У суботу, 25. маја 2013. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду је уследио наставак рада Међународног научног симпосиона „Црква у доба Светога Цара Константина Великог“. Непосредно пре почетка планом предвиђених сесија, у факултетскоме параклису Светог апостола и еванђелиста Јована Богослова служена је света Литургија.

Радни део другога дана симпосиона био је подељен у две сесије. У оквиру прве сесије, изложена су усмена саопштења следећих учесника:

1. др Радивој Радић, „Константин Велики и ‚Константини‘ – неколико примера“;

2. др Владислав Пузовић, „Константин Велики и Милански едикт у српској историографији“;

3. др Анто Баришић, „Вјерска политика Константина и након Концила у Ницеји 325.г.“;

4. Презвитер Константин Костромин, „Милански едикт и подела Цркава у контексту идеје средњовековног сакралног империјалног универзума“;

5. мр Борис Стојковски, „Римокатоличка житија Светога цара Константина и царице Јелене“;

6. др Јуре Зечевић, „Милански едикт у контексту јединства Цркве и друштвеног суживота у своје вријеме и данас“;

7. др Славко Слишковић, „Константин и Црква. Слобода или ропство?“.

После завршетка прве сесије и краткотрајне паузе у раду скупа, у Великом амфитеатру Факулета уприличено је свечано потписивање споразума о богословској и научној сарадњи Православног богословског факултета Универзитета у Београду са Кијевском духовном академијом и Петроградском духовном академијом, као и обнављање, раније потписане, конвенције о идентичној врсти сарадње између Православног богословског факултета у Београду и Понтификалног Латеранског универзитета у Риму. Присутним учесницима симпосиона и гостима пригодним речима се, најпре, обратио Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, професор Факултета, истакавши, тим поводом, значај и неопходност узајамног изграђивања теолошких и научних односа на примеру поменутих богословских училишта. Потом је Његово Високопреосвештенство Митрополит бориспољски Господин Антоније, ректор Кијевске духовне академије, бираним речима поздравио све сабране и указао на вишевековне духовне корене сарадње двају помесних православних Цркава и њихових теолошких училишта. Надаље, Његово Преосвештенство Епископ петергофски Господин Амвросије, ректор Петроградске духовне академије, сажето и језгровито је предочио неоспорну важност у вези са потписивањем споразума, док је Његова Екселенција Бискуп Енрико дал Коволо, Велики ректор Понтификалног Латеранског универзитета у Риму, исказао радост поводом обнављања поменутога споразума и предстојећих видова сарадње високих теолошких институција. Пошто су потписани наведени споразуми, протопрезвитер-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета у Београду, бивајући подстакнут претходно исказаним речима, срдачно је, напослетку, поздравио уважене госте и учеснике симпосиона, истичући благодарност Богу поводом потписаних споразума и уверење да ће одговарајућа сарадња богословских училишта бити веома плодотворна у догледној будућности.

Наставак раднога дела скупа означила су излагања усмених саопштења друге сесије, у оквиру које су узели учешћа следећи учесници:

1. Његова Екселенција Бискуп Енрико дал Коволо, „Историјско-религијска етиологија такозваног ‚Константиновског преокрета‘ “;

2. др Мирко Сајловић, „Цар Константин у очима Цркве“;

3. др Драган Ашковић, „Константинова престоница и њене предности у стварању и развоју византијске музичке традиције“;

4. мр Зоран Деврња, „Два Константинова сабора (Арл 314.г. – Никеја 325.г.)“.

Непосредно по окончању горепоменутих излагања, протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић, професор Факултета, произнео је, у име организатора и свих учесника симпосиона, завршну реч, означивши одржавање скупа нарочитим видом доприноса наше Цркве и Факултета, као њеног највишег богословско-научнога училишта, овогодишњем свечаном обележавању седамнаест векова од проглашења Миланскога едикта 313. године. Он је, напослетку, јасно и недвосмислено закључио да ће писмени видови изложених саопштења, после званичнога публиковања, проширити постојеће научне видике и, истовремено, обогатити богословска становишта, не само у вези са животом и мисијом древне Цркве у четвртоме веку, него и нарочитом, својеобразном улогом, у дотичној историјској епохи, блажене успомене Светога Цара Константина Великог.

мр Србољуб Убипариповић

Извор: bfspc.bg.ac.rs

Хиландарски игуман се сусрео и са више архијереја Српске Православне Цркве сабраних на заседању Светог Архијерејског Сабора у Патријаршији српској.

Извор: СПЦ

Поред владике Иринеја (Добријевића), молитве Господу су узнели су протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, протојереј Божо Бакајлић, протојереј Радич Радичевић, ђакон Далибор Бранзеи, ђакон Саво Милин, уз учешће породице Биговић, богослова, пријатеља, сарадника, личности из јавног и културног живота.

Окупљене у манастиру Светог архангела Гаврила епископ Иринеј је подсетио на несебичну љубав и доброту професора Радована Биговића: - Данас славимо успомену на једног нашег великог учитеља, оца, пријатеља, професора, једног ретког човека који беше препун љубави. И када су наше речи сасвим осиромашиле, како рече сам владика Николај Охридски и Жички, када је срце пуно и препуно, језик се преплиће како би нашао адекватне речи, отворимо Јеванђеље и чујемо шта пише у светом Јеванђељу. То су оне прве речи које чујемо, како требамо љубити једни друге. Ако било која реченица у Светом Писму може да опише нашег драгог и вољеног блаженопочившег христопамјатног оца Радована, то су те речи: Љубите једни друге!

На старом гробљу у Земуну, после парастоса, протиној породици и присутнима обратио се Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: - Мислим да су молитве и благослов Светога Василија Острошког пратиле оца Радована у све дане његовог живота, те је тако лијепо развио своје дарове. Тако се лијепо расцветала његова душа и његова личност, тако су лијепо засијали таленти које му их је Бог дао, али он их је умножавао, својим трудом и оно што је нарочито упознавао, поред изузетног образовања, оно што је красило личност оца Радована то је та ширина. У његовој души, у његовом срцу, било је заиста мјеста за сваког човјека. То је ријетка особина, ријетка способност и међу владикама и међу свештеницима, али то је нешто најдрагоцјеније код свештенослужитеља олтара Господњег, код пастира Господњих.

- Да је отац Радован био заиста јеванђељски пастир, по угледу на Пастироначалника Христа, видимо из следећег: он је с једнаком љубављу и са способношћу да приђе свакој личности обасипао све – и вјерне и невјерне, и пријатеље и непријатеље, а знао је као добар ловац, јеванђељски ловац душа људских, да тако лијепо комуницира пастирски, јеванђељски, и са интелектуалцима који су га изузетно цијенили, поштовали и жељели у свом друштву увијек, и са умјетницима, са спортистима, угледним богатим људима, али, чини ми се понајбоље, са простим и једноставним свијетом – са сиромасима, јер је његова душа била некористољубива, богољубива, чиста, благородна, тако да је и многе огрубјеле душе привео Христу. Многе је оплеменио својом љубављу, Христовом љубављу. Привео је многе Христу. То је оно што је био циљ његовог живота. Сјећам се оца Радована и као професора, али га се још више сјећам као свештеника. Чини ми се да, и поред тога што је имао дубоки порив за науком, још од свога дјетињства, да је испуњење његове личности било баш у свештеничкој служби, истакао је владика Јоаникије.

- Један велики интелектуалац, образован човјек који се није разметао својим образовањем, јер је своју мудрост, своје дарове, употребљавао на славу Божију, на спасење и своје и својих ближњих. Знао је, зато, да слуша људе са много мање образовања, да они говоре и да мудрују, а он да ћути, и да их грије својом љубављу, да их дочекује у оном скромном дому, који је љепши и славнији од сваке палате у Београду и другим нашим мјестима. Колико је он то душа својом милошћу, гостопримством и љубављу загријао! Риједак свештеник у Београду, а мислим, и много шире. Ето, такви људи су слободни када иду из овога живота пред лице Божије, слободни су јер иду право у наручје Господње, у наручје Бога љубави, јер су љубав Христову посвједочили овдје на земљи, подсетио је епископ Јоаникије.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

"Епископ средњеевропски Константин коначно и трајно се разрешава даљег управљања епархијом средњоевропском и ставља се на располагање Светом архијерејском Сабору", рекао је владика бачки Иринеј у обраћању новинарим у Патријаршији.

Епископ бачки је истакао да је читаво преподневно заседање Сабора било посвећено анализи постојећег проблема епархије средњоевропске, као и да је после исцрпне анализе, у коме је учествовао велики број чланова Сабора, донета једногасна одлука.

Сабор СПЦ је почео 21. маја литургијом у Саборној цркви у Београду и очекује се да ће заседати најмање две недеље.

Ово је прво заседање Сабора од маја прошле године с обзиром на то да црквена скупштина није, како то правила налажу, заседала прошлог октобра уз образложење да нема "великих тема" и да је зато потребно избећи непотребне трошкове.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/8/13/05/episkop_konstantin_razresen_duznosti_upravljanja_srednjerevropskom_eoarhijommp_28._5._2013._3.mp3

http://www.tanjug.rs/novosti/88374/sabor-razresio-episkopa-srednjoevropskog-konstantina.htm

Да је опасно не слагати се с појединцима који одлучују и ко су мете, и када треба да буду одстријељене. Пошто је већ сада, након низа натписа, потпуно јасно да сам означен као мета, а увлачење једне озбиљне агенције каква је Тањуг у ту работу само потврђује да је мој одстријел „државни посао“. Овим путем обавјештавам јавност да се више нећу оглашавати поводом писања неистина, у било ком медију у Србији, а упозоравају ме да ће их бити. Јер шта би значио мој деманти пред организованом и оркестрираном хајком добро знаног диригента.

Више него икада, свима нам је данас потребна истина, и требало би да нам је она дража од најљепше лажи на свијету. Ја сам изабрао. Свакоме на савјест остављам да изабере.

Епископ ЗХиП

Пријему су присуствовали и пПресвећени Епископ моравички г. Антоније, декан Православног богословског факултета проф. др Предраг Пузовић и проф. др Ксенија Кончаревић.

Извор: СПЦ

У пратњи делегације најуспешнијих Срба из дијаспоре, коју су чинили Мирослав Мајкл Ђорђевић (САД), Алекс Мачески (САД), Проф. др Дејан Илић (Немачка), Бранислав Кнежевић (Немачка), др Радивоје Петрикић (Аустрија), Александар Лупшић (Аустрија), др Сузана Хол (Аустралија), Зоран Ћурчин (Канада), Горан Вуковић (Русија), Горан Радмановац (Русија), Љубомир Ћурчић (Русија), Јовица Божић (Велика Британија), Загорка Таунсенд (Велика Британија), Србољуб Лукић (Финска), Зоран Јовковић Хагерт (Шведска), био је и г. Александар Влајковић, помоћник директора Канцеларије.

Извор: СПЦ

Otac Dimitrije je rođen u selu Platanos na teritoriji Trikale u Grčkoj 1. avgusta 1902. godine. Njegovi roditelji, Krerstos i Katarina Gagastatis, bili su pobožni ljudi. Bio je regrutovan u Maloj Aziji 10. aprila 1921. godine. Takođe, služio je u nekoliko mesta u Makedoniji. Iz vojske se vratio 18. juna 1924. godine. Oženio je Elizabetu Koutsimpiris iz Platanosa. Iste godine ga je vladika Polikarp Trikijski rokoproizveo u čteca. Isti vladika ga je rukopoložio u čin đakona 24. marta 1931., a dva dana kasnije u čin sveštenika.

U braku je imao devet kćerki. Pet od šest, koje su i danas žive, udate su, dok se najmlađa posvetila Bogu i zamonašila. Pune 42 godine služio je kao parohijski sveštenik u svome selu. Zbog zdrastvenih razloga podneo je ostavku 1. oktobra 1973. godine. Od tada, prinuđen da bude stalno u kući zbog bolesti, živeo je kao svetitelj sa neprestanom molitvom, zahvaljujući i slaveći Boga zbog bolesti koju mu je dao. Predao je mirno svoju svetu dušu u ruke živog Boga 29. januara 1975. godine.

Tokom svog života bio je pobožan, pravedan, jednostavan, ponizan, milostiv, vredan, pun vere i ljubavi prema Bogu i bližnjemu, molio se neprekidno za ceo svet. Bio je dobar pastir svom stadu i postao je učitelj svima. Poučavao je svojim rečima, pismima, a iznad svega svojim svetim životom.

Blaženopočivši otac Dimitrije radio je za Crkvu Hristovu svom svojom snagom. Verujemo da ga je dobri Bog, kome je požrtvovano služio i koga je nesebično voleo i od koga je svemilost uvek molio, već uveo u radost rajskog naselja, da se večno raduje u blaženstvu Njegovog Carstva, molitvama Presvete Bogorodice, Carice svih Svetih Anđela, njegovog Zaštitnika, i svih Svetih.

O molitvi

Ja nisam obrazovan, ali od onoga što me je život naučio mogu vam iz iskustva reći da noću molitva ide bolje kada je stomak prazan.

Nismo stavili Hrista u nas i zato ne znamo šta je ljubav, mir, sloga itd.

Ja ne umem da propovedam. Zato mi bar dozvolite da plačem, da ridam nad svojim grehovima i zbog onih koji su zalutali.

Molitva je telefon, bežični, uz pomoć koga mi komuniciramo direktno sa Bogom.

Ukucate broj na molitvenom telefonu da razgovarate sa Bogom i On se javi. Čujete ga veoma jasno i osećate ga blizu.

Molitva prvo dolazi u usta, onda ide u mozak, pa u srce. I onda počinjemo da vidimo pozorište pred očima. Od tog trenutka, više se ništa ne može kazati.

Tačno je da ćete u početku imati teškoća. Pokušaćete da se molite, ali nećete moći. Ponekad ćete imati rasejane misli i iskušenja, a ponekad nećete moći da ostanete budni uveče na molitvi. Ali morate biti uporni. Gospod će videti vašu nameru i ukrepiće vas i izbaviti od iskušenja. Ne treba da izgubimo cele veče spavajući, jer Satana tada radi sa nama šta hoće.

Noćna molitva je veoma korisna. Ljudi spavaju, a Bog sluša.

Gde god da odem, ja se držim svog programa, koji se zove “Po redu Melhisedekovu“ i koji je potpisan od strane mnogih duhovnih otaca.

Večernje službe, molebani, propovedi, Akatisti Presvetoj Bogorodici, zaista najblagosloveniji posao.

Video sam mnoge stvari u svom životu, neke od njih kao što su molitva, molebani i Svete Liturgije uticale su na mnoge da se vrate Crkvi.

Molim se Bogu i Svetima da prosvete zalutale ljude, da se vrate u Crkvu, koja uvek raširenih ruku čeka na njih. Ovo je sve što ja znam da kežem i da na ovaj način dosađujem Bogu, Presvetoj Bogorodici, Arhanđelima i svima Svetima. Ako im se ne sviđa neka mi oproste, jer sam neuk i ne znam šta da tražim.

Ne smemo previše slobodno da se obraćamo Bogu i Presvetoj Bogorodici. Mi smo svi grešnici, a Bog ne čuje glas grešnika.

Iako sam grešnik, ne prestajem uporno da tražim na osnovu reči iz Jevanđelja: ”Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se (Matej 7:7)”. Jedno sam shvatio, u životu, što je nemoguće ljudima moguće je Bogu (Luka 18:27).

Post

Post je odlična stvar. Adam je bio isteran iz Raja, jer nije održao post. Moramo voleti post jer se kroz post strasti istrebljuju, srce i telo bivaju očišćeni, i kada smo tako oslobođeni, možemo se lakše moliti. Naš post mora biti uz poslušnost i poniznost. Moramo uraditi šta god Bog hoće. Moramo biti mnogo ponizni. Mi smo ništa u moru Božje ljubavi i dobrote. Šta Bog govori? “Na koga ću pogledati, do na poniznog i krotkog, i na onoga koji se boji moje reči“.

Poniznost i poslušnost

Poniznost, poslušnost, i ljubav su velike vrline.

Kada nema poslušnosti i ljubavi prema lokalnom vladici onda je sve uništeno. Niko ne može da nosi dve lubenice ispod jedne ruke. To jest, ne može se biti ponizan i tražiti unapređenje.

Ne možemo imati slobodu pred Bogom kada nismo ponizni i poslušni. Naše srce mora biti jednostavno, da bi primilo reč Božju, a ne tvrdo i sebično. Jednostavnost srca nas čini sličnima Bogu i svetima. Sve je jednostavno. Jednostavan čovek nije zao i niti može da misli o zlu. On je neumoran. On je kao dete. Njegova moltva se uvek prima. On se moli za druge i za oproštaj svojih grehova.

Kako da ne plačeš kada vidiš koliko si rastužio Boga, Anđele i Svete, koji te čekaju na Nebu i koji ti pomažu dok si na zemlji.

Ljubav

Ljubav ne može biti ograničena samo na jednu osobu kao što se plodovi čovekovog rada se ne mogu ograničini samo na jednu okolinu. Svetiljka koja je stavljena na sto daje svetlost celoj kući i svima u njoj (Matej 5:15).

Ne mogu da se smirim. Hoću da pomognem svakome, ko me pita za pomoć, celom svetu.

Kada svim svojim srcem voliš Boga i sve ljude, onda se nalaziš u Božjem zakonu. Biće nam suđeno zato što ne volimo.

Ne molim se za sebe. Volim ljude toliko mnogo da se samo molim za druge.

Kako da se ne molim za stradalnike, bolesne, i siromašne?

Ne boj se za čoveka koji voli. U njemu obitava Bog.

Pitaš me da te pominjem na Liturgiji, da bi ti Bog pomogao da položiš ispit u školi. Ja služim četrdeset Liturgija za tebe, a ti me pitaš za jednu.

Imajte ljubav među sobom, poniznost i poslušnost. Bog i Anđeli se tome raduju… Volite Presvetu Bogorodicu, Nju, koja toliko mnogo pomaže grešnom ljudskom rodu.

Svrha svih molitvi i službi jeste da se približimo Bogu i da ga volimo sve više.

Demoni

Satana ne zna naše misli. On zna samo ono što nam ubaci u naš um, i ono što shvati po našim pokretima, i šta god čuje od nas… Satana se bori sa svakim Hrišćaninom koji se se iskreno trudi. Ipak, niko ne sme da se boji demona. Oni su dim, prašina i smrad. Oni nemaju moć nad čovekom. Bog dozvoljava iskušenja da bi proverio čovekovu veru. Demoni mogu da uđu i u Crkvu, čak i za vreme Svete Liturgije. Oni ubacuju loše pomisli u ljudske umove da bi im odvukli pažnju od molitve i Svete Tajne. Ali, za vreme Heruvimske pesme i Velikog vhoda, oni odlaze. Samo Lucifer, njihov vođa, može da udje kod oltara, ni jedan drugi. Jednom sam noću služio Svetu Liturgiju, a demoni su došli u Crkvu i počeli da prevrću stolice. Njihov arhidemon je došao do oltara, zatvorio prozor, zgrabio me za vrat i počeo da me davi. Tražio sam pomoć od Arhanđela, a demoni su otišli kada je petao počeo da kukuriče ujutro. “Ovaj rod se izgoni samo molitvom i postom" (Marko 9:29). Ako satana nađe kukavice, onda sa njima radi šta hoće. Satana se plaši od čiste i iskrene ispovesti, od poniznosti i od ljubavi. Gde ove vrline postoje on ne može da dela.

O kalendaru

Zašto starokalendarci govore da naše Svete Tajne nisu ispravne? Dok sam 1947. godine vršio osvećenje vodice i pojao “Veliki je Gospod i velika su dela Njegova”, voda se zagrejala do isparavanja. Čak i kod nekih pobožnih Hrišćana se isto dogodilo u njihovim čašama. Zašto mi onda govore da naše Tajne nisu validne?

Kakao to da se čuda dešavaju novokalendarcima, ako kalendar nije ispravan? Kako se čudo Svetog Besariona dogodilo u selu Dusiko? Ovo je dovoljno da nam pokaže da su prava vera, ljubav i ispunjavanje zapovesti veoma bitne za osvećenje čoveka. Ovo je za mene bitno. O ovome sam pisao ocu Filoteju Zervaku (učeniku Svetog Nektarija) i on mi je pravilno odgovorio, ušta sam ja, neuk, ubeđen kroz moje životno iskustvo – razlika od trinaest dana neće nas sprečiti da uđemo u Carstvo Božije. O ovome sam takođe pitao Arhanđele i oni su mi odgovorili: "Ostani tu gde jesi."

Današnji svet

Za nas je nemoguće u da činimo bogougodna dela u ovom životu i vremenu zato što nemamo dva krila - ljubav i poniznost.

Bog nas je spasio od komunizma, ali nas je Satana predao materijalizmu.

Sada je vreme da ridamo i da se molimo za stanje današnjeg sveta. Moramo se moliti, da ih Bog prosveti da vidi put Božji, put istine i pravde.

Danas su i sveštenici i mirjani izgubili duhovnost. Oni stalno govore samo o materijalnim stvarima i politici.

Kroz Njenu plačuću ikonu, Bogorodica pokazuje da je tužna, zato što pati zbog bezbožnika ateista i zato što mnogi hule na Nju.

Živa vera

Naša vera je živa, ali smo je napustili zbog sebičnosti i materijalizma.

Zaista je naša vera živa, ali ne želimo da je pratimo, jer je teška i zahteva učešće sa naše strane. Ljudi žele slobodu i lagodan život da se ne bi umorili i oznojili, ali ne znaju da ova nizbrdica vodi lošem svršetku. Dušepoguban put u početku izgleda dobar, radostan, i lak. Nudi lažna uživanja, ali sve to brzo nestaje. Moramo se moliti neprestano za njih. Možda se neka duša spase. Specifično, mi sveštenici, imamo ogromnu odgovornost pred Bogom i ljudima.

Čuda se dešavaju svakog momenta, ali ih mi ne uočavamo jer smo kamenog srca. Dobro srce i jednostavnost je ono što je potrebno.

Crkvene službe

Dobar pojac i sveštenik su veoma bitni za dobre crkvene slušbe.

Kada poješ, moraš razumeti i osetiti šta govoriš. Nemoj se pogorditi zato što misliš da poješ lepo. Moraš na delu da pokažeš ono šta govoriš. Jednom sam pojao himnu Apostolu Petru koja je bila o njegovom odricanju Gospoda. Kada sam rekao "…i o on gorko zaplaka, " video sam suze na njegovoj ikoni. Mora da je Svetac bio zadovoljan time što sam pojao…

Sveštenička odežda je bitnija od pantalona. Ona ima duplu blagodat…

Plata

Bog će nam definitivno dati ono što nam duguje; platiće nam po našim delima. To ne treba da nas čudi…

U mom novčaniku nosim Hristovu ikonu. On brine o svakoj ljudskoj potrebi. Moj novčanik je uvek otvoren, a ipak je uvek pun. Šta god da damo, Bog nam daje duplo. Sa jedne strane čovek daje, a sa druge Bog vraća.

Bolest i stradanja

Mi čuvamo naše telo. Ali važnije je da uvek čuvamo našu dušu, da bude zdrava. Kao što trčimo u banje i kod doktora i trošimo puno para za telo, tako treba da se obratimo Duhovnom Ocu za dušu, što je, štaviše, besplatno…

Treba da se radujemo iskušenjima i da dobro pazimo da ne ropćemo u poslednjim minutima i tako budemo kažnjeni i odemo u pakao. Naš život je ručak. A da li je ručak dobro spremljen zavisi od nas. Ali čak i da je ručak dobro spremljen, ne smemo ga probati, da ne ga ne bi slučajno preturili u poslednjoj minuti. “Probaj i vidi” da je Hristos Gospod večnog života.

Monaštvo

Monaštvo je Hristova armija i neprijatelj Satani. Manastiri su tvrđave Crkve. Bez tvrđava neprijatelj će nas zarobiti. Molitva u manastirima stiže do Boga kao metak. Kao što se strana armija plaši aviona i beži, tako se isto i Satana plaši od molitvi monaha i beži.

Jeresi

Kada su dostojnici stranih crkava došli u Trikalu, otišao sam da ih vidim, ali sam kasnije pomislio: "Oče Dimitrije, beži odavde što brže i ne okreći se..." Ne smemo ih prihvatiti. Ovaj princip pratim već mnogo godina. Malo je to grubo sa moje strane. Ali je bolje biti dobar sa Bogom nego sa ljudima…

Okruženi smo slobodnim masonima i mnogi se bore protiv naše Crkve, ali verujem da pokušavaju uzaludno, jer je general naše Crkve sam Hristos, i Crkva neće nestati.

Moramo se svi moliti, i mladi i stari, da Bog i Presveta Bogorodica prosvete velikodostojnike naše Crkve, da vole jedan drugog i da rade za dobrobit Crkvu, koja je pod napadom jeresi.

Istina

Malo sam bio tužan tada, ali istina je gorka i mora se otkriti za njihovo dobro i za njihovo spasenje.

Mladi

Mladi su krenuli nizbrdicom, ne vide i ne čuju, a niko ne ide za njima da ih zaustavi. Ali i ko bi, kada su stariji gori od njih.

Svakodnevni problemi

Nikada se nisam previše brinuo. Brinuo sam o svojoj deci, ali bez previše nervoza i briga. Bog, koji ih mi je dao, pobrino se o svemu.

Mišljenje o sebi

Ničega se ne sećam iz ovog života, samo velikog bremena sopstvenih grehova.

Ako saznate da sam napustio ovaj svet, nemojte biti tužni, već budite radosni, jer se Crkva oslobodila neukog i najgrešnijeg sveštenika.

Molitva sveštenika

Isuse, Pastiru dobri, zahvaljujem Ti, jer si dao meni, malom i nejakom, istu zapovest koji si dao Tvojim apostolima, rekavši im: „Pasi jaganjce moje, pasi ovce moje“ (Jovan 21:17).

Nikada se ne bih usudio, o Gospode, da prihvatim tako odgovornu službu, da nisam verovao da će milost Tvoja izlečiti slabosti moje i nadomestiti ono što nedostaje.

Dakle, u ovom trenutku, u kojem tako jako osećam sopstvene nedostatke, ja, Tvoj sveštenik, sluga Tvoj, mali pastir stada Tvog, molim ti se:

Podrži me, Gospode, i učini srce moje čistim, potpuno, priljubljeno zapovestima Tvojim.

Uzmi od mene, sluge Tvoga sebičnost, hvalisanje i svetovnosti.

Drži daleko od mene gnev, zlobu, zavist i ljubomoru.

Učini me čovekom molitve, tako da mogu ne samo usnama, već i srcem svojim hvaliti i slaviti ime Tvoje sveto.

Pomozi mi da ne zaboravim sveta osećanja moje prve Liturgije, i da njima oteram klicu navike, koje toliko često dolazi u mene.

Pomozi meni, svešteniku Tvome, Gospode, da uvek budem anđeo utehe potlačenima, izvor duhovnog okrepljenja demoralizovanima, vodič ka Tvome miru i izvor radosti ranjenima.

Pomozi mi, Spasitelju moj,da u svom životu i radu kombinujem nežnost sa čvrstinom, taktičnost sa snagom, osetljivost sa strogošću.

Umanji greške moje, tako da niko ne padne zbog moje slabosti.

Nauči me, Gospode, kako da uputim decu, inspirišem mlade, savetujem odrasle, da grešnika povratim na pravi put, ohrabrim one koji su na samrti.

Nauči me, Gospode, koji znaš srce čovekovo, kako da pravilno vršim Svete Tajne Crkve Tvoje, a posebno Svetu Tajnu ispovesti. U tom momentu,učini me da budem savršen psiholog i nežan otac.

Podrži u mojoj parohiji želju za činjenjem dobih dela i budi vođa bogoprijatnim nastojanjima, tako da svi biti pridobijen, da se bore za sreću svoji i da slave Tvoje sveto ime. Amin.

Dnevna molitva

Bože naš, Spasitelju, nado svih krajeva zemaljskih i onih koji su daleko u morima, Dobri Pastiru, koji si dao Tvoju dušu u otkup za Tvoje razumno stado, koji ne želiš smrti grešnika, već da se on povrati na pravi put i živi, krotki, svemilostivi, svesaosećajni, koji si nam dao pokajanje za oproštenje grehova, koji su pun milosti i ljubavi za ljudski rod, oprosti sve naše grehe koje učinismo od našeg detinjstva: rečju, delom, mišlju, svesno i nesvesno. Takođe, oprosti svim grešnicima i bogohulnicima i daruj nama, njima, i svim ljudima, istinsko pokajanje, čisto i iskreno. Prosveti nas, vodi, nauči, ojačaj i utvrdi na nepokolebljivom temelju vere, steni Tvojih svetih zapovesti, tako da sa sebe skinemo grehovnog, starog i obučemo novog čoveka u Hristu, da bi preostalo vreme života našeg mogli da živimo u celomudrenosti, svetosti, pravdi, pobožnosti, i da se udostojimo Nebeskog Carstva Tvog; neka bi svi mi postigli to kroz molitvu Prečiste Matere Tvoje i svih svetih Tvojih. Amin.

Prevod s engleskog Vladimir Srbljak

9 februar 2011 god.

Manastir Lepavina

Недавно сам чуо како је неко рекао: „Манимо се проповеди о будућем животу, погледајмо садашњи." То је неадекватна порука. Човек који верује, садашњи живот осмишљава управо због будућег. Јер, ако је човек саздан само за овај живот на земљи, за ових педесет или сто година, ево - ја изјављујем јавно: „Не бих живео више овде.

Увек има људи који не могу да верују, немају тај дар, немају ту слободу да верују. Јер, човек је страшљив. У чему је величина вере Православне? У слободи! Ми не бисмо били ово што јесмо да немамо слободу, можда сте ви и учени, и способни, и живите у лепом граду, све је то лепо, али немате храбрости. Како рече Његош: страх човеку често образ каља. Понеки апостоли укаљали су образ пред Христом. Замислите да отпаднете пред Њим, који је мртве подигао, очи отварао, раслабљене оспособио: „А када дође у кућу, приступише му слепци, и рече им Исус: верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: по вери вашој нека вам буде. И отворише им се очи." Пред њима је Господ чинио чуда која се не могу сместити у наш ум, људи су гледали и опет нису могли да верују. Значи, немају храбрости.

И за љубав је потребна храброст

Љубав се не може задобити без храбрости. Хероји стичу љубав. Можете о љубави причати, данас многи причају о љубави, али се плаше и сенке своје, значи, нема у њима љубави, то је љубав формална, површна. Али кад се човек оваплоти у љубав, кад узме на себе неког страдалника, уђе у његову душу, како каже Достојевски: оваплоти се у његово страдање, онда и носи његову муку и никад га не понижава иако се тај сурвао у неку тешку невољу, можда и у блату лежи. Али овај га носи у својој души, то је љубав слична Христовој љубави, љубав која је вечна.

Ми немамо храброст, не што нећемо, него што не смемо. Сетите се оне еванђелске приче кад је наишао човек путем из Јерусалима у Јерихон и пребише га разбојници и би толико сломљен да не може ходати, и прође и левит, и свештеници, и домаћини, и сви прођоше, и нико му не приђе; боје се, мисле, овај је мртав, шта ћемо сада са њим. „А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: побрини се за њега, а што преко потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим,, .Самарјанин је видео лице људско, видео је човека а то је најскупље нешто на земљи. Самарјанин јe помислио, нећу ваљда пропасти за неки дукат, човек је важнији од свега. Показао је храброст. Није он имао некакво знање, није био паметнији од оног свештеника, није био можда ни силнији од људи који су прошли, али је био храбрији.

Преузето из књиге: ''Духовне поуке - Игуман Стефан''

Манастир Клисина

Jеромонах Панарет: Живот и поуке старца Тадеја

Извор: Радио Светигора

У раду овог највишег јерархијског представништва и црквено-законодавне власти у пословима вере, богослужења, црквеног поретка, унутрашњег уређења Цркве, као и врховне судске власти, у оквиру своје надлежности учествују епархијски архијереји Српске Православне Цркве из Отаџбине и расејања. Као и сваке године, на крају рада Свети Архијерејски Сабор ће објавити Саопштење за јавност.

Детаљније о установи Светог Архијерејског Сабора можете прочитати ОВДЕ.

Извор: СПЦ

Остатак фотогалерије

Свету Литургију од 9 часова у Саборној цркви у Београду служиће Његова Светост Патријарх српски Иринеј са архијерејима. Дневни ред биће утврђен на почетку заседања, које ће бити одржано у Патријаршији српској.

http://www.slovoljubve.com/vesti/pocinje-redovno-zasedanje-svetog-arhijerejskog-sabora-srpske-pravoslavne-crkve

Петиција ће бити упућена предсједнику Сједињених Америчких Држава и влади те земље. Ову петицију и апел за ослобађање ових вјерских великодостојника је потписао и Папа Фрањо.

Позивамо јавност да се укључи у потписивање ове петиције. Петицију можете потписати на слиједећем линку:

Петиција за ослобађање православних архиепископа заробљених у Сирији

извор: www.mrv.ba , Епархија ЗХиП

Светом Литургијом, коју су служили многи православни свештеници са подручја Флориде, началствовао је протојереј Стефан Заремба, архијерејски намјесник Сентпитерсбуршки.

На крају свете Литургије освештани су купола и крст након чека је почео сам чин подизања. Купола, која је рађена на земљи и прекривена бакарним металом, уз помоћ крана и са великом прецизношћу подигнута је на кров цркве уз велико одушевљење свих присутних. Потом је услиједило подизање крста, који су попратиле стотине фотоапарата присутних вјерника.

Историјски дан у Орланду употпуњен је ручком, фолклорним наступима и говорима, а догађај су својим присуством увеличали и представници Амбасаде Србије из Вашингтон.

Овом приликом скупљена су сновчана средства за наставак изградње храма. Жељели би да се захвалимо свима који помажу ово богоугодно дјело уз жељу и наду да ћемо се ускоро опет сабрати о неком сличном великом догађају.

Марко Зечевић,

предсједник Одбора ЦШО Света Петка, Орландо, Флорида

Извор: Епархија источноамеричка

фотографије