Ово је речено у време када су владале незнабожачке власти. Односи се непосредно на државне власти, па тим пре и на духовне, црквене власти. Које су то власти? Црква је, по свом прејемству од Господа Христа, апостолска. А по свом устројству, преко апостолâ, она је епископална и управља се под руководством епископâ.

Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота. Овај Сабор се, донекле, може упоредити са улогом Скупштине у држави.

Свети Архијерејски Синод је извршно тело Светог Архијерејског Сабора. То је црквена влада, налик државној влади. Председник Светог Синода, као и Светог Архијерејског Сабора, увек је у нашој Цркви Патријарх. Чланови Светог Синода су четири архијереја наше Цркве, а секретар Светог Архијерејског Синода и референти, као помоћно особље, воде синодску администрацију.

Сваком епархијом управља архијереј, који има пуноћу архипастирске благодати у богослужењу, учењу и власти у Цркви и својој епархији. – Свештеник то има све у својој парохији, али у мањој мери, зависно од благослова његовог епископа.

Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу. Веома ревносне вернике Црква награђује. Ако се покаже потреба за изрицањем опомене, укора или друге васпитне мере (епитимије), то вршe надлежне црквене власти.

За архијереје надлежан је Свети Архијерејски Синод и, у коначној инстанци, Свети Архијерејски Сабор.

За свештена и монашка лица надлежан је архијереј чијој епархији припадају.

За вернике као чланове Цркве надлежни епископ изриче похвале, опомене, укоре и друге епитимије.

Држава чини то исто, само за непослушне грађане и њихове преступе. Држава примењује и присилне методе када то затреба или чак и оружје.

Црква, међутим, не чини тако. Када је створио прве људе, Бог им је дао слободу, разум и морални закон, да знају како ће и на шта ће да употребе своју слободу. Ако је злоупотребе, онда следи, по речи Христовој, јеванђелска опомена од свештеног лица које је за то надлежно. Ако то није довољно, узимају се два лица (не ко било) као два сведока. Ако ни њих не послуша и не покаје се, да се каже Цркви – што у пракси значи вишој, архијерејској власти. Ако ни Цркву не послуша, онда се, без икакве присиле, искључује из Цркве, за коју, док се потпуно не уразуми и покаје, постаје као незнабожац. А ако увиди своју грешку и преступ, па се искрено покаје и затражи опроштај, Црква ће га, као добра Мајка, увек са љубављу примити и његову заблуду и грешку опростити, по заповести Господњој: „Покајте се јер се приближи Царство небеско...”

До Другог светског рата сви православни хришћани наше Цркве који би писали добронамерно о Цркви или нешто расправљали о животу у нашој Цркви, чинили су то по благослову свог архијереја или Светог Синода, под чијим је покровитељством била сва црквена просвета и штампа. Под дугогодишњом комунистичком влашћу, та се пракса и правило изобичајило. Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. То чини по некој својој крајње сујетној жељи да лажно прикаже како се тобоже Православна Црква у Србији, па и у Русији и другде, заједно са епископима и моногим свештеницима, распада, па су, ето, они принуђени да преузму кормило, без владикâ и свештенства, да „спасу Цркву”.

Такви не знају, нити хоће да знају, шта је то Црква, шта је црквена јерархија и шта је и каква је наша православна вера.

Не знају, или неће да знају, да је Господ Христос Бог и Син Божји, да је непогрешив, да је сишао с неба Оваплоћењем на земљу да научи нас људе Својом јеванђелском науком како да се њоме спасавамо и живимо. Не знају да је Црква Христова исто тако непогрешива и неуништива као и Христос. Не знају да се ми хришћани спасавамо у Цркви и кроз Цркву: она спасава нас, а не ми њу.

Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи.

Зато група грађана у Чачку која је свој нецрквени лист насловила „Борба за Веру“ треба да зна, као и сви остали, да он нити је црквен нити је основан са благословом Цркве већ је основан од секташки настројене групе бунтовних грађана да се бори против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског. Све што је испуштено турским ропством, или ратним робовањем, као и другим ненормалним потешкоћама и неприликама, Црква је дужна да у своје време среди и нормализује. Помесну Православну Цркву – сваку, па и нашу – контролише и о њој даје суд васељенска Православна Црква, а не секташки настројене групице које су оптерећене собом, својом сујетом и својим непознавањем себе, своје Цркве, својих дужности, обавезâ и положаја у Цркви.

Сви такви, секташки настројени, духовно нездрави и заблудели критичари, кад би своје заблуде сагледали и уочили, стидели би се и пожурили би да измире себе и своју душу са сопственом Црквом и још би пожурили да уместо бунта унесу у своју душу и своју околину више мира, слоге и љубави, супротно свему ономе што су сада, пред крај децембра 2012. године, показали бунтовном и саблажњиво лажном речју и стиховимa склепаним против неколицине епископâ, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом.

Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола! Господ нам је дао преко Цркве Своје све што нам је потребно за спасење. Испуњење тога Сâм је потврдио људским телом које је примио на Себе. Даље, без икаквог погађања са нама, он ћути и чека. То исто чини и његова Црква. Нема журбе у небеској вечности. Чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи. Да ли у поштовању, љубави и послушности са смирењем према своме Творцу и његовој светој Цркви или у бунту и гордости која је и некадашњег анђела претворила у сатану и одбацила од Бога и Цркве Његове. Бог није Бог многих него изабраних. Ко се труди да има мудрост Светог Писма, то треба да схвати и разуме.

Извор: СПЦ

У Београду је из апсане у ул. Краља Александра бр. 5 преведен у санаториум “Живковић” не знам и по чијем наређењу, а његове жеље и воље није могло бити, јер је био и доцније за читавих 1015 дана у бесвесном стању. Чуо сам да је без одела, веша и обуће, те сам му послао одмах два пара веша и замолио Банатског Епископа г. Дамаскина да га посети и однесе му нешто од свога веша. По повратку са посете Еп. Дамаскин саопштио ми је о жалосном стању Митрополита Доситеја. Сав је испребијан, модар, поднадуо; руке и ноге су му отечене. Жали се да је био мучен и жестоко тучен, показује на рукама ожиљке од синџира и жица којима је био везан. Када га питах ко га је тукао и везивао, умео је само толико рећи: “Они, они проклетници у Загребу”… Тешко мисли, мисли још теже везује и не сећа се прошлости. Не зна да сте му Ви послали веш. Просто изгубљен човек. Треба да га што скорије посетите”. Чим сам од послова стигао, а тада их је било на све стране и сувише, отишао сам да га посетим. У међувремену моје и Епископа Дамаскина посете посетио га је и прота Миливоје Црвчанин, као његов бивши ђак, а потом ревносни сарадник у Прагу (Чешка). Када сам био код Митрополита Доситеја, познао ме је. Зарадовао се моме доласку, плакао је и жалио се на злочиначко поступање “оних из Загреба” против њега. Још је био сав отечен, а ментално сумњив, иначе миран, али јако заплашен. Није у почетку знао ко му је веш послао, одрицао је да му је Еп. Дамаскин донео две топле кошуље (пиџаме) а доцније тиме се хвалио. Код њега сам затекао две средовечне особе, сестричину по мајци и зета, њенога мужа, како ми они рекоше. Чим су ме срели сакрили су неке флаше са алкохолним пићем. Зато сам им препоручио да Митрополиту не дају никакво алкохолно пиће, јер то лекари забрањују, на шта они реагираше оштро: “Шта знаду доктори”? Човеку треба повратати снагу и отворити апетит”: При поласку скренуо сам болничкој послузи пажњу на ово, а лекаре замолио да и они о томе поведу рачуна и да своју констатацију Митрополитова здравља и стања при пријему у санаториум што детаљније опишу. Доцније, ипак, приметало се да “родбина” тера своје са разним понудама и место да се Митрополит окрепи и опорави, она доводи његово здравље у питање. Требало је Митрополита спасавати од “родбине”. Пре него би Св. Синод то учинио чујем да је г. Петар Зотас, београдски трговац, приметивши и сам шта “родбина” и пријатељи у доброј намери, раде с Митрополитом, извео Митрополита из санаториума и сместио код себе у стан. Заинтересовао сам се овим и позвао сам г. Зотаса к себи и тражио објашњење под каквим је он условима узео Митрополита себи, ко је он, шта мисли чинити с Митрополитом и зашто није о свему обавестио Св. Синод. Г. Зотас је објаснио. Мени Митрополит није никакав род, али ми је познаник и пријатељ, учинио је велико добро мојој кћери, примивши се у своје време покровитељства њене уметничке изложбе у Аранђеловцу. Приметио сам да Митрополитова “родбина” њему не чини добро својим разним услугама, већ штети његовом здрављу, а лекари слабо на то обраћају пажњу, узео сам Митрополита себи из чисто хришћанских пријатељских обзира. Толико сам имућан да то могу поднети без икакве материјалне награде, а у стану имам лекара, г. Урошевића, такође Митрополитова познаника, који ће га лечити о моме трошку. Нисам у почетку знао коме у цркви да се обратим, нисам ни знао какав је у вас ред, зато сам самовласно узео Мгтгрополита себи. Посетао сам Митрополита у стану г. Зотаса и уверио се да му је врло добро у сваком погледу. Сазнао сам и видео да је г. Зотас снабдевао Митрополита свим потребама одела, веша, обуће и другим стварима од “аз до ижице”. Све је ново, све је солидно и првокласно, а по предратним ценама. Тражио сам од г. Зотаса да нам о овој куповини поднесе рачун и каже колику месечну награду тражи за издржавање г. Митрополита. Опирао се овоме, но при моме неотступном захтеву пристао је то да учини. Он је рачуне поднео, а за издржавање г. Митрополита тражио је по 100 дин. дневно, рачунајући ту лекарски преглед и надзор над здрављем г. Митрополита. О свему овоме обавестио сам браћу синодалце, те смо заједнички решили; да се сви трошкови за Митрополита Доситеја исплате из његових личних принадлежности, да се г. Зотасу за Митрополитово издржавање плаћа по 150 дин. дневно за сада, а доцније ова цена повишава према курсу новца и намирница, да се лекови посебно плаћају, а тако и ванредни лекарски прегледи, и да се одреди комисија од два монаха, чиновника синодалне канцеларије, који ће купљене ствари прегледати, као и рачуне и контролисата доцније трошкове око лечења и издржавања Митрополита. Овако се доцније и радило. Синод је био принуђен још нешто да учини. Митрополит Доситеј био је председник Великог Црквеног суда. Међутим, јасно се приметило да он ту дужност не може даље да врши. Зато га је Синод морао те дужности поштедети, а за председника поставити Епископа Тимочког г. Емилијана, редовног члана Великог Црквеног суда. Нешто доцније ова се предострожност Св. Синода показала потпуно на свом месту. – Г. Зотас и његова породица истински се заузимала око лечења Митрополита Доситеја, који је сваким даном давао знаке своје умне поремећености и физичких немоћи [...] Све би се то разумело и трпело, вели породица г. Зотаса, али нам досађују неки “пријатељи” и познаници г. Митрополита [...] Био сам образовао лекарску комисију од стручњака психијатара да испитају његово психичко стање. – Лекари из санаториума Живковић, дали су раније свој стручни извештај о здрављу Митрополита Доситеја у моменту када је протеран из Загреба у Живковића санаториум, а ова нова комисија испитала његово ментално стање сада нашла да је ментално – неурачунљив и неизлечив. Оба ова лекарска извештаја, као и доцнији лекарски извештаји о здрављу Митрополита Доситеја, налазе се у архиви Св. Архијерејског Синода [...]

Архимандрит Висарион (Стакић) кога смо били одредили да стално свакодневно посећује Митрополита Доситеја, прави му друштво и занима га [...]

Митрополит Доситеј је, вели он очевидац разних нечовештина хрватских власти према Србима па га Хрвати могу убита или од њега узета какву писмену изјаву повољну по њих! Митрополит је толико застрашен од Хрвата! [...]

Манастири су најприличнија места за духовна лица. Али, авај! Већина је разрушена и попаљена, а оно мало што је случајно поштеђено, напуњено је избеглицама и избегличком децом; и њима је имовина разрушена, сви су без најпотребнијих угодности за здравога, а још мање за болеснога. Морам на другу страну. Обратио сам се куми Митрополита Доситеја, гђици Мици Јовановић, претседници болнице “Василије Острошки”. Нисам нашао удобно место и прескупо је за једнога Митрополита са платом 10.800 дин. месечно. Обратио сам се управи болнице “Трговачке омладине”. Овде су нам радо изашли у сусрет. Црква им је, рекоше, симпатична са својим држањем. Њој ће изаћи у сусрет и болеснога Митрополита примити као брата. Ту смо га и сместили. Удобно се осећа, али се жалио на слабу храну. Кратко је време онде остао, лекари су констатовали да он није за лечење, њему треба нега, а не лекови. Најпосле га сместимо у женски Манастир Св. Ваведење на Топчидерском брду. Сестре монахиње примиле су га као драгог родитеља, који их је раније у свакој прилици помагао као најрођеније. Дали су му видну, чисту и пространу собу, уз то сталну сестру болничарку, која и дању и ноћу бди над њим као анђео хранитељ. Негују га као мало дете; купају га сваки дан, хране га како лекар нареди. Он им је велика тешкоћа и брига, али и утешна радост! Из Митрополитових принадлежности манастир је примао, најпре 6 па 7.500 а сада 9.000 динара месечно. Ово за сада. У манастиру манастирски лекар уредно врши сваке недеље преглед над болесним Митрополитом, а по потреби и чешће. Наде нема за његово оздрављење, али се све чини да му се пружи све што би му живот олакшало. Ни на какве се болове нарочито не тужи, али стално вене и опада [...] Сестрама монахињама за њино усрђе и хришћанску љубав према болесноме Митрополиту нека Господ подари све што би добро желеле.

5/18. септембар 1944. г.

на дан пророка Захарија

Београд

Митрополит Скопски Јосиф

Преузето из књиге „Христу веран до смрти – Свештеноисповедник Доситеј Загребачки и Ваведењски“, Београд – Цетиње, 2008.

Извор: Радио Светигора

Поклоњење моштима свете Нине

12. Јануар 2013 - 21:27

Његова Светост је свечано дочекан испред порте манастира певаном доксологијом. Патријарх је, затим, одслужио молебан. Благодарећи на показаној љубави, у свом обраћању присутнима Патријарх српски Иринеј је истакао да је његово срце у овој велелепној светињи нарочито испуњено духовном радошћу, с обзиром да је његова мајка по замонашењу примила име Нина. Затим је благословио дивне монахиње које су делегацији Српске Православне Цркве приредиле изванредан дочек и пријем.

Манастир свете Нине, основан још у деветом веку, постојано чува лепоту православне вере и древну традицију грузијског народа, чија земља са поносом носи име по светом великомученику Георгију, који је био рођак свете равноапостолне Нине.

Извор: СПЦ

Линк ка теми

Евидентни су покушаји да се црквена имовина, коју ни комунисти нису одузели, прогласи за ”државну имовину”. Ријеч је о једном виду специјалног притиска на Цркву, али и о драстичном кршењу људских права.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, истиче да се народ у Црној Гори све више враћа својој православној вјери, од које је током периода комунизма "одлутао" и упозорава да "ексктремни дио режима" не жели да призна ту чињеницу.

"Уочљиво је стално повећање броја људи који се интересују за вјеру својих предака, а све је више младих људи у православним храмовима. Српска Православна Црква већ годинама је инситуција од највећег повјерења грађана у Црној Гори", каже Џомић у интервјуу Срни.

С друге стране, како објашњава Џомић, "режим или, прецизније, онај екстремни дио режима који је оличен у Социјалдемократској партији /СДП/ и мањем дијелу Демократске партије социјалиста, не само да не жели да призна ту чињеницу него има нескривену и нецивилизовану амбицију да на сваки начин омета мисију и дјеловање Митрополије и других православних епархија у Црној Гори".

Говорећи о недавању држављанства свештеницима Српске Православне Цркве у Црној Гори, Џомић каже да је ријеч о покушају екстремног дијела режима да једној групи од педесетак православних свештеника и монаха - који и по двије деценије живе у Црној Гори али немају црногорско држављанство - откажу право на боравак.

"Прво су путем појединих медија покушали да свештенство прикажу као некакву `илегалну групу` која без пријаве борави у Црној Гори. Када смо доказали да је то неистина, јер су се сви ти људи, без изузетка, редовно и уредно пријављивали МУП-у ради одобрења боравка, онда су кренули срамни и срамотни покушаји прогона, уз громопуцатељно позивање на њима омиљене, отрцане фразе `о поштовању закона`”, наводи Џомић.

Он сматра да је ријеч о једном виду специјалног притиска на Цркву, али и о драстичном кршењу људских права.

"То је потврђено у извјештајима бројних међународних и домаћих организација за праћење кршења људских права. Довољно је да погледате извјештај америчког Стејт департмента за 2011. годину. Очевидно, у Црној Гори је, када је о овим случајевима ријеч, воља Ранка Кривокапића /предсједник СДП-а/ изнад закона. Смијешно је када чујете те људе како се позивају на европске интеграције и владавину права, а понашају се тако да суштински угрожавају владавину права. Али, и томе ће доћи крај" - сматра Џомић.

Он напомиње да су евидентни покушаји да се црквена имовина, коју ни комунисти нису одузели, прогласи за ”државну имовину”.

"Црква се проглашава за `окупатора и узурпатора државне имовине`. То се, по устаљеној шеми, најприје чини преко појединих медија и режиму блиских `експерата` који то нису. Апсурдно је да се само Православној Цркви негирају својинска права док се, с друге стране, Католичкој Цркви и Исламској заједници у Црној Гори та права не оспоравају.

Прије неколико година покушали су да, опет преко кадрова Кривокапићеве СДП из Управе за некретнине, отму поједине цркве и манастире у цетињској и даниловградској општини, али је Управни суд и та рјешења поништио као незаконита.

Црква је правно лице и њена права су, укључујући и имовинска, заштићена на исти правни начин као и права и имовина свих других правних лица. Али, то неки још не могу да схвате и прихвате", закључује Џомић у интервјуу Срни.

Разговарао: Тихомир Бурзановић

Извор: СРНА

Током литургије коју је јуче у новосадској Успенској цркви, уз саслужење архимандрита Јована (Радосављевића), свештеника и ђакона из Новог Сада, служио епископ бачки Иринеј, ђакон Ђорђе Стојисављевић, кандидат за војног свештеника, рукопoложен је у презвитерски чин.

Уз саслужење свештенства и монаштва, данас је у манастиру Ковиљ литургију служио епископ јегарски Порфирије, који је Селимира Вагића, будућег војног свештеника, рукоположио у чин ђакона.

Како су до сада успешно прошли све предвиђене физичке, психолошке, здравствене и безбедносне провере, након рукоположења кандидате очекује једномесечни период обуке на Војној академији за официре верске службе и након тога пријем у професионалну војну службу.

У касарнама Војске Србије већ су одабране просторије које ће бити преуређене у богослужбене просторе да би свештеници и верски службеници, одмах по пријему, могли почети службу. У овој фази увођења верске службе, Војсци Србије потребно је 13 свештеника православне цркве и по један имам и капелан.

Са пријемом кандидата наставиће се и током ове године, истиче пуковник Стевица Карапанџин, начелник Одсека за веру у Управи за људске ресурсе Генералштаба, који је присуствовао рукоположењима.

Извор: http://www.mod.gov.rs/novi.php?action=fullnews&id=4396

Након што је слетео у Истанбул, Свјатјеши је заједно са својом пратњом посетио конзулат Републике Србије у Истанбулу. Том приликом Његова Светост је имао јединствену прилику да погледа матичне књиге које се чувају у конзулату, а које сведоче о животу Срба у древном Царевом граду.

По доласку у Тбилиси у раним јутарњим часовима, делегацију Српске Православне Цркве је срдачно примио Одбор за дочек Грузијске Православне Цркве.

Грузијски патријарх Илија примио делегацију Српске Православне Цркве

10. Јануар 2013 - 19:43

Сусрет поглавара две сестринске Цркве у Тбилисију

Његова Светост Католикос и Патријарх све Грузије г. Илија организовао је данас пријем за до сада приспеле делегације православних помесних Цркава које ће учествовати у свечаностима планираним за 13. јануар. Како извештава члан делегације наше Цркве, ђакон Александар Секулић, недостају речи хвале за госпољубивост домаћина: - Након нешто више од часа проведеног у пријатној атмосфери, уз слушање композиција које је патријарх Илија својевремено компоновао (Кирије елејсон и Аве Марија), сви присустни су констатовали да та дела једнставно одузимају дах својом лепотом.

Патријарх срспки г. Иринеј, у чијој пратњи је и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, и остали високи гости посетили су музеј "Симон Џанаши", као и Национални музеј уметности у којима су имали јединствену прилику да се упознају са богатим уметничким наслеђем ове братске земље и сестринске нам Цркве. С обзиром да на овим просторима никада није деловала иконоборачка јерес, сачуване иконе су од непроцењиве вредности и ретке старине.

За данас је предвиђена и посета председнику Грузије г. Михаилу Сакашвилију, који ће после пријема за све делегате приредити свечану вечеру.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отпутовао је јуче у пријатељску четвородневну посету Грузији поводом прославе 35. годишњице устоличења и 80. годинa од рођења Његове Светости Католикоса-Патријарха све Грузије г. Илије.

Фотографије: ђакон Александар Секулић

Пријем код председника Грузије

11. Јануар 2013 - 10:21

Председник Грузије г. Михаил Сакашвили организовао је јуче свечани пријем и вечеру поводом двостурког јубилеја Његове Светости Католикоса - Патријарха све Грузије г. Илије.

Патријарху Илији су након Председника, лично упутили честитке у пригодним говорима: Васељенски патријарх г. Вартоломеј, Патријарх српски г. Иринеј и Митрополит Кирил мјестобљуститељ бугарског Патријарашког трона. Његова Светост Патријарх Илија заблагодарио је великом броју уважених званица које су се одазвале позиву да молитвено учествују у значајном јубилеју Грузијске Православне Цркве - 35 година његове патријарашке службе. Овом приликом, у председничкој палати уприличен је и пригодан културно-уметнички програм.

Извор : СПЦ

https://www.pouke.org/forum/topic/23531-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D0%B3/

Председник Републике Српске Милорад Додик данас је у Бањалуци "Орденом части РС са златним зрацима" постхумно одликовао Срђана Алексића, храброг Требињца који је 1993. године смртно страдао спашавајући живот суграђанину Алену Главовићу.

Дао живот да би спасао суграђанина Алена Главовића:

Раде Алексић, Срђанов отац, видно потресен, примио је признање у Палати председника РС у Бањалуци, где је поводом 9. јануара, Дана и крсне славе Републике Српске, Додик свечано уручио ордење и медаље грађанима и институцијама, који су делима и заслугама посебно афирмисали Српску и српски народ.

Група припадника Војске Републике Српске је 21. јануара 1993. године легитимисала особе на требињској пијаци.

Након што су установили да је једна од легитимисаних особа Ален Главовић, Бошњак, почели су да га малтретирају и туку. Србин Срђан Алексић прискочио је у помоћ Главовићу, а четворица војника су, уместо Главовића, кундацима пушака претукли Срђана.

Од задобијених батина Срђан је пао у кому, и преминуо је 27. јануара 1993. године. Срђанов отац Раде, у читуљи је тада написао "Умро је вршећи своју људску дужност".

Срђану Алексићу је постхумно додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини, Улица Великих дрвета у Сарајеву је 15 година након Срђанове смрти названа његовим именом, пролазу у Змај-Јовиној улици у Новом Саду је назван по Срђану и ту је постављена спомен-плоча у његову част, такође и у Панчеву.

На Дан државности Србије, прошле године, постхумно је одликован златном медаљом Милош Обилић за испољену храброст и дело личног херојства.

Blic

Христос се роди – убоги и сиромашни,

не очајавајте! Зар није Он сам био сиромашан, рођен у витлејемској пећини да би и ви имали наду?

Христос се роди – трудбеници и радници,

живите од дела руку својих. Зар није сам Христос био радник – дрводеља, припремајући крст свој, поучавајући нас да живимо од дела руку својих?

Христос се роди – доктори и лекари,

помажите оболелима и немоћнима. Зар није Он чинио највећа чудеса, исцељивао сваку болест да би нам показао да и ми треба тако да чинимо?

Христос се роди – учена господо, професори и научници,

знајте да је ваше знање дар од Бога. Зар није Он највећи Просветитељ и Научник – који је небо и земљу премудро створио?

Христос се роди – државни службеници и политичари,

радите за добро народа и служите Му. Зар није Господ дошао као слуга у овај свет и принео себе на жртву, показујући нам тако пут?

Христос се роди – браћо свештеници и монаси,

следујте Христу и будите Његови истински сведоци. Зар није Он као Син Божији дошао у овај свет као Спаситељ и Вечни архијереј и као Светлост овога света очекујући од нас да и ми такви будемо?

Христос се роди – драга децо,

радујте се и веселите, поштујући своје родитеље и чувајући своју безазленост. Зар није Господ ради вас деце и ради свих нас људи, као Дете рођен од Пресвете Богородице, да би ми сви постали деца Божија?

Христос се роди – сунце и месече,

и звезде небеске и сва твари, ангели Божији и пастири.

Христос се роди да нас ослободи!

Епископ далматински Фотије

О Божићу, 2012. год.

Бадњи дан, кад су се - године нулте - персијски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Бејт Лехем, Витлејем, и за њих је био предукус божићног загрљаја Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико деценија неодољиво изразио митрополит Амфилохије. Но, Персијанци ће идући пут у значајнији поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључујући и тамошње хришћане, од живота.

Персијанци ће у том свом походу ићи од једног до другог манастира у Јудејској пустињи, масакрирајући монахе, чије мошти - обично пуне просторије лобања и костију - до данас поносно показује сваки од обновљених манастира, којих је, авај, много мање данас него што их је било 614. године. Тада је ромејски цар Ираклије пошао на Персију да поврати Часни крст који су Персијанци однели из Светог Града и Персију тако страшно поразио да је она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када је на чело Ирана 1979. године дошао ајатолах Хомеини.

Поражене крсташе ће пак у Светој Земљи заменити отоманска империја, која ће на другој страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену које је уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба која се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила је прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своје сународнике који су примили веру освајача. На Цетињу су целу акцију - чији је резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду - извела осморица људи, наиме по Његошевом извештају, петорица браће Мартиновића, двојица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.

Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски вијенац, да није било Жан Пол Сартра. Корифеј генерације ‘68 је наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чијем челу је био философ Бертран Расел а који је намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Вијетнаму. Спремајући оптужницу, Сартру се учинило да је „ратни злочин“ преслаба дефиниција за оно што Американци чине у Вијетнаму и околини, те је појам геноцида добрано растегао у односу на дефиницију Рафаела Лемкина коју су усвојиле и Уједињене Нације 1948. године, те је Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Вијетнама, што је било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.

Када су након Титове смрти у Југославији биле отворене табу теме историје, међу њима је можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек који се наметнуо као ауторитет на том пољу био је такође члан Раселовог суда - Владимир Дедијер. За невољу, он је са собом донео и Сартрову дефиницију геноцида и као последица тога у енормној литератури о геноциду насталој осамдесетих година у Југославији, у којој су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенција, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнају и не разликују, и „геноцид“ је постало све - од комунистичког робијања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блајбургу и Кочевском рогу.

У међувремену, пао је Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уједињеној Европи, што је најчешће симболизовано уласком једног од вођа париског маја 1968, Данијела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна је постала бојиште за вредности Нове Европе, и у њу су - према сопственим исказима - духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеј у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побијених за само сто дана нико није био крив што није на сат и по времена лета од Париза. На крилима својих, сада добро етаблираних, епигона Сартр је са својом дефиницијом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски вијенац је од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзија Кристалне ноћи.

Укратко, од осамдесетих година прошлог века је јавни дискурс на простору бивше Југославије толико контаминиран речју „геноцид“ да је она скоро изгубила значење, те није ни чудо када је 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахјагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему је Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од бројних коментатора овог догађаја није обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.

Наиме, Сједињене Државе потписују овакве споразуме са државама у којима своје културно наслеђе имају амерички грађани, нарочито они који су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахјага јесте инициран највећим делом скрнављењем јеврејског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група које живе или су живеле на овој територији и које су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.

Да се овај члан односи искључиво на Јевреје, не би било препреке да се уместо уопштеног појма „геноцид“ који се односи на све народе жртве употреби појам „холокауст“ који се односи само на Јевреје. Јевреја је додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохији, а број им се био понешто увећао током рата онима који су из других крајева окупиране Југославије бежали у за Јевреје много сигурнију италијанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што је остало још код својих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква је била пуна од Италијана“ посведочио је избеглица Чедомир Н. Билибајкић својевремено).

После капитулације Италије, и домаћи Јевреји и избеглице су постали жртвом прве акције албанске СС дивизије „Скендербег“, у чијем је дневном ратном извештају од 13. јула 1944. године написано: „Од 25. маја до 5. јула дивизија ‘Скендербег’ је ухапсила 510 Јевреја и Срба-комуниста“; Берген-Белсен је био коначна дестинација многима од њих.

Свакако да се делом формулација о геноциду односи и на Роме, о којима имамо најнепоузданије податке, јер их је било најтеже пописати, јер је геноцид над њима био стихијски и најмање планиран и, коначно, јер се он све донедавно најмање истраживао.

Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохији у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахјага, уброје и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убијених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба који су напустили италијанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што је све променило слику етничког простора Косова и Метохије.

На страну реминисценције и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкој Патријаршији је у Другом светском рату умрло стотину и двоје људи, што се ипак 1999. године није поновило, упркос бројно већем збегу), остаје наравно питање јесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историјској спознаји о геноциду над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на којима се обавља верска служба, места од историјског значаја, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадају српској популацији избеглој пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, јер су „забринуте да пропадање или нестајање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нација света“.

Како год било, за загрљајем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио је покољ дванаест хиљада витлејемске деце на коју је Ирод посумњао да је међу њима нови цар који ће га збацити; хоће ли за прокламацијама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италијански војници у своје па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историја Косова и Метохије неће бити ништа мање библијска.

(Аутор је епископ липљански и викар Патријархов)

Христос се рађа – прослављајте!

Христос с небеса – сусрећите!

Христос на земљи – узвисите се!

Певај Господу сва земљо!

(Св. Григорије Богослов)

Многољубљено Нам свештенство и монаштво, синови и кћери,

драга децо Наша духовна,

Прослављајући данас Христово рођење по телу и понављајући те сверадосне и чудесне речи Светог Григорија Богослова, слушамо речи живота које нас кроз векове позивају да хитамо у сусрет с Њим који је сишао са небеса. Отворимо срца наша, позивају нас те исте речи! Узвисимо се с Њим, који је ради нас примио наше људско тело. Христос се роди, сва земља нека запева! Људи ликујете и радујте се, јер нам се роди свемоћни Бог као дете мало!

Заиста, свесилна Реч Божја се оваплоти и изискује оваплоћење у свим областима нашег живота: у породици и заједници, у граду и вароши, у целој земљи и на свим континентима, да би нас ослободио од душегубне опасности робовања и патње који оптерећују васколико човечанство, држећи овај наш свет у беживотном грчу страха и равнодушности. Да би нам то омогућио Сведржитељ је сишао са небеса и допустио да буде држан у топлом загрљају Његове нежне Мајке. Он нас призива у ту заједницу Његове љубави у којој је вера заправо поверење, без кога не може постојати ниједан човек нити иједно друштво.

Дакле, да бисмо и ми овакво поверење остварили у нашем сопственом животу и заједници и даље пренели у свет, Богомладенац тражи од нас да превазиђемо наше унутрашње сукобе и тек онда, сукобе у породици, заједници и надаље у свету. Тога ради, Господ, силом Духа Светога тражи место у нашем срцу, да исцели оно што нас изнутра изједа и да осветли те унутрашње таме, а све да би нас узнео до мере Његове величине. Јер све које води Дух Божји, ти су деца Божја. Нисте, наиме, примили ропског духа – да опет страхујете, него сте примили Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! Сам Дух сведочи с нашим духом да смо деца Божја. Ако смо пак деца, онда смо и наследници; наследници Божји, сунаследници Христови – ако с њим страдамо да се с њим и прославимо (Рим. 8,14-17).

Мир, само дубоки и искрени унутрашњи мир, који је плод поверења, а не ревност, је једино што нас доводи до чистог и беспрекорног срца, до срца у коме се једино може настанити новорођени Господ. Јер, по речима светог Исака Сирина: Ако би ревност била прикладна за исправљање човечанства, зашто се Реч Божја облачи у тело, користећи благост и понизност како би свет вратио свом Оцу?

Управо је поверење довело мудраце до Детета, које се родило под витлејемском звездом! Поверењем су и они као и неуки пастири који следише песму анђела, искусили радост и мир! Но, ни мир, ни радост нису се дотакли срца Ирода и оних који су желели да униште то Дете. Јер свака зла намера и злоба унишатва поверење и зато је неспојива са унутрашњим миром. Они који немају поверења, немају ни вере! Такви само сеју семе раздора и зла, безумно покушавајући да понизе и осуде људе и народе.

Мајка Црква нас данас позива да се сретнемо са Христом који нам долази са неба. А шта свако од нас може учинити да би га срео? Исто оно што и мудраци и пастири, а не оно што чини Ирод и њему слични моћници, а заправо безумници овог света. Богомладенац нас позива да се уздигнемо поткрепљени вером, вером која је данас, као и увек изазов, изазов поверења. Што је веће поверење, стварнији је лични однос са Христом, а веће је и шире наше срце које доводи до поверења у нашим породицама и заједницама и свему што је људско у свету. Јер једино Црква чини Христа заједницом. Никад удаљена, никада правдалачка, ослобођена силе, једино Црква може пружити светлост витлејемске звезде која обасјава наша људска срца.

Уз жарку очинску жељу да нам свима Отац небесни подари благословено Ново лето спасења у коме ће сва земља да пева, нову годину међусобне љубави, мира и поверења, призивамо на све вас благослов и љубав Његову те вам честитамо велики празник Христовог рођења сверадосним Божићним поздравом:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Дано у Сиднеју, о Божићу 2012. године.

Ваш искрени молитвеник пред колевком Богомладенца Христа,+ИРИНЕЈ

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске

Христос се роди!

Ваистину се роди!

У свјетлости Христовог рођења, браћо, сагледавамо себе и свијет око себе: видимо устројство свијета, устројство и поредак људске природе, као и коначни циљ, како човјека и људске заједнице, тако и свега постојећег, и начина на који све што јесте постоји. Заиста је, као што пјевамо на Божић „Рождеством Христа Бога нашега, засијала свијету свјетлост знања и вјечне истине.“ Знање које стичемо на основу проучавања творевине Божије и себе самих, тј. природно знање, тек у свјетлости Христа Богомладенца, који је једини могао рећи за себе да је Он „свјетлост свијета“ – „свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет“ (Јн. 1, 9), постаје истинско и пуно знање. У њему је не само пуноћа знања, него и пуноћа постојања свијета и човјека. У тој свјетлости познајемо да је „кроз њега све постало“ (Јн. 1, 3) и да је све призвано да „познањем Сина Божијега“, узраста „у човјека савршена, у (безмјерну) мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). У тој свјетлости познајемо да је све постојеће плод љубави Божије, „љубави Христове која превазилази разум“, створено не да би остало оно што јесте по природи него да би се „испунило сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19-20).

Та љубав Божија и са њоме слобода од смрти, ништавила и пролазности уткана је у људску природу самим начином на који је Бог створио човјека, мушко и женско, саздавши га од праха земаљскога и задахнувши дахом живота, створивши га по своме лику и подобију (ср. Пост. 1, 26; 2, 7). То значи: човјек је биће створено слободом Божијом, за слободу, а не за робовање, да на богоподобан начин господари собом, својом природом и природом око себе. И као што прво рођење човјеково није било „од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1, 13), тако је и Рођење Христово, као пуноћа откривења и даривања Љубави Божије, рођење пуног и савршеног човјека, било рођење „од Пресвете Дјеве и Духа Светога.“ Тиме Он онима који га примају и који вјерују у име Његово „даде власт да буду дјеца Божија“ (Јн. 1, 12), Он, Јединородни Син Божији, у коме „бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима“ (Јн. 1, 4).

За стицање тог и таквог вјечног живота, Бог је дао својим благословом моћ рађања људској природи, али рађања за вјечни живот, а не за смрт; рађања за слободу дјеце Божије, а не за робовање пролазним стихијама овог свијета. Човјек својим стварањем и рађањем, обасјаним силом свјетлости Христовог рођења, не прима „духа ропства“ него „Духа усиновљења“ Богу, јер „које води Дух Божији“, они су синови Божији“ (Рм. 8, 14-15). Као такав човјек је биће не само сâмо рађано за слободу и за задобијање слободе, него и биће призвано да сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 21). Сагледавајући свјетлошћу Христовог рођења, начина и смисла рађања, сâмо човјеково постојање и рађање, као и законе човјекове природе, њихову циљност и смисаоност, Црква Божија Христова је осмислила и осмишљава све оно што јесте човјек и што је уграђено у људско биће. Тако је Црква и зов узајамне привлачности међу створењима, уграђен у њихову природу, тј. оно што представља „дјетородни нагон“ у људској природи, освјетлила и осмислила светошћу божанског призива на усавршавање, на ново рађање и пуноћу постојања у тајни сверодне вјечне божанске Љубави. Тако схваћена природа човјекова и њени закони нијесу мјера и коначни циљ човјековог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, представља квасац за узајамно усавршавање у љубави Божијој тајном брака и узрастање пуноћом Божијом, за рађање и умножавање рода људског. Са тог разлога за Цркву Божију брак није просто биолошко парење мушког и женског и задовољење бесловесне похоте него светиња остваривања њиховог јединства, подвигом христолике љубави и рађањем нових боголиких бића и тиме „испуњење сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19) човјека и свеукупне творевине Божије. Зато у светињи брака и „оставља човјек оца и матер своју и присаједињује се жени својој“, да би двоје постало „једно тијело“ (=биће), на начин јединства оствареног у тајни односа Христа и Тијела Његовог – Цркве (ср. Еф. 5, 31-32). Као и постанак првог човјека, као и Христово рођење, ни ово рађање у светињи брака, није рађање по тијелу (тијело је само „квасац“ за њега) него „по Духу“, пошто Дух Божији живи у онима који рађају и који се рађају (ср. Рм. 8, 9). И пошто тијело рађа не својом силом него силом благог слова – благослова Божијег у њега једном за свагда уграђеног. Па као што Христово рођење није било „од крви, ни од жеље тјелесне“ (Јн. 1, 13), него од Духа Светога и цјеломудрене Дјеве Богородице, тако се и у Цркви рађа кроз светињу брака (гдје су двоје „помоћници“ једно другом на путу за Царство небеско), али и кроз богородичинску дјевственост оних који цјелосно безбрачно приносе себе Христу Богу на дар (=монаси и монахиње).

Свјетлошћу Христовог рођења, којим се „побјеђује поредак природе“ поимамо још једну велику истину: Свеукупна природа очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотробљена од човјека. Отуда, сва људска цивилизација и култура, све што је човјек истински добро урадио и створио, представља управо укроћивање, усавршавање, преобликовање природе, њено ослобађање од нужности и остваривање њених богоданих могућности. Свим тим се сама творевина ослобађа од „робовања пропадљивости“. Зато и она „жарким ишчекивањем… очекује да се јаве Синови Божији“, помажући и сама остваривање „слободе славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 19-21).

Ако то важи за природу уопште, утолико више важи за човјека и његову природу. Човјек је, заиста, по природи гладно и жедно биће: потреба за хљебом и жеђ за љубављу – заједницом представљају два егзистенцијална „нагона“ у човјеку. Но, потреба за храном и земаљским хљебом тек онда задобија прави смисао када се освешта Хљебом Живота вјечнога. То исто важи и за дјетородни нагон, звани и полни нагон којим се пројављује жеђ за љубављу и заједништвом. Црква од памтивијека, као дубоки зналац људске природе, укроћује, преображава, васпитава оба ова нагона са циљем да им оствари дубљи циљ и смисао, како би се човјек ослободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега – од робовања смрти и пролазности. Тако нам пост и уздржање у храни, откривају светињу хљеба и спречавају злоупотребу природе у нама и око нас, ослобађајући нас од робовања законима природе и стицањем слободе дјеце Божије. С друге стране, томе истоме води укроћивање и господарење полним нагоном, његово ослобађање од бесловесности и усмјеравање на плодност и родност, на богодану употребу, којим се задобија не просто пролазна љубав и тјелесно општење с другим бићем, него слобода вјечне божанске Љубави и бесмртног заједништва у њедрима Живога Бога Љубави. Све што постоји, постоји да би постало савршеније и да би донијело плода. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. Управо због задобијања истинске слободе људског бића и (духовне и тјелесне) плодности човјековог постојања Црква Христова непрекидно позива на укроћење и господарење људским нагонима, на њихову богодану употребу, у право вријеме и за остварење правих циљева њихове утканости у човјекову природу. Зато она постојано призива на уздржање од полних односа, како прије брака, тако и мимо брака, као и на цјеломудреност у самом браку. Утолико прије се Црква свим својим бићем и свједочењем противи противприродном, бесловесном и јаловом распаљивању мушког на мушко и женског на женско. Разлог за то је укратко сажео Апостол Павле у следећим ријечима: „Не варајте се“, каже он, „ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10). Христов позив на промјену ума (покајање) и на Царство Божије, представља позив на истинску бесмртну слободу људског бића и на подвиг човјековог ослобађања од свега онога што човјека поробљујући лишава вјечног бића и неразориве заједнице богочовјечанске Љубави, што и јесте – Царство Божије.

У свјетлости те духовне слободе која рађа живот и позива на Царство Божије, утемељене Христовим рођењем, савремена тзв. „сексуална револуција“ – заиста представља „уништење слободе у име слободе“ (Габријела Куби). Данашња „сексуална слобода“ води ка поробљавању човјека сексуалним нагонима. Ми живимо у времену револуције и афирмације нагонског тоталитаризма, времену заборава „закона Духа Живота“, кроз обоготворење „закона гријеха и смрти“ (цр. Рм. 8, 2). Сверелигијско искуство човјечанства, које је коначно открило своју дубину и остварило своју пуноћу у хришћанском подвижничком живљењу „не по тијелу и него по Духу“ (Рм. 8, 9), по Духу Божијем „који живи у нама“ и који је Дух преображене слободе а не дух ропства и робовања слијепој бесловесној нагоности, која води човјека хаосу, смрти и ништавилу – то искуство се у наше доба све више презире као „мрачњаштво“ и свјесно одбацује у име тзв. сексуалних слобода и „родних“ права. Ова револуција новог (прастарог) паганског тоталитаризма обесмишљује освештану светињу брака, разара породицу, укида моногамију, у име индивидуалног полног задовољства претвара материну утробу из радионице живота у радионицу смрти, легализује све сексуалне изопачености, од содомије до педерастије. Све се више чак и у образовању форсира рани разврат и сексуалност без обзира на опште људско искуство колико је погубна за човјеково здравље превремена употреба било чега незрелога и непреврелога. Свима је познато колико буђење ране сексуалности штети дјеци и омладини, доводећи до раних трудноћа и абортуса, доприносећи ширењу полно преносивих болести, остављајући дубоке емотивне ожиљке, онеспособљујући младо створење за истинску љубав и везаност, за поштовање своје личности и непоновљивости личности другога. Данас су мејнстрим и уопште савремени ТВ и други медији постали глобални тровачи и играчи у ширењу ове тоталитарне заразе на начин без преседана у историји. Порнографија и све њене настраности од хомосексуализма до педофилије постали су бизнис који се мјери милијардама. Последњих четрдесетак година она се експлозивно проширила и доспјела до најзабаченијег кутка земље. Тврди се да је тридесет пет посто свих преузимања на интернету порнографија, док најбрже расте тржиште са дјечјим порнографским филмовима. Говори се да се ради најмање о око два милиона дјеце која се нуде на интернету или су приказана у сексуалном насиљу. Овај духовни отров његовања разврата и свих полних настраности од малих ногу неупоредиво је заразнији и дугорочно опаснији за цјелосно људско здравље од било какве дроге или затроване хране.

Ова пак „глобална сексуална револуција“ утолико је демонскија и опаснија уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским средствима које финансирају те наводно квалитативно нове образовне установе са „научним стручњацима“ на челу, уствари добро плаћеним активистима овог новог глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма. Посебно је корисно овдје подсјетити се на књигу „Секс и култура“ чувеног енглеског антрополога Ј.Д. Унвина, штампану тридесетих година прошлог вијека. Унвин је наиме проучавањем различитих култура већ тада запазио да високе културе настају и постоје само ондје гдје је постојао и био развијен високи морал. Када једно друштво, цивилизација, напусти здрава морална правила живљења, након само неколико генерација оно пропада и нестаје са свјетске историјске позорнице. Огледнута у огледалу овог антрополошког искуства, потврђеног свом историјом човјечанства, ова данашња „глобална културна револуција“ несумњиво је антихришћанска и као таква затрована неизљечивим поривом самоуништења и самоубилаштва.

Тјелесно мудровање рађа смрт а духовна мудрост рађа живот: то је знање које смо задобили „кад је дошла пуноћа времена и Бог послао Сина својега, који се роди од жене… да искупи оне који су под законом“ и ослободи „поробљене стихијама свијета“ да би „примили усиновљење“ (Гал. 4, 3-5). Тако, Христовим рођењем, више нијесмо робови, него синови, а ако смо синови, онда смо и насљедници Божији кроз Христа, пошто Дух Божији живи у нама (Гал. 4, 7; Рм. 8, 9). „А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога“, зар се смијемо враћати, бар ми Хришћани, „на слабе и биједне стихије“ и поново постати робови пропадљивости и ништавила?! (ср. Рм. 8, 21; Гал. 4, 9) Зато за разлику од оних који „не знају Бога и зато робују боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8), ми Хришћани, просвећени свјетлошћу знања и истине и „ослобођени од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 21), сверадосно се поздрављамо:

Мир Божији! Христос се роди!

Благословен вијенац Нове године Господње!

С љубављу у Христу Ваш молитвеник,

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

+Амфилохије

Истакао је да СПЦ има једнако добре односе са бискупом дубровачким и мостарским, с многим римокатоличким свештеницима, с муфтијом и многим имамима.

"Односи су одлични. Чини ми се да су, без претјеривања, за примјер и похвалу", навео је владика Григорије.

Истакао је да треба вољети Косово љубављу која не умире, а то је божанска љубав.

НН: Испред нас је још један празник Христовог рођења као симбол мира. Којим путем Срби да иду како би пронашли мир?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Ако гледамо кроз свјетлост Христовог рођења, можемо да научимо како љепота, радост, доброта и топлина у једном трену поражавају и поништавају сваку муку и сваку тугу. Зато не треба гледати на године иза нас с песимизмом већ с вјером и надом у побједу добра.

НН: Која је Ваша божићна порука вјерујућем народу?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: У мени Божић увијек буди исте осјећаје - помирења, заједнице, радости, породице и топлог струјања божанске љубави кроз овај свијет, која може да загрије сваки дом и свако срце, оживљујући их за живот и радост.

НН: Годину дана је како сте у Мостару. Какво је стање и како живе Срби у том граду?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Срби у Мостару све више живе управо с надом о којој сам малочас говорио. То нас радује, али позива и на опрезност и одговорност. Њихова нада не треба да буде изневјерена, али треба их увијек учити, како би рекао Његош, да се надају у Бога и у своје руке.

НН: Вријеме је показало да је суживот и у Требињу и у Мостару могућ. Какав је тренутни однос СПЦ с Римокатоличком црквом и Исламском заједницом на овим просторима?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Односи су одлични. Чини ми се да су, без претјеривања, за примјер и похвалу. Имамо једнако добре односе с бискупом дубровачким и мостарским, с многим римокатоличким свештеницима, с муфтијом и многим имамима. Разговарамо с највећом одговорношћу за наше заједнице.

НН: Ви сте често и у Требињу, односно источном дијелу Херцеговине, за чија сте будућа покољења и прошлог љета организовали донаторску вечеру за Фонд "Свети Вукашин". Да ли се тај фонд још пуни?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: То је нешто најљепше што нам се десило у прошлој години. Ми смо се мало потрудили, а Господ и добри људи су нам помогли изобилно у тој намјери. Као што сте поменули, било је донаторско вече за Преображење, а потом су и неке херцеговачке породице које живе изван Херцеговине дале велике прилоге и допринос овој фондацији. Свака мајка која роди треће, четврто, пето или више дјеце редовно добија мјесечну помоћ од Фондације. Надамо се већ до сљедећег Преображења резултатима који ће обрадовати наш народ у Херцеговини.

НН: Како Срби могу задржати Косово?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Овдје се не бих сложио с Његошем да је надање наше закопано на Косову него да је управо на Косову наше надање на испиту. Постоји узречица да нада посљедња умире. Али, постоји нешто много важније од тога - то је истина да љубав никада не умире. Треба волети Косово љубављу која не умире, а то је божанска љубав.

Весна Дука/Независне новине

Радујте се, праведни, кличите небеса,

Играјте горе јер Христос се роди...

(стихира на божићном јутрењу, глас четврти)

Божић нам доноси радосну и дивну вест да је вечни Син Божји постао Човек, Богочовек Исус Христос. Оваплоћењем Његовим испунило се пророштво пророка Исаије: Ето, Девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог (Мт 1, 23; Ис 7, 14). Од тог дана, па до краја века, Бог је са нама и ми смо Божји. Син Божји је сишао на земљу, а човек се успео на небо. Све се сјединило. Анђели са људима певају, а људи учествују у анђелском животу. Свети Јован Златоуст назива Божић мајком свих празника и, дивећи се Рођењу Божјем као чудесној тајни, прославља га говорећи: „Гледам чудновату тајну. Гласове пастирâ чујем у ушима својим. Анђели певају, арханђели поју, серафими славослове, сви празнују гледајући Бога на земљи, а човека на небесима. Бога, Који се на небесима налази, гледају као Онога Који је Узрочник Свог силаска на земљу. Човека, који је на земљи, гледају како се човекољубљем Божјим нађе на небу.“ Бестелесни Бог узима тело, Невидљиви бива видљив, Онај Коме нико не могаше да се приближи постаје опипљив, Безвремени добија почетак, Син Божји постаје Син човечји. Ово јављање Божје у нашем свету и у нашем животу почетак је нашег сопственог уласка у свет Божји. Дакле, смисао Божића јесте у томе да је Бог дошао људима како би се они приближили Њему.

Говорећи о јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, свети Григорије Богослов са побожним чуђењем каже: „Колико је дивљења достојно ово сједињење Бога са човеком! Какво је то чудесно сједињење! Онај Који јесте ствара се. Онај Који богати друге сиромашан постаје. Онај Који је пунотан испражњава се. Он се испражњава од славе Своје да бих ја окусио од пуноће Његове.“ Унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао човеку, не би човек могао да дође Богу. Без унижења Исуса Христа не би било могуће да се оствари обожење човека (Флп 2, 6-8).

Смирењем и унижењем себе изражава се највећа љубав. Онај ко љуби занемарује самога себе и даје се другом. Устима светог Златоуста Христос говори сваком од нас: „Тебе ради, дете моје, осиромаших, избивен бих, унизих се од славе моје. Оставих Оца и дођох ка теби који ме мрзиш и одбацујеш. Дотрчах ка теби да те учиним својим. Тебе са самим собом сјединих. И горе на небесима тебе имам и доле на земљи сједињен сам са тобом.“ Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распростреше по земљи, небеско се са земаљским сједини. Анђели и људи заједно прослављају заједничкога Господа, Оца нашега небеског. Човек почиње да се нада Васкрсењу. Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровано је безграничним снисхођењем божанског човекољубља које учини ово велико чудо – дође Бог у наш свет.

Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог?

На Његову љубав ми најчешће одговарамо својом незахвалношћу јер Га својим начином живота вероватно више жалостимо него што Га радујемо. А наше хладне душе, тела и срца ништа тако не загрева као љубав Божја зато што је Бог љубав (1. Јн 4, 16). Ко је од љубави отуђен, отуђен је од Бога Који се само љубављу усељава у човека. Не мислимо само на небеску стварност већ и на земаљску. Када се снага љубави толико манифестује у нашим људским односима, како ли је тек кад Бог загрли човека, кад га прими у Своје наручје? Када се Бог усели у човека, у човеково срце и у човеков ум, можемо ли појмити радост сусретања са Лицем Бога Живога? Кад је толика радост када се сретнемо ми, пролазни људи, једни са другима и када гледамо лице један другога, колика ли је радост Бога видети, са Богом се срести? А ово је Дан у којем смо се са Богом срели, у којем смо Бога видели и Бога примили.

На Божић је дошао Бог, уселио се у нас, да би нас научио како да једни друге загрлимо, једни другима опростимо. Бог је нама опростио, како да се ми усудимо да једни другима не опростимо? Нема тога зла које нам неко може нанети, а да би оно могло надвладати добро овог Божића и да би могло надјачати у нама спремност на опроштај. Зато, волимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца, Сина и Духа Светога, Бога љубави! Љубимо једни друге љубављу којом нас је Бог заволео пре настанка света, љубављу којом нас љуби у Сину Свом Љубљеном! Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи, свему се нада (1. Кор 13, 7)! Имајмо на уму да се та љубав простире на целокупну природу око нас, којом нас Бог дарује, храни и радује! Чувајмо своје и њено здравље и лепоту! Не заборавимо да Долазак Сина Божјег у свет има космички значај! Преко тог Догађаја спасавају се од смрти не само људи него и читава Божја творевина. Славећи Божић, децо наша духовна, ми увек изнова подсећамо сами себе и једни друге на неизрециву и свепрожимајућу божанску љубав и прослављамо љубав којом нас је Бог заволео пре него што ми заволесмо Њега и којом нас вечно воли.

Поред љубави, која је свеза савршенства (Кол 3, 14), данас су нам преко потребни мир и добра воља. Зато у нашим срцима увек, а посебно о Божићу, треба да одјекује анђеоска песма: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк 2, 14). Ова божићна порука, браћо и сестре, садржи у себи три велике истине и на овим речима се, као на три камена темељца, заснива начин, смисао и коначни циљ људског живота.

Прва истина јесте позив човеку да прославља Бога. Славити Бога може само онај ко је открио најдубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као Творцу, Промислитељу и Дародавцу свих добара, то је већа човекова радост живота, то је већа и његова спремност да слави Бога.

Друга истина јесте мир на земљи. Миротворство је Божје својство. Њиме човек постаје син Божји, по речи Христовој: Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим звати! (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе могу наћи мир у својој души; једино такви људи су истински миротворци. Њима је мир у срцу и на језику. Иначе, онима који се не помире са Богом и људима у уму и у срцу, мир може бити на језику, али у срцу су им мржња и рат. Што је више Бога у срцима људи, то је више мира на земљи. Што је мање тога богатства, то је више отимања за земаљском влашћу и богатством, више себичног немира, отимања једних од других.

Трећа истина јесте добра воља међу људима као темељ људског заједништва. Тамо где се роди мир, наступа добра и блага воља међу људима. Добра воља се рађа из љубави, из богољубља и човекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца, јер истинска љубав ништа не тражи за себе.

Живимо у времену у коме су ове вредности – хришћанске и, верујемо, вечне – обезвређене и запостављене. Духовна криза оставља страшне последице по међуљудске односе. Поново не говори брат са братом, син са оцем, кум са кумом, сусед са суседом. Разлога и оправдања, смислених и бесмислених, као и увек, има на претек. Питамо се: зар је могуће да нас толико помрачују наше властољубље и самољубље да нам све овосветско буде драгоценије од оца, мајке, брата, сестре, кума, суседа, ближњега? Наше време је одавно време потресâ, социјалне несигурности и отуђења. Живимо у времену у коме је све на продају, у коме се тргује свим и свачим, па и истинском слободом и људским достојанством. Овоземаљска правда и право не јемче нам право на своје, па ни на живот онде где постојимо од када постојимо. Да ли се, уосталом, правда моћникâ овога света икада другачије испољавала? Да ли је ово први пут у историји да судије заборављају речи премудрог Соломона: Ко оправда кривога и ко суди правога, обојица су гад пред Богом (ПрС 11, 6)?

Али зато што је време такво какво јесте, због тога што је оно такво откако је греха и што ће такво бити док је зла у свету, Божић нам долази као мелем на рану, као најдубља утеха, која од Бога долази и којом нас Он ослобађа од туге и враћа нам поверење у Његову правду и Његову истину. Божић нам враћа поверење и у људску доброту и љубав и буди наду да она не само може да засија у срцима људским већ и да се може, милошћу Божјом, пројавити и кроз људске институције, упркос осионости силникâ овога света и века.

Божић је Дан утехе и наде за све избегле и изгнане, па и за све оне из рода нашега који једу горки изгнанички хлеб. Не тугујте и не очајавајте, децо наша духовна, сетите се да је највећи и најпознатији Изгнаник у роду људском био нико други до Богомладенац Витлејемски! Са Њим су Пресвета Богородица и праведни Јосиф, чим је дошао у овај свет, морали да беже из Земље обећане у Земљу ропства.

Божић је Дан радости и за народ Светога Саве, расут вољно и невољно по свим меридијанима од Европе до Америке и Аустралије. Очински бринући, позивамо вас да не заборавите своју православну веру и свој језик, да не заборавите богомоље и гробове својих предака, да не заборавите своје светосавске корене који су овде у овој земљи Божјој која се Србијом зове и у другим крајевима који су вековна постојбина Србинова.

Божић је Дан којим почиње и Васкрсење, а Васкрсења не бива без страдања, страдална децо наша на Косову и Метохији! Знајте, запамтите и научите децу своју да би они научили децу своју (5. Мој 6, 6-9) да је изгнани јеврејски народ скоро двадесет векова чекао дан повратка земљи отаца својих, а српски народ пет векова чекао ослобођење Старе Србије. Поучени речима Псалмопојца (Пс 137, 3), и ми ускликнимо: Ако заборавим тебе, Косово, и тебе, Метохијо, нека ме заборави десница моја! Помоливши се Богу на стоту годишњицу ослобођења Косова и Метохије 1912. године, положимо и сада наду на Господа!

Божић је Дан у којем смо ослобођени од оковâ греха, смрти и сатане, а овогодишњи Божић славимо пред почетак свечаног обележавања 1700-годишњице Миланског едикта којим је свети цар Константин хришћанима дао слободу и право да Христа слободно прослављају. Нажалост, у овој јубиларној години слободе хришћанског исповедања вере управо та слобода ускраћена је нашој браћи и сестрама припадницима Охридске Архиепископије, чијег Поглавара, архиепископа Јована, држе заточеног у тамници они који већ више деценија не дозвољавају да ризу Христову, безбожном руком раздерану, поново саставимо. У овом дану, када се земља радује са небом, упућујемо речи љубави, утехе и охрабрења деци Охридске Архиепископије, на челу са њеним Предстојатељем и Светим Синодом.

Осећајући све тешкоће и невоље у којима се налазимо данас и мутне облаке који су сe наднели над наш мученички и страдални народ, поучени овим великим Даном, ми вас, децо наша духовна, позивамо да останете у вери Христовој и вери наших светих предака. Знајмо, расте ли вера наша у Богомладенца Христа, истовремено расте и љубав наша према Њему и ближњима. Јер, вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства, богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој према Њему. Само су људи велике вере укорењени и утемељени у љубави, јер је љубав Божја свела Бога на земљу, што је и порука Божића који данас славимо.

Бог је сишао са неба на овај свети Дан да би нас из прашине дигао изнад сваког неба и изнад сваке земаљске тајне. Ово је наша радост, наше весеље и наша утеха које нам даје Божић. И због тога вас на овај благи Дан, децо наша духовна, позивамо да се саберете у Цркви која је Тело Христово, на светој Литургији у којој нам се даје Христос, јер изван Цркве нема спасења, јер изван Цркве нема Спаситеља. Радосно вас позивамо, враћајте се Богу Живом! Благо нама када се Богу враћамо! А коме бисмо другоме ако не Богу? И када бисмо се вратили ако не у ове божићне дане? Нека је благословен овај свети Дан и ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи!

Мир Божји – Христос се роди!

Ваистину се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2012. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки,

митрополит београдско-карловачки

и патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ липљански ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Београд, 04.01.2013.

У разговору за “24 сата” отац Гаврило каже да је у свет информатике ушао по послушању и благослову свог надлежног владике митрополита Јована који је саветовао да манастир набави компјутер. И тако је почело од издавања духовних листића и манастирског часописа, преко сајта, покренута је виртуелна духовну трибину, а потом и директна комуникација са саговорницима путем скајпа. Од тих разговора су касније настале две књиге „Духовни разговори“.

- На крају сам отворио и профил на Фејсбуку, и још покренуо интернет Радио Благовести, који се емитује 24 часа - објашњава отац.

Он каже да немају сви у нашој цркви исто мишљење о потреби да духовна лица буду присутна на интернету, има још сумњичавости и зазирања од тога. Али, он нема дилему:

- Стање у нашем верном народу је такво да је, уз мисионарење, неопходна и „унутрашња мисија“, рад на верском просвећивању и подизању црквене свести. А могућности које за то пружа интернет су велике.

О раширеном ставу да интернет отуђује отац Гавило каже да је питање отуђености сложеније и оно није дошло с интернетом.

- То је феномен модерног времена, и ту се у ствари ради о једној врсти духовне оболелости. Интернет је тај већ постојећи проблем само изоштрио и продубио. Све док једни у другима не будемо видели човекову суштину, а то је обличје Божје, управо лик Божји који свако од нас носи, бићемо отуђени и међусобно и од самих себе. Изгубили смо свест о истинској димензији човека и о његовом високом призвању, о сили љубави и доброте, верности и милостивости, а циљ црквене мисије, па и на интернету, јесте да поново нађе и обнавља ту изгубљену свест - поручује игуман Гаврило.

Савети поводом Божића

РАДОСТ - У наш људски свет, ради нас, долази Син Божји као тек рођено детешце. Ако је у нама још остало нешто детиње, осетићемо радост због Божића. Чудесна тајна Рождества Христовог се може осетити срцем - Бог је с нама, није нас оставио. Кроз радост ће нам доћи нада, кроз наду добра воља. А имајући њу, можемо се обновити и као појединци и као народ. Читаоцима Вашег листа желим срећан Божић и много радости, наде и добре воље у новој години”, каже за “24 сата” игуман Гаврило.

24 сата