Његова Светост је осудио терористичке акте у Сирији и с тим у вези апеловао на све утицајне чиниоце у тој земљи и у иностранству у циљу ослобођења црквених великодостојника: митрополита града Алепо Павла (Антиохијска патријаршија) и сиријско-православног митрополита Јована, отетих близу сиријско-турске границе 22. априла ове године, за време док су обављали своју архипастирску службу.

Извор: СПЦ

На данашњи празник, шесте недеље Великог поста, а недељу пред Васкрс, када се слави успомена на свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику.Светој Литургији је присуствовао велики број вјерника шибенске парохије од којих су многи приступили Светим Тајнама Тијела и Крви Христове.Вјерни народ наше парохије, по традицији и обичају, доноси на данашњи дан у храм разно цвијеће и маслинове гранчице које се у храму благосиљају а потом их вјерници носе својим домовима као благослов.

На крају Свете Литургије, Епископ Фотије је благословио маслинове гранчице које се потом дијеле народу.Након благослова гранчица извршен је трократни опход-литија око храма у којем је учествовао сав сабрани народ предвођен својим Епископом, носећи у рукама маслинове гранчице и пјевајући Обшчеје воскресеније...

Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV вијека, као успомена на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим.Јашући на магарету, у пратњи својих светих ученика, Господ Исус Христос је дочекан од мноштва народа са палминим гранчицама у рукама од којих су му једни простирали своје хаљине на пут куда ће проћи а други су резали и бацали разне гранчице,кличући: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!"

Данашњим празником улазимо у Велику – Страсну Недељу у којој се сјећамо Великих страдања Христових која нас преко Голготе и Великог Петка воде ка Светом Васкрсењу Христовом.

По завршетку Свете Литургије припремљена је трпеза љубави у просторијама Црквене општине Шибеник.

Извор: Епархија далматинска

Након Литургије извршен је трократни опход око манастирског храма и благосиљање врбових гранчица. Потом се Епископ Герасим беседом обратио верном народу говорећи о смислу овог празника, позвавши све да предстојеће дане успомене и сећања на Христово страдање претрпљено ради нас људи и ради нашег спасења, користе за преиспитивање својих дела и за истинско и искрено покајање, како би са радошћу дочекали светлост Његовог Васкрсења.

Извор: Епархијагорњокарловачка

Манастир посједује сву документацију за земљиште, укључујући и катастар из 1912. године.

Покушаји адвоката Јерусалимске патријаршије Самиха Шлејпија да палестинска полиција заустави даље радове, нијесу дали резултате. Није помогло ни посредовање амбасаде Кипра, која се умијешала у ситуацију пошто су на адресе монахиња стизале пријетње (пет од седам монахиња су Кипранке).

Зграда се подиже грозничавим темпом. Радови се изводе дању и ноћу са циљем што бржег завршетка изградње коју нико не може зауставити, саопштава агенција Ромфеа.

Извор: Радио Светигора

На седници одржаној у Парохијском дому Храма Светог Саве чланови Одбора су Патријарха српског упознали са активностима и плановима у овој години.

Извор: СПЦ

У разговору су учествовали заменик директора владине Канцеларије за Косово и Метохију г. Крстимир Пантић, начелник Косовско-митровачког округа г. Раденко Недељковић и председници општина Лепосавић, Звечан, Косовска Митровица и Зубин Поток - г. Драгиша Васић, г. Драгиша Миловић и г. Драгиша Влашковић и г. Славиша Ристић. Пријему је присуствовао Пресвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

После састанка са Патријархом, представници Срба са севера Косова и Метохије су се састали са председником Владе г. Ивицом Дачићем и првим потпредседником г. Александром Вучићем у згради Владе Србије.

Извор: СПЦ

Николај Николајевич Афанасјев рођен је у Одеси 4. септембра 1893. године у Руској царевини.

У новембру 1920. је евакуисан из Севастопоља у Цариград, а затим у Краљевину СХС. Пролећа 1921. уписује Богословски факултет Универзитета у Београду, који окончава октобра 1925. Предавао је веронауку у Женској гимназији у Скопљу, где је радио до 1929. године.

У јесен 1929. добија стипендију Руске академске групе у Београду за израду доктората. У марту 1930. добија стипендију од Богословског института Светог Сергија у Паризу и место у Религиозно-педагошком кабинету при Институту, под руководством В. Зењковског.

Октобра исте године, након уводног предавања, Институт га је ангажовао за предавања једном недељно на тему Извори црквеног права. Од 1932. до 1940. године био је доцент на Богословском институту у Паризу.

За ђакона је рукоположен 7. јануара 1940, а 8. јануара Митрополит Евлогије га је рукоположио у чин свештеника.

Од маја 1940. до јуна 1941. налазио се у избегличком кампу у граду По у јужној Француској. Од 18. јула 1941. до августа 1947. је био у руској православној парохији у Тунису, а након тога му је дата парохија у Бизерти, у Цркви Светог Александра Невског, а добио је задужење и да повремено опслужује грчке парохије у градовима Тунис и Сфакс.

Од августа 1947. до јесени 1950. био је асистент на Православном богословском институту у Паризу. Докторску дисертацију одбранио је 2. јула 1950. на тему Црква Светог Духа. Од јесени 1950. постављен је за редовног професора Богословског института. На Институту је држао предавања из канонског права и црквене историје. Предавања о црквеној историји све више постају његова преокупација након одласка у САД.

У периоду 1947-1966. написао је бројна дела, углавном на теме из еклисиологије. Године 1953. почиње да објављује на француском језику. Од 1952, заједно са оцем Кипријаном Керном, учествовао је у литургијским конференцијама на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, као и на многим екуменским састанцима.

Николај Афанасјев преминуо је у недељу, 4. децембра 1966. године.

БИБЛИОГРАФИЈА

Од бројних дела написаних на руском (од којих добар део је још необјављен, а објављена дела су некритички обрађена) на српски језик је преведен велики део опуса и објављен у библиотеци издања Епархије жичке 2009. године. У питању су следећи наслови:

Трпеза Господња („Трапеза Господня“, Париж 1952);

Ступање у Цркву („Вступление в Церковь“, Париж, 1952);

Служење лаика у Цркви, („Служение мирян в Церкви“, Париж 1955);

Еклисиологија ступања у клир („Экклезиология вступления в клир“, Париж, 1968);

Црква Духа Светога („Церковь Духа Святого“, Париж: Ymca-press 1971);

Студије и чланци (Епархија жичка, Краљево, 2009).

БОГОСЛОВЉЕ

Отац Николај Афанасјев је био свестран и дубок познавалац православног Предања и Отаца – од младог студента историје црквених сабора, преко удубљивања у канонско право, до зрелог теолога и главне фигуре онога што ће бити названо евхаристијска еклисиологија. С обзиром на ту чињеницу и обим његовог дела, Афанасјеву је могуће приступити са разних страна. Нас ће овде укратко занимати суштина његовог теолошког опуса, сама ствар богословља Николаја Афанасјева.

Ради се, дакле, о теологији Цркве (еклисиологији) која је заснована на четири темељна концепта: евхаристијској еклисиологији, проблему партикуларности и универзалности Цркве, односу лаиката и клира, те на улози римског папства у некој будућој јединстеној Цркви. Свака тема изискује студију за себе, но чини се да питање релације Евхаристије и Цркве мора добити значајнију пажњу, јер се управо ту крије суштина мишљења Н. Афанасјева, те путеви и странпутице истог.

Евхаристијска еклисиологија, упростимо ли ствари, могла би да значи следеће: сâмо биће Цркве засновати, фундирати и поставити на догађају Свете тајне Евхаристије. Тако би на неодговориво питање – шта је Црква и где је место њеног бића – могући одговор био: у Евхаристији и њеној онтологији. Код Афанасјева ће наведено заправо бити покушај рестаурације старе игнатијевске еклисиологије, у којој је васељенскост, светост и саборност Цркве квалитативног, а не квантитативног карактера. Позивајући се на самог Христа и његове речи о двојици или тројици који се сабирају у Његово име (Мт. 18, 20), Афанасјев закључује да се ово сабрање суштински остварује у евхаристијској заједници верних. Целокупни Христос је присутан у евхаристијским даровима Тела и Крви. Као резултат или последица истог, Црква (пуноћа Христовог тела) бива конституисана у свакој заједници која учествује у Светим тајнама, а која суштински бива остварена као заједница лаика, клира и Епископа. У свом маниру Афанасјев ће се вратити древном увиду патристичке теологије: Eucharistia facit Ecclesiam, то јест: Евхаристија чини Цркву. Оно што чини да Црква јесте, да буде, да постоји и бивствује јесте Евхаристија, тј. догађај телесног сусрета са Христом: „ја“ Цркве налази се у нераздељивој, али несливеној заједници са другошћу Христовом. И то сваки пут кад се Евхаристија служи, будући да Црква нема неко своје унапред дато биће, јер еклисија је задатост, а не датост. Читајући и разумевајући Афанасјева, долазимо до смелог закључка: Црква сваки пут изнова постаје оно што тек треба да буде – то је суштина ствари.

Баш на овом месту, дакле на путу следовања Предању и рашчишћавању теологије у виду одвајања битног од небитног, Афанасјев ће закорачити у благу једностраност. Наиме, аксиому Eucharistia facit Ecclesiam у теологији Н. Афанасјева недостаје онај други (такође патристички и древни) увид да исто тако Ecclesia facit eucharistiam. И Црква чини евхаристију. У своје време је то посебно истицао велики Анри де Либак, иако Афанасјев (па чак ни други велики савремени православни мистагози Литургије и Светих тајни, попут А. Шмемана) не иде његовим стопама. Касније ће млади доктор теологије Јован Зизјулас критиковати и кориговати Афанасјева по овом питању. Колико ће наведена евхаристијска крајност Афанасјева касније створити проблема самој пракси савремених нам евхаристијских заједница и парохија, оставимо по страни, иако питање није неважно.

Да закључимо: централност еклисиологије у теолошкој мисли Н. Афанасјева не треба да изненађује. Ради се, наиме, о главној теми свеукупне хришћанске теологије тог доба. Данас би се мало ко озбиљан усудио да баш у овоме види изузетну карактеристику православне теологије на почетку 20. века. Ствар је сложенија него што се чини на први поглед, а утицаји и преклапања са римокатоличким и протестантским теолозима су, иако не сасвим идентификовани, оно ипак очигледни. Лајт–мотив теолошке мисли тог времена је управо еклисиологија. И то са правом. Афанасјев ће као теолог отворених чула за Тајну и дубоки саговорник Предања, одговорити на тај својеврсни позив и у оквирима православне Цркве постати аутентичан глас, сведок Христов и незаобилазна тачка потоњим генерацијама теолога.

Православље.рс

• прилог Радија Слово Љубве
  

Повест о икони Богородице Млекопитатељнице

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27).

О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

"Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега.

Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком.

Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Постојеће стање и могућности за обнову. Предавање и присуство митрополита Павла изазвало је велико интересовање свих присутних и допринело је још приснијем зближавању сестринских Цркава. Митрополит Павле био је и у делегацији коју је 6. септембра 2011. године угостио Патријарх српски г. Иринеј у Патријаршији српској у Београду. Вест о његовом нестанку дубоко је потресла све који га познају.

У прилогу Вам достављамо неколико фотографија са Симпосиона и обиласка манастира Студенице.

Из биографије:

Павле Халепиу, Митрополит Верије и Александрете у Сирији, рођен је 1959. године. Завршио је Богословски факултет у Солуну, на којем је одбранио и докторску дисертацију. Од 1992. године предаје хришћанску етику, патрологију и омилитику на Богословском факултету Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан). Године 1994. постављен је и за декана тог Факултета, као и игумана манастира Богорице у Баламанду. За митрополита је рукоположен 2000. године. Учествовао је као предавач на многобројним међународним научним скуповима. Веома је плодан писац и преводилац.

Напад се догодио у предграђу сиријског града Алепа, у који су се архијереји враћали из Антиохије (данашња Антакја у Турској).

Митрополит Павле је рођени брат Патријарха антиохијског Јована Х.

Извор: Радио Светигора

Линк ка теми.

Иза саопштења Светог Синода стоји, искључиво и једнодушно, сâм Свети Синод, а ни у ком случају „Никитовић и Бећковић“ или било ко други. Кад је за привидно озбиљни лист Danas занимљиво и то ко је текст писао, ево му информације из прве руке: писао га је, по службеној дужности и по најбољој савести, портпарол Српске Православне Цркве и потписник овог демантија.

Овим се утолико мења одлука Светог Архијерејског Синода од 6. новембра 2012. године којом је оставка Епископа г. Василија била начелно прихваћена, а он умољен да остане у служби епархијског архијереја до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора у мају 2013. године, ради завршетка започетих пројеката. За администратора Епархије зворничко-тузланске постављен је Епископ бањалучки г. Јефрем.

КРСТОПОЉЕ И СРЕТЕЊЕ, У НАДИ ВАСКРСЕЊА

ПДФ текст

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=7281

Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни „датум о почетку преговора“, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање „независног Косова“ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице „Косова“ у Уједињеним нацијама.

Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква--таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389 - 1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег“, који је ипак мањи од „минимума пожељног“ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије.

Имајући у виду све овде речено, а још више неизречено, али подразумевано, апелујемо на посланике у Народној скупштини Србије и на Председника Србије да, пред Богом, историјом српског рода и сопственом савешћу, измере и одмере своју моралну и историјску одговорност приликом одлучивања о давању или ускраћивању сагласности Србије као државе на овакав текст споразума.

Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима.

Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да упути овај апел.

Из Канцеларије

Светог Архијерејског Синода

доставља: Епископ бачки Иринеј