Промоције ДВД-а "Молитве на језеру":

Четвртак, 7. марта, на Богословији у Сремским Карловцима. Гост је драмски уметник Небојша Дугалић један од учесника у пројекту.

Недеља,10. марта, у Дому омладине у Зворнику,

Уторак, 12. марта на Вождовцу, (црква Св. Трифуна), уз присуство игумана манастира Св. Архангела Михаила на Превлаци, архимандрита Бенедикта

Четвртак, 14. марта, у Обреновцу.

ДВД ће представити музичар Асим Сарван, који ће на крају извести неколико својих песама. Промоције почињу у 19 часова.

Субота 9. март у 19 часова Бар - мала сала у Дворцу краља Николе.

Говоре: архимандрит Бенедикт Јовановић, протосинђел Кирило Бојовић, јереј Јован Пламенац и аутор Оливера Балабан.

Недеља 10. март Никшић - парохијски дом при Саборном храму Св. Василија Острошког у 19 часова.

Говоре: Преосвећени епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, јереј Миодраг Тодоровић старешина Саборног храма, новинар и народни гуслар Рајо Војиновић и аутор Оливера Балабан.

Понедељак 11. март Београд, Храм Св. Саве на Врачару у 19 часова.

Говоре: архимандрит Бенедикт Јовановић, академик Матија Бећковић, публициста Јања Тодоровић и аутор Оливера Балабан.

Драги у Христу Брате,

Господ да Вам да Своју спасоносну благодат у овим данима Светога Поста који нас уводе у Пасху Крста и Васкрсења Господњег.

Пишем Вам ово писмо да бих Вам изложио оно што Вам желим рећи.

Наиме, тек пре неколико дана имао сам прилику да прочитам Ваш чланак објављен у Messager de l'Exarchat du Patriachat de Moscou" (бр.73-76), као и писмо монаха Илариона и Ваш одговор на исто (бр.75-76).Дозволите ми да изнесем извесне примедбе на ту тему, не дотичући се личних аспеката Вашег дијалога са монахом Иларион.

Најпре бих хтео да нагласим да себе не убрајам ни у следбенике конзервативног "талмудизма", ни у следбенике прогресистичког "екуменизма" јер ми се оваква класификација чини спорном. Овакав начин каталогизовања људи представља својеврсни снобизам. Изрази као што су "хиљадугодишња мржња" с једне, и "дијалог љубави" са друге стране, озбиљним православним људима чине се да не одговарају стварности, него су пре клиширани слогани.Мени овде више одговарају речи Светог Фотија Великог: ..... ....... (на грчом ј.) "Три ствари знам да треба мрзети и другима препоручујем да мрзе: лаж и лукавости и кварење истинске љубави".

То је разлог зашто ме извесна напетост у "дијалогу" о проблемима историјско-теолошким који постоје између Истока и Запада не погађа, све док се не односи на историјску и теолошку истину о вери. Такође не бих реаговао ни на Ваше слабо или само делимично познавање догађања у садашњем православном свету, објашњиво вероватно извесном пристрасношћу; конкретно мислим да чланак Гарига (Garrigues) како је примљен у Грчкој.

Пишем Вам, дакле, из следећег разлога: Не могу, пре свега заобићи начин на који Ви, у Вашем чланку и поготову у Вашој апологији, посматрате Светог Марка Ефеског. По Вама, "са њим почиње оно" вавилонско ропство "православне теологије које је превазишао Св.Никодим Светогорац" једним приступом ... интеграције "! Изгледа, дакле, по Вама, да је Св.Марко био теолог старе школе, од оних који се" држе слова више него ли сведочења Духа "; и чини се да прихватајући његову теологију треба онда сматрати као јеретике велики број Отаца, међу којима су Григорије (Георгије) Кипарски и Григорије Палама! Ви тврдите да је то објашњиво чињеницом да је Св.Марко био "томиста" и да он није схватио разлику између "processio" и ........... (израз на грчком). итд (то је управо оно што подвлачи Гаригесов чланак). (Не мислим да сте Ви под његовим утицајем, али ми се чини да код Вас видим мисли Сергија Булгакова преко Павла Евдокимова, пре свега када говорите о "односима увек Тројично " и о " реципроцитету "рођења и исхођења, то јест о неопходности додавања изразу Filioque израза Spirituque (u La Pensee Orthodoxe, br. 2/13)-што је потпуно страно светоотачком предању.

Пошто се Ваш научни рад односи на историју византијске теологије, зачуђујуће је да Ви Св.Марка Ефеског сматрате "томистом". Он никада није био томиста, како то врло добро показује, уз остало, и недавно одбрањена докторска теза Стилијана Папандопулоса: "Византијски филотомисти и антитомисти" (на грчком), и као што је поодавно то показао отац А.Шмеман. Такође је немогуће поистоветити Св.Марка Ефеског и Генадија Схоларија, мада је овај последњи био његов ученик, но такође и униониста у почетку. Немогуће је одвојити Св.Марка Ефеског од Св.Григорија Паламе и осталих ранијих Отаца, јер како показује и његов живот и његова дела, он је био верни ученик паламитске и патристичке традиције, како у свом богословљу тако и у своме животу (што, такође, убедљиво доказује у свом чланку отац А.Шмеман).

Што се тиче проблема богословља о Светоме Духу, којих се Ви дотичете, ја бих се сложио са Вама да сте устврдили да је Св.Марко одбацио пневматолошку теологију патријарха Јована Векоса (познати су напади овога последњега против Св.Фотија и других отаца који одбацују Filioque ; нажалост ти напади су ових дана поновљени у Цариграду) - када би, међутим, таква теологија постојала ... (Векос је био врло слаб теолог). Такође бих се сложио са Вама да сте рекли да је са Векосом и њему сличнима почело "вавилонско ропство" источног (школског) богословља, о чему говори отац Г.Флоровски, а не са Светим Марком, великим Богословом и исповедника Православља. Но ви сте баш зато напали Св.Марка заборављајући да би онда та иста оптужба тебала бити примењена и на Св.Јована Дамаскина, који дословно одбацује исхођење Светога Духа од Сина "и употребљава израз светоотачко -------- (израз на грчком) = кроз Сина, супротстављајући га изразу Filioque (како је то већ запазио и о.Флоровски). Али, Ви ништа не кажете за Св.Дамаскина, мада је током Сабора у време Георгија Кипарског у Цариграду (1285) непрестано наглашаван и потврђиван ауторитет Св.Јована Дамаскина по питању правилне вере у Духа Светога.Такође и Св.Григорије Палама често наводи Јована Дамаскина, док свети Марко Ефески узима његова дела као основу за своје исповедање православне вере о Духу Светоме (нпр: "ако би израз исхођење од сина показивао и узрок, као што то нови (= новатори) теолози говоре, а не то да кроз Њега просијава, и јавља се, и уопште сапроисходи и прати га (), по богоречивом Дамаскину, не би онда надаље сви богослови изричито одузимали узрок (......... (на грчком ј.)) од Сина "... итд..(Patrologia Orientalis t.17,436).

Теолошко дело Св.Јована Дамаскина овде је посебно важно, јер оно представља синтезу целокупног предања светоотачке Тријадологије, верно следујући теологију Великих Кападоијаца, чија је Тријадологија прихваћена од целе Католичанске (= Саборне) Цркве као мера и критеријум православне вере у Свету Тројицу.Сматрам да је ово и за Вас неспорно.Враћати се латинским преникејским оцима када се има на располагању теологија Кападокијаца, значи враћати се на теолошке слабости давно превазиђене и на грешке и заблуде монархијанизма ( Filioque и јесте полусавелијанизам, како је запазио још Св.Фотије). На жалост Св.Августин изгледа да није познавао резултате Кападокијскe теологије и пошао је "једим другим путем" како је правилно приметио Г.Флоровски, а пре њега је то такође знао још Св. Фотије. Што се тиче Тријадолошке терминологије (и, наравно, и оне христолошкe) Св. Кирила Александријског, она је морала да уступи место потпунијој и разрађенијој теолошкој терминологији Кападокијаца, и то још за живота Св. Кирила, а поготово после његове смрти. Овај "процес" прецизније богословске артикулације праве вере кулминира у теологији Св. Максима Исповедника и Св. Јована Дамаскина. Свети Фотије, одбацујући јасно и изричито, но не мање с правом, Filioque као јерес, позивао се директно на Тријадологију Кападокијаца. Георгије Кипарски, Нил Кавасила, Григорије Палама, Марко Ефески, у својој теологији темеље се на истим Кападокијцима, великим и неоспорним Оцима Саборне-католичанске Цркве, што сматрам да сте и Ви у томе сагласни.

Ви формулишете ову заједничку линију Отаца овако: "Предање у својој пуноћи, Предање католичанско, јесте: Дух Који исходи од Оца и манифестује се кроз Сина". Овде сам ја сагласан с Вама. Али, проблем који Ви избегавате, управо се и садржи овде. Тај проблем, који је потпуно схватио Св. Марко Ефески, састоји се у начину тумачења израза ....... (израз је на грчком језику) = кроз Сина. Наиме, ако се тај израз схвати на начин Јована Векоса, то ће онда неизбежно водити у јерес Filioque која у Сину види узрок Духа Светога (било заједно са Оцем, или без Њега, или "реципрочно" са Духом). Но ако се израз ...... (кроз Сина) схвата, како га је и схватио (супротно Векосу) Георгије Кипарски, ослањајући се на светоотачку традицију, онда је очевидно да нема никаквог места за Filioque , јер израз .... . (кроз Сина) нимало не садржи појам узрочности са стране Сина за лично биће Духа Светога (понављам: било заједно са Оцем или не), док Латини управо виде Сина као узрок Духа Светога. (Ово се јасно види у одбијању Латина да прихвате тумачење Св . Максима предлагани од Грка на Сабору у Фиренци, а то тумачење управо негира ову узрочност.) Што се тиче тврдње да западни израз "processio" не значи исто што и грчки "......." (израз на грчком) та тврдња није из домена теологије, него из домена жеља.

Заиста, како се може посматрати читав период све до 15. века, као један прости неспоразум, знајући добро да је Римокатоличка црква толико пута анатемисала све оне који не прихватају "processio ex Patre et Filio".(...)

Но, свакако, познато ми је да би у наше време многи римокатолици били вероватно сагласни да се са православнима нађе неки компромис по питању Filioque , под условом да им се ипак призна примат папин ... Драги у Хрису брате, мислите ли Ви заиста да Св. Марко није знао латинску проблематику око Filioque већма него ли ми данас? Зар не мислите да је Свети Марко имао на својим плећима повишену црквенопастирску и теолошку одговорност, далеко већу него што је данас можемо осетити ми који се "бавимо теологијом" ("en fesant de la theologie")? Сматрам да Свети Марко није хтео и није требао да улази у детаље августиновског психологизма у теологији, поготово не у Тријадологији, јер црквена, православна богословска традиција није познавала нити признавала него је одбацивала такав психологизам и субјективизам (као што не познаје и не признаје тзв. "кенотизам" у богословљу о Светој Тројици, који се појављује код С. Булгакова, П. Евдокимова и код Вас). Што се пак тиче Вашег позивања на поглавља ... Св. Григорија Паламе, ту треба да нагласимо најпре да je у својим кључним делима против Filioque -

-Две аподиктички речи о исхођењу Светога Духа, и против Векоса-Свети Палама уопште не спомиње такву мисао, а и у 36. Поглављу та мисао је узгред изнета (можда само да пружи повод и шансу за дијалог с латиномислећим у његово доба), али та мисао код Св. Паламе није речена у прилог Filioque ; напротив, искључује исхођење Духа "и од Сина", што јасно сведочи наставак Паламиног текста. Како бисте Ви хтели да се Свети Марко бави неким сумњивим теолошким психологизма на једном Сабору Цркава, тако пресудном? Али је зато Свети Марко широко и слободно, но увек богословски и црквено одговорно, употребљавао изразе Георгија Кипарског и Георгија Паламе (мада их поименице не спомиње, јер он по имену спомиње само древне Свете Оце), као што су ...... .. (изрази на грчом ј.) итд Био је то не "уски фанатик", како Ви мислите, него богослов заиста светоотачких размера и узлета, но богослов Епископ, одговорни црквени архипастир. Није овде моменат да говоримо о тезама В. Болотова о Filioque (рецимо само да је Ваш учитељ В. Лоски тим поводом критички говорио "о некој врсти цезаропапизма код научника"); нити да говоримо о "две половине Цркве", Источној и Западној, нити још мање о питању у којој мери одлука садашњег Московског Синода 1969. године (ја не кажем и Руске Православне Цркве) може бити сматрана као "једна богата у љубави и мудрости икономија" (= снисходљивост), јер ова питања покрећу читаву серију других проблема, за које није довољно једно писмо.

Ако Бог да, видећемо се у Светом Сергију и можемо тада разговарати о овоме, и о будућем Великом Сабору, као што то желе наши заједнички студенти.

Желећи Вам да у радости дочекате животворну Пасху Господа нашег, поздрављам Вас речима победе живота над смрћу: Христос Васкрсе!

Извор

Истичући да се таквим саопштењем МУП-а заправо жели обманути јавност, Џомић је бившег министра Ивана Брајовића оптужио за драстично кршење закона јер није поступио по захтјеву Митрополије црногорско-приморске који је у писарницу МУП-а достављен 7. марта 2012. године.

Министарство унутрашњих послова је у петак саопштило да Митрополија црногорско-приморска није поднијела захтјев за регистрацију надлежном органу на чијој је територији њено сједиште, сходно Закону о правном положају вјерских заједница.

Џомић истиче да се „правна поткованост” једног текста не темељи само на помињању закона, већ и на правилном тумачењу законских одредаба.

“Управо то недостаје саопштењу МУП-а Црне Горе и зато је оно у највећој мјери правно непотковано”, казао је Џомић.

Он истиче да саопштење МУП-а није ни чињенично утемељено, јер у њему није наведен акт Митрополије од 7. марта 2012. године који је у писарници МУП-а заведен под бројем 01-08/12-3538/1 од 8. марта2012. године.

“Бивши министар МУП-а, а садашњи министар поморства и саобраћаја Иван Брајовић до краја свог мандата није одговорио на наведени акт. Чак ни негативно! У том акту Митрополит је, иако „пријава постојања” није прописана као законска обавеза, пријавио и посвједочио чињеницу континуираног постојања Цркве у Црној Гори почев од 4. вијека по Христу”, истиче Џомић.

У Правном савјету Митрополије посједују све пријаве које су вјерске заједнице, и то првенствено Исламска заједница (2010.год.), Надбискупија барска (2010.г.) и Которска бискупија (2011 .год.) поднијеле МУП-у и истог дана добиле увјерење.

“Питање је за министра Брајовића зашто до краја свог мандата није поступио по закону него га је драстично кршио? Одговор је више него јасан и познат јавности: то није учинио како би и даље са својим идеолошким истомишљеницима могао да обмањује јавност да Црква у Црној Гори ‘није регистрована, да је непостојећи правни субјект’ и да би могао да и даље прогони православне свештенике без црногорског држављанства”, каже Џомић.

По њему се отвара и додатно питање због чега су службеници МУП-а Црне Горе акт Митрополије од 7. марта 2012. прикрили од новог министра Рашка Коњевића.

“Одговор на то и министру, нама и јавности треба да дају аутори саопштења и они службеници МУП-а који, по свему судећи, крше закон како би по нечијим налозима наносили штету грађанима и православним свештеницима”, каже Џомић.

По њему, МУП истрајава у захтјеву за подношење законом непостојеће „пријаве дјеловања” да би незаконитим рјешењима наносили штету искључиво Православној цркви у Црној Гори и да би владавину права подређивали личним и политичким интересима појединих моћника и партија.

Правници из МУП-а, тврди он, не знају да по законским одредбама не могу да врше „регистрацију” него само да воде евиденцију пријаве оснивања нових вјерских заједница и престанак рада од раније постојећих вјерских заједница.

“Управо због огромне количине незнања, веома често праћеног жељом да угоде појединим функционерима, примјена права од стране дилетаната и незналица доживљава катастрофу пред Управним судом Црне Горе. Зато предлажем новом министру да што прије ступи у контакт са Факултетом за државне и европске студије који је специјализован за јавну управу и који је на простору екс-Југославије једини факултет такве профилације, како би помогао правницима МУП-а да правилно примјењују позитивне законске прописе из области управног права као што такав пројекат већ реализује са Заводом за метрологију”, поручио је Џомић.

У спорном саопштењу МУП-а наводи се да је „сходно законској одредби, чињеницу оснивања и дјеловања пријавило 17 вјерских заједница, међу којима и неколико „традиционалних”.

“Нејасно је на основу које законске одредбе је МУП одредио ‘традиционалност’ неких цркава и вјерских заједница кад је сваком правнику познато да у Црној Гори не постоји законска подјела на традиционалне и друге цркве и вјерске заједнице. И Устав и закон познају само вјерске заједнице, али су правници из МУП-измислили и ‘традиционалне’’. У ту измишљену групацију сврстали су чак и Јеврјеску заједницу за коју се први пут чуло прије годину дана када је њен представник потписао уговор са Владом Црне Горе, иако у моменту потписивања уговора као новоформирана вјерска заједница није извршила законску обавезу ‘пријаве оснивања’” истакао је Џомић.

Закон о правном положају вјерских заједница од 1977. године нигдје не прописује обавезу вјерских заједница да пријављују своје постојање и дјеловање, како се то у саопштењу МУП-а погрешно наводи.

“Нигдје у закону, на који се позива МУП, није прописана обавеза ‘пријаве дјеловања’ вјерске заједнице. Из ове законске одредбе се још боље види али не и оне које су постојале прије доношења закона” истиче Џомић.

Извор

“Митрополит Амфилохије јесте написао писмо бившем Министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу у вези са пријавом Православне Цркве у Црној Гори и оно је заведено у Министарству 8. марта 2012. године под дјеловодним бројем 01-08/12-3538/1 (прилажемо факсимил прве стране). Писмо које је поменуто у јучерашњем саопштењу МУП-а је послато тек пар мјесеци касније.

Уз писмо од 7. марта 2012. године, Митрополит је доставио министру Брајовићу Саопштење за јавност Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори са сједнице одржане 25. фебруара исте године, и у њему, између осталог, написао: „Овим потврђујемо и пријављујемо континуирано постојање Православне Цркве у данашњој Црној Гори…“, да би потом сажето објаснио историјат данашњег устројства Православне Цркве на територији Црне Горе. Уз писмо је доставио и низ историјских свједочанстава о непрекинутом јединству Епископије/Митрополије Зетске (данас под називом Митрополија црногорско-приморска) са Жичком/Пећком Архиепископијом и Патријаршијом (од почетка 20. вијека под називом Српска Патријаршија или Српска Православна Црква)”.

У наставку доносимо цијели текст односног писма:

Православни Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

Цетиње, Црна Гора

АЕМбр. 361

7.3.2012.

Влада Црне Горе

Министарство унутрашњих послова и јавне управе

н/р г. Ивана Брајовића, министра

Подгорица

Поштовани г. Министре,

Достављамо Вам у прилогу Саопштење за јавност Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори дато са сједнице истог одржане у Подгорици 25. фебруара 2012. године у вези са Вашом недавном изјавом о потреби „регистровања“ Митрополије црногорско-приморске и друге три Православне Епархије Српске православне Цркве у Црној Гори, како би се престало са прогоном из Црне Горе наших свештеника, монаха и вјерских службеника страних држављана. Скрећемо Вам пажњу на несумњиве податке наведене у саопштењу да се од Цркве тражи да поступа и чини радње које нису ниједним позитивним црногорским Законом прописане (па ни из бивше СФРЈ из 1977.г.).

Претпостављајући, међутим, да Ваши органи у посљедње вријеме из непознавања Православне Цркве и њеног вјековног непрекинутог постојања на просторима данашње Црне Горе са тобожњих законских разлога спречавају свештенству издавање боравишних виза, ми ради превазилажења насталих неспоразума (несумњиво штетних не само за Цркву него и по Црну Гору и њен међународни углед) и ради олакшања поступка Вама и Вашим службама, у контексту Саопштења, достављамо и званичну изјаву: Овим потврђујемо и пријављујемо континуирано постојање Православне Цркве у данашњој Црној Гори од 4. вијека по Христу, прво под именом Епископије Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, у времена јединствене Цркве Истока и Запада. Древнохришћанске Епископије Которска и Барска добиле су (од XI вијека) свој континуитет у Надбискупији Барској и Бискупији Которској Римокатоличке Цркве, а остале древне Епископије од 1220. године постоје без прекида у данашњем облику као Зетска Епископија (од 1346.г. на Сабору у вријеме цара Душана и Патријарха српског Јоаникија уздигнута на степен Митрополије), Будимљанска, Хумска и Рашка, у саставу Архиепископије Жичке, односно Пећке Патријаршије. Поред историјских условљених промјена назива (Зетска=Црногорска и Скендеријска, Црне Горе и Брда, данас Црногорско-приморска Митрополија; Хумска=данас Захумско-херцеговачка, на челу које је био и Св. Василије Острошки; Будимљанска=Захумско-рашка времена Краља Николе, данас Будимљанско-никшићка; Рашка=Рашко-призренска, дијелом Милешевска, Дабробосанска, данас у Црној Гори дјелови Милешевске) све те Епископије су биле од оснивања органски дјелови Пећке Патријаршије, све до њеног отоманског укидања 1766. године. Од тада до 1920. године дјелови накадашње Пећке Патријаршије су јурисдикцијски припадали Цариградској Патријаршији, а други дјелови под именом Црногорске Митрополије у Књажевини/Краљевини Црној Гори, Карловачке Митрополије, Митрополије Краљевине Србије од 1879.г., Буковинско-далматинске Митрополије – управљали су се самостално (аутономно, „аутокефално“) у сталном ишчекивању обнове јединства Пећке Патријаршије. Одлуку о васпостављању јединства Пећке Патријаршије прво је донио Синод Црногорске Митрополије у Краљевини Црној Гори 16. децембра 1918.г. А потом је сагласношћу свих осталих Митрополија некадашње Пећке Патријаршије то јединство остварено 1920. године и потврђено 1922. године Томосом Васељенске Патријаршије (уз укључење у Београдску Патријаршију и других Епархија Васељенске Патријаршије) и сагласношћу свих аутокефалних Православних Цркава у свијету. Новим уставом обједињене Пећке/Београдске Патријаршије, односно Српске православне Цркве од 1931. године Митрополија Црногорска је проширена некадашњом Захумско-рашком/Никшићком Епархијом, дјеловима Пећке Митрополије и Бококоторском Епархијом и добила назив Црногорско-приморска, а 2000.г. обновљена је и из ње издвојена Будимљанско-никшићка Епархија. Васпостављањем јединства Пећке Патријаршије, у оквирима данашње СПЦ, вјековима постојеће Православне Епархије на просторима данашње Црне Горе, сачувале су и чувају свој непрекинути континуитет, идентитет, имовину и пуно самоуправљање, сагласно вјековном канонском праву и поретку Православних Цркава. Тај континуитет, законско-правни субјективитет и имовинска права су им признавале и потврђивале све власти и државе кроз вијекове, без обзира на њихове промјене и промјене државних граница. Ништа више, али ни мање, не очекује и не тражи Православна Црква од власти садашње независне Црне Горе и њених органа.

Увјерени, да ће Вам ово образложење помоћи да Ви и Ваше службе испоштујете Уставом Црне Горе загарантована права Цркава и вјерских заједница, до недавно у пракси од свих потврђивана и примјењивана, примите, г. Министре, изразе нашег поштовања.

Прилог: – Саопштење за јавност Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори, 25.2.2012.

– историјска свједочанства

АЕМ ЦРНОГОРСКО - ПРИМОРСКИ

Амфилохије

Говорећи о својим сјећањима на оца Луку, са којим је провео три дана, Протојереј - ставрофор Ненад Андрић мисионарски парох на Малти, каже да је отац Лука на Малту донио љубав, радост, светосавље и дух српског народа.

http://www.svetigora.com/node/12364

Након вечерашње службе, рука Светог Харалампија ће преноћити у Цетињском манастиру, гдје ће сјутра бити служена Света литургија, са почетком у 8 часова.

Рука потом одлази у Бар, а свечани дочек биће у 17 часова у храму Светог Јована Владимира са вечерњом службом и акатистом.

У уторак, 19. фебруара у барском саборном храму биће служена Света литургија, са почетком у 8 часова. Рука затим одлази у манастир Савину у Херцег Новом, гдје ће дочек са вечерњом и акатистом почети у 18 часова.

У сриједу, 20. фебруара у Савини ће, са почетком у 8 часова бити служена Света литургија, а у 18 часова рука Светог Харалампија стиже у Котор у цркву Светог Николе, гдје ће бити служена вечерња служба са акатистом.

Ујутру, 21. фебруара, у 8 часова, у которској саборној цркви Светог Николе биће служена Света литургија, а истог дана у 17 часова Света рука стиже у манастир Подмаине. Ту ће у 21 сат почети свеноћно бденије са Светом литургијом у наставку.

Долазак моштију Светог Харалампија у Подгорицу планиран је за петак, 22. фебруар. У 18 часова тога дана биће организован свечани дочек мноштију у саборном храму Христовог Васкрсења са вечерњом службом и акатистом.

У суботу, 23. јануара, на празник Светог Халампија и прославу Светог Симеона Мироточивог у подгоричком саборном храму биће у 9 часова служена Света архијерјска литургија којом ће началствовати Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са више архијереја СПЦ.

Након литургије од храма до Немањине обале биће одржана традиционална Светосимеоновска литија, овога пута са моштима Светог Харалампија. Потом ће бити изведена свечана празнична академија на Немањином граду на саставцима Рибнице и Мораче.

Рука Светог свештеномученика Харалампија чува се у манастиру Морача.

Извор: http://www.svetigora.com/node/12376

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/02/17/%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%83%D1%87/

Драга браћо и сестре! Срдачно вам честитам празник Сретења Господњег и

Светски дан православне омладине, који се данас обележава.

Усмеравајући мислени поглед ка догађајима који су послужили као

разлог за утемељење ове црквене прославе заједно с праведним Симеоном

радосно дочекујемо Спаситеља, Који је био донет у Јерусалимски храм.

Међутим, овај догађај осим свог историјског значења има још и симболично

значење: у ономе што се догодило можемо видети тајанствени сусрет

Творца и Његове творевине, лични сусрет човека с Богом.

Није случајно управо на Сретење Господње уприличена прослава Светског

дана православне омладине. Срце младог човека је изузетно отворено и

осетљиво за све што се дешава око њега. У младости је човек пун великих

нада и очекивања, он као сунђер упија нове утиске и тражи своје место у

свету. И свет пред младим људима отвара многе перспективе за развој

личности и могућности за самореализацију. Али, исто тако им често нуди

такве норме понашања и такве вредности, које нису у складу, па чак и

директно противрече моралном закону који је Господ установио. И од тога

како одговоримо на ове изазове, како васпитамо своје срце у младости: од

тога да ли ће оно бити тврдо као камен, зло, пуно мржње, надмено и

конформистичко, или ће остати верно правди, кротко, пуно љубави, добро и

самилосно – у многоме зависи наша срећа и способност да у свом животу

сретнемо Бога.

Обраћајући се омладини желео бих да кажем следеће: драга млада браћо и

сестре, позивам вас да се чврсто држите духовно-моралних идеала које је

заповедио Творац, чувајући у чедности и чистоти свој разум и осећања,

пружајући околини пример чврстине у вери, милосрђа и спремности за

притицање у помоћ.

Молитвено свима вама желим на стално растете у љубави према Господу и

ближњима, помоћ Божију у добрим делима и подухватима стваралачког рада

на добробит отаџбине и нашег народа.

†Кирил, Патријарх mосковски и све Русије

Извор: pravoslavie.ru

СПЦ

Икона Богородице Пећке у цркви Светог Саве на Врачару

13. Фебруар 2013 - 15:37

Извор: СПЦ

Желимо да поразговарамо са Вама о мученику Харитону, Ви сте га познавали…?

О.Лука: Сви смо ми познавали о.Харитона, као и многе друге монахе

Рашко-Призренске епархије. Недавно се појавила књига о њему. Једино што

ја могу да испричам о о. Харитону — то је о њоговој мученичкој смрти и о

томе како сам се са њим упознао. За време рата на Косову о. Харитон је

био монах у Призрену на Косову. Он је покушавао за заштити људе од

суровости албанаца, да их сакрије, спасе од смрти. Албнци су то сазнали,

ухватили су га, и следећих 7-8 година, не сећам се тачно, ми ништа

нисмо знали о његовој судбини. На крају су, специјалци Међународних

снага, нашли његово тело, и ми смо сахранили о. Харитона у манастиру

Црна Река.

о. Харитон није дуго био монах, он је примио монаштво само годину пре

мученичке смрти. Али са мном се догодио један догађај о коме бих хтео

да вам испричам.

Са мном се догодило нешто, што ја тада нисам разумео, и за шта нисам

ни био спреман. То се догодило на хиротонији владике

Захумско-Херцеговачког Григорија у Требињу. После хиротоније је био

ручак. За нас игумане великих манастира, било је припремљено место у

врху стола. Али један игуман из неког разлога није дошао, и на њеогово

место су случајно сместили о. Харитона, за кога се није нашло друго

место. Њега су поставили међу игумане, а он тек годину дана како је

постао монах.

Али, чим је он сео поред мене, он њега се ширило такаво осећање мира,

да сам ја био у чуду. „Како је могуће, — помислио сам — да за само

годину дана монашког живота човек стекне такав мир“. То је био потпуни

мир, који прелази и на друге и који надахњује. Сећам се да су му руке

биле покривене неким малим огреботинама. Он је изгледао тако, да се

стицао утисак, као да је монах већ 30-40 година. Поред њега сам се

осећао као мало дете, као поред старијег брата, који има иза себе

деценије монашлог живота, који је прошао све проблеме и искушења и који

се удостојио мира. Такав мир сам већ осетио поред неких људи, великих

подвижника, и тај исти мир се ширио и од о. Харитона. Био сам потресен.

Чак нисмо ни нешто нарочито разговарали током тог ручка, таквим миром је

он просто сијао. После неколико дана он је мученички погинуо.

Да ли се спрема канонизација о. Харитона?

Народ се већ моли о. Харитону, као светом, испевана је једна песма,

која подсећа на тропар: „И када моја душа тоне у мору тегоба, помози ми,

помози ми, свети Харитоне“. Ја сам разговарао са неким епископима. „Ти

можеш да му се молиш као светом. Он је свет јер је примио мученичку смрт

зато што је хтео, друге да заштити“, — рекли су ми они. Потпуни и

свеобухватни мир, који је исходио од њега, био је такав, да очигледно:

он је достигао врхунац духовног живота и био је спреман да заврши свој

земаљски пут.

У Српској Православној Цркви, као и у Руској, много је новомученика…

Да, много је људи који су погинули. Ко је од њих мученик? Мученици су

и они који су погинули за време бомбардовања (1999 године): мала Милица

Ракић, коју је шрапнел бомбе расекао напола, чији се лик већ слика у

црквама, на фрескама. Сликају и свештеника Миливоја из Варварина. Када

је после празничне Литургије на Педесетницу, на улици експлодирао

„Томахавк“ и ранио једну девојчицу Сању, он се са својих 70 година

притекао да јој помаже, и следећа ракета је њега убила. Њих по

дефиницији можемо сматрати светим.

Канонизација

свих тих људи: мале Милице, војника Саше, који је био прва жртва

бомбардовања („Томахавк“ га је убио на улазу у касарну у Даниловграду),

деце из поправног дома за малолетне деликвенте, — свих без изузетка који

су погинули под бомбама НАТО — канонизација свих тих жртава ће се

десити. Све укупно од бомби НАТО је погинуло око 2500 људи, и сви они су

у неком смислу мученици. Када ће бити формална канонизација, тешко је

рећи. Црква је канонизовала мученике из Другог светског рата, који су

пострадали у српским земљама. Отприлике 700.000 људи је заклано у

страшним конц-логорима Јасеновац, Стара Градишка, и другим и они су

канонизовани, као свети. Недавно су прослављени 40-торо деце и 2

свештеника, које су турци живе спалили још у XIX веку.

Очекује се канонизација мученика из Превлаке у Црној Гори. Мошти тих

мученика шире миомирис јаче, чини ми се, него мошти свих других мученика

у Православној Цркви. Они су примили мучеништво још крајем XVI века, и у

схватању Цркве они су — свети, али се десило тако да није било фактичке

канонизације. И то ће се засигурно десити, али Црква не жури, ми

чекамо, када ће их Архијерејски сабор објавити мученицима. Ми се сећамо и

новомученице Јаглинке из времена Другог светског рата. Немачки војници

су спалили кућу у коју су сатерали целу њену породицу, сем ње — њу су

војници оставили себи за забаву. Да би спасла своју девственост, она се

отргнула из њихових руку и скочила у ватру. Црква је сматра

новомученицом, као и једну девојку из Крушевца, која је, да би заштитила

своју девственост од разбојника, скочила са 11. спрата. Они још нису

канонизовани али се сматрају мученицима, који су пострадали за своју

веру. Али је, после Другог светског рата, највише мученика који су

погинули под бомбама НАТО пакта, на Косову и у другим српским земљама.

Постоји таква изрека: “Крвљу новомученика се спасавамо“. То значи

да се новомученици моле за народ, и народ се њиховим молитвама спасава.

Јел то тако?

То

је тако. Нас спашава молитва новомученика. Српски народ је пролазио

кроз неиздржљива искушења. На пример, у Првом светском рату је погинуо

сваки трећи мушкарац, у Другом светском рату је погинуло више од милион

људи. То су огромни губици за народ који је тада имао око 6 милиона

људи. Тако да, једино на шта се ми надамо — су молитве новомученика.

Ми често употребљавамо термин „Небеска Србија“, подразумевајући под

тиме на првом месту новомученике, који су пострадали за своју веру. Ми

се надамо, да се они сада моле за нас, у овом тешком периоду кроз који

наш народ пролази. Надамо се да ће нам они помоћи да се очистимо њиховом

крвљу и да постанемо хришћани, како су нам завештали свети кнез Лазар и

косовски мученици, који су још у XIV веку пострадали за Христа. Њима је

било предложено да приме ислам, да пређу на страну турака и тиме да

сачувају живот или да погину али да сачувају веру и да се удостоје

Царства Небеског.

Да ли личе животни путеви новомученика Руске Цркве и Српске Цркве?

Вероватно.

Мени се јако допало велико поштовање новомученика које постоји у

Белорусији. На једном месту сам видео портрете свих свештеника, који су

пострадали за веру. То је дивно, то је истинско памћење Цркве и томе

треба да учимо нашу децу. И још путујући по аутопуту, приметио сам поред

пута крстове, тамо где су погинули људи. Знате, тако може да поступа

само народ, који схвата важност новомученика. У Европи и Америци то

данас не раде. Они заборављају, за њих је мртав човек — мртав заувек, а

за нас новомученик — није мртав човек, већ човек који је живљи него сви

ми живи.

На пример, пре 2-3 месеца у Сирији је убијен јеромонах Василије. О

томе се не говори, међутим, тај човек је пострадао за веру, и у сазнању

Цркве, он треба да буде новомученик, као и о. Данил Сисојев, који је

такође дао свој живот за веру. Али свакодневне бриге у нашем животу нас

заокупљају и не дозвољавају нам да запамтимо важне моменте у историји,

који нам служе као путокази у Царство Небеско.

Чудно је да се све то дешава у такозваном цивилизованом свету. Вероватно, данас се води рат на неком другом нивоу?

Постоји једна интересантна прича индуса који се звао Сундар Синг. Он

је умро одавно. Тај човек је пришао православљу на чудесан начин. Он

није био православни, тада у Индији уопште није ни било православних.

Али он је нашао тајне хришћане на Тибету и придружио се њима. Он је

причао о томе да су будисти ухватили једног хришћанина и осудили га на

смрт. Привезали су га за дрво, намазали медом и пустили на њега пчеле,

стршљане и осе. Ако се одрекнете од вере, они вас неће убити, али ако ви

сачувате веру — чека вас сигурна смрт. Много народа се скупило да гледа

погубљење. Тада им је тај мученик рекао: „Ви сте данас дошли да видите

како умире хришћанин. Ви то нећете видети. Ви ћете видети, како умире

смрт“. То је истински хришћански мученик.

Шта покреће таквог човека?

Ми

понешто заборављамо. Када је реч о новомученицима а и уопште о

мученицима, ми мислимо само о мучењима, о томе како су они страдали. Али

ми заборављамо на то, да им Бог у том моменту даје такву благодат, која

их чини потпуно спремним за мучеништво. Како, је на пример, о. Харитон,

носио у себи такав мир, да је он заиста, био спреман за Царство

Небеско. Бог даје мученицима благодат да осете Царство Небеско још овде,

и муке су им радост, њихове муке — нису само оне, које ми видимо.

Постоји једна прича из Другог светског рата, када је у Јасеновцу била

егзекуција српских затвореника. Међу усташким џелатима је чак

организовано такмичење, ко ће заклати више срба за једну ноћ. Један је

заклао те ноћи 1800 срба, а други 1200. Један од њих је после полудео и у

нападу лудила испричао о томе шта су учинили.

Он је испричао, да је у том сулудом убијању дошао до човека који се

звао Вукашин из села Клепци. Џелат му је предложио да се одрекне од

Православља и да спасе живот. Вукашин је то одбио, и џелат му је отсекао

уво. Затим је опет предложио да се одрекне — и опет одбијање, џелат му

је отсекао и друго уво, затим нос, ископао очи … Али, причао је тај

џелат у бунилчу, тај човек, Вукашин, ширио је око себе необјашњив мир и

само је понављао: „Само ти, дете моје, ради свој посао“. Мученици,

добијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих — радост.

Спољашњи, физички човек страда, али унутрашњи човек се радује, обнавља

се и сусреће Христа.

Али мучитеље и њихову децу очекује Божија казна, зашто људи не мисле о томе?

Знате,

у том тренутку, у коме мученик прима венац, није тако ни важно казнити

убицу. У првом реду, ни сами мученици то баш и не желе. Свети архиђакон

Стефан у моменту свог мучеништва је рекао: „Боже не урачунај им ово у

грех, опрости им јер не знају шта чине“. Дивно о томе говори свети

владика Николај (Велимировић) у једној црквено-народној песми о томе

како је Пресвета Богородица стојећи под Крстом, питала Господа, да ли га

боле ране. А Он је одговорио: „Све моје ране боле, али више од тога се

бринем за судбину оних, који су доле, оних који ме муче. То што су

учинили одвешће их у пакао и то ме боли, јер не желим да их лишим

Царства, желим да их спасем, желим да им Бог опрости“. Тако да, ако се

говори о казни, она наравно постоји, али мученици не размишљају о томе,

већ се просто радују Лицу Господњем.

За време Другог светског рата, немачки војници су стрељали људе и

када су извели на стрељање учитеља са ученицима, како је потом то

овековечила песникиња, учитељ, није молио да га ослободе, већ је рекао:

“Пуцајте! Ја и сад држим час, час не овога света, већ Царства Небеског“.

беседио Димитриј Артјух

текст припремила ин. Јоана (Пањкова)

Извор: Манастир свете Јелисавете у Минску

Возљубљени у Господу пречасни оци презвитери, часни ђакони,

богољубиви монаси и монахиње, драга браћо и сестре – верна чеда Руске

Православне Цркве!

Свети Архијерејски Сабор, који се састао у храму Христа Спаситеља у

Москви, од 2. до 5. фебруара 2013. године, обраћа вам се речима

апостолског поздрава: „Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа

Исуса Христа. Дужни смо свагда благодарити Богу за вас, као што приличи,

зато што веома расте вера ваша и умножава се љубав свакога од вас,

једног према другом“ (2 Сол 1,2-3).

Главни задатак Цркве је спасење људи. Све оно што се збива у нашем,

црквеном животу и узајамним односима друштва и државе, све то има да

буде потчињено томе циљу. Наша мисионарска, просветна, хуманитарна и

друга залагања своди се на крају крајева на спасење сваке људске душе.

Позив Спаситеља: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и

Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мат

28,19-20) – у наше време остаје неопходна потреба. Имајући то на уму,

чланови Архијерејског Сабора су размотрили многа питања црквеног и

друштвеног живота, донели о њима саборске одлуке и друга документа. Све

ово имајући на уму пуноћу Цркве.

Старајући се о Богом установљеном црквеном устројству, чланови Сабора

су одредили будућу процедуру избора Патријарха на Помесном Сабору,

усагласили овлашћења Помесних и Архијерејских Сабора, одобрили начин

креирања нових митрополија и епархија од стране Свештеног Синода. Такође

су предложили решење важних задатака с којима се суочава друштво.

У појединости, Свети Сабор је изразио став Цркве у вези с развојем рачунарских технологија и обрадом личних података.

Стојећи на бранику човекове слободе, Црква позива државу да не

присиљава људе да прихвате те технологије, које им могу ометати слободно

исповедање вере Христове и ње се држати у личним и друштвеним

пословима. Сагласност хришћана са различитим законодавним, политичким

или идеолошким актима такође зависи од њихове усаглашености с

хришћанским начином живота.

Стални задатак Цркве остаје старање око јачања породице и веза између

родитеља и деце, заштита деце од насиља, суровости и разврата. У вези

са тим питањима, Архијерејски Сабор је изнео мишљење како је данас

неопходна многострана реформа породичног права и размотрио проблеме

дечјег законодавства.

Црква је озбиљно збринута садашњим стањем природе. Исцрпљивање

ресурса и загађивање околине треба јасно поставити као питање очувања

живота у његовим многим видовима, као питање трезвеног коришћења

природних дарова. Чланови Сабора су изразили став Руске Православне

Цркве по актуелним проблемима зоологије, предочавајући друштву његову

одговорност за очување Божије творевине..

Пастири и паства Руске Православне Цркве позивају се да пажљиво

проуче документа Архијерејског Сабора, који су углавном припремљени

током трогодишњих дискусија, вођених у међусаборском периоду, уз учешће

стотине архијереја, клирика, монаха и мирјана.

(На овогодишем пленарном засједању Архијерејски сабор је утврдио општецрквено прослављење преподобног Далмата Исетског)

Догађања прошле године су јасно показала да се Православље показује

као основица народног самосазнања, обједињујући све здраве силе друштва –

оне силе које теже ка преобликовању живота на чврстом темељу, на

духовно-моралним вредностима које су ушле у тело и крв наших народа.

Управо из тог разлога људи ненаклоњени према Цркви одабрали су њу за

предмет борбе, причему су се приојављивали лаж, клеветање, богохулство,

рушење храмова, скврнављење светиња.

Свети Сабор истиче да одговор на сличне радње треба да је молитва,

проповед и учвршћивање Божје правде, миран грађански рад православних

хришћана, умножавање дела љубави и милосрђа. Треба да будемо светлост свету и со земљи, како би људи видели наше чесно понашање са страхом, и они без речи били придобијени (1

Пет 3,1-2). Држећи се чврсто вере, свагда треба да имамо на уму речи

Христове: „По томе ће сви познати да сте моју ученици ако будете имали

љубав међу собом“ (Јн 13,35).

Остварујући црквену службу, радећи на њиви Христовој, позвани смо да не речима, него на делу учвршћујемо „јединство Духа свезом мира“

(Еф 4,3), саборно, сви заједно: архипастири, клир, монаштво и мирјани.

При овоме је главно да се трудимо око тога како поверити свој живот

Јеванђељу. То је један једини пут који води у преображај свакога човека и

целога друштва.

Нека Господ наш Исус Христос, Начелник вечнога живота, укрепи и умудри све нас у предстојећим залагањима.

(У Кремљу је 1. фебруара 2013. године одржан сусрет председника Руске Федерације В.В.Путина, Његове Светости патријарха Кирила и чланова Архијерејског сабора Руске Православне Цркве)

Извор:http://www.spc.rs

С обзиром на одређене особености Типика Православне Цркве у 2013. години, умолити Високопреосвећену и Преосвећену господу епархијске архијереје Српске Православне Цркве да преко подручног им свештенства, обавесте верне:

– да ће спомен на Прво и друго обретење главе светог Јована Крститеља, који ове године пада у суботу месопусну, 9. марта/24. фебруара, бити обележен у петак, 8. марта/23. фебруара (Велики типик, саставио протојереј В. Николајевић, 46а);

– да ће спомен светих 40 мученика севастијских (Младенци), који пада у петак I седмице Часног поста, 22/9. марта, бити обележен у недељу сиропусну, 17/4. марта (Велики типик, саставио протојереј В. Николајевић, 46а); а

– да ће празник Преноса моштију светог Николаја Жичког, који пада на Велики петак, 3. маја/20. априла, бити обележен у уторак Светле седмице, 7. маја/24. априла (с обзиром на то да спомен светог великомученика Георгија пада у Васкршњи понедељак).

Извор: СПЦ