именовали институцијом за гоњење и кажњавање Срба, у међувремену сатанизованих и проглашених кривцима за све и свашта (тако недавно и светски позната хуманисткиња, Медлин Олбрајт, културно довикује неким људима у родној Чешкој: „Ви сте одвратни Срби!”). Радије предлажем „политички коректну” одредницу хашки казнени трибунал. Јер, његови оснивачи и финансијери и тврде да он кажњава доказане злочине, а пушта на слободу невине и узорне грађане, као, на прилику, ових дана два хрватска генерала, а притом Србима нико не брани да – гласно или, још боље, у себи – придев казнени тумаче као ограничен на њих или намењен њима. Коме је, уосталом, у врлом новом свету и поретку стало до мишљењâ и осећањâ минорних или, по другим изворима, одвратних Срба?

Претходна политичка елита Србије остала је запамћена као носилац безалтернативног евроентузијазма, па и правог правцатог евроидоло-поклонства. Данашња је еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности. Немам намеру да је позивам на антиевропску позицију због срамне хашке пресуде, али се надам да ће та пресуда знатно допринети њеном отрежњењу од неких заноса, односно да ће код ње преовладати морално оправданији, духовно здравији и историјски реалистичнији дух – дух евротрезвености и европредострожности. Без њега ће она тешко положити испит пред народом, историјом и будућношћу Србије.

У свему овоме јавља се и знак наде, а уједно утеха свима нама: хашка „правда” није ни једина ни коначна правда на свету. Поред ње постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства, а изнад ње постоји и после ње постојаће, довека, вечна правда Божја, израз Суда Божјег. Суд Божји једини је непристрасан и свеобухватан: не испитује само зло и добро на тлу бивше Југославије него свугде и код свих.

Као православни хришћани, позвани смо да живимо по правди и у љубави, имајући мир са свима колико до нас стоји, и да у молитви иштемо од Господа добар одговор на суду Христовом.

Извор: Информативна служба Епархије бачке

Галерија слика

Саслуживали су надлежни парох, протонамесник Саша Момировић, јереј Александар Перковић, наречени парох друге парохије дортмундске, привремено у Хилдесхајму, као и о. Александар из Руске православне цркве.

Након Свете Литургије извршено је резање Славског колача и освећење Славског жита. Уследио је програм посвећен Светом Георгију који је припремила српска допунска школа из Бремена.

Истога дана, Преосвећени Владика увеличао је у вечерњим часовима својим присуством еснафску Славу Српског лекарског друштва у Немачкој. Домаћини су били Јадранка и Зоран Величковић из Хановера.

Епархија среднјоевропска

Поводом ослобађајуће пресуде Хашког трибунала хрватским генералима Анте Готовини и Младену Маркачу у београдској Цркви светог Марка и бањалучком храму Свете Тројице одржани помени српским жртвама страдалим у хрватској војној акцији "Олуја". У Вишеграду су истим поводом запаљене свеће на Тргу палих бораца.

У Београду је парастос служио епископ хвостански Атанасије Ракита са свештенством храма Светог Марка. Грађани су палили свеће и молили се за жртве акције Олуја, које су, кажу, ослобађањем хрватских генерала, убијене други пут.

Породицама настрадалих и свим грађанима који су присуствовали парастасу, владика Атанасије Ракита рекао је у беседи да је данашња молитва за упокојење жртава, али и за истину која је убијена у Хагу.

Епископ је током парастоса рекао да је занемео када је чуо "како слуге божјег олтара по свештеним одорама кажу да су она двојица (Анте Готовина и Младен Маркач) ишли стопама Исуса Христа".

"Браћо и сестре, човек је у недоумици шта да мисли и осећа и како да поново живи у оваквом свету. Они који могу да славе 'Олују', могу и да је понове", рекао је епископ Атанасије и подсетио да многи од тих слављеника изјављују да су сви они Готовина и Маркач.

Председник Асоцијације избегличких удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир оценио је да ослобађајућа пресуда за Готовину и Маркача неће сигурно допринети помирењу и нормализацији односа са Хрватском.

"Сада може још више да се погорша положај Срба који се су остали тамо", рекао је Будимир и додао да је одлука Хашког суда донета да би Хрватска "чиста" ушла у ЕУ.

Будимир је истакао и да је та одлука разочарала Србију и Србе и удаљила је од пута ка Европској унији.

Директор Документационог центра "Веритас" Саво Штрбац нада се да ће из ове, како је рекао, накарадне одлуке Хашког трибунала произаћи и нешто добро, па ће се Срби коначно ујединити.

Срамотна пресуда Трибунала

Градоначелник Београда Драган Ђилас, који је присуствовао парастосу, оценио је да је ослобађајућа пресуда хрватским генералима срамотна и да не даје одговор ко је одговоран за страдање Срба у Хрватској.

"Без јасног одговора ко је крив за све те несрећне људе нема ни развоја овог региона, нити искреног помирења, а нема ни развоја Балкана", рекао је Ђилас новинарима после парастоса испред Цркве Светог Марка.

Ђилас је рекао да данас нема ни једног грађанина српске националности нити грађанина Србије који нема исти коментар на пресуду, осим да је то, како је навео, "вероватно једна од највећих срамота у историји човечанства".

"Ако Готовина и Маркач нису одговорни за сва та убиства, за више од 200.000 протераних и ако нису одговорни за оне јадне људе на тракторима, ко је онда одговоран", упитао је Ђилас.

Парастосу су присуствовали Представници избегличких удружења, породица настрадалих и бројни грађани, а парастосом су желели да покажу међународној заједници да је хашка пресуда фарса, која би требало да скине одговорност са светских моћника који су и довели до грађанског рата и егзодуса српског становништва са подручја Хрватске.

У акцији Олуја, погинуло је или нестало, према подацима документационог центра Веритас, више од две хиљаде људи, а њих 1.192 су били цивили.

За само четири дана, хрватска војска и полиција протерале су са вековних огњишта више од 250 хиљада Срба, што се у новијој историји по оцени стручњака, сматра највећим егзодусом становништва.

Првостепеном пресудом Хашког трибунала, Готовина је био осуђен на 24, а Маркач на 18 година затвора.

Извор: РТС

Приспевши у Крагујевац у вечерњим часовима 15. новембра, Митрополит се поздравио са домаћином, Епископом Јованом и пожелео му срећно навечерје крсне славе, празника Обновљења храма светог Георгија - Ђурђиц. Том приликом, Високопреосвећени је Епископу Јовану уручио несвакидашњи дар - оргинале осам фотографија снимљених на празник Врбице у Јагодини 1933. Ове фотографије - историјско сведочанство свога времена, су преко једног љубитеља старина, који их је набавио од продавца половних књига, дошле до митрополита Амфилохија који је расудио да им је најприкладније место у фототеци Епархије шумадијске, међу хиљадама фотографија које је својим трудољубљем прибавио и оставио за потоње генерације блаженог спомена Епископ шумадијски Сава Вуковић, као и оним које је придодао садашњи Владика шумадијски.

Потом је владика Јован госту са Цетиња показао најзнаменитије просторије новоосвештаног дела Епископског дома, капелу и библиотеку. Том приликом посебно је скренуо пажњу митрополиту Амфилохију на фреску новомученика крагујевачких и шумадијских, постарадалих од нацифашиста у Шумарицама. Истовремено, указао је и на најзначајније књиге из библиотечког фонда Епархијске библиотеке којој је придодао и књиге које је прибављао од младих дана, по ступању у манастир Студеницу, преко служења као викарни Епископ тетовски и Епископ средњезападноамерички, до оних које је прибавио на овогодишњем сајму књига, пре двадесетак дана.

На сам празник Ђурђиц, свету Литургију у крагујевачкој Саборној цркви служили су митрополит Амфилохије и домаћин, Епископ Јован уз саслужење четрнаест свештеника и четири ђакона и молитвено учешће великог броја верног народа Божјег. У току богослужења, Митроплит је обавио свети чин крштења младенца Јоване, погрузивши је у свету воду и помазавши је светим миром. У беседи коју је изговорио са двери крагујевачке Саборне цркве, Митрополит је, тумачећи јеванђелске речи о љубави и трпљењу, навео да је свети великомученик Георгије увек савремени пример и универзални образац верности Христовим речима о верности Божјим заповестима, до проливања сопствене крви која је и најбољи показатељ љубави према Богу и ближњима. Литургијско сабрање имало је своју пуноћу у светом причешћу великог броја присутних верника. Пред отпусни благослов, митрополит Амфилохије је благословио и са слављеником, епископом Јованом преломио славски колач, честитајући и њему и свима који светог Георгија славе као крсно име, небеског заштитника.

Радост празника настављена је у гостољубивом дому Епископа шумадијског за славском трпезом на којој је владика Јован домаћински угостио преко двеста угледних представника културног, политичког, административног, јавног и интелектуалног цвета Шумадије. Међу угледним честитарима били су и градоначелник Крагујевца г. Верољуб Стевановић, народни посланици из Шумадије као и Преосвећена Господа Епископи Браничевски Игњатије и Врањски Пахомије, ректор Богословије Света три Јерарха др Зоран Крстић, архијерејски намесници и игумани и игуманије шумадијских манастира.

Радост празника и сабрања употпуњена је презентацијом документарног филма снимљеног у продукцији Епархије, поводом десет година архијерејске службе владике Јована на трону Епископа шумадијских, као и песмом косовским јунацима коју је повео митрополит Амфилохије и оном коју је уз гусле отпевао. У здравици коју је, пред сабраним цветом народа Шумадије подигао домаћину, митрополит Амфилохије је истакао да је Шумадија изродила Карађорђевиће и да су нам они узор за сналажење у свим тешкоћама које преживљавамо као народ и појединци. Због тога је и одговорност садашње генерације шумадинаца пред њима и историјом утолико већа. Митрополит је споменуо и јуначки подвиг краља Петра и његовог сина Александра, команданта српске војске, који су у ове дане, пре стотину година, коначно раскинули ланце турског ропства српском народу на Косову и Метохији и Јужној - старој Србији. Истовремено, Митрополит је рекао да садашње стање у коме се налазе светиње Косова и Метохије, народ и земља, нису ништа бољи него током предходних периода робовањ, али да нас вера у правду Божју и узори наших славних предака морају крепити да истрајемо у верности косовском и светолазаревском предању. Своје слово Митрополит је завршио ускликом многољетствија домаћину, епископу Јовану и свему клиру и Христу верном народу Шумадије.

У поподневним часовима Митрополит је посетио манастир светог Георгија - Липар код Крагујевца, срдачно поздрављен од сабраних верника, братства и настојатеља архимандрита Саве Аврамовића, који је у своје време део монашког послушања вршио и у манастиру Светог Стефана - Дуљево у Митрополији црногорско-приморској. Отпевавши са свима сабраним под манастирским кровом неколико богомољачких песама, Митрополит је подстакнут речима песме Владике Николаја "Говори Господе" изрекао неколико поучних речи, истакавши да је српски Златоуст био богонадахнут проповедник и тумач Речи Божје кога требамо сви следити у верности Отачком наслеђу, чувајући срце своје и ум од обмана и замки које Ненавидник добра плете кроз разне илузије, а међу њима и преко смутњи око начина и традиције богослужења у разним деловима наше помесне Цркве.

текст и фото П. Кондић

Иницијатири поноћнх богослужења су ученици и предавачи дјечје пјевачке капеле Јекатеринбуршке митрополије „Октоих“, саопштава „Црквени вјесник“.

„Та дјеца редовно пјевају недјељом на раним литургијама у доњој припрати Храма на Крви. Они су затражили благослов од Митрополита јекатеринбуршког и верхотурског Кирила да оваплоте у живот идеју мјесечних богослужења и добили одобрење“, казала је шеф епархијске прес службе, Светлана Ладина.

Дјеца су више пута пјевала на литургији у ноћи 17. јула и затим су учествовала у литији до Гањине јаме (растојање до ње од Јекатеринбурга износи 21 км).

Радио Светигора

Пре тога Патријарх српски Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму светога Ђорђа, који са обдаништем „Ђурђиц“ дели исту порту. Патријарху је саслуживало више свештеника и ђакона, а појао је хор овог храма који води Бисерка Васић. У својој беседи Патријарх Иринеј је подсетио на подвиг светитеља кога данас прослављамо, светога Георгија.

После свете Литургије, Патријарх Иринеј, у пратњи свештеника, упутио се из храма у суседно здање у коме се налази обданиште „Ђурђевак“, где су га радосно дочекала деца са својим васпитачима и родитељима. Да би показали шта знају, деца су за Патријарха и остале госте извела рецитал који су дуго увежбавала, а затим су са Патријархом, као прави домаћини, окретали и преломили славски колач. Патријарх им је поделио иконице светога Ђорђа и свете Петке, а затим су сви изишли испред обданишта где су се сликали са Патријархом.

Извор и фотографије: СПЦ

Митрополит Иларион освештаће у суботу, 17. новембра, обновљену Иверску капелу и Руски некропољ на Новом гробљу у Београду, док ће у недељу, 18. новембра 2012. године, саслуживати Патријарху српском на светој архијерејској Литургији у београдском Саборном храму.

Извор: СПЦ

Одговарајући на медијску вест из Софије, Васељенска Патријаршија изјављује следеће:

1. Његовој Светости Васељенском Патријарху г. г. Вартоломеју пришао је и у светом олтару саборнога храма светог Александра Невског поздравио га г. Стефан који се представља као човек који је на челу скопске Цркве. Њему је Патријарх пожелео да се по њиховом питању нађе решење које ће их увести у стање каноничности.

2. Његово Блаженство Патријарх српски г. Иринеј, који је стајао у близини Васељенског Патријарха, придружио се Васељенском Патријарху у тој жељи.

3. Никакву изјаву у вези са овим Васељенски Патријарх није дао средствима извештавања за време свога дводневног боравка у Софији.

Ово саопштавамо ради васпостављања истине.

У Патријаршији, 12. новембра 2012.

Шта рећи после овога кристално јасног саопштења? Ограничићемо се на неколико чињеница.

1. Саопштење није „појашњење” Стефанове изјаве, како тврде скопски медији, његови очигледни конкуренти у истинољубивости, него је дато „ради васпостављања истине” и представља изричити деманти једне јавно изречене неистине. Значење грчке речи апокатастасис је јасно и недвосмислено.

2. Заиста запањује лукава вештина са којом је мудро и добронамерно формулисана жеља да се изнађе пут и начин за увођење стања каноничности преиначена у „подршку процесу признања” расколничке структуре, без њеног покајања и без било каквих услова и ограничења.

3. Васељенски Патријарх – као ни други источни патријарси, као ни архиепископ атински – никада, ни приватно, акамоли званично, не употребљавају синтагму „Македонска Православна Црква” него једино и искључиво израз скопска Црква у протоколарним, идејно неутралним текстовима, баш као што је случај са овим саопштењем, или израз скопски раскол у текстовима који изражавају еклисиолошку оцену или црквено-правни став.

4. У овом оквиру пажњу заслужује чињеница да вођу раскола Васељенска Патријаршија не назива ни архиепископом охридским ни митрополитом скопским, а поготову га не назива „македонским”. Зна се, наиме, кога и Васељенска Патријаршија и све помесне Православне Цркве познају и признају као Архиепископа охридског и Митрополита скопског – то је онај јерарх који, на тражење расколничке јерархије, болестан чами у затвору, у нељудским условима, и подноси гоњење каквог нигде нема још од Стаљинових времена.

Штавише, у саопштењу цариградског Синода он није назван ни просто архиепископом, што он иначе јесте без обзира на његов неканонски статус и што би био минимум у једном аксиолошки уздржаном обраћању. Напротив, врло строго и прецизно, без коришћења еуфемизама и дипломатски „коректних” фраза, означен је као „господин Стефан” који се представља (ферóменос у изворном тексту саопштења) као онај ко се налази „на челу скопске Цркве”.

5. Најзад, учтиви отпоздрав на нечији поздрав прогласити за изјаву – ни то не може свако. Васељенска Патријаршија одлучно уклања сваку недоумицу: никакве изјаве није ни било.

Оно што је било јесте лепа реч и добра жеља која сведочи о савести и одговорности првог епископа православне васељене, као и о савести и одговорности нашег Патријарха, који је на лицу места поновио исказану лепу реч и добру жељу. Сведочи, нажалост, и о стању црквене свести и хришћанске савести, као и о вапијућем дефициту одговорности, код онога ко својим неистинама успева само то да испровоцира овакав деманти.

Још једна напомена: исти човек, архиепископ Стефан, као и његов портпарол, тврди да је њихова Црква већ четрдесет пет година аутокефална и да то што самопроглашена аутокефалност није призната није њихов проблем него проблем Цркава које је не признају и тиме сведоче о својој незрелости (sic!). Питамо и питамо се: ако тако мисле, зашто онда стално салећу и Српску Православну Цркву и друге Православне Цркве да им се удели признање? Јер, ваља запазити да они никад не постављају питање канонског решења него увек изјављују да под решењем подразумевају само безусловно признавање канонског пуча који су њихови претходници и учитељи извршили 1967. године.

Њима јединство Цркве није циљ по себи. За разлику од њих, канонској Охридској Архиепископији јесте. За тај свети циљ канонски Архиепископ плаћа здрављем чамећи у тамници. Ту се показује духовна провалија која дели Цркву од раскола. То је једино реално питање у читавом замешатељству које намеће болна и тужна стварност постојања раскола, ма где он постојао и ма каквим псеудоразлозима био мотивисан.

Sapienti sat – паметноме доста!

Извор: СПЦ

О блаженопочившем патријарху Павлу беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је, између осталог, рекао:

„Нека је вечни помен, вечнаја памјат светом патријарху Павлу! Већ је три године од његовог престављења; он није физички и телесно са нама, али духовно је у својим светим молитвама увек са нама, са оним даром и благодаћу коју му је Господ даривао за време његовог живота, а преко њега нашој Цркви и нашем народу. Та благодат и свете молитве његове и данас нас прате у свакодневном животу...

Патријарх Павле се упокојио у поодмаклим годинама које му је Господ даривао како би дуго служио и послужио Цркви својој.

Од тренутка када је ступио у свети клир наше Цркве свети отац Павле, како га знамо, прво као Епископа рашко-призренског, а потом као Патријарха српског, био је личност, стаменита личност, у свему добром, честитом, племенитом.

Оно што карактерише његову личност јесте то што никада није правио нагодбу између добра и зла, између политике и истине, између Цркве и политике уопште. Држао се начела Светог Јеванђеља, учења светих Апостола и догмата Цркве. Увек је имао смелост да изнесе оно што је мислио и оно што је Црква од њега очекивала да каже, а увек је говорио истину, јер је истином живео и на истини је живот његов почивао...

Патријарх Павле је велики дар нашој Цркви!

Господ га је изабрао за поглавара ове помесне Цркве у најкритичнијем раздобљу наше историје.

Цркву Христову, Цркву светосавску је предводио трудећи се да не угађа људима, него Господу, и да извршава оно што му Црква заповеда. Такав је био читавог свог живота и као такав је завршио свој овоземаљски живот. Као такав он остаје у нашем памћењу...

Свакодневно наш народ долази да се помоли на његовом гробу, да му прислужи свећу и да му се молитвено обрати. А његове су молитве пред Господом силне, како за време живота, тако и данас...

Имао сам прилику да га добро упознам...

И онакав живот какав је почео као монах, завршио је као патријарх. Како је почео, тако је завршио. Ни у чему није мењао своје ставове, осим на боље. Скромно је живео, а једина мисао и једина жеља му је била да послужи Богу и Цркви својој и народу своме, и као такав ће остати у нашем сећању.

Био нам је пример, браћо и сестре, док је ходио овом земљом, и остаће за свагда пример нашој Цркви, свима нама да се на њега угледамо, као што се он угледао на свог имењака апостола Павла...''

Овом догађају присуствовао је велики број верних из Београда и околине који су у дугој колони стрпљиво чекали да целивају крст на гробу блаженопочившег патријарха Павла.

Фотографије и ирвор: СПЦ

    Патријарх Павле, три године од упокојења

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитељâ. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка.

НИЖУ ГИМНАЗИЈУ завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године, Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујну. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру.

ПОСЛЕ ИСКУШЕНИШТВА замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу 1948. године, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије Светих Кирила и Методија.

У ЧИН ЈЕРОМОНАХА рукоположен је 1954. године.

ПОСЛЕДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године.

ЗА ЕПИСКОПА рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године, у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године.

У ЕПАРХИЈИ рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор, извео је доста покољењâ нових посленика на њиви Господњој.

КАО АРХИЈЕРЕЈ на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. године, изабрао га је за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији.

У ВРЕМЕ патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са васељенским патријархом Вартоломејем I, патријархом московским и све Русије Алексијем II, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом Александријским и све Африке Петром VII и другим поглаварима помесних Православних Цркава.

НАДАХНУТ РЕЧИМА Христовим Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, септембра 2006. године отворио је заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве, чији је домаћин био Београд.

НА СРЕТЕЊЕ Господње, 15. фебруара 1992. године, саборном светом Литургијом, коју су служили патријарх Павле и митрополит новограчанички Иринеј, после више деценија, успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве у расејању.

У ЦИЉУ ИСЦЕЉЕЊА раскола у БЈР Македонији, 2003. године, обновљена је Охридска Архиепископија. На заседању Светог Архијерејског Сабора 2005. године патријарх Павле је потврдио избор митрополита велеског и повардарског Јована за архиепископа охридског и митрополита скопског, а затим је издао и Патријарашки и Саборски Томос о аутономији Охридске Архиепископије.

У СУСРЕТИМА са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО−агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукобâ.

БИО ЈЕ председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог Завета, чији је превод објављен 1984. године, као и председник Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему Служебника на српском језику.

У ГЛАСНИКУ, службеном листу Српске Патријаршије, од 1972. године објављује чланке, у облику питањâ и одговорâ, од којих је 1998. године настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Године 1989. објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. Приредио је више богослужбених књига: Србљак, Требник, Молитвеник, Дополнитељни Требник, Велики Требник и друге. Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ био је две године на медицинској нези на Војномедицинској академији у Београду, где је уснуо у Господу 15. новембра 2009. године. Опојан пред Храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, − уз учешће Васељенског Патријарха и поглаварâ или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке и Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, као и Исламске и Јеврејске заједнице, − сахрањен је 19. новембра 2009. у манастиру Раковици надомак Београда.

Свечаности и лепоти Богослужења допринели су и чланови црквенога хора. Апостол је читао дугогодишњи председник Црквене oпштине Светог Великомученика Димитрија г. Жарко Вучинић .

Време и пријатних 18 степени су послужили па је пред крај службе обављена славска Литија у којој је учествовао велики број присутних верника.

На крају је у великој црквеној сали освештан славски колач и жито са овогодишњим кумом г. Гораном Мићковић.

За кума идуће године одабран је г. Жељко Бајић са породицом.

Чланице Кола Српских сестара „ Мајка Југовића“ су припремиле богату славску трпезу.

Посебну радост и одушевљење су изазвали малени чланови фолклорне групе „Млада Србадија“ који су одиграли сплет народних игара из наше отаџбине.

Преосвећени Владика је у својој надахнутој беседи позвао православне вернике у Виндзору на пожртвовање и љубав међусобну, на љубав која нам је данас напотребнија и којом нас љуби и сам Господ наш Исус Христос.

Протојереј Јовица Ћетковић

Извор: Епархија канадска