Више информација на интернет сајту: http://www.glascrkve.com/

БEOГРAД - Померањем казаљки на часовницима за jедан сат унапред, у недељу, 31. марта, у 02.00 сата уjутро почеће летње рачунање времена, саопштила jе Дирекциjа за мере и драгоцене метале.

На основу Закона о рачунању времена, летње рачунање времена у овоj години почиње последње недеље марта тако што се време у 02.00 уjутро помера за jедан сат унапред и рачуна као 03.00 сата.

Према важећем закону, летње рачунање времена у Србиjи завршава се последње седмице у октобру.

Летње рачунање времена jе код нас први пут уведено 27. марта 1983. године. Oд 1995. године казаљке на сатовима су померане у последњоj седмици септембра на основу одлука коjе jе доносила влада, а 2006. jе донет нови закон у тоj области и летње рачунање времена усклађено са Eвропском униjом.

У свету, службено време се помера унапред у позну зиму или рано пролеће, а враћа уназад у jесен, наjчешће за jедан сат, али тачан броj сати и датуми измена одређуjу се на локалном нивоу и подложни су променама.

Померање казаљки у западноj Eвропи уведено jе почетком 1970-их година, са образложењем да се тиме "продужава" дан, омогућуjе уштеда у потрошњи електричне енергиjе, повећава продуктивност, побољшава прилагођавање људи и радни дан чини ефикасниjим.

Све европске земље користе летње време, а датум померања казаљки различит jе од државе до државе. На северноj хемисфери летње време почиње последње недеље у марту или прве недеље у априлу. Померање времена се у већини случаjева обавља у ноћи између суботе и недеље да не би изазвало веће проблеме за радно становништво.

Прелазак на летње и зимско време први пут jе забележено 1916. године у земљама на северу Eвропе, а до сада jе уведено у око 70 држава, углавном на северноj хемисфери. Oд 2002. године земље EУ, као и остале државе у Eвропи, одредиле су да почетак летњег времена буде последње недеље у марту, а завршетак последње седмице у октобру.

Исланд jе jедина европска земља коjа не помера сатове.

На jужноj хемисфери почетак и краj летњег времена jе обрнут у односу на северну. Већина модерних рачунарских оперативних система има могућност аутоматског преласка на летње рачунање времена. Израел jе, примера ради, до пре неколико година мењао летње време различито од остатка света, због посебног лунарног календара, па већина рачунарских система ниjе могла прелазити на израелско летње време. Поjедини астрономи су против померања казаљки и вештачког "продужења" дана, макар се то правдало и економском рачуницом.

фото www.сxц.ху , амброзио, илустрациjа

Извор: Тањуг

Патријарх српски Иринеј упутио је најсрдачније честитке великодостојницима и верницима традиционалних Цркава и верских заједница у Србији: Римокатоличке Цркве, Словачке евангеличке цркве у Србији, Реформатске хришћанске цркве у Србији и Методистичке цркве.

Патријарх српски Иринеј упутио је васкршњу честитку и екуменским и конфесионалним телима и организацијама: Светском Савету Цркава, Конференцији Европских Цркава, Лутеранском Светском Савезу, и другим међуцрквеним телима и организацијама.

Уредништво Информативне службе Српске Православне Цркве са своје стране честита светле празнике Христовог Васкрсења свима хришћанима који ових дана светкују Празник над празницима уз радосни поздрав:

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: СПЦ

Предавање је организовала Црквена општина Никшић, у чије име је, бројну публику, поздравио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма, захваливши Преосвећеном Епископу захумском Г. Григорију на благослову који нам доноси са трона Светог Василија Острошког.

Јереј Тодоровић је искористио прилику да присутни народ информише да ће слично предавање у Никшићу ускоро имати и Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско - приморски Г. Амфилохије. Он ће у недјељу 31. марта у 19 часова, такође у Парохијском дому, одржати предавање под називом „Исихастичко предање Цркве и Свети Григорије Палама".

http://www.svetigora.com/audio/download/12604/27.03.2013_KATEDRA_Vl.Grigorije_Post_kao_sloboda.mp3

http://www.svetigora.com/node/12604

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).

Амин.

Извор: saborna-crkva.com

http://www.spc.rs/sr/nedelja_pravoslavlja_0

22. Март 2013 - 17:34

• Вест са Радио-Ватикана
  
• Порука Информативне службе Епархије далматинске Радио-Ватикану
  
• Црква је против свих облика насиља
  

У горку и отужну стварност тих речи свако се може уверити на интернет-адреси http://hr.radiovaticana.va/news/2013/03/18/pregled_tiska/cro-674645. Више је него очигледно да је посреди срамна подметачина неког из хрватске секције Радио-Ватикана, а можда и читаве те секције. Да ли се размахао неко из старе, фосилне дружине усташоидних бојовника, од којих се неки окупљају и око Завода светог Јеронима у Риму, или је узаврела јуначка домољубна крвца у жилама неког од њихових млађих следбеника, није важно, а и не занима нас нарочито. У нашим очима одговорна је установа која је таквим живописним ликовима омогућила да радио-таласе користе за свој говор мржње.

Њихове речи – послате у етар у часу свечаном и важном за Римокатоличку Цркву, за хришћанску васељену, за велике светске религије и за цивилизовани свет уопште, притом за време свете Четрдесетнице или Великог поста у Црквама Истока и Запада – показују да они који су их изговорили немају у суштини ништа заједничко са хришћанством. У периоду покајања и самоукоревања, праштања и смиреноумља, чудовишно и одбојно одзвањају речи лажи и клевете не само против српског народа („српско изазивање”) и Српске Православне Цркве („пијани српски богослови изазивају у Кистањима”) него и против демократски изабраних власти Хрватске (кажу, у нимало ватиканском маниру, да оне не поштују свој народ – напротив, понижавају га и обезвређују). А тек речи којима се оправдава, па и директно пропагира насиље! Јер, забога, право је да српски богослови „добију оно што су тражили” кад већ воле да се напију, па још и да демонстративно назоче у Кистањама, где им, дакако, и у духу кршћанске уљудбе и у духу модерне демокрације, никако није место. Па, као круна свега, патетична изјава: „И опет су жртве Срби.”

Са своје стране, доводимо њихову антилогосну логику до краја: Срби никад нису жртве – ни када буду нападнути и претучени. Они су, увек и заувек, зна се, агресори, па само то могу да буду и у православном манастиру Крки из 14. века, а да и не говоримо о целој Далмацији, у коју су се доселили истовремено и – невероватно, али истинито! – заједно са Хрватима, и то не само по принципијелно сумњивом сведочанству неког бизантског цара знаног под именом Константин Порфирогенит него и по сведочењу свих средњевековних западних хронографа. Све у свему, ово је не мала мрља и срамота у оквиру иначе достојанствене и величанствене свечаности инаугурације новог поглавара Римокатоличке Цркве. Овим је ударен шамар и њему, носиоцу имена светога Фрање Асишког, папи који је наступио смерно и са речима љубави према свима, а и његовом претходнику, аутору дивне енциклике Бог је љубав.

Вајна исправка Радио-Ватикана у емисији на хрватском језику од 21. марта, под насловом Црква је против свих облика насиља, још је грђа и срамнија. Они ни тада не знају ко је у име српскога Патријарха био изасланик на папиној инаугурацији. Кажу да су то били митрополит Јован и владика Лаврентије, а био је митрополит црногорско-приморски Амфилохије. И даље правдају напад на младе православне богослове из манастира Крке, с тим што сада клеветничку хајку уздижу „на вишу разину” – ударају не само на неименоване српске епископе који су, по њима, „дали пристанак на разарање Дубровника” (!) него и на самога Владику Николаја, а све то, дакако, у служби „повијесне истине”! O tempora, o mores!

Стојимо пред парадоксом: председник и премијер Хрватске – који се не изјашњавају као католици него као агностици (што је искрено, па зато и часно, а и њихово је право) – говоре у духу Христовог Јеванђеља кад, поводом збивањâ у Кистањама, одбацују говор мржње, осуђују насиље и залажу се за мир и заједништво у слободи, док са светог места надомак гробова светих првоврховних апостола Петра и Павла, бесмртних благовесника вере и љубави, одјекује антихришћански говор мржње. Ово чињенично стање нам помаже да боље схватимо речи Спаситељеве да неће свако ко говори:Господе, Господе! ући у Царство небеско него они који творе вољу Оца небеског и да ће многи са Истока и Запада седети за вечном трпезом Царства Божјег, а многи „синови Царства” биће изгнани у таму најкрајњу (ср. Мат. 7, 21 – 23 и 8, 11 – 12). Ово важи и за нас, а и за све људе свих времена.

Извор: СПЦ

Хор је, под руковођењем Александра Јовановића, извео велики број духовних пјесама. Хор броји осморицу чланова, а солисти хора су: Милош Николић и Лазар Нешић. Уз многобројне вјернике концерту су присуствовали и њихови пастири, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије Дурић и дубровачки бискуп монс. Мате Узинић.

Аудио запис послушајте на страници Епархије.

Уважена господо,

До Неба смо ожалошћени вешћу Радио Ватикана о недавном трагичном догађају у Кистању. Вербални и физички напад на православне богослове, без икаквог повода и кривице, ви у вашем обраћању оправдавате речима „да су добили оно што су заслужили“. Такав коментар да се чује из куће из које је за очекивати речи Утехе и Истине, речи јеванђелске љубави? Да је неистина то што је речено у вашем извештају о Кистању, потврђује и налаз Полицијске управе шибенско-книнске жупаније, који је објављен у свим хрватским медијима, а који каже „да је напад на ученике у Кистању учињен из мржње“. Због тога је државно одвјетништво подигло кривичне оптужнице против актера овог уличног злодела.

Поред прве неистине, у вашој вести следи и друга: „да једино Српска Православна Црква није послала свога представника на устоличење новог папе Франциска“. Слике са пријема у Ватикану јасно потврђују да је Митрополит Амфилохије са својом пратњом био у Ватикану и сусрео са са новоустоличеним папом. Овај кратки коментар и наше болне речи упућујемо вам зарад Истине, којој смо сви позвани да служимо, јер ће нас по речима светог Јована Богослова „једино Истина ослободити“ (Јн. 8, 31-32).

Информативна служба Епархије далматинске

Подржана је иницијатива и постигнута сагласност за изградњу Библиотеке Српске Патријаршије на Косанчићевом венцу, у оквиру простора на коме су некада биле Народна библиотека Србије и зграда Задужбине епископа Никанора Ружичића (обе су срушене у бомбардовању 6. априла 1941. године). Њени темељи су постављени још у освит 13. века, у манастиру Хиландару, док у институционалном смислу постоји од 1706. године. Тиме она представља најстарију српску библиотеку, а поред Матице српске и Народне библиотеке Србије једну од три најзначајније установе тога карактера.

Разлог за овакву одлуку Министарства почива на чињеници да су услови у оквиру садашњег простора Библиотеке Српске Патријаршије изразито неповољни како за чување драгоцених књижних фондова тако и за њихово коришћење и доступност јавности. Ове околности налажу потребу да се хитно изнађе решење примерено значају који Библиотека Српске Патријаршије има у историјском и научном контексту. У исто време, изградња Библиотеке Српске Патријаршије и садржаји које ће она имати у потпуности представљају континуитет намене планираних садржаја ове локације као Меморијалног комплекса, намењеног сећању на трагично и неповратно уништено рукописно и штампано културно благо Србије, које је највећим делом припадало Српској Православној Цркви.

У будућем здању Библиотеке Српске Патријаршије, осим обављања њене основне делатности, оствариће се и услови за коришћење њених вредних, до сада тешко доступних, књижних фондова. У исто време, она ће представљати и једно од културних средишта Београда и Србије, са могућношћу организовања различитих културних манифестација (изложбе, књижевне вечери, трибине, промоције и слично).

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

и Министарства културе и информисања

Овај потез Видослова и мотиве РТРС-а да уђу у овакав пројекат, најбоље објашњавају ријечи самог аутора:

Гробовласници су једна интимна музичко-духовна авантура, један покушај да се преко музике, цртежа, ријечи, допре до слушалаца, допре до људи и покуша да им се скрене пажња на духовни живот и на оно што нас све чека – смрт. Не да би величали смрт као тачку нестанка, него смрт као – тачку настанка; почетка новог живота, живота у Христу.

Први сингли са албума Гробовласници, можете послушати ако одете на линк:

http://www.rtrs.tv/av/audio.php?prgid=308&typ=c

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=6794

• Честитка Патријарха српског г. Иринеја новоизабраном папи
  

Свечаном чину устоличења, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, присуствовала је висока делегација Српске Православне Цркве коју је предводио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Његова Свесветост Патријарх цариградски г. Вартоломеј представљао је Васељенску патријаршију на свечаности устоличења 266. римокатоличког поглавара први пут од великог раскола 1054. године. Московску патријаршију представљао је Митрополит волоколамски г. Иларион.

Званичну делегацију наше државе предводио је председник Томислав Николић. Свечаностима је присуствовало преко 150 делегација државâ, Цркава, верских заједица и међународних организација из целог света.

На почетку мисе на Тргу Светог Петра у Ватикану Папа је примио „рибаров прстен” и папски огртач - „палијум”, да би у наставку кардинали пришли Папи и заклели му се на верност Миси је присуствовало између сто педесет и двеста хиљада верних.

На почетку приступне проповеди нови бискуп Рима је поздравио кардинале, бискупе, свештенике и часне сестре и захвалио на присуству поглаварима и великодостојницима других верских заједница, шефовима држава и влада, као и званичним делегацијама земаља широм света.

Папа је нагласио да је његова улога да буде „чувар смирености служења” и позвао свет да се супротстави „знацима уништења”. „Права моћ” поглавара је „служење; он треба да настоји да чува смиреност служења”. „Чувајмо људе, бринимо се за сваку особу, с љубављу старајмо се о свима, а посебно о најрањивијима, најсиромашнијима и најмлађима”, рекао је Папа у проповеди и подсетио на дело служења Фрање Асишког.

„Само они коју служе у љубави, у стању су да се старају и чувају“. Папа је објаснио своје схватање заштите – „поштовање сваког Божјег створења и уважавање средине у којој живимо“. „То значи заштита сваког бића показивањем самилосне љубави према сваком и свакој личности, нарочито према деци, старијима, болеснима, онима у невољи, који су често последњи о којима мислимо. То даље значи старање једних за друге у нашим породицама: Мужеви и жене најпре се старајте једни о другима, а онда, као родитељи, старајте се о деци, док ће деца са своје стране и у своје време старати се о својим родитељима. То значи да је то изграђивање искреног пријатељства у којем се старамо једни о другима у искрености, поверењу, благости. На крају крајева, све је поверено нашем старању и сви за ово сносимо одговорност. Будите чувари Божјих дарова“, истакао је нови Поглавар.

При овоме је ставио велики нагласак на очување човекове средине: „Свако треба да буде чувар твари” и „не треба да се бојимо доброте”, рекао је 266. папа, додајући да се тај позив не односи само на хришћане, већ да има људску димензију и да се тиче свих. „Желео бих да замолим све оне који су на положајима у економском, политичком и друштвеном животу, све мушкарце и жене добре воље: Будимо чувари твари, чувари Божјег наума уписаног у природу, чувари једни других и животне средине!“

Нови поглавар Римокатоличке цркве је изразио дубоко поштовање и према свом претходнику, папи Бенедикту Шеснаестом, који се повукао 28. фебруара.

На крају проповеди Папа је призвао молитвено посредовање Богородице Марије, праведног Јосифа, светих апостола Петра и Павла и светог Фрање „како би Дух Свети могао пратити моју службу, а вас молим дасе молите за мене!“, нагласио је новоизабрани Папа.

Извор и фотогалерија: СПЦ

Аутор: Протојереј мр Велибор Џомић

Судија Првог основног суда у Београду Маријана Секулић је почетком јануара 2013. године донела решење којим је одбацила кривичну тужбу рашчињеног епископа, сада монаха Артемија (Радосављевића), којом је умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија тужио за наводне „клевете и лажи“. Иако Свети канони Цркве клирицима забрањују да подносе тужбе световним судовима против епископâ, презвитерâ и ђаконâ, рашчињени епископ, сада монах Артемије је и у овом случају починио канонски преступ, а у овом поступку ниједном као тужилац није приступио суду већ је слао своје адвокате. С друге стране, Владика Атанасије се уредно одазвао сваком судском позиву. Суд је одбацио тужбу и за наводне „клевете и лажи“, као што је и раније Суд у Београду одбацио тужбу рашчињеног протосинђела Симеона, сада Дејана Виловског по истим питањима.

Иначе, у исто време монах Артемије је, представљајући се као „епископ рашко-призренски у егзилу“, тужио и новинаре дневног листа „Блиц“ Жељку Јефтић и Неђељка Зејака. Судија Првог основног суда у Београду Ања Поповић Петровић је донела пресуду којом је тужене новинаре ослободила оптужбе за клевету.

Наиме, новинари су у својим текстовима констатовали да су тадашњи „Владика Артемије и група од двадесетак монаха у расколу са СПЦ“. На главном претресу, монах Артемије је изјавио „да је изјава да је свештено лице у расколу са СПЦ нешто најтеже што се може изговорити“. Понашање рашчињеног епископа, сада монаха Артемија који, лажно се и даље представљајући православним епископом, ствара тзв. „Епархију рашко-призренску у егзилу“ довољно потврђује његов духовни пад и раскол са Српском Црквом. Суд је уважио одлуке Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода као меродавне у оваквим случајевима, а монаху Артемију наложио да плати трошкове поступка у износу од 92.250 динара.

И монаха Артемија и Дејана Виловског је обмануло веровање у световне судове којима су, по свему судећи, више веровали него Цркви Христовој Светосавској од које су се, након рашчињења, отцепили у раскол. Подсећања ради, против монаха Артемија, Дејана Виловског и њихових саучесника је, након утврђеног чињеничног стања о њиховим ранијим финансијским малверзацијама у Епархији рашко-призренској и спроведених црквено-судских поступака, поднета кривична пријава од стране Епархије. Евидентно је да није реч о „прогону ради верских уверења“, како су монах Артемије и Дејан Виловски у екстрадиционом поступку пред грчким судом у Атини изјављивали, него о конкретним кривичним делима злоупотребе и отуђења сиротињског новца на распетом Косову и Метохији. Јавност је током претходних година од стране следбеника монаха Артемија преко фантомских интернет сајтова обмањивана да је Виловски одлуком Суда у Атини „ослобођен кривице“, иако је тај Суд само одлучивао о испуњености услова за изручење одбеглог Виловског Србији.

СПЦ

Устоличењу папе Фрање у Ватикану присуствоваће представници 180 држава, а међу православним црквеним достојанственицима, осим митрополита Амфилохија, присуствоваће васељенски патријарх Вартоломеј и митрополит волоколамски Иларион Алфејев.

То ће бити први пут од поделе цркве 1054. године да ће један васељенски патријарх присуствовати тој церемонији.

У пратњи патријарха Вартоломеја биће митрополит пергамски Јован Зизиулас, који је председавајући православне стране у теолошком дијалогу две цркве.

У име Московске патријаршије, у Рим ће отићи митрополит волоколамски Иларион Алфејев, задужен за спољне послове.

Београд, 16. март 2013. (РТС) – Митрополит црногорско-приморски Амфилохије представљаће Српску православну цркву на инаугурацији папе Фрање у Ватикану, у уторак, 19. марта, потврђено је РТС-у у Београдској патријаршији.

Митрополит ће у Ватикану боравити у пратњи својих секретара – протојереја Обрена Јовановића и архиђакона Игора Балабана.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

http://www.mitropolija.me/?p=10949

Случајно наиђох на изјаве Његове Преузвишености бискупа зрењанинског г. др Ладислава Немета Танјугу, које је Радио-телевизија Војводине 9. марта на свом сајту пренела под насловом - Бискуп Немет: Дискусија о папиној посети Србији „неукусна”.

Сагласан сам са ставом господина бискупа који се односи на медијску мантру или рашомонијаду о евентуалној папиној посети Србији – она заиста јесте неукусна и неумесна, па, у крајњој линији, и некоректна према мудром и достојанственом старцу који се недавно повукао из активне службе на катедри римских епископа. Али не могу, а да се укратко не осврнем на његове ставове о Српској Православној Цркви и о односима између Православне и Римокатоличке Цркве у Србији јер су и ти ставови, по моме мишљењу, неукусни и неумесни, а такви су зато што не одражавају чињенице и не изражавају истину. Ићи ћу редом.

1. Уважени зрењанински бискуп тврди да обележавање 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу ове године није „екуменски оријентисано”. Занимљива оцена! Поред поглаварâ Православних Цркава, Српска Православна Црква позива и високе делегације Римокатоличке Цркве, источних дохалкидонских Цркава и Цркава Реформације, као и Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, – практично сав хришћански свет, – а обележавање није „екуменски оријентисано”?

Да ли бискуп Немет верује да екуменски дух постоји само онде где је присутан римски првосвештеник? За мој рачун, иза такве концепције екуменизма – ако је она посреди – може се, без много маште, назрети менталитет унијатизма, с тим да је унија као модел постизања јединства хришћана званично одбачена у Римокатоличкој Цркви у току последњих пола века, од Другог ватиканског сабора до данас.

2. По бискупу Немету, „коришћени су аргументи с циљем непозивања папе на тај догађај”. Остаје нејасно: који и чији су аргументи у питању? И још: ко је био позван или дужан да позове папу „на тај догађај”? Ако мисли да је то био задатак Српске Православне Цркве, онда га питам: по чему би моја Црква била позванија од његове да упути такав позив? Ако су медији у Србији, па, истини за вољу, и поједине личности из Српске Православне Цркве прелазиле границу доброг укуса у повременом подгревању теме о папи и Нишу, где је ту место и улога наше браће римокатолика? Јесу ли баш сви бискупи били невинашца и земаљски анђели дајући разноразне изјаве на дотичну задату тему?

Неки правослвни Срби јесу, стварно, помињали Јасеновац као станицу на евентуалном папином путу у правцу Србије. Али са високог места Римокатоличке Цркве у Србији чуло се да то не долази у обзир јер тек треба утврдити шта се догодило у Јасеновцу. Ако је теза неких православних Срба о овоме можда ишла на нерве некима од браће римокатолика (можда и њему самом?), да ли је изјава са високог места о Јасеновцу као наводној историјској енигми могла да испровоцира или, штавише, да дубоко позледи неке православне Србе, нарочито оне чији преци или сродници оставише кости у Јасеновцу?

Најдебља књига у мојој личној библиотеци јесте издање Меморијалног центра Јасеновац, штампано већ у време осамостаљене Хрватске, са списком од досад регистрованих близу сто хиљада јасеновачких жртава (у томе броју, ако не звучи неукусно, и петнаестак Буловића). Који је коначни број жртава, – да ли неких триста хиљада, како тврде многи угледни историчари данас, или читавих седамсто хиљада, како се тврдило раније, – то само Бог зна, а ми људи никада нећемо знати, али једно знамо поуздано: нема дилеме, нема тајне, нема енигме у вези са оним што се онде збило. Ја, разуме се, не спадам у оне који би за то окривили све Хрвате или све римокатолике или пак заборавили да је међу жртвама било и Хрвата, као и римокатоличких свештеника.

3. Непозивање папе римског у Ниш за бискупа Немета „значи да у Србији још нема спремности за прави искорак у правцу екуменског дијалога” и да се у Србији напредак екуменских односа запажа „не толико са Српском Православном Црквом” колико „са представницима протестантских црквених заједница”. Ово је, нажалост, груба неистина. Тачно је, наравно, да и Православна и Римокатоличка Црква у Србији негују искрен однос и хришћанску сарадњу са Црквама Реформације и обрнуто, али тврђење да Српска Православна Црква није исто тако и толико отворена и искрено дијалошки опредељена према Римокатоличкој Цркви заиста изазива, најблаже речено, многе недоумице и питања.

Не би било особито укусно да овде и сада подсећам г. Немета на све тековине међуцрквеног дијалога и сарадње у Србији током последњих деценија (о томе се може обавестити из прве руке од своје браће бискупа ако, због дугог боравка у иностранству, није добро обавештен и упознат са свим релевантним чињеницама). Штавише, и многи од његових колега из Аустрије, Немачке и других земаља, укључујући и суседну пријатељску Мађарску, могу му потврдити да међуцрквена клима у Србији по много чему превазилази стање ствари у већини других земаља Европе, па и шире.

Мило ми је, најзад, што бискуп Немет истиче слободу деловања своје Цркве у Србији. Зашто ту слободу сматра „релативно великом”, а не великом, не знам. Био бих му најдубље захвалан уколико се заузме да моја Црква има у неким суседним земљама бар мали део слободе деловања коју његова Црква ужива у Србији. По потреби, могу му доставити много конкретних података о слободи деловања Српске Православне Цркве у поменутим земљама.

Придружујем се, и то свесрдно, његовом ставу да Србија треба да поштује сопствене законе и да неправедно одузету имовину врати Црквама и верским заједницама, а са своје стране додајем – и грађанима.

Нови Сад, 13.03.2013

http://www.eparhija-backa.rs/novosti/episkop-backi-dr-irinej-jedno-drugacije-vidjenje-kratak-komentar-na-izjave-biskupa-nemeta