Поглавар Српске Православне Цркве и председник Србије поручили су да је у решавању најважнијег националног и државног питања, питања Косова и Метохије, неопходно апсолутно јединство.

"Проблем је веома велики и за нас је веома битно и важно да будемо јединствени по питању Косова и Метохије", рекао је Свјатјејши у заједничком обраћању новинарима, после разговора са председником Николићем.

Патријарх је рекао да су за решавање тог питања најтрагичније наше деобе, јавна иступања без много основа и разлога и оправдања, иступања која, како је рекао, могу да нам штете, а никако не могу да нам користе. Ипак, Свјатјеши је додао да су то само приватне изјаве и лични ставови оних који су их изрекли.

Затим се новинарима обратио и председник Николић рекавши да су се Његова Светост и он у свему сложили, и да није лако одлучивати у име народа, као што није лако одлучивати у име Цркве.

"Али је много боље када постоји јединство између оних који одлучују у име народа и оних који одлучују у име Цркве", додао је председник Србије.

"Жеља нам је да решимо проблем Косова и Метохије на начин који не угрожава ни Устав, ни суверенитет Србије, ни животе и безбедност грађана Косова и Метохије, а посебно Срба који тамо живе", рекао је Николић.

Одмах након службе Божије, у просторијама манастирског музеја и библиотеке, одржана је свечана академија, на којој је одржана промоција књиге, великог српског интелектуалца Предрага Драгића Кијука –“Хришћанство без Христа”, упокојеног пре нешто више од годину дана.

Најпре је промоцију отворио главни уредник Источника, прота Љубормир Рајић, који је свима честитао славу и уједно искористио прилику да се захвали како предавачима који ће говорити о књизи, тако и пуној сали слушалаца. О самој књизи су потом врло надахнуто говорили; др Радомир Батуран, Радован Гајић, др Давор Миличевић и на крају супруга покојног аутора, госпођа Драгица Драгић из Београда.

По завршеној промоцији књиге и славској академији, сви су прешли у свечану салу манастирског конака где је пререзан славски колач са кумом Драгомиром Бојковићем и његовом супругом Слободанком. Том приликом за кума идуће године јавио се прота Првослав Пурић са супругом Миром из Торонта.

Све ово украшено је богатом славском трпезом за који су се побринули добри кумови и вредне сестре чланице манастирског Кола српских сестара.

Извор: Епархија канадска

НИКШИЋ - Ни јака киша, магла, па и плаћање таксе од пола евра за организоване посете светилишту, коју је пре десетак дана увела СО Даниловград, нису спречили хиљаде верника са разних страна да се на празник Светог Василија Острошког пешке, аутобусима, бициклима, моторима и другим превозима упуте и приступе чудотворцу.

И у таквом амбијенту у недељу је било чудесно у острошким гредама. Старо и младо, здраво и болесно, корачало је сатима у колони без краја ка пећини и са страхом божјим прилазило свецу, примајући од њега благослов.

Многи су још уочи празника почели да се молитвено окупљају око острошке светиње славећи рођење свога спаситеља и исцелитеља. Провели су ноћ под кишом, покушавајући да се склоне испод сурових камених громада или у шаторима, под импровизованим тендама, навученим церадама и тако дочекали зору.

Више од хиљаду ходочасника окупило се у суботу испред Храма Христовог васкресења у Подгорици и сложно кренуло на пут ка Острогу дуг 42 километра.

- Нисмо осетили никакву тегобу, мада нас је овде разних генерација. Чак су нам се придружила и деца од 12 година, као и жене којима пешачење такође није представљало проблем - каже за “Новости” Радомир Пејовић. - Сви ми љубимо своју веру и нашег светитеља Светог Василија Острошког. Даће Бог да нас идуће године буде још више.

Острог су у недељу преплавили и верници из Србије, Београда, Бора, Лесковца и других места.

- Дванаест сати смо путовали комбијем из Лесковца до Острога. Мало нас је невреме изненадило, али ништа страшно - каже Славица Милановић.

Из порте Цркве Светог пророка Илије на поклоничко путовање ка Острогу пешице је на Ђурђевдан кренуло 14 ходочасника из Сокоца (Република Српска) на поклоњење Св. Василију. Ту су и Гачани, који су такође кренули пешке, прешли црногорско-херцеговачку границу, законачили у манастиру Светог Саве под Орлоном у никшићкој Голији и пут сутрадан наставили преко Никшића ка светилишту.

На благослов и поклоњење светитељу дошао је велики број људи које муче свакојаке болести. Међу њима затекли смо у колицима тешког инвалида из Никшића Бошка Радомана, коме су због гангрене ампутиране обе ноге.

- Овде сам још од петка и све је било лепо. У недељу увече сам успео да се склоним од кише под једну стреху и ноћ провео молећи се свецу. Толико сам окрепљен снагом и духом да ми се чини да бих сада могао да устанем - уз осмех поручује Бошко.

А када се око осам сати појавио митрополит Амфилохије, народ је похрлио ка њему примајући од њега благослов. Потом је уследила света архијерејска литургија коју су служили митрополити црногорско приморски Амфилохије и средњоевропски Константин.

- Чудесно је да оволико народа дође, и то по невремену - казао је владика Константин.

У беседи након свете литургије митрополит Амфилохије помолио се за страдалну браћу на Косову и Метохији, али и за “главаре црногорске и србијанске”, који су, како рече, кренули неким другим путем, који није пут краља Стефана Дечанског, Јоаникија Девичкога, а ни определење Светог Василија Острошкога и оних који су ослобађали Косово и Метохију на челу са краљем Николом и краљем Петром Карађорђевићем.

- Данас дувају опаки ветрови који би хтели да угасе свето кандило, али ово наше сабрање је додавање уља у то свето кандило да се не угаси, јер Косово и Метохија су темељ нашег народа и државе. Неки наши политичари кажу да их не интерсује небеско царство, него земаљско. Па ако су за земаљско, зашто се онда одричу Пећке патријаршије и Грачанице, које су на земљи. Зашто Црногорци ограничавају Црну Гору на филџан авнојевску, а они из Београда ограничавају Србију на београдски пашалук. То није пут већ беспуће - казао је митрополит Амфилохије.

Митрополит је поручио, како је рекао, нашој браћи Албанцима на Косову и Метохији, да је отето проклето и да оно што се отима не може донети срећу никоме.

ГРУПНО КРШТЕЊЕ ДЕЦЕ

НЕДАЛЕКО од Горњег манастира, у Храму Светог новомученика Станка у недељу је Свету тајну крштења примило више од стотину деце и одраслих. Река ходочасника негде око поднева раздвојила се на две стране настављујући путеве ка Подгорици и Никшићу где су учествовале на литији коју је предводио епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством и монаштвом.

ПРОСЛАВА И У БОКИ

ХРАМОВНА слава Цркве Свети Василије Острошки у Доброти прослављена је богослужењима којим је у недељу и суботу присуствовао велики број верника из Котора и Боке. Православни, али и припадници католичке вероисповести, учествовали су у литији коју је предводио парох которски, намесник бококоторски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић. Претходно се у цркви причестио и велики број верника, а на светој литургији певао је и хор Српског певачког друштва “Јединство”. Након јутрења, водоосвећења и свете литургије у недељу је служен и акатист Св. Василију. П. Н.

СРАМОТА

ОДЛУКА СО Даниловград да уведу туристичку излетничку таксу организованим посетама светилишту Острог изненадила је и огорчила бројне госте.

- То је срамота, јер овде је очигледно реч о локалном профиту. Мојих 30 путника из Гацка морали су, као и ја, да плате цену 0,50 евра да би дошли до свеца. Ако су овим чином покушали да омету вернике да не дођу у Острог, грдно су се преварили - каже возач из Гацка Војислав Вуковић. - И остале моје колеге из дугих средина такође су огорчени овим гестом.

Извор: Вечерње Новости

Ако, нека их. Али, по обичају и новинара и главара, осим што је изостало навођење целог контекста догађаја, пројавио се и брзи, а безразложни страх. Пре свега код Дачића.

У одговор, рећи ћу укратко: у мом горком слову није било никакве претње. Али је било помена смрти. Не толико узгредног помена смрти Ђинђића (ни у каквом контексту претње било коме, осим, изгледа, код оних којима је такав речник у подсвести), него пре свега због страшне и бруталне смрти недужног Србина Стевана Церовића (71) на свом имању у Белом Пољу код Пећи, лицем у суботу на Лазарево Васкрсење, 27. априла 2013.

Тај трагични догађај поменут је и у писму патријарху, а њиме је почела и моја реч на скупу браће са Косова и Метохије, на који сам био лично позван, и одазвао се (без обзира што садашњи патријарх није одговорио на моју Ускршњу честитку у којој сам Му то поменуо. Морам рећи да тако није бивало у време блаженопочивших патријараха Германа и Павла. Да су тако они чинили, не бисмо имали две капиталне књиге Задужбине Косова и Меморандум СПЦ, које сам на почетку јавно показао свима присутнима).

Наиме, претходних дана боравио сам на Косову и Метохији (Призрен, Ђаковица, Пећ, Дечани, манастир Девич, Косовска Митровица). У Пећи сам, на Лазареву суботу поподне, сусрео епископе рашкопризренског и косовометохијског Теодосија и Липљанског Јована, а ускоро је пристигао и свештеник Петар Церовић, син тог јутра брутално убијеног од суседа Шиптара старца Стевана Церовића на сопственом имању у Белом Поља код Пећи.

Прво двојица владика, а затим и пристигли свештеник, били су очевици шиптарске демонске злобе и подлости, која се састојала у камуфлажи крваве истине о убиству покојног Стевана: нађеног како "седи прислоњен уза зид недубоког и сувог бетонског канала", близу ниског бетонског моста, "са капом на глави и наочарима крај њега", где је, наводно, пао са тог сеоског моста (недалеко испод НАТО логора). Тако је констатовала шиптарска КПС полиција из Пећи.

Ту се нашао "у шетњи са псом" и сусед Шиптар, узурпатор Церовићеве имовине, који му је већ раније претио да не сме долазити на своје имање!

Убијени Стеван сигурно није ту "пао са моста", него је убијен око 40 метара даље: са два ударца тупим предметом у потиљак, а поломљена су му и ребра са обе стране, па је онда пренет и "посађен у бетонски канал", као да је заспао, и са капом на глави, да се не види разбијени потиљак. Скоро да је сигурно да му је грудни кош и стомак пун унутрашњег крварења. Одвезен је у Приштину "ради обдукције", а из Приштине је саопштено Србима да ће "добити обдукциони налаз кроз месец дана"! Јасно је као дан: да се спрема унапред смишљени писмени "стручни" налаз да би се забашурила истина о бруталном убиству (за коју врсту обдукције је довољно само пар дана; за обдукцију због тровања или неког скривеног разлога смрти вероватно треба више дана, али је овде очигледна подмукла игра шиптарских власти на Космету, позната већ више деценија).

Тај злочин је мене потресао, и потрешен сам дошао са Косова у Београд. Зато сам с њиме и почео своју реч на овом скупу. Говорио сам други, после драматичног говора председника Зубиног Потока доктора Славише Ристића, који је, уз остало, рекао:

"Косово, после толико векова, нападнуто је у Београду, а не на Газиместану".

Имао сам написан текст, али сам га због времена морао скратити. У том контексту сам рекао:

"Ова тројица на власти су издајници, јер верују НАТО "гаранцијама безбедности" за Србе на Косову".

Затим сам се укратко осврнуо на историју и географију Косова, нагласивши како је тек 1959. г. Петар Стамболић дао Шиптарима тзв."север Косова", и то без икакве одлуке владе или потврде Скуштине Србије, те тако уступио Шиптарима 65 км северно од Звечана, до Руднице - Јариња, и тај простор садашња власт бриселским споразумом уступа Хашиму Тачију, и гура и сада овако досеже до само 30 метара испод Панчићевог врха на Копаонику!

(Тако је данас задња стратешка тачка одбране Србије - Жељин и Столови код Жиче! Али, г. Дачић се хваста: "Србија не зна где су јој границе"! А како ће и знати са таквим премијером?).

Ако је то тзв. "реал-политика" премијера Дачића, зашто не прихвата већ реално остварену на терену, самосталност

4 српске општине на северу, него их поробљује НАТО- шиптарској окупацији?

Недавно је командант НАТО Расмунсен изјавио:

"Нисмо окупирали Косово",

а ја се питам:

"А шта је друго америчка база Бондстил него окупација?"(запосели су, до дубоко под земљу, чисто српско село Сојево, код Витине, раније испражњено од Срба антисрпском политиком Дачићевих комуниста).

А онда сам додао: Господин Дачић је више пута понављао:

"Ја се бавим реал поликом, и борим се за земаљску Србију, а не за небеску". И донедавно се неретко изругивао са косовским заветом о "Небеској Србији".

"Тако је, додао сам, говорио и покојни Ђинђић да њега не интересује Небеска Србија, него само земаљска, и како је завршио - нека Бог суди".

И уз то још сам додао:

"Нема земаљске Србије, без Небеске. Нема само земаљског човека, без Царства Небеског".

То је располућење човека као небоземног бића". Видети у тим мојим речима "претњу смрћу" председнику Владе Србије, или било коме - заиста је злобно и злурадо, дозлабога бесмислено тумачење, како је то схватио и изразио Дачић из Америке:

"Непримерен гест цркве према држави... Није легитимно да црква упућује отворене претњи државним органима... Нико нема право да било коме прети и да се понаша као у време инквизиције"!?! Итд. итд.

(А већина београдских новина, и новинарчића, уз "стручне аналитичаре" Туцића и Ђорђевића, папагајски то понавља. Па чак и игуман Сава Дечански. Свака част на интелигентно приглупој незнавености).

Господине Дачићу, мора да сте у паничном страху, кад привиђате шпанске ветрењаче у отаџбини инквизиције и вама толико милог запада, а живитеу слободарској Србији, на брдовитом Балкану, у земљи рођеној и одраслој уз слободарску Цркву Христа Ослободитеља и Васкрситеља човека и свега рода људског.

Нећете ваљда Ви, до јуче комуниста (и новопечени демократа, попут Америке у којој сте, на доручку у Белој кући, научили "тоталитарну демократију", а која нас је, као таква, здушно бомбардовала, и у тај злочин и мећународни терор увукла и оне земље Европе, које нам сада преко вас отимају матичну земљу - Косово и Метохију - Отаџбину сваког достојанственог и слободарског Србина - одређивати и прописивати "потпуно одвојене задатке" цркве и државе, тј. затварати нас у гето само "црквене порте", како нам је то прописивала мила вам Компартија, чије рецидиве носите.

Зар не схватате, и не прихватате, право сваког слободног Србина, да буде патриота, било које одело да носи и било коју службу Богу и народу да врши?

Дајте нам у Србији која има косовско срце, и Косовски завет, пропишите партијски програм, или утерајте у тврду нам главу партијски менталитет!

Црква је, господине премијеру, осим мене и Амфилохија, и манастир Девич у Дреници, па вама, а богами и патријарху, препоручујем да прочитате и смирене, али горке речи скромне игуманије Анастасије из распетог по који пут, али опет васкрсавајућег манастира у дивљој Дреници, Девича, који је и 1941. г. под Хитлером и опет 2004. г. у мартовском погрому Нато-штићеника Шиптара, уз пуну "гаранцију" (читај:

асистенцију) НАТО армаде спаљен до темеља.

Али се опет обнавља, као птица феникс из пепела, иначе симбол Христа Распетог и Васкрслог. И игуманија Анастасија и Манастир Девич такође су Црква, и то и земна и Небесна (а не само званични портпарол!).

И немојте нам, г. Дачићу, патетично и сланослатко, а лицемерно, сажаљевати "драгога Бога":

"Понекад се заиста запитам чиме је то наш драги Бог заслужио да га овакви представљају на земљи".

И то из Америке!

Боље ослушните, и до дна срца схватите смисао речи смирене и страдајуће игуманије Анастасије из Девича, истински верујуће у Истинитога Бога Живога: А коме упућене - процените и сами:

"Сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења па дозвољавамо да нас `свако` води".

Редовном годишњом седницом Пленума Патријаршијског управног одбора председавао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у присуству Преосвећене Господе Епископа шумадијског Јована и сремског Василија; протојереја-ставрофора Стојадина Павловића, директора Патријаршијске управне канцеларије; начелника Економског одељења г. Александра Томића, начелника Општег одељења г. Милана Андрића и осталих чланова.

Усвојен је Извештај о материјално-финансијском пословању, правним пословима, повраћају имовине, грађевинској делатности и осталим пословима од значаја за живот и рад Српске Православне Цркве - Патријаршије Српске.

Такође усвојен је и Завршни рачун Централне касе за 2012. годину, Буџет општих потреба централних тела за 2013. годину, као и финансијски извештаји осталих јединица у саставу Патријаршије српске.

Ово је уједно била и последња седница чланова овог тела којима ове године истиче петогодишњи мандат.

Извир: СПЦ

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар са супругом Принцезом Катарином, њеним сином г. Дејвидом Ендрјузом, високим изаслаником Министарства иностраних послова Грчке амбасадором г. Дионисиосом Коделасом и амбасадором Србије у Грчкој г. Драганом Жупањевцем допратили су јуче из Атине ковчег са земним остацима Краљице Александре.

Земни остаци Краљице Александре ексхумирани су јуче ујутро на Краљевском гробљу Татој поред Атине, у присуству Њихових Краљевских Височанства Престолонаследника Александра и Принцезе Катарине, родбине, пријатеља и дипломатског кора. Последњу југословенску краљицу на аеродрому у Атини испратила је и делегација Грчке Православне цркве, којује предводио Његово Високопреосвештенство Митрополит Атинагора.

На аеродрому „Никола Тесла” у Београду ковчег са земним остацима Краљице Марије дочекали су проф. др Оливер Антић, специјални саветник Председника Србије, амбасадор Грчке у Србији Демостен Стоидис, и Његово Пресовештенство Епископ хвостански г. Атанасије, викар Патријарха српског.

Земни остаци Краљице Александре су затим пренесени у Краљевску капелу Светог Андреја Првозваног, где је помен служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У свом обраћању, Патријарх је нагласио: „Захвални смо Богу јер је прошло време у коме је било забрањено да се врате у своју земљу и да почивају у земљи за коју су живели чланови Краљевске породице Карађорђевића. Велика је неправда исправљена. Слава Господу!“

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар одржао је дирљив говор на одру своје мајке: „Хвала вам свима што сте се окупили данас овде да одамо почаст мојој мајци, Њеном Величанству Краљици Александри од Југославије. Желео бих посебно да се захвалим Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју што је овде данас и на свим његовим молитвама. Моја мајка се удала за мог оца док је он био у изгнанству за време Другог светског рата. Делила је са њим трагедију насилне одвојености од сопствене земље и народа. Ускоро ће они поново бити заједно у вечном пребивалишту на Опленцу и тако испунити завештање мог прадеде Краља Петра да сви чланови породице Карађорђевић буду сахрањени на једном месту. Захваљујем се свим члановима Владе Србије на великој подршци. Посебну захвалност дугујем Државном одбору за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић, као и професору Оливеру Антићу на његовој личној иницијативи и ангажовању овим поводом. Такође, желим да се захвалим и и високом представнику Министарства спољних послова Грчке, амбасадору Дионисиосу Коделасу и амбасадору Србије у Грчкој Драгану Жупањевцу. Хвала свима који су били истрајни и помогли на овом путу. Вратили смо Краљицу у њену земљу. Добродошла кући, мајко! Слава јој!“

Проф. др Оливер Антић, специјални саветник председника Србије г. Томислава Николића, такође се обратио присутнима: „Ево, о Васкрсу дешава се и симболично васкрснуће духовно. Огромну захвалност дугујемо Српској Православној Цркви. Тужна краљица, како ју је народ звао, вратила се у своју земљу. Виша сила нас је привилеговала и дала нам историјску мисију да сада исправимо велику неправду и велики грех учињен оцу Србије Карађорђу Петровићу и његовој породици којој су одузели не само сва права за живота, већ и у смрти. Данас је то исправљено. Њихова Величанства, Краљ Петар II, Краљица Марија и Краљица Александра вратили су се својој Србији!“

Пријем за државне званичнике, чланове Крунског савета и верске великодостојнике уприличен је након црквене службе.

Краљица Александра била је кћерка Краља Александра од Грчке и Принцезе Аспазије од Грчке и Данске (рођене Аспазије Манос). Краљица Александра родила се у Атини, у Грчкој, 25. марта 1921. године, а умрла је 30. јануара 1993. у Источном Сасексу у Енглеској. Краљица се школовала у Вестфилду, а затим у школи Хитфилд. После завршеног школовања у Енглеској, Краљица Александра је живела у Паризу. Краљица је била претходно сахрањена на Краљевском гробљу палате Татои у близини Атине.

Посмртни остаци Краљице Александре почиваће у Капели Светог Андреја Првозваног до званичне државне сахране Краља Петра II, Краљице мајке Марије и Краљице Александре која ће бити обављена 26. маја у цркви Светог Ђорђа на Опленцу у маузолеју Краљевске породице.

• Дворска капела у Краљевском комплексу на Дедињу отворена је суботом и недељом, од 10 до 14 часова
  

Извор: Канцеларија Престолонаследника Александра II, СПЦ

Шта велики хришћански празник Васкрс значи за Вас и како га прослављате?

Сваки празник је прилика да се окупи породица, да се окупе пријатељи и родбина, упознају људи, да се подели лепа реч, добије или пружи опроштај, да се миримо и пожелимо једни другима свако добро. Васкрс је први међу празницима, онај јединствени дан у години за који се припремамо и ишчкеујемо га са нестрпљењем и радошћу. Деца и унуци још на Литургији у цркви, а потом окупљени око стола, шарених јаја, песме и игре, живе своје најлепше будуће успомене које ће их, као мене данас, враћати у детињство сваког Васкрса. Зато је моја највећа жеља да ниједан човек празик васкрса Господњег не дочека сам.

Да ли Васкрс и пролеће буде у Вама веру у праведнији и лепши свет, у којем ћемо живети за друге, а не жртвовати друге нашим себичним циљевима?

Верујем у добро у људима. Верујем у Србију. Да није тако, тешко бих се прихватио овог посла пуног искушења. Само суштаство Васкрса не дозвољава ми да, иако смо као држава и народ више пута доживели историјске неправде, изгубим веру у праведнији и лепши, хуманији и честитији свет. Нико не може сам ни као појединац ни као народ. Свет је повезан природом - водом, ваздухом, али и идејама, учењима, информационим технологијама... Све што чиниш другима - себи чиниш дословно, јер ће ти се на овај или онај начин вратити. Човек са човеком дели планету као заједнички овоземаљски дом, зато мора да научи да даје и дели макар, за почетак, од два шарена јајета која има једно ономе који нема. Ко не уме да подели јабуку, неће умети да подели ни молитву, ни тугу ни радост. Себичност се враћа самоћом.

Шта бисте, поводом Васкрса, поручили Његовој Светости Патријарху српском господину Иринеју, епископима, свештенству и вреном народу?

Ко год од нас - од Његове Светости до верујућег грешног раба Божјег - склопи руке у молитву, нека у тим молитвама не заборави старе и нејаке, болесне и немоћне, нека не заборави оне који без посла, са кором хлеба на празном столу дочекују празник, нека се у молитвама сетимо свих који су у расејању, наше деце, наше једине отаџбине Србије за чији напредак, здраву нацију, пуне колевке и васкрс духовни молимо Господа. Нека наше молитве буду искрене, а поруке празника којим славимо Христово васкрснуће и победу над смрћу, поруке хришћанске љубави, вере и наде нека увек буду део нашег система вредности кад гледамо у друге људе и доносимо одлуке.

Црквена општина Диселдорфа прошле године је прославила пола века постојања у Немачкој, и неговања српске духовности и културе. Колико је, по Вашем мишљењу, важна спона између цркве и државе, посебно за народ који живи ван матице?

Где год живели, одређује вас порекло. Зато је изузетно важно да то порекло познајете, да на њега будете поносни. Као што чувате своје име, тако морате чувати свој језик, културу, обичаје, морате знати славну историју своје земље. Једино свесни себе и поносни на своје корене можете бити поштован и признат грађанин државе у којој живите. У том смислу, кроз историју, а и данас, наша Црква је била и остала сабиралиште Срба у расејању, кућа у којој се учи, чува, негује, сазнаје, славе празници. Црква је очувала наш народ широм света, била је центар комуне, заједнице, била и остала породица, парче српске земље далеко од матице. Ваша црквена општина која слави пола века постојања, са поносом броји више генерација Срба у Диселдорфу који нису заборавили свој језик, порекло, своје корене. Ваша улога, у том смислу, превазилази оквире Цркве као институције. Ви сте, попут већине црквених општина у свету, браниоци и чувари идентитета потомака првих емиграната са наших простора. А то је колико историјски толико и егзистенцијални задатак.

Познато је да је Ваша супруга, госпођа Драгица Николић, религиозна и дубоко хумана, и да се бави сакралном уметношћу. Који су Вам њени радови омиљени?

Драгица је урадила изванредан мозаик Богородице, који стоји у нашој кући поред икона. Видео сам мозаике у много храмова, нисам нескроман када кажем да је то један од најбољих.

У који манастир највише волите да свраћате? Да ли имате фреске које су Вам посебно драге?

У Србији посећујем манастире Дивостин, Вољавчу и Ковиљ. Једном годишње боравим на Хиландару. То сам радио раније, пре него што сам изабран за председника Републике а, хвала Богу, нашао сам времена и прошле године да одем. Хиландар и Света гора су нешто што носим дубоко у души, нека врста уточишта коме се враћам кад год живот пред мене и моју земљу постави изазове којима није лако одговорити.

Да ли је могућа симфонија државе, на чијем сте челу, и Цркве, у смислу општеграђанске рецепеције хришћанских вредности, трпељивости, толеранције, кроткости, праштања, друштвене солидарности и милосрђа са озбиљним социјалним програмом на бази егалитиризма?

Напредак и бољитак сваке заједнице почива у хармоничним односима државе и Цркве. Прецизније, у сагласју државе и свих верских конфесија које у њој постоје. Више је вера, али Бог је један. Више је верских заједница, али је Србија једна. Само ако, као већинска заједница православних, не заборавимо учење хришћанске љубави, ако своју веру волимо и негујемо, а друге поштујемо и разумемо, ето симфоније у једном од најзначајнијих сегмената живота сваке државе. Добробит грађана је императив и државе и цркве. Зато је неопходно да обе институције једна другу поштују и разумеју, да размењују мисли, савете и да сарађују не угрожавајући принцип секуларности. Много је црквених учења која су тек под другим именима добила своју пуну државну афирмацију. Тако се, на пример, доброчинство као хришћанска вредност преточило у менаџерски појам друштвено одговорних корпорација, милосрђе у хуманитарне организације, учење да смо једнаки рођени у друштвену стратегију названу једнаке шансе за све или у борбу против дискриминације различитих...

Држава Србија озбиљно се посветила организацији и прослављању свехришћанског јубилеја – 1700 година од доношења Миланског едикта. Да ли сте поносни што, као шеф државе, стојите иза тог пројекта?

Нову прилику за обележавање јубилеја Миланског едикта имаће нека друга држава тек за сто година. Зато ову нашу част коју смо заслужили и коју нам је васцели свет указао, морамо што креативније, што умније, што боље сагледати. Ово је јединствена прилика да променимо слику Србије у свету, да нас свет прихвати и заволи, јер имамо шансу да им представимо своју импозантну историју, али и своју садашњост, културу, веру, домаћинску традицију, посебности, свој карактер, баштину, своју лепу и срдачну земљу. Свој понос, али и огромну одговорност пред јединственом приликом и великим задатком делим са Његовом Светошћу, са којим сам копредседавајући Одбора за прославу јубилеја Миланског едикта.

Велика пажња усмерена је на Милански едикт, међутим, чини се да је нашим истричарима промакао још један велики јубилеј - 900 година од рођења Стефана Намање, родозачетника Србије. Шта би требало, по Вашем мишљењу, да се уради да би се и овај јубилеј долично забележио?

Нисам заборавио ни девет векова од рођења Стефана Немање ни два века Петра Петровића Његоша. И један и други су битно, судбински утицали на стварање нашег националног бића, сваки у своје доба. Држава ће се достојно одужити историјским личностим чији су јубилеји учинили част нашим животима. Не заборавите да нас догодине чека и обележавање стогодишњице Првог светског рата. Сећајући се својих предака, достојно и узвишено, уз учешће наше Цркве и комплетно реновирање спомен костурнице на Зебрњаку, прошле године смо обележили сто година Кумановске битке. Први сам председник Србије који је Дан победе у Великом рату дочекао на острву Видо, први који је походио Српску кућу на Крфу и уз војне почасти посетио гробље на Зејтинлику. Хоћу да кажем да се однос према историји, традицији, јубилејима и поносној прошлости мења. Ако сами не будемо чували себе, ако не будемо баштинили и истицали своје победе и чували сећање на своје хероје и жртве, на велике људе, нико то неће урадити уместо нас.

Извор: Васкршњи број Гласника СПЦО Диселдорф

Процес је почео са поновљеним испитивањем, а за следеће рочиште поново је најављено учешће представника расколничке МПЦ.

Претресу је присуствовао и Епископ нишки г. Јован у својству представника Његове Светости Патријарха српског г.г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, као и посматрачи из различитих организација за заштиту човекових права и слобода.

Али, прича о монаху Ермолају, тајанственом очном лекару у мантији, брзо се раширила међу равничарима. Тихи, смирени Словак др Владимир Турчан, кога су чудни путеви господњи превели у православље, а потом из лекарске новосадске ординације извукли у Грчку, па га одатле упутили назад, ка манастиру Ковиљ, позива прву пацијенткињу:

– Не плаћамо ништа, не треба нам упут. Осећамо се као људи, осећамо спокој, осећамо поштовање – каже пацијенткиња.

Стижу отац и дечак. Бесплатно је, а лекар је сјајан, једноставно је очево објашњење зашто је стигао у манастирско здање, цркву и комплекс грађевина који га чине надреалним: офталмолог у ординацији коју је добио на поклон од грчких православних пријатеља, издаје рецепте и постаје једна врста чуда, добротвора који у монашкој одећи гостује по конгресима, лечи обичан свет и ради на имању.

– Када сам се у почетку појављивао на конгресима у монашкој одећи, гледали су ме као муву у шољи млека. Сада су се навикли – смеје се Ермолај.

Да није офталмолог, био би сјајан психијатар. Можда га зато толико посећују они који немају, они који слабо виде, али дубоко осећају...

Нема званичне потврде да се манастир везује за Светог Саву, али монах Јеротеј, протопсалт или појац хора који негује византијско црквено појање приликом богослужења, каже да је од самог настајања, Ковиљ увек био симбол мира.

– Везаност за Светог Саву и подизање манастира у част помирења Срба и Угара је предање – прича Јеротеј, док нас послужује манастирским ликером од ораха, али нуди и кајсијевачу и шљивовицу.

Можда је предање, али не звучи лоше, да је читав план сеобе заветног ковчега, највеће реликвије међу реликвијама, направљен у старим зидинама манастира Ковиљ, где се у јесен 1526. године, бежећи од прогона Католичке цркве, склонио велики мајстор темпларског реда Антоан.

Да, и добро „звучи” та тишина, поред места где је сахрањен отац Сава, први православни монах са Новог Зеланда. Некада се звао Бејли, али је привучен православљем, преко Аустралије, скончао у равници, где је боравио 20 година.

Овде, на некадашњој граници Аустрије и Турске, заправо ври живот: уз малу капелу Свете Петке, срастао је храст стар више од 400 година, али из тог осушеног стабла зује осе и стршљенови, око њега лете врапци, на врху се гнезде роде.

Ври и у манастирским великим подрумима, којима управља монах Калиник. Што би он рекао – пореклом Земунац – по доласку у Ковиљ, почео је да изучава технологију справљања коњака, ликера и српских ракија, те је књишка знања смућкао са локалним рецептима, створивши асортиман пића какав вероватно не постоји у читавој домаћој индустрији.

– Нема тајни манастирске ракије. Врхунско воће, врхунска бурад и врхунске боце које набављамо из Фиренце – прича отац Калиник, бржи од сваког диктафона.

Цистерне и бурад за складиштење и врење нижу се у неколико нових грађевина, јер посед Ковиља се незаустављиво шири: недавно је држава вратила 1.000 хектара здању у ком око 30 монаха не једе никада месо.

Сада се на манастирској земљи налази и чувена кафана „На крају света”, омиљено свратиште за неколико посебних врста које је посећују. Од аласа у рибарским чизмама, до новобогаташа у ципелама „пјаћоти” који стижу у пратњи силиконских дама...

Фабрика свећа ради готово без прекида. Запошљавају се и радници из осталих места, како би произвели довољно свеће од чистог воска, који се потом продају по епархији, црквама у Београду, па чак до Беча.

А, одакле чисти восак? Из Кине, наравно.

Један од најзнаменитијих манастира СПЦ, међутим, није доживљавао одувек овакав просперитет.

– У време Тита, манастир су умели да окупирају официри Удбе, користећи га као дачу, нарочито свечане салоне у које је волео да свраћа Стане Доланц, док су двојицу монаха који су чували манастир, Леонида и Мирона, под претњом пиштоља, држали у ћелији – прича Јеротеј. Тек је почетком деведесетих година, Иринеј Бачки своју духовну децу из Грке и Немачке са студија повукао у равницу, да обнове монашки живот.

Али, прошло је то доба. У сећањима остају образовани, изузетни људи који су чинили ковиљску светоархангелску породицу, попут Јована Рајића, врхунског богослова свог времена. Знаменити монах био је и Георгије Бранковић, потоњи патријарх, који се овде замонашио, незабораван је Дамаскин Давидовић, дипломац музичког конзерваторијума у Бечу, који је у Ковиљу оформио богату музичку библиотеку којој ни данас нема равне у Србији. Држао је и часове соло певања.

И отмени салони су сачувани и обновљени, у манастиру који осим врхунских пића, свећа и древне традиције, производи и – владике. Епископ далматински Фотије и ремезијански Андреј, били су монаси у Ковиљу, док се овде замонашио и игуман Ковиља, владика јегарски Порфирије.

Извор

"Црква не жели да влада, то је посао државе, да се стара о миру, о напретку, али црква је душа народа, која подстиче све оно честито и узвишено”, рекао је патријарх поводом порука појединих представника власти да црква не води државу, а да уколико појединци то желе морају претходно да учествују на изборима.

Патријарх је додао да Срби треба да живе као народ Божји, који зна шта је вера, који зна и осећа присуство Божје у својој историји и који је као такав опстао и који ће, како се нада патријарх, опстати и данас.

Патријарх је, након свете архијерејске литургије поводом освештења владичанског двора у Крушевцу, уручио градоначелнику Крушевца Братиславу Гашићу високо одликовање Српске православне цркве, орден Светог Саве другог степена, на предлог епископа крушевачког Давида, а на основу одлуке Светог архијерејског Синода СПЦ.

Гашић је одликован за дела према Цркви, нарочито показаним у свакодневном животу новоосноване епархије крушевачке, као и због несебичног залагања приликом изградње епархијског двора у Крушевцу.

“Ово је признање свим верницима епархије крушевачке и подстицај за даља духовна уздизања и неимарске подухвате”, казао је градоначелник Гашић указујући да је епархија крушевачка сазидана на чврстим темељима, које је поставио некада епископ нишки, а данас патријар Иринеј.

После уручења одликовања, патријарх и свештенство београдско - карловачке епархије обавили су чин освећења реновираног епархијског дома, седишта епископа крушевачког Давида.

Извор: Танјуг

Наш народ је толико много напаћен кроз историју и треба му показати велику љубав и разумевање

У време СФРЈ, сматран је државним непријатељем који је сурово испитиван у иследничкој соби Народне милиције. Прокажен, као његов отац, морао је да доживи личну голготу, како би коначно, из Немачке, где је рођен, преко Грчке, стигао у Србију. Педесетдвогодишњи владика говори девет језика, шеф је Кабинета патријарха Иринеја, обавља важне послове у сферама црквене дипломатије. Животопис његовог преостештенства епископа ремезијанског Андреја атипичан је за једног од црквених великодостојника.

Фото Д. Ћирков

Једном сте рекли да сте толико чинили расељенима, болеснима и инвалидима током несрећних грађанских ратова деведесетих, јер сте доживели сличну судбину.

Прича се дотиче мога оца, покојног протојереја Добривоја Ћилерџића, коме је владика Николај Велимировић, као дечаку, дао благослов да упише Призренску богословију. Али, ратни вихор је мога оца, после рада у Недићевој влади, где је био службеник који је паковао пакете и писма који су слати нашим несрећним Србима у нацистичким логорима у Немачкој и Пољској, довео у Немачку.

Како је ваш отац упознао своју супругу, вашу мајку? Како је једна Немица одлучила да се уда за ратног заробљеника и српског богослова?

Била је то љубав на први поглед. Моја мајка Марија Јована је из врло побожне римокатоличке породице. На неком мосту, у тренутку када су се мимоилазили, њој је пукла кеса у којој су били хлебови. Тада је млади Добривоје њој помогао да сакупи хлебове. Из љубави према мом оцу, моја мајка је научила српски језик и прешла у православље.

Замонашио вас је садашњи епископ Иринеј бачки, потом сте отишли на Хиландар. Шта је оно што ће вам остати духовна порука са Свете Горе?

Мој отац ме је заправо први послао у Свету Гору, да студирам теологију у Солуну, али пошто нисам знао грчки, договорио се са својим ратним другом, монахом на Хиландару, да одем тамо. Запазио ме на Хиландару јеромонах Атанасије Јевтић, који је рекао: „Потребно је да дођете у Београд.”

Да ли су вас тадашње југословенске власти сматрале државним непријатељем?

Био сам сумњив. Владика Атанасије је издејствовао, преко конзулата у Солуну, да добијем улазну визу у СФРЈ. То је била 1981. година. Дошао сам у Београд и провео неколико дана на испитивању у СУП-у.

Били сте ислеђивани? Да ли су вас тукли?

Инспектор је уперио аутоматску пушку у мене. Тамо су ме прозвали „црни Андрија”.

Да ли је истина да је за вас тада интервенисао патријарх Герман?

Да, тако сам добио боравак на годину дана, али без излазне визе. Али толико сам заволео Београд и наш народ који заиста треба волети, без обзира на то да ли иде или не иде у цркву.

Мислите ли тако и данас? Мислите ли и на верне и на неверне?

Апсолутно. Наш народ је толико пропатио кроз историју и треба му показати велику љубав, поштовање и разумевање.

Да ли је то ваша Васкршња порука? Да ли је у тој љубави и према вернима и према невернима, суштинска улога СПЦ?

Црква је ту да воли, а не да рачуна. Тако сам доживљавао СПЦ у време својих студија, када је наша Црква придобијала широке масе света. У то време су се догађале необичне ствари, попут пријема владика Амфилохија, Атанасија и Иринеја бачког у Удружење књижевника, у Француској 7.

Сећате ли се ко је тада био присутан из тадашњег књижевног и дисидентског клуба који се порађао у Београду?

Били су ту Миодраг Булатовић, Добрица Ћосић, Михајло Марковић, Вук Драшковић... Одједном, наново сам се родио у Србији. Када сам 1986. године дипломирао на Теолошком факултету, ја сам се код свог духовног оца, владике Иринеја (бачког), упутио у манастир Дечани и постао монах. Годину дана сам потом провео на постдипломским студијама у Солуну, а онда прешао у Призренску богословију. Тадашњи владика, потоњи патријарх Павле ме је позвао да дођем на Косово. У Патријаршију сам премештен 1993. године, и постао секретар Светог Синода за међународне односе.

С обзиром на ваше учешће у међуцрквеним дијалозима, како оцењујете односе СПЦ са Римокатоличком црквом, поготово у контексту прославе Миланског едикта у Нишу?

Ти односи су врло добри. Дијалог између Католичке цркве и СПЦ почео је 1980. године у Фрејзингу код Минхена. Постоје већ 12 или 13 скупштинских седница где су записане протоколарне обавезе како ће се даље дијалог развијати. СПЦ разговара са представницима Католичке цркве на нивоу средњих струја. То значи да је разговор са десничарском струјом Католичке цркве немогућ, зато што се они још држе принципа да је Православна црква та која је „отпала” од Римокатоличке цркве, док либералне струје нису свесне суштинског значаја самога дијалога. То исто важи и за СПЦ у којој постоје мрачне струје, такозвани антиекуменисти, који сматрају да је дијалог са Католичком црквом издаја православља. У духу Христове заповести о љубави Црква поздравља тај дијалог. Ако би дијалог имао успеха и уродио плодовима међусобне сагласности, свакако би следећи кораци били преговори о уједињењу. Међутим, тај циљ је много далек, засад ми желимо дијалог.

Како дипломатија СПЦ балансира између две тезе: с једне стране, СПЦ захтева да се, уочи евентуалног доласка папе у Србију, он одреди по питању злочина у НДХ над Србима, док са друге стране Ватикан, као моћна држава, не признаје Косово? Покушава ли СПЦ да пронађе прагматичан приступ том проблему?

Представници Римокатоличке цркве су сами изјавили да су спремни да се испитује случај деловања усташа у име Римокатоличке цркве у Другом светском рату, односно самога Ватикана у односу на страдање Срба у НДХ. Није требало да се толико потенцира то питање, када су сами Римокатолици рекли да они желе да о томе разговарају. Треба имати у виду да су то људи који нису учествовали у Другом светском рату, већ људи рођени после рата.

Александар Апостоловски

Фh`1 Pли Душан у 21. веку.

Милисављевић је до сада урадио и 800 реплика комада намештаја, углавном из Лувра и Версаја, и ту је све изведено тачно по књизи. Рукодеља, ипак, сваком комаду дода по нешто наше, мали српски мотив, византијски или барокни орнамент из завичајних крајева. Ремек-дело у тој области је реплика писаћег стола Луја15. једна од укупно три које су икад направљене ван Париза (оригинал је израђен у Версају 1760 године). Милисављевићева реплика је мало појачана, наглашенија и са три стране осликана руком Михаила Ђоковића Тикала. Сто је процењен на 200.000 евра, али се неће наћи у комерцијалним водама већ остаје у Милисављевићевој задужбини, где протомајстор чува најбоље примерке.

На размеђу векова, 2000. године, имао је понуду да постане партнер италијанске компаније која држи 1.300 продавница намештаја на планети. Требало је он да прави столице, а они да склапају, лепе и дорађују. Али, Србин је захтевао да на свакој буде његов знак на коме пише „Галерија лепих уметности ’Свети Никола’, Душан Милисављевић”, а на крају крстић и знак „р” (робна марка).

– Рекли су ми: „Ви сте много мали да бисмо ваш знак ставили”. Одговорио сам: „Ја јесам мали, али нисам смешан. Да ли сте некад урадили салон Марије Антоанете? Ја јесам.” Тако је посао пропао, иако су за столицу коју ја продајем по 3.500 они могли да узму 17.000 евра.

На изложби својих радова у Чачку, недавно, приказао је четири нова огледала, отварајући серију зрцала којој се сад не види крај. Свако будуће биће посвећено другој знаменитој Српкињи, а прве четири јесу Ана (монахиња Анастасија, мајка Светог Саве), затим прва српска краљица Ана (Дандало), царица Јелена и кнегиња Милица. И свако ће, као и ова, осликати други српски сликар, по Душановом позиву.

Гвозден Оташевић

Политика

На свети и Велики Петак; вршимо сећање на света и спасоносна и страшна страдања, Господа и Бога и Спа­са нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради, тј: пљување, бијење, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт. Све се ово у Петак десило. Јер када за тридесет сребреника би продан од пријатеља и ученика и предаде се, најпре би одведен Ани првосвештенику, који га посла Кајафи. Тамо док би пљуван, шамаран по образу; руган и исмеван, слушаше: Прореци нам, Христе, ко те удари? А тамо дођоше и лажни сведоци, који га клеветаху, да је рекао: Разорите овај храм, и за три дана ћу га подигнути; и да је на­зивао себе Сином Божијим. Тада и првосвештеник не трпећи хулу, раздра своје хаљине. А када свану, одведоше га к Пилату у судницу. И они не уђоше, говорећи, да се не би оскврнили, но да би могли јести Пасху. А Пасхом се назива цео Празник, или је и тада био, као што требаше. А Христос је пре једнога дана учинио законску Пасху, хотећи да у Петак буде заједно заклан са пасхалним јагањцима.

А Пилат изишавши, питаше их: Зашто га окривљујете? И пошто не нађе ништа слично за шта га тужаху, посла га (опет) Кајафи. А овај опет к Пилату, јер он настојаше да се Христос погуби. А он (Пилат) говораше: Узмите га ви и распните, и по закону вашем судите. А они (старешине Јеврејске) опет рекоше: ми не смемо никога убити, подстрекавајући Пилата да га разапне. А Пилат упита Христа: Је ли Он цар Јудејски? Он то не признаде, но рече да је вечни цар: јер Царство моје није од овога свијета, говораше. А хотећи га пустити Пилат, најпре рече онима, да на њему не налази никакве кривице. Такође беше обичај да им на сваки празник пусти по једнога сужња, којега затраже. А њима изгледа беше Варава милији од Христа. Пилат пак, дарујући Јудејцима (траженога), избивши најпре Исуса, изводи га с војницима, обученог у скерлетну хаљину, са трновим венцем на глави, давши му трску у десницу његову, а војници му се ругаху, говорећи: Здраво царе Јудејски. А кад се довољно наругаше, опет рече Пилат: никакве смртне кривице не налазим на њему. А Јудејци говорећи рекоше: он мора да умре, јер назива себе Сином Божијим. И док ово говораху, Исус ћуташе, а народ викаше ка Пилату: распни га, распни. Хтедоше га предати на срамну смрт, да би добро сећање на њега у народу уништили. А Пилат, као да их караше, рече: Зар цара вашега да разапнем? Они пак рекоше: ми немамо другога цара осим Ћесара. Будући да док говораху хулу, ништа не успеше, позивају се на Ћесара, да барем тако Пилата бесом испуне. Јер говораху: сваки који себе царем гради, противи се Ћесару. Док се ово догађаше, жена поручи Пилату, будући уплашена страшним сном, говорећи: немој ти ништа имати са тим Праведником, јер сам њега ради много у сну пострадала. А он (Пилат) умивши руке, кривицу за крв његову скида са себе. А они (Јудеји) викаху: крв његова на нас и на децу нашу. Ако овога ослободиш, ниси пријатељ Ћесару. Овога, дакле, уплашивши се Пилат, иако је добро знао да је Исус невин, предаје га на распеће на крсту, пустивши Вараву.

А ово кад виде Јуда, отишавши баци сребренике (старешинама), и отиде те се обеси на дрво неко, и надувши се веома, пуче по средини. А војници пошто Исуса тукоше трском по глави, натоварише му крст. Такође Симона из Кирине натераше да му понесе крст. И у час трећи, стигавши на место Лубање, распеше га тамо. А с обе стране њега распеше и друга два разбојника, да би и Он у злочинце био убројан. Због лошег квалитета разделише хаљине његове војницима, а за нешивену хаљину његову бацише коцку, чинећи му пакости на сваки начин. И не само то, но и на крсту ругаху му се, говорећи: Уа, ти што храм разрушаваш, и за три дана подижеш, спаси сам себе. И опет: другима је помагао, а себи не може ли помоћи? И опет: Ако је цар израиљев, нека сиђе сад са крста, и вероваћемо у њега. И дакле истину говораху, јер требаше несумњиво к Њему приступити: јер он беше не само цар израиљев, но и целога света.

А зашто је требало да помрча сунце у трећи час, усред дана дакле? Да би свима било објављено страдање. Такође тресење земље, распадање камења биваше за изобличавање Јудејаца. И многа тела васкрснуше, на уверење општег васкрсења, и на јављање силе Великог Страдалника. Завеса црквена се расцепи, као да се храм срђаше због страдања Онога који се у њему слави, и многима открива невидљиве ствари.

У трећи, дакле, час би распет Христос, као што говори божанствени Марко: А од шестог часа до деветог би тама, када и Лонгин сотник виде друга чудесна збивања, и осим помрачења сунца, повика веома: Ваистину овај Син Божији беше. Од разбојника, пак, један се ругаше Исусу, а други га укореваше претећи му веома, и Христа исповедаше као Сина Божијега. А веру његову Спас награди, обећавши му да ће са њим бити у Рају. Наругавши му се, дакле, у свему, Пилат и титулу написа изнад главе његове говорећи: Исус Назарећанин, цар Јудејски. Иако му Јудеји забрањиваху да пише тако, него као да је Он сам то рекао. Пилат им пак одговори: што писах, писах. Затим, када Спас рече: жедан сам, дадоше му исоп помешан са оцтом. И Он рекавши: сврши се, преклонивши главу, предаде дух. И када су сви отишли, Мати Његова стајала је под Крстом, и сестра њена Марија Клеопова, коју је Јаков родио, пошто је Клеопа умро бездетан, и Јован вољени његов ученик. Неразумним, пак Јудејима, не будући довољно што гледају тела на крсту, молише Пилата, зато што беше велики дан Пасхе по Петку, да осуђенима пребију голени, да би смрт што пре наступила. И обојици дакле разбојника пребише голени јер још беху живи. А дошавши до Исуса, пошто видеше да је већ умро, не пребише му голени. Но један од војника, по имену Лонгин, угађајући безумнима, подигавши копље, прободе Христа у ребра с десне стране; и одмах изиђе крв и вода. Једно (вода) као од човека, а друго (крв) као од више од човека. Или, крв дакле ради освећења божанског причешћа, а вода – ради крштења. Јер овај сугуби извор ваистину садржи тајну за нас. Ово и Јован видевши сведочи, и истинито је сведочанство његово, јер је свему томе био присутан, и видећи пише. Чак и кад би хтео лаж да говори, не би измишљотине писао на срамоту свога Учитеља. Неки говоре, док се ово дешавало, у сасуд неки прихваћена је пречиста крв из животних и божанских ребара. А кад се све ово тако натприродно завршило, пошто се вече беше приближило, излази Јосиф из Ариматеје, раније тајни ученик, као и неки други, и дошавши Пилату са смелошћу, јер беше знаменит човек, затражи тело Исусово. А он заповеди да му га даду. И, дакле, скинувши тело с крста побожно га положи. А кад већ наступи ноћ, долази Никодим, носећи неку смесу смирне и алоје, насталу временом, и обвивши га плаштаницом, као што је био обичај да Јудејци чине, близу га положише, у усеченом у камену гробу Јосифовом, у којем нико до тада није лежао, да не би када Христос васкрсне, другоме приписали васкрсење. А мешавину алоја и смирне, која је била лепљива, Еванђелист је поменуо, да када виде плаштаницу и убрус у гробу остављене, не измишљају како је он украден. Јер нико не би имао толико слободе, да одмотава платна тако залепљена за тело. Све ово толико преславно десило се у оно време Петка, и нама богоносни оци наредише да се свега овога сећамо са скрушеним срцем и умилењем.

А треба знати и ово да се у шести дан седмице,[1] дакле у Петак разапе Господ, јер је у шести дан у почетку и створен човек. Но и у шести час дана био је на крст разапет, јер у том часу, као што се говори, и Адам је пруживши руку дотакао се забрањеног дрвета, и умро. Јер доликоваше да у онај час у којем је био поражен, да у њему опет буде обновљен. А у врту, као и Адам у Рају. Горки напитак (оцат са жучи помешан) принесен Христу, представљаше кушање (Адама у Рају). Шамарање показиваше нашу слободу. Пљување, и срамотно вођење, враћање нашег достојанства, а трнови венац – скидање проклетства са нас. Скерлетна хаљина – за кожне хаљине, и за наше царско достојанство. Клинци, умртвљење и непокретност нашега греха. Крст, означава дрво у Рају. Прободена ребра, означавају Адамово ребро, од којег је саздана Ева, преко које је дошао преступ. Копље – одговара пламеном мачу. Вода из ребра, слика је крштења. Крв и трска, којима нам је као цар црвеним словима, даровао и подписао древну отаџбину. Говори се да глава Адамова лежи тамо, где је распет Христос глава свих; да је дакле крштен Христовом крвљу која је ту истекла. А назива се место лобање (=голгота), јер је за време потопа Адамова глава избила ван земље, само кости ношене водом као неко необично чудо, коју је Соломон чашћу праоца, са свом својом војском, многим камењем покрио. Зато се и то место од тада назива Литостротон то јест камењем поплочано. А говоре неки особити светитељи, како су примили по предању, да је ту сам Адам од анђела био погребен. Где је дакле труп (= леш), тамо је дошао и Орао Христос, вечни цар, нови Адам, исцељујући дрветом старога Адама који је дрветом пао. Надприродним, и неизмерним твојим милосрђем за нас, Христе Боже, помилуј нас, амин.

Извор: Радио Светигора

Најпре окупљени на св. Литургији око Тела и Крви Господње, а касније и на молитвеном чину освећења врбових гранчица, верни народ, а највише деца, упркос кишном времену, учинили су литију-опход око цркве - призор који вреди видети. Уз то је наша црква засјала лепотом после обнављања фасаде. Овај наш празник, најпре деце, учиниле су лепшим вредне сестре из КСС Св. Петка, које су припремиле крофне.

протојереј Малиша Миловановић

Извор: Епархија канадска

Том приликом је уручио ОРДЕН СВЕТОГ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА „Уметничком Центру Талија“ из Новог Београда, које је Свети Синод одобрио и доделио.

Грамату Његове Светости Патријарха Иринеја владика Андреј је посебно уручио оснивачу и директору г. Драгану Пантелићу - „за његову показану несебичну љубав и ревност према Српској Православној Цркви, а посебно на уложеном труду и личном 15-годишњем ангажовању на очувању традиције и културе српског народа, наступајући са ансамблом у земљи и иностранству, а посебно у нашој дијаспори“ - рекао је владика Андреј сабраном народу у Лазарици.

Старешина храма јереј Предраг Продић, коме је тога дана била крсна слава, захвалио је Владици Андреју на благослову који је донео у њихову парохију и на дивној беседи и честитао Господину Пантелићу на заслуженом Ордену, и њему и члановима ансамбла пожелео свако истинско добро од Васкрслог Господа и Спаса нашег Исуса Христа

Извор: СПЦ