Највећи акцент је стављен на неуспех власти у поштовању владавине права, што се првенствено огледа у мешању у рад судства и медија, те у селективном судском прогону политичких неистомишљеника од стране власти, као и у високом нивоу корупције у влади. У извештају је наглашено да полиција стоји изнад закона, а политичко мешање у рад судских органа, судска пристрасност, неефикасност и корупција, успоравају владавину права.

Као један од горућих проблема, извештај не пропушта да помене и малтретирање притвореника и затвореника од страна полиције и затворских чувара, лоше услове и превелики број затвореника у државним затворима, као и кашњење у додељивању правних саветника притвореницима и кривично гоњенима. Извештај јасно говори да затворске установе не испуњавају међународне стандарде, да су у руинираном стању, те да се затвореници налазе у – како се наводи – мизерним, нехигијенским и опасним условима, а поједини су закључани у ћелији и по 23 часа на дан.

Извештај Стејт Департмента цитира и извештај Комитета за заштиту од тортуре, Савета Европе, који оштро критикује третман затвореника и захтева да они не буду смештени у условима једнаким самици.

Подсећамо да се Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, са најозбиљнијим здравственим проблемима, већ годину и пет месеци налази управо у таквим притворским условима (23 часа закључан у ћелији), за које Савет Европе утврђује како су они „једнаки самици!“

Извештај Стејт Департмента у даљем тексту наглашава како законске регулативе забрањују произвољно хапшења и притварања али се то не поштује, па произвољно хапшење и притварање и даље остаје отворен проблем. Извештај наводи да иако Устав и закони гарантују независно судство, влада ипак врши политички притисак и застрашивање судства. Архиепископ охридски Јован у последњих десет година, од стране поменутих судова бива затваран шест пута, против њега се води низ политички монтираних судских процеса, док је прошле године на спектакуларан начин похапшен и са лисицама на рукама приведен велики број монаштва и верних Архиепископије. Исто тако, уз монтиране судске процесе, током 2012 г. на коју се и односи Извештај Стејт Департмента, придодат је и државни прогон на верској основи против осталих Епископа, свештеника, монаштва и верних Православне Охридске Архиепископије.

У вези слободе говора, Стејт Департмент поново нотира да иако Устав и закони гарантују слободу говора и штампе, власти су те које у пракси, не увек, показују непоштовање овога права, а владин притисак на медије наставља да буде проблем!

Последице непоштовање људских права, гарантованих Уставом и законима Р. Македоније, Православна Охридска Архиепископија и њен Претстојатељ, Архиепископ охридски Јован, подносе дуже од једне деценије. Дуже од једне деценије, у односу на Православну Охридску Архиепископију, путем једностраног информисања, уз веома ретке изузетке, спроводи се систематска кампања говора мржње.

Тортура на верској основи према припадницима Православне Охридске Архиепископије, путем непрестаних политички мотивисаних затворских казни Архиепископу охридском Јовану, преко судских процеса према готово свим Епископима, монаштву и вернима Православне Охридске Архиепископије, као и бесправним одбијањем њене регистрације у македонском судству – продужава!

Извештај је у целини доступан на следећој адреси: http://www.state.gov/documents/organization/204523.pdf

У прилог овој информацији подсећамо и на следећи видео материјал:

С тим у вези, предсједник Додик је информисао патријарха Иринеја да се планира изградња и оснивање православних гимназија у Бањалуци, Требињу, Источном Сарајеву, Бијељини и Добоју. Предсједник Додик упознао је патријарха Иринеја и са политичком и економском ситуацијом у Републици Српској.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је да се радује сваком доласку у Републику Српску, која, како је истакао српски патријарх, веома често свима бива добар примјер. Патријарх Иринеј је захвалио Предсједнику Републике Српске на односу које институције Републике Српске имају према Српској Православној Цркви, и подржао иницијативу оснивања православних гимназија у Српској.

Састанку Предсједника Републике Српске г. Милорада Додика и Патријарха српског г. Иринеја присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем.

Извор: predsjednikrs.net , СПЦ

О овој терапијској заједници говориће протојереј Бранко Ћурчин, духовник заједнице Земља живих, Ненад Драшкoвић, директор Центра за социјални рад у Новом Саду, и штићеници заједнице Земља живих. Више о Заједници Земља живих прочитајте овде.

Извор: СПЦ

Линк ка нашој теми

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је данас, 16. априла 2013. године, у Патријаршији српској у Београду г. Зорана Маринковића, генералног конзула Републике Србије у Аустралији.

Извор: СПЦ

Владики Теодосију саслуживао је архијерејски намесник новопазарски протојереј-ставрофор Томислав Миленковић са још тројицом свештенослужитеља. Поред игуманије Минодоре и њених сестара у Св. Литургији учествовали су и верници из рашког краја.

Извор: Епархија рашко-призренска

За местобљуститеља је одређен Епископ моравијски Симеон. Људи блиски митрополиту Христофору говоре да је он одлучио да по умировљењу свој боравак настави у оближњем манастиру Преображењу.

Извор: Ромфеа (Атина), Амен (Атина), СПЦ

Na početku rata u BiH spasao je dva imama iz džamije u Vlasenici, posle čega su mu govorili: „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane.“ Kada je njegov narod počeo da ga smatra izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je premeštaj u sremsku eparhiju

AUTOR: KATARINA ŽIVANOVIĆ

- Strašno je biti bez očiju, ali tek kada ne budem mogao da volim, tada ću sebe smatrati invalidom - kaže za Danas prota Milorad Golijan, koji je tokom svešteničke karijere prošao ratnu golgotu, šikaniranja i maltretiranja, usled kojih je oslepeo.

Devedesetih godina prošlog veka prota Golijan je bio ugledni sveštenik u Vlasenici, BiH. Bila je to, kako kaže, mešovita kasaba gde su ljudi svih veroispovesti živeli kao braća, dok nije izbio rat.

- Početkom 1992. savetovao sam Vlaseničane da odvedu svoje porodice na sigurno. Sukobi su bili sve veći, a ratne strahote se približavale gradu. Neki su me poslušali, neki ne. Jedno jutro mi je zazvonio telefon. Bio je to moj prijatelj imam. Drago mi je bilo što ga čujem, jer sam mislio da je u Tuzli, da se sklonio na sigurno. Međutim, on se nalazio u podrumu vlaseničke džamije sa još jednim imamom. Opkoljeni, nisu smeli da izađu - priseća se prota.

Odmah je, kaže, obukao mantiju, otišao do džamije, i izveo ih napolje.

- Odvezao sam ih do opštine, gde sam zamolio predsednika da mi dozvoli da ih prebacim na sigurnu teritoriju. Nije pristao, već je pozvao policiju. Patrola ih je odvezla u najbližu stanicu, a ja sam seo u svog juga i krenuo za njima. Nakon žučne rasprave sa načelnikom, on ih je pustio i imame sam prevezao u Kladanj - priča prota Golijan.

U Kladnju su ga savetovali da se ne vraća u Vlasenicu, već da ode za Srbiju. Pitao se zašto. U Vlasenici je bila njegova parohija, prijatelji, dom, život... „Gadno će biti, videćeš...“, govorili su mu prijateljski. I bilo je.

- Nakon povratka u Vlasenicu, ponašanje ljudi se promenilo. Komšije su prelazile na drugu stranu ulice kada me vide. Pljuvali me, psovali. Jedna žena, koju sam znao iz viđenja, nazvala me izdajnikom uz niz pogrdnih reči. „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane“, govorila je. Ženu i decu sam poslao u Srbiju. Ja sam ostao. Sam, ponižen, poljuljane vere. Otišao sam na ratište, ali ne sa puškom, već u mantiji sa svojim oružjem - rečju utehe za ranjene sa svih strana - kaže prota.

Zdravlje mu je već tada bilo narušeno, a zbog neizdržive situacije, gde ga je svoj narod smatrao izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je otpust od vladike Kačavende i premeštaj u sremsku eparhiju. Zajedno sa meštanima, popravio je napuštenu staru crkvicu koju su mu dodelili, i počeo da drži službu. Duhovne besede nikada nije pisao, niti ih čitajući prenosio vernicima, već je govorio iz srca. Pouke su nadahnjivale napaćen narod, i mnogi su ih snimali. Međutim, muke prote Golijana ne prestaju.

- Na sastancima sveštenstva sa vladikom nisam ćutao o stvarima sa kojima se nisam slagao. Uvek se isključivo govorilo o materijalnom - koliko se novca skupilo, šta treba da se gradi... Bio sam protiv toga. Protiv određivanja cenovnika za svadbe, sahrane i druge crkvene obrede. Ja ih nikada nisam naplaćivao, već je davao ko je koliko imao. Ko nije - nije. Sveštenici treba pre svega da budu duhovnici i da dele sudbinu ljudi, a ne da se bahate - smatra prota. Zbog neslaganja sa vladikom i drugim sveštenicima u eparhiji, skidaju mu čin arhijereja. Dobija premeštaj u Sabornu crkvu, gde su mu nadređeni bili mlađi sveštenici koji su stvari „uvek znali bolje od njega“. Potom mu dodeljuju crkvu u Hrtkovcima, gde ga narod prihvata, ali sveštenstvo ponovo šikanira.

- Otvoreno sam iznosio mišljenje o stanju u crkvi, i zato sam, valjda, bio meta kritika. Uvek sam se pitao - Šta će vladikama skupi automobili, čemu izgradnja velelepnih vladičanskih dvorova, kad narod nema šta da jede? Zašto postoji cenovnik crkvenih usluga i kada će teološke studije da se osavremene? Zna se šta su verske dogme i one su nepromenjive. Međutim, crkva je zajednica živih ljudi, sa problemima 21. veka, a ne srednjeg. Sveštenici treba da razumeju čoveka, da pokušaju da mu pomognu, da ga utvrde u veri, a ne osuđuju, što često čine - ukazuje prota.

Usled stalnih stresova, prota Golijan se jednog dana, pre tri godine, onesvestio. U bolnici su mu konstatovali visok pritisak i šećer. Ubrzo je i oslepeo. Tada se, kao i više puta u životu, preispitivao gde greši i zašto mu se sve to događa.

- Odgovore sam nalazio u Jungu, Dostojevskom, svetootačkoj literaturi, ali pre svega u Liturgiji. Ona je osnova pravoslavlja. Malo je dobrih duhovnika danas, ali me raduje da ih ima među mladim sveštenicima i monasima. Obrazovanim, punim razumevanja i ljubavi prema ljudima. Znate, osnova čoveka nije zlo, već ljubav. Ljudi su se umorili od zla i traže dobro. Kakvo god bilo stanje u crkvi, vera će opstati - optimističan je Golijan.

Nakon što je penzionisan, protu sve češće zovu na duhovne tribine širom Srbije. Poznat kao vrstan govornik, ali pre svega poznavalac teologije, psihologije i filozofije, govori o temama iz ovih oblasti, ali i iz svakodnevnog života. Njegova predavanja su uvek posećena, a u publici su mahom mladi. O politici ne govori, jer ga ne zanima, niti smatra da bi sveštenici, i crkva uopšte, trebalo da se bave politikom.

- Da li je reč o teološkim temama, problemima u braku, porodici, siromaštvu... sva pitanja koja mi postavljaju u suštini se svode na dva - „Otkud zlo?“ i „Gde je izlaz?“. Duhovnik mora da da odgovore na ova pitanja. Teološki fakulteti treba da se osavremene, a zašto i sveštenici ne bi organizovali seminare, poput lekara, pravnika, profesora..? Crkva mora da se približi narodu, da razume probleme čoveka i da odgovore - naglašava Golijan.

Milorad Golijan je dosad napisao 15 knjiga, među kojima je i udžbenik iz veronauke. Zvanična crkva ga nije uvrstila u školsku literaturu „zbog slobodnijih shvatanja“, a izdavači ne pokazuju veliko interesovanje za njegova dela, jer su „isuviše religiozna i filozofska“. Ipak, prota Golijan je omiljen teolog među mladima, ne samo vernicima, već i onima koji se izjašnjavaju kao agnostici i ateisti. Njegov razgovor sa ateistom jedan je od gledanijih na Jutjubu. Oni koji nisu u prilici da sa protom razgovaraju lično, u diskusije mogu da se uključe putem interneta.

Odgovor na pitanje koje je postavio sebi nakon spasavanja imama u ratom zahvaćenoj Bosni, a koje su mu nametnuli sunarodnici - „Da li sam pogrešio, da li sam zaista izdajnik?“, dobio je pre nekoliko godina sasvim slučajno.

- Prijatelj mog sina Strahinje, takođe sveštenika, stupio je preko Fejsbuka u kontakt sa jednom mladom ženom iz Tuzle. Muslimankom. Tom prilikom mu je rekla - „Svako jutro kada se probudim, prvo na koga pomislim i za koga se pomolim je prota Golijan.“ To je za mene najveća nagrada u životu. Velika je to stvar - kaže prota, drhtavim glasom.

Danas

Портпарол Српске Православне Цркве, Епископ бачки г. Иринеј, обратио се после састанка представницима медија и између осталог рекао: ,,Одбацујем као потпуно неприличне и недобронамерне све инсинуације да наводно Црква жели да се бави политиком или да уместо изабраних представника народа она доноси одлуке у име државе. То не постоји не само као намера него и као помисао. Али и ако било која невладина организација са комби чланством сматра да има право да буде консултована од стране владе и државе толико пре има и Црква јер су њени верници у исто време и апсолутна већина грађана ове државе.”

Извор: СПЦ

Влада за хитан наставак дијалога

8. Април 2013 - 17:58

Влада Србије закључила на данашњој седници да хитно треба наставити дијалог са привременим институцијама у Приштини уз посредовање ЕУ. Влада није прихватила принципе понуђене у Бриселу јер нису гарантовали безбедност Србима на Космету и нису били спроводиви. Премијер Ивица Дачић овлашћен да о тој одлуци обавести Европску унију.

Влада Србије једногласно је данас одбила понуђено решење за Косово и предложила хитан наставак дијалога са Приштином уз посредовање ЕУ.

"Влада Србије не може да прихвати предложене принципе који су усмено предочени преговарачком тиму Београда, јер не гарантују пуну безбедност, опстанак и заштиту људских права Срба на Косову. Такав договор није спроводив и не би довео до коначног и одрживог решења", рекао је премијер Ивица Дачић на седници Владе, отвореној за медије.

Влада Србије је овластила премијера Дачића да о одлуци Београда обавести Европску унију.

Извор: Радио-телевизија Србије

Свету архијерејску литургију служио је преосвећени владика Хризостом уз саслужење: игумана Василија, клисинског; протосинђела Варнаве, трескавачког; јеромонаха Теофила, глоговачког; игумана Сергија, рмањског економа; протонамјесника Саше Црљића, пароха прве парохије дрварске; јереја Владимира Максимовића, пароха кључког и ђакона Николе Перковића. Љепоти и торжеству овог празника својим уистину умилним појањем доприњели су: протонамјесник Александар Рељић, парох граховски и диригент епархијског хора ''Свети Роман мелод'', те архимандрит Серафим, рмањски, протонамјесник Далибор Ненић, парох бихаћки и јереј Бојан Митрић, парох прве парохије петровачке. Рмањси храм св.оца Николаја био је премален да под своје сводове прими све благочестиве поклонике ове свете обитељи који су се са свих страна сабрали да овај велики празник и Недјељу крстопоклону прославе са братством манастира Рмња. Прије свете литургије преосвећени владика Хризостом је рукопроизвео у чин чтеца Александра Ђурића из Кокора, дипломираног теолога.

У бесједи након прочитаног светог еванђеља преосвећени владика Хризостом је између осталог казао:

'' Ево слушкиње господње – нека ми буде по ријечи твојој!'' (лк.1,38)

................ Овим ријечима пресвете Богородице, као што чусте, браћо и сестре и драга дјецо духовна, завршава се дијалог између ње и анђела господњег Гаврила који би послан од Бога, саме Свете Тројице, да јој јави радосну вијест о зачећу у њеној утроби и рођењу од ње сина Исуса - Господа Исуса Христа!

Бог се много пута и на различите начине јављао оцима и праоцима нашим – пророцима, царевима, патријарсима и судијама, али никада не на овај и овакав начин и са оваквим разлогом, а то је рођење Сина Божијег од пресвете ДЈЕВЕ БОГОРОДИЦЕ. Зато су Благовјести празник јављања БЛАГЕ (ДОБРЕ) ВИЈЕСТИ, односно вијести О АПСОЛУТНОМ ДОБРУ ОВАПЛОЋЕНЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ. Благовјести су празник над празницима јављања божијих људима кроз вијекове!!! То је истовремено и радости над радостима како на небу међу анђелима и свим небеским силама тако и на земљи међу људима и народима! Јер, ово није тајна једног народа или једне религије. Ово је празник свих људи, свих народа и све творевине божије! Благовјести су БОГОЧОВЈЕЧАНСКИ ПРАЗНИК и зато му се радујемо и веселимо!

То је прије свега празник нашег спасења. Понављам: празник нашег спасење! Није ово само меморијски празник, односно, само обично сјећање на велики догађај. Зато, када славимо господње и богородичине празнике онда треба да знамо да славимо и прослављамо наше спасење. Јер ово је празник за нас и ради нас! Бог се оваплоћава из љубави према нама и спасењу читаве његове творевине. Ако Бог толико завоље свијет да је и Сина свог јединородног дао да се оваплоти и роди од Дјеве Марије, колико тек ми људи треба и морамо бит срећни и радосни због овог празник.

Празник БЛАГОВЈЕСТИ управо нас потсјећа на ТУ велику тајну љубави божије према човјеку и свијету. Иако је човјек непослушношћу ражалостио Бога,- у Њему (Богу) није угасио љубав Његову према својој слици и прилици, није прекинуо Његово старање о њему, већ одмах га из љубави изгнао из раја како би га спасио од демонизације, тј. да га сачува од вјечног негативизма и противљења Богу, негативизма у који је упао пали анђео- сатана! Изгон из раја није била казна, како то неки тумаче, већ природна последица губљења могућности останка у заједници са Богом. А то је уствари ''изгон из раја''. Човјек је сам себе ''изгнао из раја'' јер се осјетио ''голим'' пред Богом! Да не би сагрјешивши и грјешећи био у заједници са Богом, Бог га одваја од Себе и пита га: зашто си то учинио?.....

Бог Љубави одмах прародитељима даје обећање о њиховој побједи над сатаном. У обраћању према змији која би средством и оруђем прелести и обмане, како је написано у књизи мојсијевој, Бог рече: ''и још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твога и сјемена њезина; оно ће ти на глави стајати а ти ћеш га за пету уједати (1.мојс.3,15) Смисао овог библијског свједочанства је у следећем: иако је змија лукавством успјела преварити жену (Еву) заводећи је противу Бога и доводећи код ње у сумњу љубав и доброту божију, Бог узима жену као жртву преваре у заштиту и ставља је за свагда у непријатељство за змијом и њезиним сјеменом! Између змије као симбола самог зла и жене као симбола добра настаје непријатељство, односно супростављеност, једнако као што је између таме и свјетлости, зла и добра!

Али врхунац тог непријатељства лежи у чињеници да ће сјеме женино, тј. синови и кћери које ће кроз вјекове рађати жена (жене) стајати на глави змијиној; да ћемо се ми синови и потомци Евини иако потомци преварене и жене која сагрјеши непрестано борити против зла, да ћемо стајати на глави самог сатане и сатирати га благодаћу божијом, али да ћемо притом бити повређивани, уједани и тровани змијским отровом!

Ово, како су свети оцу назвали, протоеванђеље, односно прва блага вјест побједе добра над злом данас се на Благовјести божански надограђује, односно КРУНИШЕ, јер СЈЕМЕ женино постаје ни мање ни више нико други до ли сам Син Божији, Који ће пошто силом Духа Светога дјевојчица Марија буде осјењена сићи у њену утробу и примити тијело од ње и тако постати Син Човјечији, СЈЕМЕ ЖЕНИНО!!!......

............... Који ће ''бити велики'' како међу људима тако и међу небеским силама! Велики како у ријечима тако и дјелима! Бити велики у вријеме Христово значило је посједовати велике дарове (таланте) у јавном животу, чинећи дјела и чуда која нико прије није чинио, или слична ранијим.....

Који '' ће се назвати Син Вишњега'' тј. СВЕТИ. Синови вишњега су били они којима је Бог дао суд, тј. да суде праведно људима, а не неправедно! Бити СИН ВИШЊЕГА значило је исто што и СИН БОЖИЈИ- појам који је за Јудеје био богохуљења. Међутим тај израз су итекако користили многобошци, а прије свих Римљани, који су у то вријеме управо владали Јерусалимом, као и цијелом Јудејом и Самаријом.

''Коме ће Господ Бог дати пријесто Давида оца његова''! Дакле, Онај који ће се зачети у утроби Дијеве Марије биће ''син Давидов'' и Господ ће му ''дати пријесто Давидов''! Разумије се да је ријеч о духовном синовсту и духовној страни власти коју је Господ подарио цару Давиду. Престо Давидов је метафора за духовну слободу коју је овај велики Цар имао пред Господом! Престо Давидов је метафора сједења с десне стране Оца небескога! ................................

Браћо и сестре и драга дјецо духовна у Христу Исусу,

Обратите пажњу на понашање Пресвете Богородице у свом овом догађању. Она, - избрани сасуд благодати божије, прво су уплаши и збуни од јављања и виђења анђела! А како и не би? Требамо знати да је она још била само дјевојчица, али која је још у утроби матере њене била изабрана да буде Нова Светиња над светињама, да њена утроба буде светија и шира од саме светиње јерусалимскога храма. Њена преплашеност и престрављеност је природна реакција људског бића на сусрет са Богом. Слиједи њено духовно ослобађање од старха. Она сада води дијалог са анђелом Гаврилом и пита га: како је то могуће? Како је могуће да ја зачнем кад не знам за мужа? На људско питање: како је могуће? Бог је још у старом завјету рекао: што је људима немогуће Богу је могуће! И тамо гдје Бог хоће побјеђују се закони природе! Пресвета Богородица, иако још дјевојчица, зна законе природе, тј. да је рађање сина или кћери природна последица односа мужа и жене! Знајући да је она још дјева и да не зна за мужа она поставља логично питање: како је то могуће? На њену дилему анђео господњи даје објашњење: '' Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Свевишњега осјенићете; зато и оно што се роди биће свето, и назваће се Син Божији. ........ у Бога је све могуће што каже ''.

........ на крају имамо њену пуну слободу и храброст гдје она каже: ЕВО СЛУШКИЊЕ ГОСПОДЊЕ – НЕКА МИ БУДЕ ПО РИЈЕЧИ ТВОЈОЈ!!! Тако на љубав божију реагују свети његови! Свим својим биће, срцем и душом, предају се Богу да буду свети сасуду благодати божије! Ако је прва жена, Ева, непослушноћу изгубила радост заједнице са Богом и изгон из раја, ево ДРУГА ЖЕНА, нова Ева потпуном послушношћу прима у себе Самога Бога и постаја Богородитељница! Зато јој се и обраћамо молитвом и вапајем: Пресвета Богородице, спаси нас!....''

Након свете литургије и послужења уприличеног у конаку под великим шатором постављена је заједничка трпеза љубави за све учеснике овог величанственог Сабора.

Богољуб-Р.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У овом, за Србију и Српство тешком и пресудном – а можда и судбоносном – тренутку обраћамо вам се у име Српске Православне Цркве очински и братски, са поштовањем и поверењем у Вашу православну хришћанску савест и у Ваше осећање родољубља и државничке одговорности. Не обраћамо вам се на уобичајени начин него јавним апелом, а то чинимо из више разлога, од којих су најважнија два – краткоћа времена (бриселски ултиматум истиче, наиме, већ у уторак) и потреба да се на најочевиднији начин оповргне безочна лаж коју последњих дана шире одређени људи и извесни медији тврдећи да наша Црква ћути о Косову(!).

И ми, као и читав српски народ, знамо и осећамо колико је вама сада тешко, пред каквим мучним избором се налазите и под каквим сте притисцима и уценама. Подсећамо вас, међутим, у циљу охрабрења и духовне подршке, да вам није теже него што је било честитоме Кнезу уочи Косовског боја, или књегињи Милици после боја, или патријарсима Пајсију, Арсенију III Чернојевићу и другима под османским игом, или свештенемученику ђакону Авакуму пред устанак, или Карађорђу и Милошу током оба устанка, или краљу и влади у време аустроугарског ултиматума 1914. године, или српској држави у недавној прошлости, у време ултиматума из Рамбујеа.

Црква, по својој саборној природи, није против идеје о европском обједињавању народâ и државâ нити против идеје о још ширим процесима уједињавања. Уосталом, Црква је искључиви историјски зачетник и носилац учења о свечовечанском јединству и о свејединству творевине Божје у Христу. Али овде сада више није реч о томе. Сада се од Србије ултимативно тражи фактичко одрицање од Косова и Метохије, од изворишта нашега црквеног, народног и државног бића, и препуштање тамошњег остатка српског народа власти оних који су претходно његов већи део или побили или прогнали, у замену за магловиту и неизвесну могућност добијања фамозног – само за Србију условног – „датума за почетак преговорâ”, преговорâ чије трајање и исход нико жив не може предвидети.

Захваљујући бруталној, али зато лековитој искрености берлинског речника, за разлику од бриселског, једно је сасвим предвидиво и извесно – последњи ултиматум ће гласити: или и званично, формално, признајете „државу Косово” или од пријема у Европску унију нема ништа. Другим речима: од Срба се захтева да се добровољно одрекну територије и суверенитета, чак и трагова свог хиљадуипогодишњег живота на Косову и Метохији (будући да косовско-метохијски Арбанаси и у присуству НАТО-снагâ могу некажњено да скрнаве цркве, манастире и гробља и нападају људе), а за узврат се нуди празно, необавезујуће обећање „светле европске будућности”, односно нуди се у пракси једно велико ништа, уз циничну поруку: држите то чврсто!

Дух данашње Европске уније није, нажалост, дух добре старе Европе. Ми и даље јесмо за идеју слободног духовног и економског обједињавања европског континента, али никако нисмо за пројекат поробљавања или понижавања било које европске државе, па ни наше Србије. Уверени смо да ниједно државно руководство Србије, па ни данашње, нема ни право ни мандат да пристане на услове који нису испостављени ниједној другој држави кандидату за чланство у Европској унији. Улазница је прескупа. Србија не би смела да пристане да унапред плати такву цену за робу која јој можда никад неће бити испоручена. Она то никад у својој историји није учинила, без обзира на чашу жучи коју је због тога из века у век морала да испија.

Најважније предизборно и непосредно постизборно обећање вас који сте добили народно поверење да у бурном и смутном времену водите државни брод Србије било је да ни под каквим условима нећете ни предати, ни издати, ни продати Косово и Метохију, историјску Стару Србију.

Ми, архијереји Српске Православне Цркве, уверени да представљамо и изражавамо став свих њених верника, сматрамо својом светом дужношћу да вас на то обећање подсетимо и да вас уверимо да очекујемо, као и огромна већина нашег народа, да га одржите. То чинимо управо сада јер смо потпуно свесни трагике тренутка и бремена одговорности на вашим плећима.

Ипак, нада никад не умире. Када се разиђу тмасти облаци, сијаће сунце. Сутра је у нашој Цркви недеља поклоњења Крсту, а ускоро ће празник Васкрсења. Када су пред нама два зла, мање зло је најбоље решење. Верујемо у љубав и помоћ Божју како нама тако и свим људима добре воље.

Са благословом

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Доставља: Епископ бачки Иринеј

За овим медијем, чувеним по залагању за заштиту српских националних интереса, јавили су се и други медији и појединци, међу њима и неколико запослених у Народној библиотеци Србије, заступајући мишљење да Библиотеци Српске Патријаршије није место уз Патријаршијски двор, Саборну цркву, стару зграду Богословског факултета и Конак књегиње Љубице, и то на земљишту које делом припада Српској Православној Цркви, с обзиром на то да се ту налазила задужбина епископа Никанора Ружичића. Чињеница је, такође, да се сва наведена здања налазе на подручју најстаријег компактног српског насеља и вароши Београда и да би изградњом Патријаршијске библиотеке био допуњен историјски континуитет поменутих садржаја, а све то би представљало јединствену амбијенталну целину. Полазимо, стога, од претпоставке да међу актерима малициозних ставова нису све сами борбени атеисти који се јеже на сваки помен Цркве него да има и оних који једноставно не знају шта за српски народ и уопште за нашу културу представља Патријаршијска библиотека.

Библиотека Српске Патријаршије јесте најстарија библиотечка установа у српском народу. Постоји од 1706. године, а баштини традицију средњевековних манастирских библиотека, пре свих хиландарске, у коју су Свети Сава и свети Симеон Мироточиви положили прве рукописне књиге. Библиотека Матице српске основана је 1826. године, а Народна библиотека Србије 1832. године.

И поред тога што међу 550.000 библиотечких јединица чува непроцењиво вредне ћирилске рукописе, легате и библиотеке поглаварâ Српске Цркве и знаменитих Срба, Библиотека Српске Патријаршије ради у екстремно неусловном и скученом простору у оквиру здања Патријаршије српске.

Треба знати и то да је зграда Народне библиотеке Србије подигнута на земљишту које већим делом припада Српској Православној Цркви, чиме је она дугорочно просторно обезбеђена.

Изградњом Библиотеке Српске Патријаршије са планираним садржајима у потпуности ће бити остварена основна идеја Плана детаљне регулације просторне целине Косанчићев венац, у смислу јасног и видног обележавања Меморијалног простора, односно сећања на трагично и неповратно уништено рукописно и штампано културно благо Србије, које је највећим и највреднијим делом припадало Српској Православној Цркви.

Анализа потребних садржаја и капацитета будућег здања Библиотеке Српске Патријаршије, с обзиром на динамику увећања књижних фондова и савремени начин њиховог смештаја, показала је да наведена локација на Косанчићевом венцу потпуно одговара тим потребама и да ће бити довољна за наредних сто и више година.

У том простору, осим обављања основне библиотечке делатности, оствариће се услови за промовисање трајних вредности наше савремене културе. Библиотека ће представљати једно од културних средишта Београда и Србије са јасним јавним карактером и просторним капацитетом за организовање различитих културних манифестација (изложбе, књижевне вечери, промоције, трибине и слично). Такође, драгоцени фондови Библиотеке Српске Патријаршије биће адекватно заштићени и чувани. Поврх свега, вредан рукописни фонд, збирке старе штампане књиге и периодике, као и све друге збирке, биће доступне научној и широј јавности, што је, додуше, и сада могуће, али у веома тешким условима.

На основу наведених разлога и чињеница, одлука водећих људи Министарства културе, уз подршку највиших државних институција, да се подржи иницијатива Светог Архијерејског Синода и Његове Светости Патријарха српског представља бригу за очување културе српског народа, а тиме и бригу за будућа покољења.

Препознавање ових виталних интереса и труд за остварење што бољих услова за културни напредак на трагу је оних просвећених личности које су биле утемељивачи институцијâ националне културе кроз историју.

На крају, запитајмо се још једном: у чијем интересу су активности које подривају овај подухват од општенационалног значаја? Можда појединци, свесно или несвесно, бране инвеститоре заинтересоване за ову, у комерцијалном смислу вредну локацију?

Извор: СПЦ

Иако је био проглашен "отвореним градом", када је сазнао шта се десило у Београду тог 27. марта, када је дошло до војног пуча, ваздушне нападе на Београд и уопште напад на Краљевину Југославију наредио је Хитлер лично. У својој "Директиви број 25", у најкраћем је својим генералима издао следећа наређења:

1. Војни пуч у Југославији изменио је политичку ситуацију на Балкану. Југославију треба сматрати непријатељем и у случају да ускоро да изјаву лојалности, па је стога треба разбити што је могуће пре.

2. Моја намера је да концентричном операцијом са простора Ријека – Грац, с једне стране, и са простора око Софије, с друге стране, упаднем у Југославију општим правцем према Београду и да њену војску уништим, с тим да њен крајњи јужни део одвојим од њене територије и узмем у своје руке као базу за продужење немачко-италијанске офанзиве против Грчке. Из војнопривредних разлога важно је да се успостави саобраћај на Дунаву и поседну рудници бакара у Бору. Покушаћемо да придобијемо Мађарску и Бугарску за учествовање у операцијама, остављајући им могућност враћања Бачке и Македоније. Политичким обећањима Хрватској биће проширена унутрашњополитичка затегнутост у Југославији.

3. У појединостима наређујем следеће:

а) Чим буду прикупљене довољне снаге и временске прилике то допусте, ваздухопловство ће даноноћним ваздушним нападима разорити теренска постројења (ратне аеродороме) југословенског ваздухопловства, као и Београд.

б) Подухват „Марита“ отпочеће по могућности истовремено – никако раније – засад с ограниченим циљем да се заузме солунска котлина и висораван Едеса; 18. армијски корпус може при том напредовати преко југословенске територије. Искористити повољне прилике за спречавање планског отварања фронта између Олимпа и висинског предела Едесе.

в) За напад који ће уследити са простора око Софије у правцу северозапада и са простора Ћустендил – Горња Џумаја у западном правцу, могу се употребити све у Бугарској и Румунији расположиве снаге, с тим да као осигурање нафтоносних подручја Румуније, осим противавионских снага, остану и снаге у јачини око једне дивизије. Осигурање на турској граници, за сада, препустити Бугарима. У њиховој позадини као ослонац поново ће бити припремљена једна немачка јединица, највероватније оклопна дивизија.

г) Удар направљен општим правцем од Граца према југоистоку треба извршити чим се прикупе за то потребне снаге. Копненој војсци се препушта одлука о томе да ли ће ради отварања границе прелазити преко мађарске територије. Осигурања на југословенској граници одмах појачати. Исто тако, као и на бугарској граници, важни објекти се могу заузети и пре почетка општег напада, истовремено са ваздушним нападом на Београд.

д) Ваздухопловство ће са две нападне групе потпомагати операције 12. армије, као и ударне групе које ће образовати на простору око Граца. Оно ће у ту сврху усмеравати тежиште дејства према временском развоју операција копнене восјке. За развој и напад могу се искористити и мађарске ваздухопловне базе. Испитати да ли треба употребити 10. ваздухопловни корпус за акцију са италијанске територије. Међутим, заштитна пратња транспорта за Африку мора остати загарантована. Продужити са припремама за освајање острва Лемноса, али заповест за извршење издаћу лично. Треба се постарати за довољну противваздушну одбрану Граца, Клагенфурта, Филаха и Лебена, као и Беча.

4. Врховна команда оружане силе склопиће најпре начелне споразуме са Италијом. Копнена војска предвидеће штаб за везу са италијанском 2. армијом и Мађарима. Овлашћује се Ратно ваздухопловство да се о разграничењу оперативних ваздушних простора у односу на италијанско и мађарско ваздухопловство већ сада споразуме са Врховним командантима дотичних држава. Снабдевање мађарских ваздухопловних база може да отпочне одмах.

5. Господа главни команданти известиће ме преко Врховне команде Оружаних снага о намераваном вођењу операција и о питањима у вези с тим.

У потпису, Адолф Хитлер.

Ситуација у Европи уочи Априлског рата у Краљевини Југославији

Стање у нашем ваздухопловству пред Априлски рат није било нимало задовољавајуће. Наиме, неколико година раније је започео (безуспешан) процес техничке модернизације, који је само делимично уродио плодом јер Југославија није успела да у предвечерје рата обезбеди довољан број оперативних авиона новије генерације, пре свега на тржиштима Немачке и Велике Британије.

Ипак, предвиђајући могући развој ситуације који би водио рату, а нарочито након бомбардовања Битоља од стране италијанске авијације, 6. новембра 1940. године, Команда ваздухопловства је предузела превентивне мере и већ у јесен 1940. године подигла ниво борбене готовости. С тим у вези одређене јединице нашег ваздухопловства су пребазирале на друге аеродроме (нпр. 102. ескадрила Шестог ловачког пука је из Београда пребачена у Мостар да би својим Месершмитима Ме-109Е, вршила задатке патролирања дуж Јадранске обале у зони Приморске војне области).

Такође, Главни Генералштаб војске Краљевине Југославије је након новембарског бомбардовања Битоља, крајем 1940. године донео наредбу безусловног отварања ватре и обарања сваког "нелегитимисаног" ваздухоплова који прелеће нашу територију јужно од линије Ниш-Крушевац-Ужице-Сарајево-Сплит. Северно од те линије, у дубину наше територије, било је одобрено "пуцање" испод летелица, у циљу приморавања на слетање.

У склопу ратног плана "Р-41", на основу којег је наша тадашња војска припремала одбрану, задаци ЈКВ су били предимензионирани у односу на постојећи број летелица, али ипак, 12. марта 1941. године изведена је тајна мобилизација припадника ЈКВ у склопу које је извршена попуна јединица људством из резервног састава, довршен је посао на премештању складишта и ваздухопловних база са рубних делова у средиште територије Краљевине и запоседнута су 23 ратна аеродрома и летелишта. А дана 22. марта 1941. године, све јединице ЈКВ су стављене у стање пуне борбене готовости, која је између осталог предвиђала и спремност за полетање, и то: ловачка авијација - 20 минута, извиђачка авијација - 25 минута и бомбардерска авијација - 30 минута. Тако је и пре потписивања Тројног пакта, односно пуча од 27. марта, ЈКВ било мобилисано у пуном саставу и спремно, колико је обзиром на број летелица, могло.

Нажалост, борбену готовост и извршење ратног плана "Р-41" је поред бројног стања и "квалитета" летелица, додатно нарушила и издаја капетана-пилота Владимира Крена, који је 4. априла узлетео са загребачког аеродрома и одлетео у Бечко Ново Место, где се налазила Команда немачке 4. Ваздухопловне армије која је и била носилац напада на Краљевину Југославију два дана касније. Крен се ту ставио на располагање генералу Александру Леру, команданту те јединице и предао му ратне планове и планове борбеног распореда авијацијских јединица ЈКВ, тако да од евентуалног тактичког маневра наших снага на терену није било вајде... Немци су добили податке на тацни. Крен је због овог свог "херојског" подухвата награђен тиме што га је Поглавник НДХ поставио за првог команданта Зракопловства НДХ. Додуше, за то своје дело је платио. Наиме, након рата је успео да пребегне код Британаца, али су га ови испоручили нашим властима, где је осуђен за велеиздају и стрељан у Загребу 1948. године.

Тако је уз овај издајнички чин, те обарања једног Швапског авиона типа Хенкел 111 код Марибора 3. априла 1941. године, ЈКВ дочекало 5. април и подизање борбене готовости на највиши ниво. То стање приправности је предвиђало "смањење" времена за полетање, тако да су ловци имали задатак да полете за 10, извиђачи за 15, а бомбардери за 20 минута...

Тако спремни и са оним са чиме су располагали, ишчекивали су зору тог 6. априла 1941. године...

Наставиће се...

Истина је веома једноставна: владика бачки није ништа сакрио него је само поступио по благослову Патријарха српског и по одлуци Светог Синода да се писмо не објављује, а они који су га неовлашћено, на морално недопустив начин, објавили, — притом најпре нередиговани нацрт писма, а сад, ево, захваљујући Недељниковим добрим везама са лицима која спомиње у споменутој пашквили извесног Вељка Миладиновића, и у његовој коначној форми, — нека се поносе својим поступком у ове пречасне дане Велике Четрдесетнице! Затим, владика Иринеј није тек само „изменио две-три речи” него је нацрт писма малко и описменио, а и избацио је читав један ирелевантни одељак на црногорске теме, и то не по својој „цензорској” самовољи него опет по вољи Светог Синода, уз сагласно мишљење митрополита Амфилохија, аутора (или коаутора?) концепта писма који би заслуживао и да уђе у Гинисову књигу као светски рекорд по медијским обрадама и разрадама.

Остале пикантерије су још бесмисленије. Владика Иринеј хоће да мења изборни систем у Цркви? Каква глупост! Он, као и сваки други епископ, може дати овакав или онакав предлог, а једино Сабор одлучује. Колико право су својевремено имали предлагачи садашњег изборног система, толико право имају и евентуални предлагачи другачијег система, па, међу њима, и епископ бачки. Следи прича о „цензури” истог у Патријаршији, толикој „да је владици Атанасију забрањено да у Православљу објави своје писмо о Косову”. Притом, нити је владика Атанасије свој текст доставио окривљеном од Недељника епископу бачком на увид или мишљење, нити је Иринеј бачки ишта знао о том „писму о Косову”, а поготову га није „забранио”, како подмеће Недељник.

Истог нивоа је довођење имена и делања владике бачког у везу са писањем и пискарањем разних „верских аналитичара”, као и његов тобожњи покушај да „сакрије” став Цркве о Косову „по налогу власти”. Зар тај исти владика бачки не износи став Цркве о Косову непрестано, што службено, у име Синода и Сабора, што у својим личним ауторским текстовима? А ако он дела „по налогу власти”, занимљиво би било знати по чијем налогу дејствују Недељникови информатори и сабеседници, нарочито онај који прети чистком „неподобних” — а вала и непоћудних — епископа, сматрајући себе довољно безгрешним да може први да баци камен на грешнике. Наравно, ко је све грешник, првенствено међу владикама, не мора се доказивати — довољно је отворити странице Недељника или, још боље, ослушнути непогрешиви суд његових саговорника.

А тек „плетенија словес” на кадровске теме у епископату наше Цркве! Тек је то посластица...

Све у свему, Недељникова пашквила је доказ еволуције критичког и аналитичког новинарства у трач-новинарство најниже врсте на српској медијској сцени, а медијски ангажман појединих црквених личности, попут овог у Недељнику, и не само у њему, показатељ је, нажалост, и алармантне дистрофије црквене с(а)вести и онде где не би смело да је буде.

Изовр: Епархија бачка, СПЦ

Рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.

Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.

Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души.

Старац Порфирије Кавсокаливит

Извор: Епархија нишка