Преко званичног сајта ректор института протојереј Николај Озолин обратио се вјерницима позивајући их да финансијски помогну, како би се одржао овај чувени центар православног богословља.

„Финансијска криза је довела нашу познату теолошку школу до ивице опстанка. За неколико мјесеци нећемо бити у стању ни да исплатимо плате предавачима и осталим запосленима“, казао је у интервјуу средствима масовног информисања отац Николај.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/07/06/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%82-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0/

Видовдан је прослављен у Караксу у цркви Светог Георгија. По заамвоној молитви служен је традиционални помен за све пострадале српске ратнике коју су положили своје животе за отаџбину.

На Видовдан је крштен Edisson Perez Chacon, који је прешао око 700 км са супругом у 7. месецу трудноће како би се крстио у цркви Светог Ђорђа у Каракасу. На крштењу је добио име Лазар по Лазару Косовском.

Света Литургија у прву недељу по Духовима, недељу Свих Светих, служена је у Маракају. Овог дана је био и спомен на Светог кнеза Лазара. Верни народ, који је певао литургијске химне, предводио је професор Виктор Олћовски. После Литургије је постављена свечана трпеза љубави.

http://www.spc.rs/sr/duhovske_vidovdanske_svechanosti_u_venecueli

Ја апсолутно јесам за помирење и разумевање, али никако нисам за ревизију или прећуткивање доказаних историјских чињеница.

Питам се: ако са ауторизованим текстом овако поступа угледни београдски дневни лист, познат као национално одговоран, можда и најодговорнији, шта онда очекивати од неких србофобних београдских и иних медија?

Да би се избегла свака недоумица и да би се тачно знало шта сам одговорио на постављена питања, објављујем, захваљујући Информативној служби Српске Православне Цркве, пуни изворни текст интервјуа.

- Очекујете ли да ће отварање Музеја жртава Рације из 1942. и откривање споменика Мађарима на обали Тисе 1944. и 1945. године коначно затворити ратно поглавље међу житељима Војводине?

Богу хвала, код нас српски и мађарски народ деценијама живе у миру и сарадњи. Ми у православној Епархији бачкој најтешње сарађујемо са Римокатоличком Црквом, овде оличеном у Бискупији суботичкој, са преузившеним бискупом Јаношем-Јованом Пензешом и његовом свештеницима, као и са Црквама Реформације, којима такође припада део мађарског народа у Србији. Зато што смо хришћани, ми смо неодступни и најснажнији промотери заједничког живота у миру и узајамном поштовању. Бити хришћанин не значи живети поред другог и просто га толерисати него значи живети са другим и за другог, јер хришћанин у сваком човеку – независно од његове вере и народности – препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру. То је наша вера, њу сведочимо и томе учимо наш верни народ.

У конкретном случају, сваки поступак који нас приближава истини, приближава нас Богу и дубљем самопознању и приближава нам људе са којима живимо. И обрнуто: уколико нас неки поступак удаљује од истине, удаљује нас од Бога, а самим тим и од ближњих.

Мада се у једном случају ради о ратном злочину, организованом 1942. године од Хортијеве нацистичке државе над апсолутно невиним Србима, Јеврејима и Циганима, познатом као Шајкашка и Новосадска рација, а у другом о преком суду новоуспостављених комунистичких власти, у највећем броју са пресудама за конкретне злочине, о чему постоје доступна литература и историјска грађа, Музеј жртава рације и споменик на Тиси свакако треба да служе познању истине.

Свака невина жртва пред Богом је иста и заслужује достојно обележје.

- Народна скупштина Србије недавно је усвојила Декларацију о осуди аката против цивилног мађарског становништва о којој су се чули различити ставови, па и да је реч о "куповини" мађарског гласа пред одлучивање о прикључењу ЕУ. Прети ли опасност да она продуби старе ране?

Сваку иницијативу која доприноси успостављању бољих односа и сарадње међу народима, поготову суседним и хришћанским, Црква поздравља, подржава и сагледава у духу Христових речи: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“ (Јн 14, 27), и у духу речи светог апостола Павла: „...Колико до вас стоји, имајте мир са свима људима“ (Римљ. 12, 18).

Наравно, као носилац историјског памћења, Црква не губи из вида ни то да је 1940. између Мађарске и Југославије био закључен споразум о измирењу, вечитом пријатељству и сарадњи, а да је, после окупације Бачке и Барање, часни председник тадашње мађарске владе, Пал Телеки, извршио самоубиство због вероломног поступка његове владе.

Надам се да ће наведена Декларација, између осталог, допринети да данашњи мађарски премијер г. Орбан ревидира свој став да је рација, извршена 1942. године, била легитимни акт одбране државе у обрачуну са побуњеницима. Зна се, иначе, добро колико је злочинâ извршено већ при уласку међарске војске у Бачку и Барању, а зна се и то да је међу „побуњеницима“ било осамдесеторо деце, у том броју и одојчади.

У духу витешког морала мађарског парламентарца Ендреа Бајчија Жилинског, најпоузданијег сведока о рацији 1942; затим Лајоша Дунфалавија и Андора Молнара, који су спасли Ковиљ, па Мађара који су, излажући се великом ризику, спасли Бачко Градиште, Надаљ и Будисаву, као и оних Мађара који су спасавали суграђане Србе и Јевреје у Новом Саду, изражавам дубоко уверење да акти које доносе две државе, у које укључујем и недавни сусрет двојице председника у Чуругу, неће продубљивати старе ране него ће допринети унапређивању братске љубави и сарадње између два хришћанска народа, који један са другим живе дуже од миленијума.

- Да ли ће се Црква укључити у најављени наставак разговора са представницима власти из Приштине, који ће бити посвећен статусу и имовини СПЦ на КиМ?

Разговоре је, као што знамо, започела и води их држава Србија, а не Црква. Али, у непосредном и искреном разговору Цркве и државе, уз обострано разумевање и добру вољу, мишљења сам да, и поред разлика у приступу појединим питањима, постоји неопходно јединство и сагласност у суштинском опредељењу за будућност, па, ако Бог дâ, и за бољитак српског народа на Косову и Метохији. Уверени смо да Председник Републике, Влада и Скупштина Србије делују у том смеру. Они за то имају пуну подршку Српске Православне Цркве. Једино што је за Цркву неприхватљиво јесте одрицање Србије од њене јужне покрајине, а то је, верујемо, неприхватљиво и за нашу државу, као и за српски народ у целини.

О потреби обнове разорених и очувања нетакнутих древних српских светиња, које по својој бројности на релативно малој територији чине светски феномен, није потребно ни говорити. Света дужност свих нас је да, упркос свему, водимо недељиву бригу о сваком човеку и храму на Косову и Метохији. С тим у вези, ми смо увек спремни на разговор и делање, поготову кад је реч о положају наше Цркве на Косову и у Метохији.

Навешћу и пример. Свети Архијерејски Сабор је Епархији рашко-призренској, због специфичних услова, одобрио оснивање посебног Епархијског завода за заштиту духовног и културног наслеђа. Основана је и нова црквена Фондација за помоћ потребитима на Косову и Метохији.

Морам, истине и Бога ради, овом приликом нагласити и бојазан коју је Свети Архијерејски Сабор приликом свог последњег заседања са жаљењем исказао у свом писаном Саопштењу. А то је бојазан да ни међународни протекторат и присуство НАТО-снага на Косову и Метохији ни најновији преговарачки процес у Бриселу нису донели правду ни решење проблема. После рушења и скрнављења православних светиња, изгона стотина хиљада Срба, трговине људским органима и сличних злодела, сада је на делу „мекши” терор – варварско уништавање надгробних споменика, убиства, напади на имовину, гетоизација, свакодневне претње... Ни овај Видовдан није прошао без дивљачког каменовања аутобусâ из унутрашњости Србије.

Молимо се Свемогућем Господу да примена постигнутих споразума не доживи неславну судбину многих претходних „договора“. Понављам: страдање српског народа и Цркве Христове на Косову и Метохији несметано траје. Оно се из Брисела и Берлина не види. На сву срећу, видеће се барем свака српска грешка и пропуст у примени споразума постигнутог у Бриселу.

- Протеклих месеци много се говорило о односу државе и Цркве. Да ли је, по Вашем мишљењу, владика захумско-херцеговачки Григорије погрешио што није дочекао председника Србије Томислава Николића у Требињу?

Мада, судећи по медијским вестима, протокол Председништва није на формално задовољавајући начин обавестио надлежног архијереја о посети председника Србије г. Томислава Николића Требињу, ипак сам зачуђен пред чињеницом да мој брат у Христу, владика Григорије, није, како доликује, дочекао председника Републике Србије. За његов долазак је свакако знао, макар само из медијâ. Но, као што смо видели, цело Требиње је, занемарујући политичке и страначке разлике, изишло да, у духу српског хришћанског гостољубља, поздрави председника Србије и да тако посведочи нераздељиво јединство српског народа.

http://www.eparhija-backa.rs/novosti/briga-za-srbe-sveta-duznost

Светој Литургији присуствовали су и званичници Владе Србије и Владе Р. Српске: Министар културе Братислав Петковић, директор Канцеларије за вере Р.Србије др Милета Радојевић и министар саобраћаја Р. Српске Недељко Чубриловић са својим сарадницима.

Након Св. Литургије додељене су награде "Мајке девет Југовића" мајкама са више деце. Након славског ручка који је приредила игуманија грачаничка мати Ефросинија са сестрама црквени великодостојници, свештенство, монаштво и верни народ упутили су се ка Газиместану где је Патријарх Иринеј одслужио парастос косовским јунацима.

До завршетка парастоса на Газиместану данашња свечаност је прошла без икаквих инцидената. Нажалост, након завшетка парастоса групе Албанаца напале су српске школске аутобусе на повратку према Грачаници. Неколико лица задобило је лакше повреде, а деветнаестогодишња девојка С.П из Преоца код Грачанице задржана је на болничком лечењу. Епархија Рашко-призренска осудила је данашње насиље над поклоницима који су без икаквих провокација и мирно путовали до Грачанице. Нажалост понављају се слике од прошле године када су албански екстремисти такође напали школске аутобусе.

Беседа Патријарха Иринеја на Газиместану

Извор и фотогалерија

Једини разлог зашто се Српска православна епархија шумадијска оглашава поводом три натписа у дневним листовима о овој Епархији и њеном Епископу Господину Јовану (Поп због прилога претукао монахињу, Блиц, 18. мај 2013. године, аутор Небојша Радишић; Качавендина школа: Владика Јован има ђакузи, Курир, 26. мај 2013. године, аутор Катарина Благовић; Воли луксуз: Владика Јован платио столице 24.000 евра, Курир, 28. мај 2013. године, аутор Катарина Благовић) јесте правило које важи у срединама са уређеним (на цивилизованим и професионалним начелима, а и закону) ситемом јавног информисања – да неистине у медијима треба демантовати, такође у јавним гласилима, како неко не би сматрао да су прећутане клевете, увреде и друге неистине тачне.

Дакле, овим текстом органи и тела Епархије шумадијске категорички обзнањују да је нетачно све што је написано у поменута три чланка.

Остаје нада да ће и у нашем друштву наступити време када ће наручиоци и преносиоци измишљених информација, а нарочито оних које нарушавају људско достојанство, бити кажњавани по закону, односно да неће постојати таква гласила и из економских разлога, јер јавност ипак не може дуго бити заинтересована за неистину.

Ово је прилика да кажемо како ми у Шумадијској епархији знамо да нисмо увек у стању, имајући у виду наше устројство, да правовремено и на очекивани начин, одговоримо на сва новинарска питања. Свако озбиљан зна да Црква, епископи, епархије и парохије много другачије функционишу од других институција, установа и њихових одговорних појединаца. Једноставно, природа црквене организације није идентична са другим друштвеним чиниоцима. Али, наш Епископ, а и епaрхијски органи и меродавни појединци наше јерархијске структуре, увек ће настојати да са уважавањем успоставе сарадњу са посленицима јавне речи, свесни њиховог значаја у мисији стварања уређеног друштва. Познати су примери за углед о сарадњи наше Епархије и појединих медијских кућа. Према томе, за изграђивање односа поверења, уважавања и свега што је добро, потребне су – две стране.

Одговорно тврдимо да представници медија који су нетачно и недобронамерно писали о Епархији шумадијској и Епископу Господину Јовану никада нису покушали да са нама успоставе било какав контакт, изузев постављања телефоном провокативних питања. И новинар почетник зна да се на такав начин ни у месној заједници не може добити озбиљна информација. А да је нашим медијским кућама стало до сарадње са Црквом, не би се готово свима догодило да само у последњих недељa (Сабор СПЦ, сахрана Карађорђевића на Опленцу) начине толико скандалозних грешака такозване материјалне природе, да се са правом може помишљати на њихов потпуни прoфесионални суноврат.

Такође, већини нас у Цркви и у Шумадијској епархији познат је вишеструко незавидан положај у којем се налазе многа наша јавна гласила. Поменућемо само готово недостојан материјални положај, нелојалну конкуренцију, притиске на уређивачку политику разних центара моћи. Прелазимо ћутке преко многих медијских садржаја који разарају темељни систем цивилизацијских и хришћанских вредности, јер можда неком такво писање доноси егзистенцијални опстанак.

Питање је да ли неискусни и, очигледно, недовољно образовани потписници текстова у Блицу и Куриру о Епархији шумадијској и Епископу Јовану уопште знају да никада и нигде ниједан позитиван циљ није постигнут оваквим начином писања. Због онога што су њихова гласила објавила само у последњих месец дана о Цркви и односима у њој, а што се показало као потпуно нетачно, боље рећи немогуће, и што је ништа више него глупост, под знаком питања је, поред знања, етички и професионални кредибилитет многих уредника наших медија. Нормално је да о оваквом стању у медијима (не само када је у питању Црква) имамо своје мишљење, које није похвално, али смо свесни да би свака наша реч била протумачена као клерикални напад на слободу медија. Али, ако нас буду питали, радо ћемо се изјаснити, а пре свега помоћи.

Уверени смо да нико нема прво да нас оптужи да желимо да ограничавамо медијске слободе ако обзнанимо да знамо да ниједно гласило није као принцип своје уређивачке политике прокламовало писање лажних вести о владикама Српске Цркве. Дакле, знамо да су неки политички и економски центри моћи искористили бедан положај новина и телевизија, у који су их они довели, да преко њих остварују своје циљеве који многима штете, тако што ће их приморати да о Цркви пишу на овакав начин.

За сада не знамо да ли се ти моћници крију иза државе, јер ништа не раде јавно, или је реч о такозваним отуђеним центрима моћи. Разјашњење ове дилеме брзо ће стићи: ако лажне вести (које су сваким законом кажњиве) наставе да излазе, нико нас неће моћи убедити да их фабрикује неко ко је отуђен, јер нико није јачи од државе.

Наш протест против медијских измишљотина не значи да избегавамо да свеколика јавност процењује наш видљиви рад у Цркви. Још мање ово треба да буде повод за наше правдање или за доказивање како наш Епископ, због своје доказане ревности служења другом, не заслужује овакве нападе. Само желимо да подсетимо да су сви критеријуми оцењивања наше мисије много озбиљнији и деликатнији него мерила злоупотребљених дневних новина. Ово не значи да нисмо свесни колико ова пракса хушкачког новинарства може да буде опасна – за друштво у целини.

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

У разговору који у једној Нушићевој комедији воде новинар Младен и новопечени богаташ Спасоје, новинар каже богатом наследнику Спасоју да је он кадар доказати како је црно бело и бело црно. Будући да Бог, по Младеновим речима, није свима дао све, него некима новац, а некима логику(?), он је спреман да своју логику размени за Спасојев новац и да тако оклевета човека који Спасоју смета. Дакле, у Нушићево време потребно је било само да нађете новинара са овом вештином и да уз помоћ новца елиминишете оног ко вам смета. Да је ово образац у раду појединих новинара и у 21. веку, могли смо се уверити и недавно, гледајући једну “угледну” телевизију и читајући најмање два “угледна” листа које не именујемо, јер би тиме помогли остваривању њиховог циља – да колико-толико буду запажени.

Пример први

У првом, “блиставом” листу 18. маја 2013. године, а потом и у другим штампаним и електронским медијима, објављена је вест да је поп испред Саборне цркве у центру Крагујевца, а на Велики петак, претукао монахињу Михаелу која је сакупљала прилог за манастир Праведног Јова. Дакле, после петнаест дана од дана када се наводно догодио овај инцидент, објављена је вест о томе. Можемо се сложити са констатациом да није битно са колико је закашњења ова информација објављена, већ да ли је тачна. Али, проблем је у томе што се овај догађај уопште није ни збио, а што могу да посведоче сви који су се на Велики петак у поподневним сатима затекли испред Саборне цркве у Крагујевцу.

Шта се то догодило на Велики петак испред Саборне цркве у Крагујевцу?

Један свештеник, коме намерно не помињемо име, јер то није учинио ни новинар овог листа, а ни остали медији (шта мислите зашто?), пришао је монахињи Михаили (а не Михаели), замоливши је да не проси испред цркве на Велики петак, понудивши јој и сопствени новац само да се помери и не срамоти и себе и Цркву. На ово је именована монахиња одговорила псовком и ударањем свештеника кишобраном у стомак, после чега се развила препирка, а свештеник се убрзо удаљио отишавши у цркву на богослужење.

Да се овај новинар барем мало распитао код свог свештеника ко је монахиња Михаила, сазнао би да је именована и 2004. године измислила причу о томе како је претучена од свештеника који за то није сносио последице о чему се дуго причало у круговима којима је у том тренутку требала дискредитација Епископа шумадијског. Такође, сазнао би да је спремност на вербални и физички обрачун, са свима у сваком тренутку, једна од личних карактеристика ове, само по имену, монахиње. Сазнао би и да је скромни фића некада био у власништву манастира, док се сада води на монахињу Михаилу. Како је ово возило преведено са правног на физичко лице вероватно не би сазнао. Природно је да се запитао и шта то једна монахиња ради испред друге цркве на Велики петак, или, да ли је монахиња Михаила пријавила свом Епископу да ју је претукао свештеник. Логично је и питати да ли је монахиња Михаила ишла код лекара који би требао да констатује повреде када је неко претучен, да ли је можда поднела тужбу световном суду...

Шта је овог новинара, а и све оне који су пренели ову информацију, мотивисало да овако поступе? Да ли је у питању логика тиража и гледаности, односно логика новца, или је у питању нешто друго, не знамо.

Пример други

У другом листу, који ваљда и по свом имену само преноси нечије поруке, 26. маја 2013. године обајвљен је текст у коме се о Епископу шумадијском говори као о једном раскалашном и распусном човеку који се купа у ђакузију (чак је направљена и фотомонтажа), једе кавијар, глоби свештенике и рашчињава оне који се усуде да дају непримерене изјаве овом “цењеном” листу.

Међутим, у Епископском двору (старом и новом) не постоји скупоцена пространа када - ђакузи, кавијар се никада није јео за славу и то ни за пробу, а камоли у изобиљу, не постоје унутрашња врата у двору од 2.500 евра, никада свештеницима нису одређивани па ни повећавани намети да би се завршила градња двора, а свештеник из Велике Иванче није рашчињен.

Према томе, ништа од написаног није тачно, изуев да је Крсна слава Епископа шумадијског за њега и све његове пријатеље догађај године, као што је уосталом Крсна слава догађај године за сваког ко има и слави Крсну славу.

Пример трећи

У истом листу 28. маја 2013. године обајвљен је текст у коме се о Епископу шумадијском говори као о једном бахатом и похлепном човеку за кога се у наслову каже да је столице плаћао 120 евра по комаду, односно да је за 200 идентичних столица које су потребне за његове госте када слави, платио укупно 24.000 евра. Још пише да су столице урађене од куване буковине у дуборезу и да је део за седење пресвучен црвеним плишем. Затим се помиње како је Епископ затражио од свештеника, који тешко живе, да му уплате по 200 евра за потребе Епархије, али нећемо сазнати да ли је од тих пара Владика купио ове столице. Помиње се и да је столице израдио Раде Станић (треба Танић), да исте коштају 120 евра по комаду, а да је Владици наплатио само материјал па су те столице стварно коштале око 50 евра по комаду и да је Владика све платио на руке у еврима. Наравно, цифра из наслова од 24.000 евра не смањује се на 10.000 евра. И на крају, ова новинарка даје још једну информацију која недвосмислено треба да потврди надменост и гордост Владике Јована, а то је да овај Владика кошуље не купује у Србији већ му његови пријатељи исте доносе на гомиле из Чикага и то са широком манжетном какве Владика воли.

Међутим, поменуте столице нису рађене само за госте који долазе на Крсну славу Владике Јована, како то злобно тврди ова новинарка, већ и за све посетиоце промоција, изложби и предавања која се организују у Епархијском двору. Ово могу посведочити сви који су били на промоцији Споменице Владике Саве, промоцији књиге Архимандрита Алексеја, изложби радова деце која похађају веронауку, пријемима који се редовно уприличују за Божић и Васкрс за сав верни народ који је дошао да свом Епископу честита ове празнике и тако даље. Ове столице нису урађене у дуборезу, нити на себи имају ни детаљ од дубореза, док плиш на њима није црвен већ је у беж боји, а од свештеника нити је тражено, нити су свештеници дали по 200 евра за Епархију у циљу куповине ових столица. А о начину на који је ова истинољубива новинарка дошла до цене столице, посвећујемо посебну пажњу, јер видимо да се недвосмислено потврђују Нушићеве речи.

Наиме, добивши информацију да је све што је написала у свом тексту од 26. маја 2013. године неистина, ова новинарка лаконски одговара да је њој то рекао њен извор. Да ли новинар сме да верује сваком извору или треба да провери информације које ти извори пружају? Уколико је истина приоритет, све се проверава, али ако је у питању размена, како би Нушић рекао новца за логику, онда је свако проверавање сувишно. У сваком случају, ова новинарка је потом тврдила да има сазнања, ваљда од неког бољег извора, да је Владика платио 200 столица у дуборезу 200 евра по комаду, што је, претпостављамо, требало да буде доказ да је у праву и за све раније изнете неистине. На ово је поменутој новинарки речено да столице нису у дуборезу, да је њихова цена далеко мања и да износи између 40 и 50 евра и да то може потврдити и мајстор из Горње Видове код Параћина који их је направио.

Убрзо после овог разговора, ова новинарка позива господина Танића коме се прво представља као купац кога интересује цена столица и добија одговор да је цена најквалитетнијих столица 120 евра и да нису у дуборезу. После неког времена, уследио је други позив где исти купац пита да ли за шест ових столица може да се добије попуст, а после трећег позива купац се коначно представља као новинар једног “угледног” листа и отворено пита колико столица и по којој цени је купио Владика Јован. Иако је господин Танић овој новинарки одговорио да је он ове столице поклонио Епархији шумадијској, новинарка у свом тексту објављује како јој је господин Танић рекао да су те столице изашле око 50 евра по комаду и да је Владика све платио на руке у еврима.

Дакле, господин Танић је новинарки овог листа рекао да је поклонио 200 столица. а она је објавила да је Владика платио 200 столица 50 евра по комаду, односно укупно 24.000 евра. Тако је у тексту од 28. маја 2013. године постало могуће да 200 помножено са 50 износи 24.000, јер је изгледа поново размена логике за новац била приоритет. Само где је овде логика?

Када је сутрадан господин Танић телефоном позвао ову новинарку тражећи објашњење за изнете неистине, из редакције овог листа је добио одговор да је ова новинарка, која тако савесно брине о сиромашним грађанима и поповима који тешко живе, отишла на море у Грчку. Толико о размени логике(?) и новца.

За разлику од претходног текста у којем је тачно наведено да је Крсна слава Епископа шумадијског догађај године, наравно, не по мерилима ове уважене новинарке, у овом тексту нема ама баш ничег истинитог, укључујући и наводе како Владика Јован кошуље не купује у Србији већ му исте стижу из Чикага.

Испод сваког нивоа је и одговарати на овакве бесмислице и приземности, али ради истинољубивости или логике ове новинарке, обавештавамо ову перјаницу истраживачког новинарства која се тако храбро обрачунава са Првојерархом Цркве Божије у Шумадији, да Владика шумадијски своје кошуље купује у Аранђеловцу код приватника који их и шије, а цена једне кошуље са широким манжетнама била је прошле године око 2.500. динара.

Ако се питате да ли би ова новинарка, да је знала за ово, унела у свој текст причу о кошуљама из Чикага, будите сигурни да би, јер су ови текстови прво написани, односно наручени, а потом је проверавано шта је тачно и то на начин да се ништа од написаног не мења. А ако се преварите да нешто кажете као објашњење на ову тему, речено се вади из контекста и ставља у унапред написани текст тако да наше да постане не, а не постане да.

И да завршимо речима Нушића, ако вам неко смета и уколико имате новца, потребно је само да нађете новинара који има дар логике доказати да је црно бело и бело црно и који је, наравно, спреман да свој дар размени са вама, јер забога, Бог није дао свима све.

Нажалост, ова три примера нису усамљена, а када би се сви редом пописали, ни у сами свет не би могле стати пописне књиге. Питање је само, коме и зашто смета Владика Јован? Коме смета човек који наставља да гради на темељима које су поставили његови претходници Владика Валеријан и Владика Сава? Коме смета човек који свакодневно служи Свету Литургију молећи се за свеколики народ Божији у Шумадији? Коме смета човек који од доласка на трон епископа шумадијских није отишао ни један дан на одмор? Коме смета човек у чије време је у Шумадији подигнуто на десетине храмова и парохијских домова, а не само Епархијски двор? Или можда Епархија шумадијска не би требало да има репрезентативно седиште? Коме смета човек који у једном претешком времену налази начина да обнавља запустело и завршава започето? Да ли су можда ови новинари забринути за судбину свештеника који тешко живе основали Фонд за помоћ свештеницима на слабим парохијама? Да ли можда овакви новинари траже и налазе начин да помогну многе којима је помоћ потребна? Да ли су можда ови новинари од својих средстава неколико година финансирали народну кухињу са око тридесетак бескућника? Има ли заиста смисла још који пут поновити, зашто и коме смета овај човек, који као и други људи није савршен, али коме је Црква све?

Да ли су ти, којима смета овај и овакав Епископ шумадијски, можда људи ревноснијег или било каквог хришћанског живота, јаче или било какве молитвености, већих или било каквих врлина, знаћемо када их упознамо. До тада остаје да слутимо и наслућујемо ко се крије иза поменутих “новинара” и њихових “логиком” и “истином” богатих текстова.

У очекивању да ће новинарски кодекс, који на првом месту прописује истинитост извештавања, постати обавезујући и за ову новинарку и на почетку поменутог новинара, изражавамо наду и да ће логика истине постати претежнија од логике новца и тиража. У том смислу Епархија шумадијска неће тражити објављивање демантија у овим “високоцењеним” листовима јер не верујемо да ће паликућа гасити пожар. Само подсећамо да лаж, клевете и увреде, изазивање мржње и неповерења, никоме добра нису донели, мада, нажалост, могу да буду згодна забава за народ. А да ли су непостојећа ђакузи када, измишљени кавијар, епархијске столице и кошуље Епископа шумадијског, толико важни да се о њима пише у овом тренутку у земљи Србији, закључите сами. Видимо, као у Нушићево доба, да неком богатом Спасоју и неком новинару Младену јесу. А вама?

“Расна дискриминација у Црној Гори и не постоји, и очигледно је да су преписивана одређена упутства неких организација и да је то дословно примјењивано. Наравно, ми нијесмо за то да постоји било који облик дискриминације, али је правно-технички необјашњиво и друштвено неоправдано да се укида дискриминација по основу слободе вјероисповијести, а да се под расном дискриминацијом подразумијева и вјерска. То је недопустиво и противно међународним правним актима, и ми ћемо уложити примједбе на предложене измјене,” казао је Џомић.

Он је навео да је сада важећи акт донесен фуриозно 2010. године, а да се иста прича понавља и сада.

“Тешко се сналазимо у свим овим вратоломијама. Надам се да ће све вјерске заједнице успротивити понуђеном рјешењу да се брише члан који се тиче вјерске дискриминације. Он треба да остане, а другим треба регулисати и расну дискриминацију,” казао је Џомић.

Нацртом акта незадовољна су и лица са инвалидитетом. Њихов представник Горан Мацановић је казао да је из закона избрисан члан 18 који се односи на дискриминацију особа са сметњама у развоју.

- Он је избрисан, јер је казано да се заштита лица са инвалидитетом уређује посебним законом, али се заборавило да се тај акт у великој мјери ослања на актуелни Закон о забрани дискриминације. Истина је да постоји акт, али он не даје механизме за заштиту од дискриминације, већ упућује на норме важећег закона. Неприхватљиво нам је да се брише поменути члан, а да се истовремено не мијења Закон о забрани дискриминације лица са инвалидитетом, јер у супротном, ми нећемо имати механизме за заштиту, казао је Мацановић.

Шеф делегације ЕУ у Црној Гори амбасадор Митја Дробнич казао је да се област заштите од дискриминације мора унаприједити, пошто без тога нема пута у Европу. Он је навео да ће се та проблематика посебно пратити током преговора о приступу у оквиру поглавља 23.

http://www.spc.rs/sr/protojerejstavrofor_dr_velibor_dzhomitsh_neprihvatljive_promjene_zakona_o_diskriminaciji

Конференција је организована уз учешће Друштва пријатеља Свете Горе из Србије, међународних удружења Пријатеља Свете Горе и под покровитељством Светског јавног форума „Дијалог цивилизација“.

Циљ скупа је био да привуче пажњу европске и међународне заједнице ка јединствености Свете Горе Атоске и настави дебате и разматрања започете на првој конференцији у Салцбургу (2011) и у Вајмару (2012), које су се односиле на неопходност очувања духовних и културних особености овог светог места.

Програм се састојао од од две пленарне седнице („Вечно и ново у хришћанској цивилизацији: светогорско искуство“ и „Света Гора Атоска – врлински и духовни извор за излазак из странпутице глобализације и секуларизма“) и три округла стола са дискусијама на следеће теме: „Аскеза, теологија, савременост“, „Аскеза и теологија“ и „Света Гора Атос и јединство света источног хришћанства“. Своје реферате на округлим столовима поднело је 75 учесника.

Свечано отварање конференције уприличено је у недељу 23. јуна у Скупштини града. Гостима су се обратили Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, министар културе Републике Србије Братислав Петковић, председник Друштва пријатеља Свете Горе из Београда академик Мирјана Живојиновић, члан управног одбора Фондације Свети Андреј Првозвани Владимир Бушуев који је прочитао поруку оснивача и председника Светског јавног форума „Дијалог цивилизација“, Владимира Јакуњина. На крају присутнима се обратио градоначелник Београда Драган Ђилас.

У културно-уметничком програму учествовао је Српско-византијски хор „Мојсије Петровић“ са диригентом Николом Попмихајловим.

На првој пленарној седници говорили су Његово Блаженство Архиепископ Г. Марко (Берлин, Епархија немачка и великобританска Руске заграничне цркве), монас Теотокис, представник Светог манастра Симонопетра са Свете Горе, Критон Хризокоидис, директор Института за историјска истраживања Националне хеленске истраживачке фондације, проф. др Сергеј С. Хоруји, директор Института за синергијску антропологију и др Мирјана Живојиновић, председник Друштва пријатеља Свете Горе из Београда.

На крају је издато званично саопштење учесника међународне светогорске конференције: на руском (линк), на енглеском (линк)

Послије свете Литургије пререзан је славски колач,а потом су читане коленопреклоне молитве Педесетнице, при чему су вијерници плели вјенчиће. Духови су рођендан Цркве, који је праобразовало Синајско законодавство,тј. добијање десет заповијести од Бога које је Мојсије добио на Синају. Црква Христова живи Духом Светим од тренутка крштења свакога њеног члана и вјерника, па кроз све свете тајне Цркве закључно са светом Литургијом као пуноћом дарова Духа Светога. Св.Серафим Саровски је говорио да је смисао човјековог живота на замљи да задобије дар Духа Светога, тј. да се испуни Духом Божијим и тако постане грађанин Царства Небескога.Послије Св.Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у просторијама Ц.О Обровац.

Пријему је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Андреј, викар Патријарха српског.

СПЦ

У пратњи Високог госта налазили су се заменик министра образовања, вера, културе и спорта, г. Костас Цаварас; помоћник министра спољних послова г. Димитрис Куркулас; генерални секретар за међународну економску сарадњу и развојну сарадњу Министарства спољних послова г. Панагиотис Михалос, и амбасадор Републике Грчке у Србији г. Димостенис Стоидис. Разговорима је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Андреј (Ћилерџић).

СПЦ

Епископу Давиду саслуживали су свештеници и ђакони из Крушевца. По помену Владика Давид је одржао пригодну беседу. Потом су свештеници са својим Епископом пошли у просторије конака Саборне цркве.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Иван Цветковић, презвитер

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на помену блаженоупокојеном Епископу жичком Г. Хрисостому

10:38 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-06-18_1-1.mp3

“Безаконици, који на основу својих безакона и закона, прогоне свештенике или ће промијенити своју ћуд или бити промијењени од државе”, рекао је Митрополит Амфилохије.

Он је истакао да је то потребно да би Црна Гора могла да функционише као правна држава и да нема другог пута и начина.

“Јадна и биједна је држава чију националну безбједност угрожава свештеник са двоје дјеце и часном и честитом попадијом. Јадна је и кукавна та држава”, сматра Митрополит Амфилохије.

Он је истакао да држава, која се плаши свештеника и његове породице, нема будућности уколико остане на таквим својим начелима.

“Јадна држава и њени представници доносе јадне и биједне одлуке, али свака сила до времена, а Божја свевремена”, закључио је Митрополит Амфилохије.

Црногорски МУП донио је недавно одлуке да свештеници Српске православне цркве Александар Папић и Велибор Џомић напусте Црну Гору, јер наводно представљају пријетњу за националну безбједност.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/06/17/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D0%B8%D0%B7%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%80/

Овом приликом Његова Светост је одликовао својом граматом заслужне донаторе: брачни пар госпођу Тамару Жујовић и господина Вељу Жујовића из компаније „Хлеб и кифле“, који већ пуне две године испоручују Црквеној кухињи дневне потребе за хлебом; господу Небојшу Шапоњића и Ранка Сочанца из компаније „Неопланта“, који од почетка испоручују своје прехрамбене производе, и господина Марка Стефановића, приватника из Љубовије који је најзаслужнији за технологију припремања хране и стално донирање професионалне кухињске опреме.

Сви донатори су у знак захвалности добили од Његове Светости копију иконе Богородице Млекопитатељице, која представља духовну потпору и заштиту свима који су укључени у рад Црквене кухиње. Запослени и волонтери који стављају на располагање свој рад и труд, то врло добро знају и свакодневно се уверавују у чудесну заштиту и благослов Пресвете Богородице. Велика је ствар да човек који има добра подели и са онима који немају. Такав човек постаје канал љубави Божје, сарадник Божји, и када се такви људи препознају, онда се и истичу као пример другима.

Патријарх је пожелео свим донаторима и њиховим породицама благослов и покровитељство Пресвете Богородице Млекопитатељице истакавши као светли пример њихово хришћанско милосрђе и љубави према Мајци Цркви и свима онима који свакодневно у Верском добротворном старатељству добијају неопходну помоћ.

У ово тешко време материјалне кризе 300 људи свакодневно добија кувани оброк у Црквеној кухињи Верског добротворног старатељства, помоћ у лековима, здравствену заштиту, просветне услуге и духовну помоћ. Број корисника кухиње се сваким даном повећава, и потребан је све већи труд и ангажовање наше Цркве на овом пољу.

Извор: СПЦ