У препуној сали Вазнесењске цркве књигу су представили

Преосвећени Епископ хвостански г. Атанасије, протојереј-ставрофор проф.

др Радомир Поповић и проф. Предраг Миодраг.

- Ова књига не велика по обиму, али велика по садржају чини част и

радост престоном граду, јер се први пут представља кратко житије и дело

мученика Ермила и Стратоника и преподобног Јустина Ћелијског, као и

њихове службе, истакао је Градимир Станић, управитељ Издавачке

фондације. Житије и службе ове тројице богољубаца - двојице мученика и

једног преподобног - представљено је уочи празника посвећеног светим

Ермилу и Стратонику.

Епископ хвостански Атанасије је посебно похвалио књигу због језика: -

Службе овим светитељима су на црквено словенском језику, а њихов аутор

је Рус. Иако су данас службе преведене на српски, употребом

црквенословенског језика одржава се свеправославно биће и дух

православни. Једно смо тело и једна душа.

- Поносни смо на ово дело, јер смо хтели да покажемо да наш

првопрестолни град Београд, антички Сингидунум, има хришћанство

апостолске старине, истакао је проф. др Радомир Поповић.

Гробница првомученика ђакона Ермила и војника Сратоника, налази се у

Брестовику код Гроцке и ово је прилика да се обнови култ и поштовање

ових светитеља који су пострадали за веру после Миланског едикта.

Истраживачи се слажу да је то било или 315. или 316. године. Наши су

археолози још крајем 19. века идентификовали место њиховог погреба на

сеоском гробљу у Брестовику. Са благословом Његове Светости Патријарха

српског. г. Иринеја биће обновљено ово место где ће се неколико пута

годишње вршити богослужење.

О самим службама, уз појање делова на црквенословенском језику, проф.

Предраг Миодраг је говорио о раду на овој књизи, из визуре песничке и

визуре појачке, али и о томе како се уопште дошло до записа ових служби

на црквенословенском језику.

- Наша је обавеза да мученике београдске не заборавимо као хришћани и

као потомци оних који су некада давно живели и исповедили хришћанску

веру у много тежим околностима него што су околности у којима ми живимо,

истакао је проф. Радомир Поповић, испред издавача Академије Српске

Православне Цркве за уметности и консервацију и најавио икону

првомученика Ермила и Стратоника које ће студенти ове академије

иконописати.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

„Све што радим чиним из захвалности према деци“: Отац Хаџи Владимир Димитрић | Фото: Небојша Марковић

Наиме, они сами долазе у цркву на литургију, брину о божјој кући, пале кандила... А да им се захвали на брижном односу, отац Владимир им прави компјутерски центар са интернетом, видео-пројектором и библиотеком.

Храм доживљавају као свој дом: Парох и његови помагачи | Фото: Небојша Марковић

Помаже и Дачићево кумче

Сузана Мијатовић (13), једна од 10 браће и сестара породице Мијатовић, којима је пре пет година пемијер Ивица Дачић кумовао, свако јутро у цркву доноси цвеће и с децом откључава порту.

- То радим јер волим и никоме од нас деце која долазимо у цркву то не представља обавезу, већ радост! Ту радо проводимо време, а отац Влада се према нама понаша као према својој деци - каже Сузана.

- Све што радим, чиним из захвалности према деци која храм доживљавају као свој дом. Никада, за осам година, откако постоји црква, нисам је ја отворио. Они је откључавају, пале свеће и сваког јутра доносе свеже цвеће. На њихову љубав одговарам на једини могући начин.

Уз помоћ добрих људи направили смо игралиште да деца после школе и у време одмора могу да се играју, оспособили смо кошаркашки и фудбалски терен с трибинама. А сада желим да им направим центар где ће имати компјутере и интернет, где ће учити стране језике, читати књиге и играти се - прича за „Ало!“ отац Владимир, који се с породицом пре осам година доселио у срце Мачве, на пола пута између Сремске Митровице и Шапца. И док се сви верски објекти махом ограђују због безбедности, отац Владимир није дозволио да се ставља ограда између школе и цркве.

Фонд за књиге, представе и концерте

Отац Хаџи Владимир Димитрић каже и да деца из села имају свој фонд с којим могу да располажу и сами да одлуче за шта ће новац потрошити. Разлог оснивања је потреба да деца себи могу приуштити карте за представе, концерте или за неке друге заједничке циљеве. Сви који желе да им помогну могу то урадити уплатом на жиро-рачун Поштанске штедионице 200-2362310101882-60 или доставом грађевинског материјала и књига на адресу цркве - Улица краља Петра 4, 15356 Мачвански Метковић.

- На тај начин деца могу да дођу кад хоће и да оду када желе. Имам 80 овоземаљских анђела на свакој литургији, чак и онда када се уље у кандилу од великог минуса заледи - поносан је на своје вернике наш саговорник. Отац Влада, како га мештани у селу зову, каже да ће у оквиру порте да прави и летњиковац како би деца преко лета могла да имају и ликовну колонију.

- Обичај нам је да свако добро дело, сваки поклоњени динар, наградимо дечјим цртежом. Та врста захвалности код људи има посебно место и они њихове радове с радошћу чувају. Посебно ме радује што је овај пројекат, који смо започели ми овде у нашем малом месту, препознат од стране Министарства за спорт и омладину. Имао сам састанак с Ненадом Боровчанином, државним секретаром за омладину, који нам је обећао да ће стати иза нашег пројекта и центра за децу. А да би све било по закону, регистровали смо и удружење грађана - наводи отац Влада и додаје да му је највећа жеља да и остале епархије препознају њихов пројекат.

Од Милинка „Мали принц“

Милинко Исаковић, човек који је путем друштвених мрежа покренуо људе доброг срца из целе Србије, одлучио је за Светог Саву да најмлађе у Мачванском Метковићу обрадује књигом „Мали принц“.

- Оно што је он урадио је немерљиво. Пробудио је у људима љубав према човеку. Без њега ми данас не бисмо могли да урадимо ни пола овог посла. Захваљујући Милинку, свако дете је добило књигу „Мали принц“, што ће бити и прва књига у њиховој библиотеци - каже отац Влада.

Извор: АЛО

Турски војници и остали башибозук масовно су силовали Јерменке. Обешчашћено је тако на десетине хиљада жена. После иживљавања понижене Јерменке су клали, а онда им одсецали главе и набијали их на коље поред већ постављених мушких глава. На свим јавним местима, широм Османлијске империје, на раскршћима и трговима могло се видети коље пободено у земљу на чијем су врху биле одсечене јерменске главе.

Јермени су народ који је први на свету на својој историјској судбини искусио највећи могући злочин – покушај потпуног истребљења. Геноцидни двадесети век најавио се у Турској која је у Западној Јерменији побила близу два милиона Јермена, разорила њихова станишта и светилишта и избрисала трагове њиховог миленијумског постојања. Злочин огромних размера изазвао је колективну живу рану у свести свих Јермена која се преноси са колена на колено, са нараштаја у нараштај. Осећају је сви Јермени, без обзира где живе – у Јерменији или у свету.

Постоје прворазредни историјски извори који сведоче да је у логору у Битлису одвојено хиљаду јерменске деце која су жива спаљена! За већину Турака, посебно за оне који су носили униформе, била је национална част убијати Јермене. Често су се сликали са масакрираним жртвама којима би претходно одрубили главе.

На неким фотографијама поред турских официра славодобитнички су стајали и немачки официри који су радили као инструктори у пријатељској, турској војсци, а испред њих су стајали унакажени јерменски лешеви. (Истоветне сцене могле су се видети у Босни на фотографијама муслиманских шехита који су се у лето 1992. године сликали са одубљеним главама српских војника).

‘Ко се још сећа геноцида над Јерменима!’‘

Та трагична равнодушност света дала је за право Турској да преко својих обавештајних служби припреми Азербејџанце да почетком 1988. године почине злочин у Сумгајиту, где је страдало више стотина Јермена. На исти начин Турска је припремала, а онда се и директно умешала у рат који је 1992. године избио у Босни и Херцеговини, стављајући се на страну босанских потурчењака. Њен верни савезник и у овим неделима опет је била Немачка.

Извор: Фејсбук

Иако се школска слава, Свети Сава, званично обележава 27. јануара, по

препоруци Министартсва просвете, већина школа у Србији празник школства

обележила је данас, а у Центру Сава одржана је свечана академија под

називом "Потомци Светог Саве".

Припремилa Наталија Синановић

Школску

славу као и претходних година, деценија и векова, славимо у свим

школама, у свим крајевима Србије, као и земљама и државама у којима наш

народ вековима живи и опстаје.

Министар просвете, науке и

технолошког развоја Жарко Обрадовић рекао је на академији да је Свети

Сава својим просветитељским радом усадио темеље цивилизације и људске

вредности које трају у морални код српског народа.

Обрадовић је

рекао да су дела и деловања Светог Саве ослонац и порука и данас када

водимо борбу за очување државног интегритета и националног идентитета.

"Само

светосавском међусобном слогом и јединством, превладавањем уских

страначких и других интереса за рачун нашег општег вишег, државног

инетреса, можемо у постојећим, врло комплексним околностима, постићи

оптималну меру у одбрани Косова и Метохије, у заштити наших сународника,

у јужној српској покрајини и очувању тамошњих наших светиња", поручио

је министар Обрадовић.

Обрадовић је рекао да је кључни мотив и главна сврха образовања борба за образовану, модерну, развијену и демократску Србију.

Ове

године највише признање Министарства просвете, Светосавску награду

понело је 20 ђака, студената, вртића, школа, факултета, новинара,

заслужних за развој образовања и васпитања у протеклој години.

"Овде

сам зато што свирам гитару и имам јако пуно награда првих места и ово

ми јако значи што сам добио награду", истакао је један од лауреата

Виктор Нађ из музичке школе Петар Коњовић у Београду.

Прича о

Светом Сави је најдужа прича коју прича српски народ. Та прича не стари,

нити се умара, и све што причамо, само су њена поглавља. Лик Светог

Саве дочарао је и глумац Танасије Узуновић.

Свечаној академији

присуствовали су премијер Ивица Дачић и српски министри, његова светост

патријарх Иринеј, изасланик председника Србије, представници верских

конфесија, Војске Србије, дипломатског кора, Српске академије наука и

уметности, ректори, декани, професори, учитељи, ђаци.

Извор: РТС

Окупљени архијереји су са тугом, неверицом и братским састрадањем примили извештај Преосвештеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија о таласу рушења гробаља, вандалскога скрнављења храмова и напада на преостале Србе и ретке повратнике на Косово и Метохију који се збивају ових дана у нашој јужној покрајини. По ко зна који пут, са горчином је констатовано да четрнаестогодишње међународно присуство на Косову и Метохији није донело ни прâво, ни европске стандарде, ни цивилизацију српским светињама и народу нити сигурност било коме, као и да безакоње и неправда неће донети добра никоме.

Други разлог заседања Светог Архијерејског Синода и Одбора за Косово и Метохију био је актуелни преговарачки процес између Републике Србије и самопрокламованих власти на Косову и Метохију уз посредовање Европске Уније. На седници је предочена усвојена Резолуција Народне скупштине Републике Србије о основним начелима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији и нарочито пажљиво је извршен увид у део Резолуције који се бави предлозима за статус Српске Православне Цркве. На основу тог увида размотриће се начин на који ће Свети Архијерејски Синод и Одбор за Косово и Метохију изразити свој став и своје предлоге, начелно уобличене на овој седници, у погледу ове Резолуције, односно оног њеног дела који говори о могућем положају Цркве у Покрајини.

У делатном старању за Цркву и њој нераздруживи народ, одлучено је да се наредна седница Светог Синода и Одбора за Косово и Метохију одржи 7. фебруара ове године у Призрену, седишту Епархије рашко–призренске.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Извор

У пратњи Принца Александра, унука Краља Петра II, јуче су на београдски аеродром Никола Тесла стигли посмртни остаци Краља Петра II, које су уз највише државне почасти дочекали Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар, Принцеза Катарина, Принц Петар, Принц Филип и Принц Александар, заједно са кћерком Принцезе Катарине Алисон, председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, саветник председника Републике проф. др Оливер Антић, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Атанасије, као и чланови Одбора за пренос посмртних остатака чланова Краљевске породице.

Посмртни остаци покојног Краља су затим уз почасну пратњу пренети до Краљевске капеле светог Андреја Првозваног поред Краљевског двора на Дедињу, док су му пошту одавали многобројни грађани дуж пута од београдског аеродрома до Краљевског двора. Ковчег са телом Краља је, прекривен српском заставом и краљевским регалијама, унет у капелу, где је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење Преосвећене Господе Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, хвостанског Атанасија и ремезијанског Андреја, служио помен Краљу, у присуству чланова Краљевске породице, премијера Србије Ивице Дачића, представника традиционалних Цркава и верских заједница, чланова саветодавних тела Круне и великог броја грађана Београда и Србије који су се окупили испред капеле.

После службе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у свом обраћању истакао: „Коначно смо дочекали овај тужно-радосни дан, дуго жељен и очекиван. Дан од историјског значаја за цео српски народ“.

Премијер Ивица Дачић се обратио присутнима и изразио задовољство у име Владе Србије и грађана Србије: „Данас присуствујемо првом у низу догађаја које смо планирали ове године, да тела наших владара вратимо у Србију. Без Карађорђеве лозе историја Србије готово да не би могла бити написана. Влада Србије учиниће све што је у њеној моћи да посмртни остаци других Карађорђевића буду враћени у нашу земљу“.

Проф. др Оливер Антић, саветник Председника Републике и члан Одбора за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић, истакао је: „Председник Репубике Србије Томислав Николић је поручио да је овде данас заједно са нама, иако се налази у раније планираној званичној посети страној држави. Једну земљу штите правда и традиција. Када се споје та два елемента, онда имамо сигурност државе и народа“.

На крају, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II, син Краља Петра II, одржао је дирљив говор: „Ово је веома емотиван дан за моју породицу и мене. Ово је дан када се остварио сан. Мој отац Краљ Петар је коначно код куће и ускоро ће бити са својим прецима на Опленцу. Желео бих посебно да се захвалим Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју што је овде данас и на свим његовим молитвама. Данас смо се окупили тужним поводом, пуним достојанства и историјског симболизма. Ове године се навршава деведесет година од рођења мога оца краља Петра II, као и седамдесет и две године како је услед инвазије нациста био присиљен да напусти своју вољену земљу и остатак живота проведе у егзилу. Мој отац је умро пре четрдесет и две године, сахрањен у далекој земљи, али окружен пријатељима и људима који су му били одани.

Много пута је причао о његовој жељи да се врати кући. Очигледно је толико времена морало да прође и толико историјских догађаја, како би историјска неправда била исправљена, и једна људска жеља била испуњена. Повратак у отаџбину је била највећа жеља мога оца, који је изнад свега волео своју земљу и свој народ. О томе је говорио често, сваки пут када бисмо нас двојица били заједно. Данас се коначно вратио у Србију, у земљу својих предака и својих сународника. Вратио се да би нама помогао да покушамо да разумемо сопствену историју, и да научимо да је поштујемо. Овим чином враћамо себи идентитет, јер како говори и изрека: „Ко себе не поштује, ни други га неће поштовати“. Данас, сви заједно са овога места шаљемо важну поруку свету: „Ова земља одаје почаст свима онима који су учествовали у стварању њене историје!“

Желим веома да се захвалим нашем председнику Србије господину Николићу и председнику Владе господину Дачићу, на овом заједничком подухвату, као и доприносу државног одбора за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице Карађорђевића. Захваљујем и свим члановима Владе на великој подршци. Специјалну захвалност дугујемо професору Оливеру Антићу на његовој личној иницијативи и ангажовању овим поводом.

Хвала свима који су били истрајни и помогли на овом путу. Вратили смо Краља у његову земљу. Добро дошао кући оче! Слава му!“.

Извор: royalfamily.org

СПЦ

Линак ка теми.

Ковчег са посмртим остацима Краља Петра II биће превежен уз почасну пратњу Гарде Војске Србије до Краљевског комплекса на Дедињу, где ће уз највише почасти бити положен у Краљевској капели светог Андреја Првозваног. Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј служиће помен покојном Краљу са почетком у 15 часова. Церемонији ће присуствовати верски лидери, чланови саветодавних тела Круне и друге високе званице.

Датум сахране на Опленцу биће одређен накнадно, у договору са Српском Православном Црквом, председником Србије г. Томиславом Николићем, Владом Републике Србије, и другим краљевским кућама.

Како преноси РТС, Влада Србије је септембра прошле године одлучила да се формира Организациони одбор за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић у породичну крипту цркве светог Ђорђа на Опленцу. За председника Одбора именован је председник Србије г. Томислав Николић.

Биографија Краља Петра II Карађорђевића

Краљ Петар II био је најстарији син Краља Александра I и Краљице Марије. Рођен је у Београду 6. септембра 1923. године. Образовање је започео у краљевском двору у Београду, после чега је уписао школу Сандроид у Енглеској, одакле се вратио после убиства свога оца у Марсељу 1934. године. Пошто је у време атентата Краљ Петар II имао само 11 година, краљевско управљање земљом пренето је на намесништво. Одлука Кнеза Павла да потпише уговор о ненападању са нацистичком Немачком на почетку Другог светског рата изазвала је жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара. Краљ Петар II је након што је Југославија окупирана заједно са Југословенском владом емигрирао прво у Грчку и Палестину, а затим у Египат. У јуну 1941. године у Лондону се придружио другим монарсима и лидерима европских држава који су избегли пред нацистичком окупацијом. Краљ Петар II није никада абдицирао. У изгнанству је прво живео у Лондону, а последње године живота провео је у Америци, где је после дуге и тешке болести умро 1970. године. Сахрањен је у ставропигијалном манастиру Светог Саве у Либертвилу, недалеко од Чикага у држави Илиноис.

Прошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора.

Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“.

Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште.

Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“

Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима.

Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији.

Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима.

Свети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас.

Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта.

Свако нека верује како му срце хоће! - овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи

18. Јануар 2013 - 8:57

Говор г. Томислава Николића, председника Републике Србије, на свечаности отварања године Миланског едикта

- Ниш, 17. јануар 2013. године -

Ваша Светости, поштовани представници верских заједница, чланови Владе Републике Србије, уважене екселенције, даме и господо, пријатељи.

По Евсевију, на победничком путу у Рим, одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска су угледали крст са натписом „Овим победи“!

Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао златни венац пободен на дршку, с монограмом од почетних слова Христовог имена.

А можда је, верујући Лактанцију, Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је и учинио. Упркос извесним разликама - код Евсевија се радило о застави и "Овим победи!" , а код Лактанција о штитовима и "У овом знаку ћеш победити" - суштина сна је истоветна.

Постоји и трећа верзија по којој је цар видео како се на ноћном небу формира крст од звезда.

Свеједно, у бици која се одиграла 28. октобра 312. године, Константин је однео велику победу. Недуго затим, Максимину Даји упутио је писмо у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Царства. Исте године, Константин је наложио да се врати заплењена имовина хришћана и њихове цркве.

У фебруару 313. године Константин Велики и његов зет и савладар Лициније, у Милану су постигли договор, или законски акт, Милански едикт о верској толеранцији.

Њиме је хришћанима дозвољено да слободно вероисповедају и да више не страхују од прогона који су обележила три претходна века.

"Одлучили смо да дозволимо хришћанима и свима другима слободу избора да следују веру коју би они желели; и да не треба апсолутно никоме одбијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана; и свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност – нека држе без икаквог узнемиравања".

Ово је део порука из Миланског едикта, својеврсног закона о равноправности хришћанске вере у Римском царству. У њима препознајемо основе људских права и слобода уопште које су – да ли на част човековог цивилизацијског хода на планети Земљи – и данас актуелне: слобода избора вере, право човека да је следи и да верује без узнемиравања.

Пред словима Миланског едикта нека свако – без обзира да ли Господу служи као пастир или верник, да ли је уопште верујући, макар у себи одговори: јесам ли довољно толерантан, не само према онима који припадају другим верама, већ око себе – према ближњима, суседима, према непознатом човеку.

Свако од хришћана, без обзира којој заједници у оквиру хришћанства припада, – мора да се запита да ли је својим животом и односом према онима који су у мањини, заслужио да буде наследник хришћана који су три века, ма колико били слаби и без икакве заштите, имали макар исто толико части као и они који су их уништавали.

Да ли сам, као хришћанин, достојни наследник оне прогањане, мучене и убијане мањине, оних људи које је Константин Велики учинио равноправним са другима?

Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника. У то време нарочито, зато што је верност према Христу доносила муку и патњу, неретко и смрт.

Да парафразирам француског академика, српског пријатеља, Жан Дитура: "Али најзад, зашто и не умрети да би се сачувала ненарушена част. Могло би се рећи како је то принцип на коме се заснива врлина."

За Србију је част што се јубилеј Миланског едикта током ове године светкује у нашој земљи. Верујем да то нисмо завредели само због чињенице што је Флавиус Валериус Константинус Аугустос рођен у Медијани покрај Ниша. Србија данас живи по принципима Миланског едикта, њени грађани имају Уставом и законима загарантовану слободу вероисповести, или – како је цар Константин писао у Миланском едикту: “Право да следе и верују без узнемиравања“.

Милански едикт је за нас филозофија живота. Ова јубиларна година нама није тек демонстрација културе сећања, већ истинска слава једног од најзначајнијих цивилизацијских докумената.

За Србију, земљу Константиновог рођења, земљу у којој се сваки владар трудио да уз своје име некако веже и име Великог Константина, његове поруке су актуелне и свевремене.

Промовишемо их као опште вредности чија принципијелност и хуманост, на понос човечанства, опстају кроз векове као путокази, као луч.

Константин се крстио непосредно пред смрт. Могуће је да је, уз све заслуге које је имао за хришћанство, сматрао да после крштења не сме да почини ниједан грех, а таквом искушењу тешко да би и један тадашњи владар могао да одоли. Понеко од данашњих владара могао би да се сети да је крштен у раном детињству, а да је према другим, често непознатим људима и читавим народима, починио више грехова од некрштеног Константина.

Али „Свако нека верује како му срце хоће!" Овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи. Том његовом поруком изговореном за вечност и вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013.-у годину, годином Миланског едикта у Србији.

Фотогалерија - Ниш, 17. јануар 2013.

18. Јануар 2013 - 8:56

Линк ка теми

Ненад Бадовинац, отац Василије (Србљан), Архимандрит Гаврило, Презвитер отац Оливер Суботић

Сусрет оца Гаврила и оца Оливера је планиран у неколико наврата, али до данас, никако да се оствари. Сусрет познаваоца нових технологија у сврху православног мисионарења доживели смо као зачетак идеје обједињења различитих концепата коришћења нових технологија у једну стваралачку целину којом би се ујединили разноврсни модели и пружила им један јединствени мисионарски смисао у Српској Православној Цркви.

У посету оцу Оливеру дошли смо у већем саставу. Сусрет, како то већ приличи догодио се у цркви. Направили смо неколико заједничких фотографија после којих смо кренули према црквеној гостопримници и трпезарији где смо од стране домаћина и вредних људи који им помажу послужени празничном трпезом.

г.Стаменко Мијатовић, Архимандрит Гаврило, отац Оливер Суботић, отац Василије Србљан

Заједничком састанку Архимандрита Гаврила и оца Оливера, присустовао је и отац Василије (Србљан), јеромонах, сабрат манастира Лепавине, који је још давне 2002. године, својим техничким доприносом креирао први wеб сајт Манастира Лепавине. С нама је био модератор лепавинског сајта господин Стаменко Мијатовић и ја, у служби администратора сајта.

На заједничком састанку, разговарали смо о пројектима на којима радимо, саветовајући том приликом и помажући једни друге са подршком и потпором. Све то у циљу усавршавања модела коришћења интернет технологија у служби православног мисионарења. Отац Оливер нам је представио и своју нову идеју, која се темељи на организовању годишње конференције при СПЦ која би се требала по први пут одржати на пролеће ове године, са темом информисања јавности о концептима и моделима појединих интернет пројеката које држе стуб Православног интернет мисионарења у Српској Православној Цркви.

Годишња конференција би се одржала са благословом Патријарха и имала би једногодишњи карактер са теденцијом упознавања јавности са питањима коришћења и проучавања савремених технологија у служби цркве.

отац Оливер Суботић, Архимандрит Гаврило, отац Василије и Ненад Бадовинац

Током наше посете, отац Оливер нам је поклонио своје књиге које је написао на тему проучавања нових технологија. Посебан поклон налази се на првим страницама књиге где нам је написао посебно дирљиву посету.

На крају наше посете драгом оцу Оливеру, направили смо заједничку фотографију која посебном топлином карактерише овај јединствени сусрет који је одржан са циљем упознавања Архимандрита Гаврила и презвитера оца Оливера Суботића. Отац Оливер нам се посебно захвалио што смо посетили његову парохију, потврђујући том приликом да му је била посебна част што се тада, лично, по први пут сусрео са оцем Гаврилом.

Ненад Бадовинац,

17.01.2013.

Извор: Манастир Лепавина

Отварање године Миланског едикта у Нишу

Прослава 1.700 година од доношења Миланског едикта у Србији званично ће почети сутра, 17. јануара 2013. године, концертом хора Сретењског мнастира у Народном позоришту у Нишу.

Присутнима ће се обратити председник Републике Србије г. Томислав Николић и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који ће уједно и отворити годину Миланског едикта. Домаћин вечери биће амбасадор Руске Федерације г. Александар Чепурин. Свечаности ће присуствовати председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије, архијереји Српске Православне Цркве и дипломатски кор.

За време, док је Бог (према нашој упорној и више пута поновљеној молби) отсуствовао из наших живота, десила нам се невоља. Наша болест је постала тако тешка, да нас је требало лечити од последица пада у грех - од труљења, распада и смрти.

Христос жели да спасе целог човека. Не само душу, него човека као сложено биће: и душу и тело. Управо ту сложеност треба сачувати заувек.

Православље сматра да све што чини човека, треба да уђе у Царство Божије, да буде овековечено, обожено, заувек сједињено са Богом. Не само душа, него и тело, треба да уђе у Царство Божије.

Код нас је све болесно: и моја свест, и мој ум, и душа моја, а мој дух је немоћан; тим више, моје тело је болесно.

И зато Православље проповеда васцело преображење. Ако је све у човеку болесно, треба све спасити, то значи, треба све лечити. И Христос, Који је Лекар душа и тела наших, нуди нам различите лекове за наше многобројне ране.

Разболео се ум наш, измишљамо најчудовишније теорије, убеђујући себе, да Бога нема, да смо настали од амеба...Христос лечи наш ум. Чиме? – Својим непогрешивим Божанским учењем.

Разболело се срце наше: постало је становиште и извор многих чудних утицаја. Христос лечи и ту духовну болест: Примите Духа Светога (Јн. 20, 22).

Престали сте да волите? Остаћете у љубави Мојој (Јн. 15, 10).

Изгубили сте миран живот и његово радосно прихватање? Мир Мој дајем вам… да би радост ваша била савршена (Јн. 14, 27; 16, 24).

Болесно је и тело наше: оно није способно да живи са Богом. И на земљи траје око 80 година.Није способно да проживи вечност у Царству Божијем.

Телесно треба лечити одговарајућим, тј. телесним. Зато нам Господ даје Своје Тело, да би исцелио наше тело, да би га научио да живи у Божанској средини у Божанском испуњењу: Исус је узео хлеб и, благословивши, преломио и деливши ученицима рекао: Узмите једите; ово је Тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28)

Христос чини са нама слично као што чини савремена медицина.

Наше грехове и страсти Он узима ка Себи (никако се не приближавајући ка њима), у Себи исцељује, испуњава Божанственошћу, Вечношћу, Бесмртношћу, и Своје човечије Тело, које је већ прошло кроз смрт и васкрснуће, враћа нам, Своју човечанску Крв, испуњену Божанским струјама, Он улива у нас, да би смо у себи носили зачетак Васкрсења и суделовали у Вечности.

Узевши у Себе нашу бит, Спаситељ је учинио нашу бол Својом.

Смрт човека је крај његовог живота.

Христово Васкрсење је крај смрти: „Смрћу, смрт уништи.“ И све то, што је плод те боли, тог сусрета са смрћу жели да нам да. Тај плод је – причешће Његовом Крвљу и Његовим Телом, које нам Он даје, када је већ Васкрсао. Значи, евхаристија је, не само причешће Телом Христовим, него и причешће васкрслим телом, које је савладало смрт.

Може ли се бити хришћанин, не примајући тај Дар? Не примајући Његову Крв, коју је пролио ради тога, да би смо ми васкрсли?

То се може рећи и другачије, једноставним питањем: „Да ли Христос целог Себе даје људима, или само делимично...?“ – Целог.

Христос је Богочовек. Не само Бог, него и Човек. То значи, да нам Христос даје пуноћу Свог Божанства и Своје телесности. И зато Он каже: Пијте јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28)

Шта онда значи бити хришћанин? Бити хришћанин – значи примити све те Дарове, које нам је Христос донео. Христос није извиђач, који је са небеса долетео и одлетео, а овде се ништа није десило. Христос – није проповедник, који је дошао да нам исприча неколико прича, а затим отишао.

Христос је Спаситељ. Он нас тражи, да би нас спасио, заштитио, и то спасење које нам носи, дешава се кроз Његов Жртвени Крст.

Ђакон Андреј Курајев

Причешће - радосна вест за тело

Превод за Поуке.орг - Сова

Шта је то старчество? То је посебна институција духовног руковођења, још у давним временима органски изграђена у Православној Цркви, пре свега у монашким срединама. Један од савремених подвижника из светогорског манастира Филотеја, старац Лука, каже: «Онај, ко оставља свет да би постао монах, оставља га - не зато што га мрзи, нити што га се гнуша, он, уствари, оставља грех и зло овога света. У мери у којој се он одвоји од света, у толикој мери се помоћу благодати Божије и исцели, а, онолико колико се исцели, толико схвата како овај свет страда. И, у коликој му мери постаје лакше од тежине свога греха, у толикој мери му Љубав Христова, која улази у њега, отвара срце да би и он могао да прими грехе других, да би дао целог себе».

Старец је онај монах, који је достигао висину јеванђељског савршенства: молитве, смирења, вере, љубави, и, који као искусни планинар, постане способан да на те висине води и друге. Епископ Зарајски, Меркурије, о схиигуману Илији, духовнику данашњег Патријарха, каже: «Степен смирења и стална унутрашња молитва, толико су овладали њиме, да је то исто као што можеш да дишеш, слушаш или гледаш. Чак и кад говори, он не престаје да се моли. Када сам једном разговарао са њим и причао му о свом животу, схватио сам да ја њега, заправо, ништа и не питам...»

И нехотице се сетим речи Спаситеља, наведених у Јеванђељу по Јовану: «Тога дана Ме нећете питати ни о чему» (Јн 16,23).

У чему је онда једно од главних послушања монаха? По речима недавно почившег светогорског монаха Јосифа, ученика старца Јосифа Исихаста, то је чување чистоте ума: «Ипак, монах је - ум, који треба да се усаврши кроз унутрашње обраћање, где се догађа додир човека са Богом, када долази до просвећења или очишћења срца.

Управо то је Господ наш рекао Самарјанки: «Бог је Дух и тражи оне који ће Му се поклонити у Духу и Истини». И, лично мислим да монах мора да се бави управо овим. Дакле, видите да је управо ум начин нашег општења са светом. Односно, ако желимо да одбацимо безумље (паралогон), односно закон изопачености, и да се поново сјединимо са Богом, онда то чинимо преко ума. Тада закон изопачености и безумље, које дејствује у нашим чулима, делују и на ум, и, ако се ум не супротставља, он га заробљава и доводи до безумља. Ипак, ако је ум здрав, он не дозвољава чулима да се приближе и да желе безумље. Ум, дакле, контролише чула, и зато се монах истински и посматра као ум, који гледа ка Богу. И зато је истинско послушање монаха - држање ума.

Поставља се питање: како ово да се постигне када је цео савремени живот устројен - по закону изопачености и изругивања, изнад вере у Бога, изнад здравог разума и изнад људске природе?

Један од одговора је: држање ума може да се постигне помоћу чврсто утврђеног и одређеног програма живота; помоћу извршавања молитвеног правила и устава; кроз непрекидно духовно усавршавање; кроз послушање, смирење и одсецање потребе за неприродним стањима. Карактеристичне су речи игумана Дохијарског манастира, оца Григорија, изречене као одговор на питање намесника Валаамског манастира, Епископа Панкратија: «Како се моле ваши монаси? Да ли врше умну молитву?»

Отац Григорије је одговорио овако: «Од многих монаха ми не захтевамо умну молитву, а тешко је и дајемо. Ја сматрам, и чак верујем, да је умна молитва небеска творевина, и да јој морамо прићи са великом пажњом и веома опрезно».

Архимандрит Григорије (Зумис), настојатељ Дохијарског манастира

Постоји молитва (еуцхе), и умна молитва (еуцхе просеуцхе). Прву треба неизоставно творити, а друга није у нашој власти, већ у власти Бога. Проблем савременог светогорског монаштва јесте у томе што су многи монаси млади, и што долазе из света, који је већ сасвим другачији он оног који је био до 196о. године. У нашој земљи капитализам, материјализам и хедонизам учинили су исто што је учинио комунизам у вашој. Они су срушили духовно наслеђе нашег народа. Моји родитељи су били неписмени, али, све што се тиче живота Цркве, ја сам знао. Моје дечије године је обележило дружење са мојом тетком, монахињом, која је свакога јутра чинила 300 поклона, и поново, свако вече - 300 поклона. Зато у манастиру ја нисам имао проблема: све што сам радио код куће, радио сам и у манастиру.

Код данашње омладине тога више нема, и готово да ни везе са Црквом више нема - једноставно, та веза је покидана. Када савремени, млади људи дођу у манастир, они ништа не знају. Њих морамо свему да учимо: и како да стоје у цркви, и како да се крсте, и како да седе за трпезом (јер, они су код куће научили да ставе ноге на сто), па чак и како нормално да користе тоалет. Људи долазе у манастир са осећањем безобразлука, непоштовања старијих, са потпуним одсуством смирења, тако да је често неопходно одређено "пуштање крви". Он још нема ни 18 година, а већ је начинио све грехе, које и можеш и не можеш да замислиш. И зар се са таквим људима спремате да причате о умној молитви, и да се са њима бавите умном молитвом??? Не, и још једном - не! Многи данас причају или пишу о умној молитви, међутим, питању како да је стекнемо, буквално посвећују тек једну до две странице, а десетине и стотине страница - пишу о њеним плодовима. То је исто као када силно хвалимо поморандже, а заборављамо како се оне узгајају. Ето, ти се трудиш, садиш дрво, заливаш га, ђубриш, а о томе ни речи. Само о плодовима, јер, они су укусни и сви их воле. Тако и ми волимо да се улагујемо и да ласкамо монасима, да их уљуљкујемо речима о умној молитви, али, пре свега - о њеним плодовима. Неки игумани и монаси са Свете Горе воле да дођу у Грчку, у Солун, и у друге градове, где се прича о умној молитви, где их са узбуђењем слушају масе народа, посебно жене. А шта то они говоре? О ватри у срцу, о болу у срцу, и тако даље, али, не и о покајању... Свему томе морамо да приступамо са великом пажњом. Те речи могу да буду истинске, а могу да буду и - прелест... А, прелест је нешто најгоре што човека може да задеси.

Па, како да стекнемо умну молитву? Кроз испуњавање Заповести Божијих, преко борбе са страстима, као и помоћу стицања врлина Христових. Ако је монах чревоугодник, ако хули, оговара, пије, о каквој умној молитви може да буде речи?

Навешћу један пример: Старац Амфилохије, мој учитељ, никад никога није осуђивао. Живео сам са њим 15 година и од њега нисам чуо ни једну реч осуђивања. Он је, дакле, био прави делатељ умне молитве.

И још један случај: Једног летњег јутра старац је седео у својој келији. Био је нешто болестан, тако да смо обично сваких пола сата улазили код њега. Када је заспао на фотељи, дуже време нисмо улазили код њега у келију, поштујући његов мир. На крају, када је прошло подоста времена, дошли смо код врата и покуцали. Одговора није било. Нисмо издржали и тихо уђосмо у келију. Он је у својој фотељи седео потпуно непомично, као да није жив. Ја приђох ближе да погледам да ли је старац жив, и угледах како његова рука полако пребира бројанице. А онда, као да се прену, исправи се у фотељи и упита:

«Да ли је прошло много времена?»

«Не много...», одговорих.

Тада он стави прст на уста и рече: «Пст, ћути о овоме».

О томе сам ћутао све до његове смрти. Ми смо осећајни људи. Ми гледамо, слушамо, осећамо. Али, ако хоћеш да се бавиш умном молитвом, мораш да се одрекнеш свих својих осећања. А, да ли можеш? Не можеш? Онда немамо шта да причамо о умној молитви. Она је за оне који су се усавршили, а не за почетнике».

Али, поставља се питање: зар молитва може да буде механичка, несвесна? И зар слепо послушање само по себи мења човека? Светогорски старци и на ово дају свој одговор, јасан и трезвен. Послушајмо шта каже отац Григорије, игуман манастира Дохијара на Светој Гори: «Баш због тога уводим братију у тајне Цркве и у круг црквених празника. Ја им не причам дуге приче, јер ја нисам научник, тим пре - нисам старац тајноводитељ. Једноставно, ми у цркви читамо проповеди великих отаца Цркве, затим им ја у трпезарији тај текст тумачим. На пример: на дан славе Вазнесења Господњег у цркви смо читали проповед Епифанија Саламинског и Прву беседу светог Јована Златоуста. У трпезарији смо читали Другу беседу светог Јована Златоуста, а затим сам их објашњавао. У свом објашњењу настојим да подвучем суштину Празника, да беседим о његовој Тајни, јер овај Празник - на свој начин јесте Тајна Цркве.

Старац Амфилохије каже: «Највећа молитва је - богослужење свих 24 часа (односно, целодневно богослужење). Само из њега може да израсте добар монах, прави монах».

Међутим, шта то монаха чини правим монахом? По речима оца Григорија, то је послушање и потпуно одсецање своје воље, и зато он каже: "Монах са својом вољом - није монах. То је апсолутно немогуће. Зато, ако хоћеш да постанеш монах, неопходно је "пуштање крви". Зато, када видим да послушник, како долази са својом вољом, тако и опстаје са њом - враћам га кући. Одмах кући! Захтева се потпуна послушност игуману. Тражим је - не због тога што сам ја светац, него због тога што је монаху неопходно да одсече своју вољу. Јер, то је потребно њему, монаху".

Ипак, често се питамо: како да тражимо послушање од монаха, а да не пренаглимо у томе? По речима оца Григорија, морамо да расуђујемо, морамо да обратимо велику пажњу на послушника, да се старамо да спознамо његов душевни склоп, његову психу: "Смирујте га, али не оштро, и, да би ишао у потребном смеру, ограничавајте га. Немојте га оптерећивати одмах, већ постепено, и у зависности од тога како се држи. Ако се држи добро, оптеретите га колико треба, али, опет - не одмах. Ако он једва стоји, љуља се, не оптерећујте га много".

Али, шта да радимо ако неки брат не слуша? Како да га усмеримо на прави колосек? Одговор је једноставан: урадите оно што је он требало да уради! На пример: један брат није извршио послушање, али, ни опроштај није тражио. Тада му отац Григорије рече: "Опрости ми, брате". Он се постиде и оде да изврши послушање.

Али, то јесте тако на Светој Гори у манастиру високог духовног нивоа. А како се одвија комуникација стараца са мирјанима?

И овде бих желео да своје искуство са овим поделим са Архимандритом Јованом (Крестјанкином), старцем Псково-Печерског манастира. Имао сам прилику да током својих дечијих и младалачких година, дакле, од 1980-1890. повремено са њим поразговарам. Средином 1980-их година било је веома тешко доћи до оца: постојала је прећутна (вероватно у сагласности са властима) наредба намесника манастира, оца Гаврила, да никога не пушта код старца. Па ипак, (то је већ било чудо), нас је старац примио. Сећам се како је тешио маму и отклонио све њене бриге, како ју је умирио и одушевио. А мене је упитао: "Владо, шта ти желиш да постанеш?" У то време, како сам био занесен историјом, одгворих : "Историчар". Старац мало заврте главом: "О прошлости не може да се прича баш све. О данашњици уопште - мора да се ћути. А будућност - она је од нас скривена. Боље је да се бавиш језицима. Они ће бити корисни за све".

Сада се већ запитах: куда даље да се иде? Да ли у енглеску школу или у историјско-књижевну... И сада памтим како је отац Јован невероватно наступио... Он никада није давао безусловне наредбе, јер је знао да их ми, тако слаби, не можемо да носимо. Зато је само топло саветовао: "Можда је боље да пођеш у енглеску школу, више је аполитична".

А ја, грешни, не послушах га: енглеска школа ме одбијала од себе због могућих контаката са децом партијске номенклатуре, док се о лењиградској Историјско-књижевној школи бр.27 ширила таква слава као да је то оаза слободољубља и културе, историјских наука и компетенције вођења књижевних предавања. И, ја изабрах њу.

Готово да сам се одмах тада уверио у прозорљивост оца Јована: директор школе, веома препреден комуниста и политикант, одмах ме "узе на око", а следеће године, видевши крст на мом врату "откри тајну дечака верника". Углавном, нисам прошао без авантура и непријатности, које бих избегао да сам послушао старца. Будући да нисам био комсомолац, школу сам ипак завршио. А, онда се опет запитах: "Куда даље?

Најреалнији пут ми се чинио - Москва, где су већ дували ветрови перестројке. Желео сам да се упишем на Историјски факултет Московског Државног Универзитета. Отишли смо по благослов код оца Јована и испричали о условима и у Лењинграду, али и у Москви. Он се веома узнемири: "У Москву? Зашто да се одвајаш од куће? Упиши у Петербургу".

И опет сам поступио по својој вољи: отпутовао сам у Москву, где сам се осрамотио, јер сам пао већ на саставу. О резултатима смо упознали оца Јована и добили од њега утешно писмо у коме је, између осталог, писало: "Веома се радујем што Владимир мора поново да се упише, и то код куће. Нека се смири на Филолошком факултету у нади да ће се временом бавити послом који воли".

Ово је написано 1987. године. Од тог времена сам се бавио многим стварима, али, чистом историјом сам почео да се бавим тек 2003. године, дакле, три године пре смрти старца. И, тада сам осећао како сам по његовим молитвама успео да добијем посао на Историјском факултету.

Сваки сусрет са оцем Јованом за мене је био празник. Чак и кад није имао ни мало времена, пролазећи поред нас говорио је: "Свима благослов! Свима благослов!"

Од разговора са оцем Јованом остајао је не само чудесан, светао утисак - он је давао и конкретне, зачуђујући разумне, јасне и благовремене поуке. Он је снажно осећао и дух човека, који би му се обраћао, и све то утапао у дух времена. Ево само једног од његових савета да би ме уразумио: "Ми све гледамо кроз Наполеоне... Милиони двоногих створења за нас су само средство... Видиш, Владо, ми се нећемо бавити наполеоновским плановима. Тихо, полако. Никога не осуђуј, никога не љути, и, свима - моје поштовање".

Разборитост је прожимала његове пастирске савете. Још 1985. године, крајичком уха сам чуо његов разговор са једним свештеником: - "Зашто је отац Н. увео појединачну исповест? Па још сат времена са сваким? Времена су таква да увек може да дође гласник са пером у шеширу и да каже: "Сви да се разиђете!" Заједничка, и само заједничка исповест, одмах".

Причао је он и о својој робији и затвору, али без увреде, тим пре - без гнева. Позивајући нас на будност и пажњу рекао је: "1945. године после Победе, у еуфорији су могле да се чују речи: "спољашњи непријатељ је уништен, а унутрашњи се, заједно са Црквом, примирио".

А онда, када су ме 1950. године затворили и показали моје пријаве, као и оно што су прислушкивали, постало је јасно - узалуд су се радовали. Зато се и сада мора пажљиво. Пажљиво, опрезно, тихо, полако". (Овај разговор је вођен 1986. године).

Када је отварен Јовановски манастир на Карповки (још као метох Пјухтицког манатира), старац се веома радовао и бодрио оне који су се трудили око отварања, говорећи: " Хајде, радите брже. Ускоро ће се Естонија одвојити... Али, када би у Русији, у манастиру, макар ћошкић неки био". (Овај разговор се водио 1988. године, када још ништа није било јасно).

Видео је он не само грехе и несрећу совјетског периода, већ и оно шта нас је очекивало. 1988. године старац је писао: «Ви пишете да се храмови отварају. То је добро - али, да ли је баш толико добро? Храмови се отварају, а душе затварају... И, ко ће их отворити?»

Још се сећам његовог пророчанства о глобализацији, тим пре о једној нашој познаници, која је желела да отпутује у емиграцију: «О овој М. - ћутим. Што човек посеје - то ће и пожњети... А беда свуда стиже и од ње се нећеш сакрити ни у каквој Америци».

Све је он видео, и домаће - атеистичко убијање душе, и западно - глобалистичко и материјалистичко.

Протојереј Василије Јермаков

Не мора да значи да само монах може да постане старац... Не! Старац може да постане и бели свештеник, ако је у свом животу достигао монашку висину, чистоту и духовну оштроумност. Желео бих да поделим успомене на оца Василија Јермакова. Имао сам срећу да са њим разговарам од 1999. године, све до његове смрти - 2. фебруара 2007. Отац Василије Јермаков рођен је у граду Болхову, Орловске области, тако да се у њему истински пројавила ширина јужног руског карактера, и снага руског духа. Преживео је и рат и окупацију, а био је протеран и у логор. Пред крај рата је служио у Совјетској војсци. Репресије, ратно пустошење... све се то догађало пред његовим очима. Али, ова страшна искушења њега нису сломила, само су га духовно прекалила и укрепила. Он је рекао да му је рат открио пут ка Богу.

За време окупације, када су цркве почеле да се отварају, старац користи могућност да слави Бога. И, без обзира на страх, бојазан, он је у цркву ишао, молио се, служио. Касније ће одредити крсни пут многих руских људи, које су Немци прогнали из свог родног места. Спасио га је отац Михаил Ридигер. Од тог времена је и кренуло његово дружење са оцем Михаилом и његовим сином Алексејем Ридигером, потоњим Најсветијим Патријархом Московским и целе Русије, Алексијем ИИ.

После рата отац полази на Богословију. Без обзира на потешкоће и проблеме, јер је био на окупираној територији, успео је да се упише. Морао је да учи баш у периоду гладних година, када ни хлеба није било довољно и када се пребројавала свака цепаница... Али, из љубави према Господу, он је то све снажно и мушки подносио.

Након примања свештеног чина неколико година је служио у Никољском храму Санкт-Петербурга. Сада се сећа како су то биле чудесне године, када су се молили људи, који су прошли време Блокаде, и, који су знали шта је патња. Имао је прилику да служи са свештеницима који су прошли рат и који су преживели Блокаду. Посебно необичан био је отац Александар Медвецки.

Из Никољског храма оца Василија су удаљили због самосталности и снаге духа, због храбрих проповеди и због тога што је својим парохијанима стално говорио: «Стрпите се, ова власт ће убрзо отићи». Удаљили су га на Серафимовско гробље, и ето, тамо је процветала духовна башта, чудесни центар духовног живота, који је пред крај његовог живота постао не само сверуски, већ светски. Њему су долазили људи из свих крајева света - Европе, Америке... Један његов свештеник био је Холанђанин, а то није ни мало случајно, јер се код оца Василија током дугих година његових молитава открио чудесан дар пророштва, дар вођење душе човечије и диван дар молитве за ближње. Лично сам на себи осетио његов дар прозорљивости. Долазим једном на исповест, а он ми одједном рече: «Владимире, трчи у Москву, а ја ћу за тобом».

Ја упитах: «Оче, како знате да треба да путујем у Москву на конференцију?»

Он каже: «Ја све знам...»

Ужасно се гнушао свега што је лажно, а није волео ни озлојеђене политизације нашег времена. Једном дођох на исповест, испричах му све, а он ће: » То су све глупости, ситнице. Да ли си се бавио политиком?»

«Јесам».

«Ето, од тога је требало да почнеш».

Много је патио у души, а посебно је патио због разврата руског човека, због безумља омладине, због неправде, која царује у нашем друштву. На проповедима је о томе много говорио: «Неки тако лудо иду кроз живот, пењу се на главу ближњима, а онда се нађу, или у болници, или у тамници. А онда пишу писма натопљена сузама: «Опростите, помозите, нисмо знали...». Ма, све сте ви знали, све сте прекрасно схватали и онда када сте се у име вашег гордог «ја» играли са туђим животима».

Отац је посебан однос имао према Исповести и Евхаристији. Много се бунио против површности, потрошачког и гордељивог односа према Евхаристији, које се гајило и гаји у «кочетковским» срединама. Он их је називао «издајничким». Говорио је: «Причешће није таблета, већ велика Тајна».

Како је лично доживљавао Тајну Евхаристије, говорио је: «Ево, прилазите, а да ли у свом срцу осећате Господа? Осећате ли Свето Причешће онако, како је потребно да Га осећате?»

Често су ова питања остајала без одговора.

Људе је «извлачио» из најтежих и најсложенијих ситуација, људе, које је свет учинио својеглавим, поремећеним, ослабљеним и разбијеним од овог и оваквог живота. Он их је окупљао и поново чинио људима, који имају циљ у животу, који су постали дисциплиновани, пажљиви, верујући, христољубиви. И сада, а и тада, парохија му је била посебна. Отац Василије је одиграо велику улогу у животу и нашег града, али, и у животу свог родног града Болхова. Много је помогао како у оснивању црквене изградње, тако и у духовном просвећивању његових житеља. Пред крај свог живота он је одиста постао сверуско духовно светило. Био је човек пророчког духа, човек, који је много туговао за Русијом, једном речју - човек светог живота. И док буде живе Цркве, овакви светионици ће неугасиво светлети на Њеном небу. И док постоји жива Црква, у њој ће увек живети с в е т и с т а р ц и.

Ђакон Владимир Василик

Превод с руског: Танкосава Дамјановић

IZVOR

Пред нама су текстови Политичке платформе за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и предлог текста Резолуције Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са Привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији. И један и други текст се, а посебно Платформа, итекако тичу положаја Епархије рашко-призренске, а у ширем смислу Српске Православне Цркве, и због тога потребују адекватну анализу.

У Политичкој платформи за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини, под тачком В је обелодањено да Република Србија, поред осталог, посебно инсистира „на успостављању уговорног односа између Српске Православне Цркве и Привремених институција самоуправе у Приштини”, као и на томе да би „овим уговором, који би требало да узме у обзир искуства из статуса Римокатоличке Цркве у Италији, требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве на подручју покрајине”, а да „детаљи везани за преговарачку позицију по овом питању морају да буду усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.

1. Спорна питања првог става

Овако формулисан политички став државног руководства Србије отвара много питања и доноси још више нејасноћа. Пре свега, нејасно је (и непознато) да ли је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве уопште консултован приликом формулисања овог предлога. Преговарачка позиција Републике Србије по овом питању је, дакле, јасна: предложено је заснивања уговорног односа између Српске Православне Цркве и Привремених институција самоуправе, и то по узору на Римокатоличку Цркву у Италији, тојест на уговоре Свете Столице и Републике Италије, уз обезбеђивање међународно валидних гаранција за имовину и мисију Српске Православне Цркве на Косову и Метохији.

Овде се уочава више спорних питања. Да ли Српској Цркви одговара уговорни однос са Привременим институцијама самоуправе на делу територије која по Уставу Републике Србије спада у територију Србије? Из којих су се разлога творци овог предлога одлучили да као узор за Србију узму положај Римокатоличке Цркве? Да ли је у случају положаја Српске Православне Цркве, тојест Епархије рашко-призренске, на Косову и Метохији адекватан пример положаја Римокатоличке Цркве у Италији, у којој већина становништва припада римокатоличкој вероисповести и у којој није било НАТО-интервенције и једностраног проглашења независности једног дела италијанске територије? Да ли Српској Цркви уопште одговара тај пример и та врста положаја једне њене епархије? И, на крају, ако Српској Цркви и, још више, реалности на Косову и Метохији одговара пример положаја Римокатоличке Цркве у Италији, онда је потпуно непотребан захтев за „међународно валидним гаранцијама за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве на подручју покрајине”. Које су то и какве су међународно валидне гаранције и у којим међународно-правним актима се налазе такве гаранције за црквену имовину Српске Православне Цркве мимо оних које већ има Римокатоличка Црква у Италији? И да ли је то уопште могуће обезбедити?

2. Питање уговора

Познато је да се Србија, за разлику од Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, није определила за потписивање уговора са Српском Православном Црквом и другим традиционалним Црквама и верским заједницама. Таквих уговора нема ни у Аутономној покрајини Војводини. Да ли је реално да Србија од косовско-метохијских Арбанаса тражи да примене модел који ни Србија није применила? Затим, да ли је реално и, што је важније, колико може бити компатибилно са добро познатим ставом Светог Архијерејског Сабора и Синода о Косову и Метохији инсистирање на потписивању уговора Српске Православне Цркве са Привременим институцијама самоуправе у Приштини, које се, у скоро свим јавним гласилима и електронским медијима у Србији, називају „Скупштина Косова, Влада Косова, председник Косова, председник Владе Косова”? Творцима ове идеје је, без сумње, јасно да друга уговорна страна никако не би могла да се појави под називом „Привремене институције самоуправе” него само као „Влада Косова”. Још им је јасније, из претходних споразума, да уговор у име те уговорне стране не би потписао нико у име „Привремених институција самоуправе” него у име „Владе Косова”, чије су надлежности утврђене чланом 93 такозваног Устава Републике Косово. Зар творцима ове идеје, иначе једногласно усвојене у Влади Србије, није пало у очи да би Српска Православна Црква на тај начин признала „Владу Косова”? Јер, она је формирана и ради у сагласности са такозваним Уставом Републике Косово којим је та покрајина проглашена за „независну и суверену државу” (ст. 1 чл. 1 такозваног Устава Републике Косова). Само ова чињеница у потпуности дерогира предлог за уговорно решење положаја Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. У том послу, не би се одмакло даље од неприхватљивог за Српску Православну Цркву легитимисања друге уговорне стране.

Затим, такав уговор није могућ без захтева да косовско-

-метохијски Арбанаси измене Закон о верским слободама од 2006. године, али и такозвани Устав Републике Косово, с обзиром на то да тај акт у члану 39 нормира систем стриктне одвојености „верских заједница од државе”.

Даље, шта би чинило садржај тог Уговора по узору на италијански модел? Вероватно су творци овог предлога мислили на сарадњу Српске Православне Цркве са нелегално проглашеним институцијама на Косову и Метохији.

3. Положај Римокатоличке Цркве у Италији

С обзиром на понуђени модел положаја Римокатоличке Цркве у Италији као прототип положаја Српске Православне Цркве, тојест Епархије рашко-призренске, неопходно је да знамо какав је уставни и законски положај Римокатоличке Цркве у тој држави. Италија је по одредбама важећег Устава парламентарна република. Верски састав становништва је следећи: 82% римокатолици и остали (250 хиљада протестаната, 700 хиљада муслимана, 35 хиљада Јевреја). У члану 7 Устава Италије прописано је да су „држава и Католичка Црква независне и суверене свака у сопственој сфери. Њихови односи су регулисани Латеранским уговорима. Измене уговора које су прихватиле обе стране не захтевају процедуру уставних амандмана”. У члану 8 Устава Италије прописано је да су „све вероисповести подједнако слободне пред законом. Вероисповести које су другачије од католичке имају право да се организују у складу са својим правилима, под условом да та правила нису у супротности са италијанским законом. Њихови односи са државом су регулисани законом на основу уговора између државе и њихових представника”. У члану 19 Устава прописано је да „свако има право да слободно исповеда своја верска уверења у било којој форми, појединачно или у заједници са другима, да их шири и манифестује, јавно или приватно, под условом да верски ритуали нису у супротности са јавним моралом”. И у члану 20 Устава прописано је да „црквена природа, верски разлози или ритуална сврха једне верске институције или заједнице не може представљати разлог за специјална ограничења предвиђена законом нити за специјално опорезивање у погледу њиховог оснивања, правног статуса или било које њихове активности”.

Латерански уговор између Свете Столице и Италије од 1929. године регулише положај Државе Ватиканског Града у оквиру Италије и односе међу њима тако да би се мало шта из тог уговора могло користити као узор за уговорно регулисање положаја Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. Измене и допуне Латеранског уговора, које су заједнички усвојиле Света Столица и Италија 3. јуна 1985. године, у потпуности прокламују начело сарадње државе Италије и Римокатоличке Цркве. То је нормално и природно у италијанским условима, али, судећи по приликама и положају Епархије рашко-призренске, тешко је рећи да би се ту могао наћи прави узор. Стручно посматрано, једнако је неприменљив италијански модел као што је, пре неколико година, неко у србијанским медијима прокламовао идеју да се положај манастирâ на Косову и Метохији уреди на основу положаја Свете Горе у Грчкој.

4. Верске заједнице у Скупштини Аутономне покрајине Косова и Метохије

У тачки Д Платформе предвиђено је да се тражи „формирање дводомне Скупштине Аутономне покрајине Косова и Метохије у којој би горњи дом представљао Дом региона и верских заједница, а доњи дом би био Дом грађана”. У Дому региона и верских заједница би ”сви региони и главне верске заједнице били равноправно заступљени”. Треба знати да и важећи Устав Републике Србије и такозвани Устав Републике Косово прокламују начело одвојености Цркава и верских заједница од државе и да је овај предлог, сâм по себи, неприменљив.

Појам „главних верских заједница” не постоји у Србији, а ни на Косову и Метохији. Предлагачи вероватно под „главним верским заједницама” подразумевају Српску Православну Цркву, Римокатоличку Цркву и Исламску заједницу. Ако је то тако, онда је предлог сâм по себи дискриминаторан у односу на остале верске заједнице. Чак и када овај предлог не би био дискриминаторан, поставља се питање ко и како може натерати „главне верске заједнице” на Косову и Метохији да уђу у политичку борбу и одлучују у једном од два дома тог парламента који српска страна назива „Скупштина Аутономне покрајине Косова и Метохије”, а арбанашка „Скупштина Републике Косово”. Затим, како би се бирали посланици из редова „главних верских заједница” за горњи дом тог парламента? И да ли би „главне верске заједнице” у својим унутрашњим процедурама отварале некакве изборне процесе и такмичење свештеникâ за функцију посланика горњег дома? O tempora, o mores!

5. Усаглашавање државе са Српском Православном Црквом

Више је него проблематичан став да „детаљи за преговарачку позицију по овом питању (уговора са приштинским Арбанасима по италијанском узору) морају бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”. Евидентно је, међутим, да понуђена основа италијанског модела, изгледа, не мора бити (а вероватно и није) усаглашена са представницима Српске Православне Цркве. Нејасно је на које се представнике Српске Православне Цркве мисли. Да ли је то Патријарх српски или Епископ рашко-призренски, с обзиром на то да Патријарх представља Српску Православну Цркву, а Епископ рашко-призренски Епархију као органски део Српске Православне Цркве? Ни један ни други, уз све уважавање њиховог достојанства, нема право да у оквиру своје представничке надлежности о томе самостално доноси одлуку. Ако је нејасно да ли су предлагачи под „представницима Српске Православне Цркве ” мислили на Патријарха или Епископа, онда је сасвим јасно да под „представницима Српске Православне Цркве” нису прецизно и јасно подразумевали Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод као највиша законодавна и извршна тела у Српској Православној Цркви која су, по Уставу Српске Православне Цркве, једино меродавна за доношење одлукâ о таквим питањима.

Судећи по тексту Платформе, више је него очевидно да се о једној од духовно и национално најзначајнијих епархија Српске Цркве покушава наметнути став који је директно у супротности са Уставом Републике Србије и Законом о Црквама и верским заједницама.

6. Закључак

Може се закључити да арбанашка страна неће прихватити предлоге који су понуђени. Али, тешко је закључити да би и Српска Православна Црква прихватила ове предлоге. И поред тешких услова и чињенице да на Косову и Метохији владају терор и безакоње, највиша и најважнија тела Српске Православне Цркве и даље треба, по мом мшљењу, да траже заштиту, не инсистирајући на немогућим правним моделима него на заштити Епархије рашко-призренске на исти начин као и за сва друга правна лица, а за заштиту светињâ или културних добара треба инсистирати на примени међународних конвенција о заштити културних добара.

Извор: СПЦ

15 уторак јан 2013

Posted by radiosvetigora in Преносимо

≈ Оставите коментар

1. Зашто сте се одлучили да се пријавите за војног свештеника? Шта је било пресудно?

Појмови војник и свештеник у извесном смислу су синоними. Као што војник има задатак да очувава мир у земљи; да свима обезбеђује слободу; да се супротставља злу, а бори за добро, те да је свагда на задатку бдења или страже над оним што му је поверено на старање, тако и свештеник, као војник Христов, дужан је да неуморно врши своју службу молитве “за мир свега света… за јединство вере… за сједињење свих… за сваку душу хришћанску, растужену и намучену, којој је потребна милост и помоћ Божја…” да војује за добро, а против зла; да све упућује на пут спасења. Обједињујући ове две службе, војни свештеник првенствено ће имати задатак да, посредством благодатне силе Божије, освећује простор у којем дела и људе који су му поверени. Одговор на потпитање јесте да сам се за војничку службу определио оног тренутка када сам постао кандидат за свештеника.

2. Како на то гледа Ваша породица?

Благонаклоно.

3. Шта очекујете од војног свештеника? Који ће, према Вашем мишљењу, бити ефекти увођења војних свештеника?

Сматрам да је служба војног свештеника веома одговорна и плодотворна дужност те да ће бити од велике користи, најпре верујућима у војсци, а потом и свима осталима. Главна иницијатива свештеника иначе, јесте настојање да вера, нада и љубав буду основе нашега живота. Утемељивати живот на њима, пре свега, значи уздати се у помоћ Божју и градити истински богочовечански однос са другим људима. Време у којем живимо испуњено је лажним вредностима и стресом, мисија војног свештеника састојаће се у томе да људе подстиче ка враћању самима себи; упућује Богу као јединој истинској и незамењивој Вредности, а потом и другом човеку као одсјају исте Те Вредности.

4. До сада сте прошли све могуће провере – психофизичке, здравствене и безбедносне – а очекује Вас обука за официре. Шта Вам је од тога представљало највећи изазов?

Свака провера наших способности јесте одлична прилика да се оцене психосоматске снаге којима располажемо. Утолико је свако подвргавање провери добродошло, јер нам не дозвољава да се улењимо и препустимо инерцији. Искрено, читав низ провера који је спроведен над нама, представљао је изазов за мене, јер речи Христове, према којима хришћанин треба да живи сваког тренутка свога постојања јесу ,,Бдите и молите се да не паднете у напаст.” (Мт 26, 41). С обзиром да сам успешно прошао све предвиђене провере, уверен сам да ми обука неће представљати нарочиту потешкоћу.

5. Да ли знате који ћете чин имати и где ће Вам бити место службовања?

Није ми познато који ћу официрски чин добити, нити место службовања. Приликом конкурисања у ову службу сваки од кандидата потписао је сагласност да буде распоређен према потребама Војске Републике Србије, тако да ћемо тек видети како стоје ствари по овим питањима.

6. Где сте до сада служили у СПЦ?

Моје досадашње службовање било је унутар Епархије бачке. Претходне деценије, осам и по година, обављао сам дужност катихете у више средњих школа и, две и по године, био вероучитељ у основној школи и вртићу. Непуне три године, вршио сам дужност заменика главног и одговорног уредника РТВ Беседа, православне Епархије бачке и пуне четири године, био парохијски ђакон при Светоуспенској цркви у Новом Саду. Најзад, нешто више од годину дана, службеник сам Епархијског управног одбора Епархије бачке.

7. Да ли је на одлуку да се кандидујете за војног свештеника утицала и чињеница да као професионални војник добијате и извесну материјалну сигурност, у виду сталне плате, уплаћивања пореза и доприноса, што је у Цркви регулисано на другачији начин?

Никакви материјални фактори нису утицали на моју кандидатуру у војну службу. Опредељење да служим Богу и другим људима, јесте моје давнашње и трајно настројење. Таквом начелу живота и рада учи нас Господ Христос када, за самог Себе, каже ,,Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе!” (Мт 20, 28).

Нови Сад, 10. јануара 2013.

Презвитер Ђорђе Стојисављевић,

Службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке

и кандидат за војног свештеника