Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке Теодор II, у пратњи Његовог Преосвештенства Епископа нитријског Никодима, патријарховог викара за Каиро, и Његовог Блаженства Епископа вавилонског Нифона, игумана Светог патријаршијског манастира Светог Ђорђа у Старом Каиру, отпутовали су у палатински град Суец који се налази под јурисдикцијом Митрополије леонтопољске.

Патријарха и делегацију дочекао је локални Митрополит Гаврило, Патријархов викар за Александрију. На састанку су саговорници разговарали о ситуацији око манастира Свете Катарине с обзиром на недавна догађања, али и о плану неопходних радова на реновирању. После разговора Патријарх Теодор је отишао у обилазак цркве Светог Ђорђа, као и грчке школе и грчког гробља у овом граду.

Извор: Александријска Патријаршија, СПЦ

Митрополит Николај је рођен 17. августа 1927. године у селу Смољана, заселак Крња Јела, код Босанског Петровца, од оца Милана и мајке Милице рођене Кубурић, а на крштењу је добио име Гојко. Послије основне школе у родној Смољани и мале матуре у Смедеревској Паланци, 1946. године се уписује у Богословију, најприје у Београду, а потом у Призрену. „Кад сам се одлучио да учим Богословију нисам мислио да ћу бити монах и да ћу завршити високо богословско школовање. Све што се догађало било је Божија ствар, а не лично моја. Бог ме на овом путу којим идем водио и ја сам се трудио да познам вољу Његову“ – рекао је једном приликом митрополит Николај.

Иако су и његова породица и владика Николај имали великих проблема од тадашњих комунистичких власти, зато што је одлучио да заврши Богословију, од тога није одустао. Замонашио се у манастиру Копорину 1953. године и тада је добио монашко име Николај, по његовој крсној слави Светом Николи. Послије Богословије уписао се на Богословски факултет у Београду 1953. године, који је завршио у редовном року 1957. године. Желио је послије студија да настави усавршавање у Грчкој, али му тадашње власти нису издале пасош, иако је захтјев за то подносио чак осам пута.

Умјесто одласка у Грчку, Свети архијерејски синод га 1957. године поставља за суплента у Богословији „Светог Саве“ у манастиру Раковица у Београду, и на тој дужности је остао до 1964. године. У међувремену је, 1963. године, положио професорски испит. Године 1964. Свети архијерејски синод му повјерава обнављање Богословије „Света три Јерарха“ у манастиру Крки. Доласком у манастир Крку обављао је дужност управника двогодишње Богословије, старјешине манастира и пароха манастирске парохије. Отварањем петоразредне Богословије, 1966. године, постављен је за њеног ректора.

Прва архијерејска служба у Аустралији

На овој дужности је остао до 1973. године, када је изабран за Епископа аустралијско-новозеландског. Хиротонисан је 8. септембра 1973. године у Саборној цркви у Београду, руком патријарха српског Германа. Дошавши у Аустралију, као први епархијски архијереј, организује епархијска тијела, доводи и рукополаже нове свештенике, оснива нове парохије, подиже и освећује нове цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре.

На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом. Основао је прво српско гробље у Аустралији, а на Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице код Велингтона - први православни манастир у историји те државе.

Први је српски свештеник који је посјетио Тасманију и први српски архијереј који је боравио у Јужној Африци гдје је 1978. године освештао темеље цркве посвећене светом апостолу Томи и темеље Српског центра. „Гдје сам год ишао и био постављан, постављан сам на сами почетак, па сам до сада седам кућа скућио“ – рекао је једном приликом владика Николај.

Епископ далматински и ректор Богословије у Крки

Свети архијерејски сабор га је 1978. године изабрао за Епископа далматинског и на тој дужности је остао до маја 1992. године, када је епархију предао новоизабраном епископу далматинском Лонгину. Због избора ректора Богословије у манастиру Крка, архимандрита Митрофана, за епископа моравичког, владика Николај је, поред својих редовних дужности, до 16. октобра 1992. године, обављао и дужност ректора Богословије.

За вријеме службовања у Епархији далматинској подигао је зграду Богословије, укупне површине 1700 метара квадратних, седам нових цркава и шест других црквених објеката. У гласилу „Истина“, листу за богословску науку и пастирску практику, у броју од јула 1991. године, о епископу Николају је објављено: „Ректор Николај био је неуморан радник. Дошао је у стару оронулу зграду древног манастира Крке, да би за девет година из темеља обновио здање. Било је то вријеме подвига и спартанског рада ученика и професора. Само они који су били ту знају натчовјечанске напоре и одрицања, будући да је манастир био без пута и у тешким условима за живот.“

За вријеме службовања у Епархији далматинској, епископа Николаја Свети архијерејски сабор је одредио за администратора Епархије бихаћко-петровачке. На тај начин је обновио бившу бихаћку епархију са сједиштем у Босанском Петровцу, пошто се одавно осјећала потреба за постављањем епископа на том простору. Остало је записано да је епископ Николај „за годину и по дана, успио да ту епархију у потпуности организује и као такву је преда свом насљеднику епископу Хризостому“, сада епископу Зворничко-тузланском.

На трону Митрополита дабробосанских већ 21 годину

На редовном засједању Светог архијерејског сабора, маја 1992. године, преосвећени Николај је изабран за митрополита дабробосанског, са сједиштем у Сарајеву. Нажалост, због ратних дејстава сједиште Митрополије је пресељено из старог дијела Сарајева у Соколац гдје је, захваљујући властима Републике Српске, откупљен објекат за њено привремено сједиште. Из наведених разлога митрополит Николај је у трон митрополита дабробосанских уведен тек 11 година након што је дошао на чело епархије, јер за овај свечани чин прије тога није било услова. У трон митрополита дабробосанских увео га је 2003. године Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански господин Јован, као изасланик Његове светости патријарха српског господина Павла и Светог архијерејског сабора у храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву.

Митрополит Николај је у Епархију дабробосанску дошао у најтеже вријеме, у вријеме рата, када се зло помијешало са човјековом душом и кад је српском народу преко Дрине запријетила опасност од потпуног уништења. Владика Николај је за вријеме рата дијелио и добро и зло са својим народом. Непрекидно је путовао од парохије до парохије, посјећивао рањене и болесне, организовао хуманитарну помоћ, одлазио у иностранство - упућујући апеле за мир и трудећи се да у свијет продре истина о српском народу. За то вријеме организовао је рад Кола српских сестара, и покренуо двије крупне иницијативе: за оснивање Духовне академије „Светог Василија Острошког“ у Фочи, тадашњем Србињу, и пресељење Богословије „Света три Јерарха“ са Дивчибара у Фочу, која је 1995. године прогнана из манастира Крка.

При Епархији је основао пензиони фонд свештеника митрополије.

Кад је Богословија „Света три Јерарха“ 1995. године, на бруталан начин протјерана из манастира Крка, митрополиту Николају, као њеном првом ректору, било је веома тешко. Прогон богослова и скрнављење светиња доживио је као одузимање завичаја и гашење огњишта, али у свему томе, често је истицао, највише је бринуо за дјецу, за младе богослове, који су се ни криви ни дужни, нашли у великој опасности.

Иако још нико није направио статистику о томе колико је ко у новије вријеме подигао или обновио светих храмова, извјесно је да у тој области црквене праксе истакнуто мјесто припада и митрополиту Николају. За ово вријеме од када се налази на катедри Сарајевских митрополита обновљено је 17 цркава порушених у посљедњем рату, а подигнуто је 26 нових храмова. Реновирана је зграда митрополије у Сарајеву. Рукоположио је 61 свештеника и свештеномонаха и 13 ђакона и свештенођакона и попунио све парохије у Федерацији БиХ са жељом да се преостали српски живаљ задржи на тим просторима. Стрпљиво ради на обнављању монашког кадра као и на изградњи манастира.

Упркос својој стрпљивости и упорности, упркос своме угледу у земљи и иностранству, митрополит Николај још није успио да оствари своју велику жељу и жељу вјерника, да СПЦ буде враћена зграда Богословије у Сарајеву.

Велика љубав према дјеци и младима

Посебно мјесто у архијерејској служби митрополита Николаја заузима васпитно-образовни рад и одгој младих нараштаја. Често је митрополит истицао да је просвјетни радник, али да је у томе увијек дјеци био прво родитељ, а онда учитељ.

Протојереј-ставрофор Ранко Билинац каже да су за митрополита Николаја дјеца чисте душе, срца без корова, неугажени пут, у којима највише има љубави, поштења, доброте и радости, и да је зато пред вјероучитељем, у овом времену, тежак задатак да приђе дјеци, да упозна њихову душу и да им на пријемчив начин приближи знање о Богу, цркви и животу уопште.

У свему томе, истиче митрополит Николај, љубав према дјеци најважнија је особина вјероучитеља. То није осјећање да су дјеца „слатка“, или обожавање „малих анђела“, нити то значи вољети сву дјецу подједнако. „Тешко је и претешко бити свједок страдања најближих и рушења светиња, али кад сретнем своје некадашње ученике, кад видим да су зрели људи, да су по много чему надмашили своје учитеље, буде ми лакше, јер видим да се остварује промисао Божија, видим да ће та некадашња дјеца, у коју сам увијек вјеровао, још упорније и још истрајније градити порушено и освјетљавати пут Христовог Јеванђеља“ – наглашава владика Николај. Због тога митрополит Николај вјерује у препород православља, у обнову свих порушених храмова и изградњу нових и повратак вјерника на своја вјековна огњишта.

Имајући у виду богословско-научни и просвјетни рад митрополита Николаја, Наставно-научно вијеће Богословског факултета у Београду додијелило му је титулу почасног доктора богословских наука, а Универзитет у Источном Сарајеву додијелио му је 6. децембра 2006. године звање почасног доктора наука /honoris causa/.

Велика дјела и велика скромност

Носилац је више црквених и свјетовних одликовања, међу којима су орден Светог Саве првог степена, орден Његоша првог степена /1993/, орден заставе Републике Српске са златним вијенцем /2010/, те орден Републике Српске на ленти /2012/, којим га је одликовао предсједник Републике Српске.

Епархија милешевска одликовала га је орденом Бијелог анђела првог степена /2011/, Епархија банатска орденом Светог Теодора Вршачког, а свештенство Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра Дабробосанског /2012/, поводом 20 година очинског старања и архипастирског управљања Митрополијом дабробосанском.

„Мојих 40 година архијерејске службе брзо је прошло. Много сам путовао да бих био тамо гдје ми је мјесто, али ја нисам позван да говорим о својим дјелима. Једино што могу рећи јесте да сам се трудио да увијек мислим о добру, као одбљеску благодати, `зраку који показује Бога`, подражавајући божанско човјекољубље и покушавајући да чиним добро“ – рекао је митрополит Николај поводом овог свог великог јубилеја и додао: „Ако је нешто у мом раду добро и вриједно, ако је јеванђелско и православно, то више припада људима с којима сам радио и онима од којих сам учио вјечне истине Божје, а све што није било добро у мом раду припада мени. А колико сам успио и успијевам на том јеванђелском путу, могу да цијене други, а сама истина о томе је у Божјим рукама.“

• фотогалерија
  

Приредили: протојереј-ставрофор Ранко Билинац и Невенко Ерић

Извор: Митрополија дабробосанска

Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ липљански г. Јован, председник Одбора за верску наставу, уз саслужење више свештеника и ђакона. Појао је хор ,,Свети Деспот Стефан Лазаревић“ којим је дириговао проф. Предраг Миодраг. На крају Литургије служен је молебан којим је Дух Свети призван да просвети ђачке умове да успешније усвајају школско градиво чији је саставни део и веронаука. И ове године на молитвено пристигао је велики број основаца, средњошколаца, али и студената из свих делова Београда. Са њима су дошли њихови вероучитељи, наставници, родитељи. Причешћивало се из три путира.

Беседу епископа Јована, у којој је упутио молитву Господу да просвети дечје умове да би стекли снагу и осећање да разликују добро од зла, можете преслушати на интернет презентацији Радија Слово љубве.

Јово Бајић

Извор: СПЦ

Снимак Паријарховог говора

Поштовани господине Председниче Генералне

Скупштине Организације уједињених нација,

госпође и господо, драги пријатељи човечанства,

Као духовном поглавару Српске Православне Цркве и српског народа, указали сте ми посебну част када сте ме позвали да о култури мира и сарадњи међ у народима говорим пред вама који представљате светске нације. Ваш задатак и јесте да се бринете о добробити свих нација и сваког појединца, а мир и слога међу људима и народима јесу први услов добробити и будућности човечанства.

Моје задовољство је двоструко јер ми је позив да говорим на овом највишем светском сабрању упутио господин Вук Јеремић, кога сте ви, даме и господо, изабрали да председава Генералном скупштином Организације Уједињених нација и тако, у демократском поступку, на глобалном плану одали још једно високо признање опредељењу српске нације за мир и мировној политици коју води држава Србија. Најтоплије захваљујем г. Јеремићу и свима вама!

Уобичајени библијски поздрав гласи: Мир вам ! Он је постао традиционални поздрав трију светских монотеистичких религија – јудаизма, хришћанства и ислама. Дозволите ми да тим древним и светим поздравом, изражавајући своје искрено поштовање, поздравим све вас:

Мир вам! Шалóм алéхем! Εἰρήνη ὑμῖν! Селáм алéјкум!

У богослужењу Православне Цркве тај поздрав се често јавља у проширеном облику: Мир свима! И њега упућујем са овога часног места – свима без изузетка, укључујући и оне који немају мира ни у себи ни са собом, па зато и не могу да га шире међу другим људима и народима.

Такође напомињем да ми православни хришћани на почетку свакога свога богослужења иштемо од Бога мир. Притом се подразумева најпре унутрашњи, духовни мир у души сваког човека, мир који и најратоборнијег човека преображава у миротворца, а онда и „мир свега света”, мир међу народима и

државама.

Ми верујемо у Бога мира и љубави, доброте и праштања. Зато у православном хришћанству и у хришћанству уопште мир не значи само одсуство рата него, првенствено, присуство духовних квалитета – прихватања и поштовања других и другачијих, њихове слободе и достојанства, њиховог богоданог и природног права на сва добра која иначе и себи желимо. Ако се надахњујемо таквом духовношћу, мир ће бити могућ за читаво човечанство. Без такве духовности – рат је неизбежан чак и када би на земљи живела само два људска бића, и то два рођена брата, као некад библијски Каин и Авељ. У овом контексту желим да нагласим и чињеницу да мир представља идеал, а мирољубивост врлину и у вредносном систему других великих светских религија и духовних традиција.

Имамо, дакле, навику и осећамо потребу да се међусобно поздрављамо позивом на мир. Притом, нажалост, то најчешће чинимо механички, без размишљања: не удубљујемо се у узвишени смисао овог поздрава и у одговорност коју би коришћење њиме требало да подразумева.

Током протеклих деценија, а поготову у новије време, није било говорника који би се могао радовати томе да се са ове угледне говорнице политичким представницима човечанства обраћа у условима општега мира. И данас, док говоримо о култури мира, у појединим деловима светабесне ратни ветрови и букте мањи и већи ратни пожари. И данас сила иде против права и правде, а маска алтруизма прикрива себичне интересе.

Није ли, с обзиром на наш заједнички неуспех да се изборимо за владавину мира међу људима, народима и државама, дошао тренутак у коме морамо сами себи озбиљно поставити питање: какав је истински смисао нашег уобичајеног размењивања поздрава мира? Имамо ли право на тај племенити поздрав, драг верницима највећих светских религија и свим људима добре воље? Није ли крајње лицемерно заступати и ширити лепоту вере у Бога и узвишена духовна учења, као и уздизати достојанство људске личности, а истовремено пристајати на неодрживост мира и неминовност рата међу људима, народима и државама? Имамо ли воље и снаге да озбиљно и одговорно преиспитамо сопствену савест? Смемо ли се помирити с тим да смо изгубили храброст за истину и правду, као и способност да ствари називамо правим именима?

У име Српске Православне Цркве, коју имам част да овде представљам, али, уверен сам, и у име васколиког хришћанства и свих искрено верујућих људи овога света, позивам да се сви усрдно молимо за мир у свету и да сви, искрено и истрајно, заједничким напорима, деламо како би се створили услови да мир превагне над ратом, а дијалог над диктатом силе. Верујем да ни у овој дворани ни на било којем другом месту на планети нема човека или људске заједнице који се са управо изреченим позивом не би сложили. Али такво природно, начелно и декларативно слагање сâмо по себи никако није довољно. То нам ток светских процеса и низање драматичних догађаја на међународној сцени свакодневно и уверљиво потврђују. Да би се у свету,а то значи понајпре у људским срцима и умовима, заиста трајно укоренила култура мира, потребно је предано радити на васпитавању људи за мир.

У томе се Цркве и верске заједнице, по природи своје мисије, морају организовано и доследно ангажовати. У служби мира, мирења и превазилажења сукобâ оне су дужне – управо у име вере и у име духовних и моралних вредности – и да искрено сарађују. Нема сумње да оне то у одређеној мери, на друштвеном простору који им је доступан, ичине, али су њихови досадашњи напори очигледно недовољни. Чак и кад би имале објективних могућности и довољно воље и елана за још снажније деловање на путу мира, ни то не би било довољно. Јер, Цркве и верске заједнице не могу саме, без подршке и без садејства са осталим чиниоцима друштвених и историјских процеса, донети истински преокрет. У условима изолације, а поготову у условима маргинализације у одређеним друштвима, оне нису у стању да човечанство поведу ка пределима општега мира, у којима поздравно призивање мира међу људима неће празно звучати и шупље одзвањати као одјек лицемерног цинизма и обездушеног прагматизма, преовлађујућег, нажалост, у међународним односима. Неке Цркве и верске заједнице су, штавише, бивале и у искушењу да се поведу за логиком идеолошке једностраности и политичке моћи, а то је уствари неспојиво са њиховим послањем.

Стицајем историјских и развојних околности, један део света – мањи, али засад утицајнији у погледу из бора између мира и рата – одавно је поштеђен већих оружаних сукоба. Људима који имају срећу да живе у том делу света причињава се да свет живи у раздобљу мира, без великих ратова у свету. То је опасна варка. Већи и многољуд нији део света истовремено потресају сукоби и ратови који су само наизглед далеки, било географски било зато што се догађају другима. Мира у свету не може бити све док је он привремена привилегија мањине, а страшна свакодневица или пак реална претња за већину становника наше планете. Ако се то на време не схвати, може доћи злокобни тренутак кад више неће бити мира ни за кога.

Долазим, и сведочим, из једног од оних несрећних, никако малобројних делова света којима су нестабилност, сукоби и ратови кроз историју, све до нашега времена, често били стање у коме се страда, гине и преживљава, али с којим се човек и народ никада не могу помирити нити се могу на њега привићи. Јер, човек, пре пада у понор греха и зла, беше створен да живи у слободи и у миру са својим ближњима. Дозволите ми, стога, да поделим с вама искуство своје Цркве и свога народа. То је народ који су задесиле многе несреће, народ који је данас на Косову, у својој духовној и државној колевци, лишен права на живот достојан човека, а не ретко и на сâм живот. Али то је и народ који свој поглед и наду управља ка будућности, одлучан да се свим силама укључи у заједнички светски пројекат стварања претпоставки за праведан и трајан мир међу људима, народима и државама.

Заједнички циљ нам мора бити да мир у свету буде одржив и трајан. То, с обзиром на поуке прошлости и искушења садашњости, изгледа као далек и тешко остварив циљ. Али то је једини пут који води опстанку човечанства. Предуслов да се том далеком циљу почнемо приближавати јесте да се сви, без обзира на верске, етничке, културне и политичке припадности и разлике, – свако у оквиру својих моћи, надлежности и дужности, – доследно и без примене двоструких мерила, залажемо за поштовање начела равноправности и правичности у међународним односима. Јер, трајност мира је неодвојива од његове праведности. Овде подразумевам праведност коју ће сви и свако таквом осећати и која никоме неће бити наметана делимичним, селективним и тенденциозним „истинама“, посредованим и наметаним употребом силе или пак моћним средствима савремене пропаганде.

Култура мира је неспојива са култом себичности, са праксом апсолутизовања егоистичких интереса. Као једноставан – иако тешко достижан – мисаони, вредносни и морални темељ, од кога полазе све религијске антропологије, она подразумева свест о томе да је свим људима, преи изнад свих разлика, дата јединствена људска природа и задата света дужност њеног оплемењивања и даљег усавршавања. У схватању те извесности религија и наука – а, надајмо се, ни политика – нису и не би смеле бити у спору. За наше и будуће време то је изгледно полазиште у заједничком трагању за путем што води ка превазилажењу дубинских супротности које данас поздраву мир с вама (εἰρήνη ὑμῖν, шалом алејхем и ас-селаму алејкум) одузимају суштинску димензију животне истинитости.

Градити мир не значи делати само у социјално-политичким оквирима. То је делатност која је онтолошки у служби вере, наде и љубави, у служби живота и спасења.

Стога – будимо миротворци!

Хвала вам свима на стрпљивој и благородној пажњи!

6. Септембар 2013 - 15:08

На инициjативу Председника Генералне скупштине Уjедињених нациjа Вука Jеремића данас је у седишту светске организациjе у Њуjорку одржан "Високи форум о култури мира", на коме је jедан од учесника био и Његова Светост Патриjарх српски г. Иринеj.

Оваj jеднодневни догађаj био је прилика за државе чланице УН, политичке и верске лидере, као и невладине организациjе, да размотре како се у међународноj заjедници може унапредити толеранциjа, култура диjалога и међусобно поштовање. Поред српског патриjарха, скупу су се обратили и председник Исламске заjеднице Северне америке г. Саjид Сиjид, као и рабин г. Eли Aбади.

• Патријарх српски г. Иринеј: Култура мира и наша одговорност
  
• The Patriarch of Serbia Irinej: The Culture of Peace and Our Responsibility
  
• Патриарх Сербский Ириней: Культура мира и наша ответственность
  

Извор: СПЦ

Оваj jеднодневни догађаj биће прилика за државе чланице УН, политичке и верске лидере, као и невладине организациjе, да размотре како се у међународноj заjедници може унапредити толеранциjа, култура диjалога и међусобно поштовање. Kонференциjа ће се састоjати из министарског сегмента и три интерактивна панела, а поред српског патриjарха, скупу ће се обратити председник Исламске заjеднице Северне америке Саjид Сиjид, као и рабин Eли Aбади.

Извор: Танјуг, СПЦ

Домаћин скупа је Српска Православна Црква, а овај значајан скуп - који окупља преко 30 најистакнутијих великодостојника, професора и богослова обеју Цркава - одржава се у Новом Саду, у организацији Епархије бачке, у конгресној дворани хотела Центар.

Тема овогодишњег теолошког дијалога, као и током претходних редовних скупова поменуте Међународне комисије, јесте питање идентитета и смисла људског бића у Исусу Христу укључујући и однос хришћанске антропологије према горућим питањима савременог доба каква су, на пример, питања биоетике, генетског инжињеринга, полног идентитета, еутаназије, екологије или питања везана за социјално-политички домен и људска права, односно за питања глади, неједнакости, ропства, ратовања међу народима, нацијама и државама, као и питања односна на промене у психолошким структурама појединаца и породица изложених маргинализацији, самоћи, насиљу, наркотицима, медијској пропаганди и друга.

Извор: Епархија бачка

Састанку, чија је тема била свечано обележавање јубилеја Миланског едикта, присуствовали су Преосвећена Господа Епископи: бачки Иринеј, нишпки Јован и рашко-призренски Теодосије, као и др Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са традционалним Црквама и верским заједницама, као и г. Дарко Булатовић, у име градоначелника Града Ниша.

Извор: СПЦ

Његово Преосвештенство Епископо полошко-кумановски и Мјестобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким служио је свету Литургију у параклису посвећеном Успењу Богородичином у Охриду.

Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Мјестобљуститељ битољски г. Марко богослужио је у Штипу.

А у манастиру ''Успеније Богородичино'' крај Скопља, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ стобијски и Мјестобљуститељ струмички г. Давид, који је верном народу пренео благослове Његовог Блаженства Архиепископа Охридског и Митрополита скопског г.г. Јована, који у затвору страда ради постигнутог јединства Цркве у нашој домовини.

Празник Успења Пресвете Богородице је прослављен и у манастиру „Успења Пресвете Богородице“ у селу Лагову, крај Прилепа.

Извор: ПОА

Превод: Поуке.орг тим

(Сремски Карловци, 24. август 2013. год.)

Ваша Преосвештенства,

уважена господо ректори и професори наших богословија,

часни оци, драга браћо и сестре,

Дозволите ми да по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Г. Василија и Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г. Хризостома – члана Светог Синода задуженог за црквену просвету, са неколико скромних речи поздравим ово наше сабрање у Сремским Карловцима – Српском Сиону на овом семинару за професоре богословија СПЦ.

Овакви семинари су се и раније одржавали када и где је то било могуће и добро је да се та традиција обнавља. Рекао бих да они имају троструки смисао: црквено-просветни; богословско-научни и чисто људски, братски смисао.

1. Црквено-просветни смисао видимо у томе што смо се ми овде у Карловцима сабрали као професори богословија Српске Православне Цркве (тренутно имамо осам богословија у четири различите државе), а оне дају темељно средњошколско образовање будућих црквених пастира и богослова наше Цркве. Због тога ми морамо непрестано да радимо на своме богословском усавршавању, како би из наших богословија излазили добро припремљени ученици за даље богословско образовање. Овај семинар, дакле, има тај циљ, да и нас професоре подстакне на преданији и стручнији рад. Да оно што можда не знамо, чујемо и без сујете будемо отворени за усвајање пребогатог Предања Православља, које нам се опет и опет даје кроз богословље Цркве и учење Светих отаца.

2. Богословско-научни смисао овог семинара видимо у томе што ћемо се кроз предвиђена предавања (бар укратко) упознати са развојем и путевима модерне богословске мисли и науке и њеног односа са црквеном просветом. Колико су богословска мисао и наука истоветни? У чему се разликују и у чему се допуњују? Православље никада није било затворено за савремену мисао, па ни богословска наука и ту никада не требамо имати страха од наводне „издаје“ Православља и наше вере у било ком смислу. Напротив, православна мисао и богословска наука су најчешће „крштавала“ сва људска учења и науке са којима су се у историји сусретале. Да поменемо само сусрет Јеванђеља са јелинском философијом и науком у време рађања Хришћанства, из које је Црква изашла као победник - победник који је изнутра преобразио и охристовио грчку философију учењем о Логосу живота – о Христу. По томе примеру, тај призив имамо и данас, јер је Црква увек позвана да буде у дијалогу са савременим учењима и људском науком.

3. Чисто људски смисао, братски, ових семинара је на трећем месту, а уствари би требао бити уз прво. По аналогији према заповестима Божијим: Онај који љуби Бога, љубиће и ближњег, тј. у мери у којој неко воли Бога, волеће толико и ближњег. Тако и ми: ако волимо своје послушање професора у богословији (које је заиста одговорно и тешко, сви то знамо), волећемо и поштовати ученике богословија, али и професоре у другим богословијама. Ми смо сви на истом, светосавском путу и сви заједно носимо велику одговорност за будућност наше Цркве, посебно за њену просвету.

Поред ових кратких навода о значају и смислу нашег окупљања на семинару у Сремским Карловцима, дозволите ми да кажем још неколико кратких мисли, које би требале бити значајне за живот наших богословија.

1. Црквена просвета има своје духовне корене и ми је не називамо случајно светосавском, јер је њен утемељитељ наш први просветитељ свети Сава. Ми смо позвани да је чувамо и унапређујемо и у наше време - време доминације научно-технолошких открића, време биоетике, дрога и клонирања врста. Са свим овим поменутим морамо доћи у дијалог и дати свој просветни и православни став и то виђење предати младим богословима, пошто ће се они највише борити са изазовима модерног доба.

2. Поред просветног и научног рада у нашим богословијама као духовним школама, треба код ученика развијати првенствено црквено-литургијску свест. Свест да смо ми у Цркви бића заједнице и да се као такви заједно спасавамо учешћем у светотајинском животу Цркве. Ако у богословијама наши ученици стекну црквену свест и савест, они ће је касније пренети у црквене заједнице где ће служити. То је једини начин да се наш народ у целини врати Цркви и да Срби поново постану богослужбени и црквени народ, а не народ вере из обичаја.

3. Духовни живот у нашим богословијама представља једну веома битну компоненту. Нашим богословима морамо откривати темеље духовног живота, темеље духовне борбе и аскетике. У томе велику улогу морају имати школски духовници, који треба да прате богослове у духовном узрастању. Наше скромно искуство је следеће: онај ученик богословије, који у богословији не схвати суштину духовног живота и искушења која нам доносе свет, грех и ђаво, неће се правилно духовно развити. Самим тим и његов рад сутра као пастира и свештеника, биће ограничен и умањен. Због овога и многих других разлога добро је да се у богословијама изучавају Житија светих и Агиологија, како би богослови пред собом имали пример оних који су победили са Христом и које је Сам Христос прославио у Цркви као светитеље. Да не заборавимо, овде бих подсетио да су у нашим богословијама у новије време предавали и светитељи наше Цркве: свети владика Николај, свети ава Јустин и свети Јован Шангајски и ми управо од њих треба да се учимо.

4. Постоје и многи практични проблеми, чисто животни, који су веома битни за живот, рад и успех наших богословија. Да поменемо само неке. Стручни проблеми: још увек у богословијама нису сви професори дипломирали и положили професорски испит. То би требало у што скорије време учинити. Требало би наставити са штампањем уџбеника за петоразредну богословију, који су одговарајући и прате нови план и програм. Поред тога, где год је могуће требамо користити нова научно-наставна средства, која нам помажу у извођењу наставе (компјутери, географске карте из библијске и националне историје, итд.). У богословским интернатима ученика треба да влада једна свештена атмосфера, никако страховлада. Додајмо бригу о интернатима, инвентару и исхрани ученика. То су муке наших ректора. Помоћно особље треба такође да буде што стручније и да предано ради у нашим богословијама. Постоје многе друге ствари, веома битне за практични живот наших богословија (мартински подвизи), без којих је немогуће достићи коначни циљ богословија, а то је високо духовно образовање и богословска зрелост наших ученика (маријански просветни подвиг).

5. На крају бих поменуо оно што је можда требало на самом почетку – болно питање финансирања наших богословија. Оно мора бити трајно решено, иначе смо пред искушењем да се доведе у питање наша средњошколска црквена просвета, што би резултирало затварањем прво појединих, а потом и свих наших богословија. То не смемо допустити. Из тога разлога са овог семинара треба упутити јасну поруку према Светом Синоду и Светом Сабору СПЦ – да питање финансирања црквене просвете СПЦ мора бити коначно решено, иначе доводимо у питање судбину наше црквене просвете.

Имамо ли право да наше ученике препустимо световном, махом западном образовању, које се у основи темељи на „вавилонској пометњи свих вредности“, у којем се више не зна ни ко је којега пола и рода, нити којој вери припада, већ сви треба да се осећају „грађанима света“ и припадницима синкретистичке цркве Новог доба (Њу ејџа)? О томе би требало сви одговорни, а и ми смо међу њима, добро да размислимо и управо из поменутих разлога да чувамо своје богословије, али да их изнутра богословски препорађамо и обнављамо.

Богословије су кроз историју биле расадници пастира и неимара у нашем крстоносном српском народу. Оне требају и морају остати чувари Православља и светосавља, ћирилице, православне иконе и црквеног појања, те светосавских, националних и патриотских вредности, чојства и јунаштва. Из овога и многих других разлога, морамо их чувати и очувати у ово наше доба, које је од једних названо постмодернистичко, а од других апокалиптичко време.

На њихово возило марке Мерцедес 200д налетео је аутобус београдске фирме Ласта са око 40 путника. У тренутку несреће коловоз је био мокар од кише и веома клизав, те је аутобус у кривини изубио контролу, проклизао и ударио у аутомобил породице Милановић. Како је прокоментарисала полицијска екипа за увиђај, да аутобус није ударио у аутомобил, сурвао би се у провалију.

Свештеник Иван Милановић задобио је отворене преломе бутне кости леве ноге, отворен прелом лакта леве руке, као и велику посекотину на глави. Одмах је смештен у болницу у Рисну. Његова супруга Славица и ћерке Јелена (8) и Јана (3) задобиле су само мање повреде и огреботине.

Дана 29.08.2013. године превезен је у болницу на Бањици ради операције ноге и руке, као и даљег лечења.

Отац Иван Милановић неизмерно је захвалан особљу у болницама у Котору и Рисну, као и свештенству и монаштву који су га обилазили и распитивали се за његово здравље и здравље његове породице.

Надамо се да ће се отац Иван брзо опоравити и наставити плодоносан рад на парохији јасичкој.

Извор: Епархија крушевачка

Пут од Хиландара до Црног Потока на Кордуну, завичаја предака, монах Петар Улемек доживео је, каже, као ходочашће из једне свете земље у другу. Од Свете горе, преко Косова и Бањалуке до Кордуна, на који је као дете, са братом Зораном, долазио свако лето из Зрењанина, а у Банат би се враћали, присећа се он, и по неколико центиметара виши. И данас ће рећи да су у Црном Потоку расли и јачали, у та два месеца више него у преосталих десет у равном Банату.

Крстили сте се и замонашли у манастиру Црна Река?

- Још у средњој школи освојило ме је „Житије Светог Саве“. Питао сам се ли бих могао да кренем сличним путем, да ли бих могао да живим у испосници, а тада још нисам био ни крштен. Први пут сам отишао у манастир Црна Река 1980. и тамо се крстио. Тада сам и одлучио да се замонашим и после шест година то сам урадио. Имао сам тада 24 године.

Као игуман манастира Ђурђеви ступови много сте урадили на његовој обнови и због тога сте путовали у Аустралију?

- Једна Далматинка, Божица, долазила је редовно у Стари Рас и посећивала је Ђурђеве ступове. Седамдесетих година прошлог века тек су откопани темељи и тада се видело како је то некада изгледало. Манастир је порушен у турско доба. Потом су Немци у Другом светском рату терали народ да разноси камење за потребе немачке војске. Та Божица се удала за човека пореклом из Старог Раса и отишли су у Аустралију. Када је после тридесетак година дошла, видела је да се ту нешто ради. Ја сам куповао старе куће које су биле грађене од тог камена. Рушили смо их и довозили камен. Први прилог за обнову дао је владика Артемије, а међу првима и један муслиман, Рустем Ђуловић, који је тада био директор тамошње циглане. Њему је баба била православка и оставила му је завет да једнако као џамију помаже и цркву.

После сте отишли у Пећку патријаршију и предложили тадашњем епископу Артемију да посао обнове настави отац Радослав?

- Та Српкиња из Аустралије била је председница Кола српских сестара при цркви Светог Ђорђа у Сиднеју. Прикупила је 6.000 долара и назвала оца Радослава да му каже да више не може да сакупи јер људи немају поверења, много пута су преварани од разних емисара. На њен предлог, отац Радослав и ја смо отишли у Аустралију и месец дана провели у Сиднеју, Мелбурну, Канбери. Ти наши Срби су се отимали чији ћемо гости да будемо, али смо највише били код ове наше Далматин. Сакупили смо око 50.000 долара, без неке посебне кампање. Кад смо се вратили из Аустралије, настављени су радови на Ђурђевим ступовима. Када је 2002. освештан конак у Ђурђевим ступовима, почела је обнова цркве. Иако сам био посвећен обнови Ђурђевих ступова, владика Артемије ме повукао у Пећку патријаршију да се укључим у повратак Срба на Косово. Увек сам некако ишао тамо где је било најтеже. То ме сада вуче и овде, у завичај мојих предака.

Од 2008. године сте у Хиландару?

- Још нисам формално примљен, али сам већ клирик. За Свету гору надлежан је васељенски патријарх.

Сведок сте две велике српске несреће, у Хрватској и на Косову. Иако сте потражили мир на Светој гори, упорно се враћате на та згаришта?

- Ја сам као дете заволео Црни Поток и Кордун, где се родио мој отац. Кад сам отишао на Свету гору имао сам пуно времена, нисам имао више радних обавеза, па сам много читао, међу осталим и „Карловачко владичанство“ владике Манојла Грбића. То ме подстакло да се заинтересујем и за своје Улемеке. Као игуман Ђурђевих ступова долазио сам у Бањалуку и тада сам први пут отишао у манастир Комоговину. Погодила ме запуштеност тога места. Рекао сам себи – овде су моји корени, требало би нешто да урадим и у завичају својих предака. Ових дана сам сазнао да је и у Црном Потоку некада била црква брвнара. Имам жељу да поново овде саградим такву малу цркву. Но, то су моје жеље, али не зависе само од моје воље. Морам за то да добијем благослов мог духовника, али и надлежног владике овде.

Зашто баш Комоговина?

- Комоговина се налази се између Петриње и Костајнице. Тај манастир настао је после једне српске буне у Босни, кад су Турци протерали калуђере и народ, кад су монаси манастира Моштанице, из кога су били прогнани, подигли Комоговину. Активан је био 99 година, а царица Марија Терезија га је декретом укинула. Од тада је само сеоска црква. У шематизму Горњокарловачке епархије одавно је наведена намера да се обнови. Ја бих волео да као хиландарски монах дођем у Комоговину, да останем хиландарац, али да, као у средњем веку, када су хиландарци ишли у прошњу и у метохе, обновим тај манастир. Размишљао сам да се и овде формира хиландарски метох, којем би Комоговина била седиште. Моја је жеља да се Комоговина оживи као један духовни центар, као што је Гомирје у Горском котару.

Колико су реалне ваше жеље?

- Прво треба и формално да постанем хиландарац, значи морам да се вратим на Свету гору, да будем, како сам договорио с игуманом, три месеца у испосници Светог Саве, а то ће све потрајати најмање годину дана. И тек тада могу да затражим благослов од својег игумана и владике горњокарловачког Герасима. Надам се да ћу у међувремену добити име Матија, како су се звали мој деда и чукундеда, а и ја сам се замонашио на дан Светог апостола Матије. И зато би још желео саградити једну црквицу, овде у Црном потоку, посвећену апостолу Матији, на месту где су усташе убиле мојег деду.

И у Бањалуци сте ових дана основали једно завичајно удружење?

- Да. Ја сам и оснивач Крајишког културног центра у Бањалуци. Чекамо још папире. Одмах смо кренули са једним пројектом – документарним филмом радног назива „Кордун – земља без људи“. Да се прикаже садашње стање, али и прошлост. РТВ Републике Српске дала нам је подршку, камеру,возило, возача.

Какве утиске носите из родитељског завичаја?

- Дошао сам овде у Црни Поток, у празну и девастирану кућу свог стрица. После „Олује“, ово је моја трећа посета овом крају. Први пут сам био пре осам година, кад сам дошао на сахрану стрица Марка. Тада сам видео размере наше трагедије. Иначе, наше породично предање сведочи да је мој чукундеда Матија препешачио до Беча и вратио се с потврдом царске канцеларије да је ово имање његово јер и тада су потомци бивших власника ових простора полагали право на земљу, коју су Срби вишеструко исплатили, највише крвљу. Тај папир, који је Матија донео из Беча, изгорео је заједно са кућом у Другом светском рату. Кордунашка грађа за Хиландар

Зашто се Хиландар обнавља искључиво кестеновом грађом?

- У Хиландару је један аутентични Кордунаш, отац Дамаскин из Брњавца код Вргинмоста. Он ме је питао, када сам 2008. дошао у Хиландар, осећаш ли ти неки познати мирис овде? Показао ми је кестенову грађу с Петрове горе и Шамарице. И Света гора је пуна кестена, али није квалитетан као овај наш. Део Хиландара који је изгорео обнавља се аутентично, кестеновом грађом која се набавља на Кордуну и Банији. Био сам изненађен и поносан због тога.

Ово окупљање је иницирано вољом Епископа Атанасија с циљем упознавања богослова и студената богословских образовних установа, као и упознавања њиховог статуса и проблема.

У свом уводном излагању Епископ Атанасије је позвао ученике богословија и студенте да за вријеме школовања и студирања пружају максимум у активном учешћу у животу Цркве, како у Епархији тако и у локалним храмовима у мјестима гдје бораве за вријеме школовања.

Такође је Епископ скренуо пажњу на специфичне услове живота вјерног народа и свештеника на простору Епархије бихаћко-петровачке, и нагласио да будући кандидати за свештенике морају да буду образованији, ревноснији, али и креативни на пастирском плану, како би се што квалитетније и пуније одржавала жива Црква, те да у том правцу студенти и богослови и размишљају.

Наредио је свима да чтецирају и пјевају на Литургијама и другим храмовним богослужењима.

Овакво учешће у молитвеном животу Цркве нарочито је потребно у Бихаћко- петровачкој епархији, у којој су старост и малобројност вјерника основни проблеми, који притискују овај простор и производе тугу.

Љепота богослужбене пјесме и радосне боје стихара младих чтеца призвали би радост и она би се опет овамо вратила- закључио је Владика Атанасије.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Са леве стране је долина, језеро и беле зидине дворца Блутенбург. Са десне су куће у старом немачком стилу. Између њих - јединствен у Немачкој, православни мушки манастир преп. Јова Почајевског, са светогорским уставом.

Манастир је основан 1945. године, за време војних деловања у Чехословачкој. Основао га је некадашњи становник Почајевског манастира, који је одлучио да побегне од совјетске војске на савезничку територију. Срећнијих година у обитељи је живело 40 становника, али до 1980. године у манастиру је остао једино архиепископ Натанил и један чтец.

Све се изменило 1980. године. Тада је дошао епископ Марко (Арндт, сада архиепископ Берлински и Немачки.) Владика је до тада много боравио у манастирима Св. Горе и Србије. Он и још неколико других, основали су монашку обитељ, следујући атонским монашким обичајима. У манастиру преп. Јова Почајевског, владика Марко је такође установио светогорско правило. Али Почајевски дух је очуван у послушањима, у издаваштву - штампању књига и појању.

Данас у обитељи живи десет монаха. Све њих, изузев игумана Јефимија, у манастир је примио владика - авва. На фотографији је манастирско братство током путовања у Валчензи, планинско језеро недалеко од Минхена.

Архипеископ Марко живи у манастиру, ту се налази и његов радни кабинет. Он регуларно исповеда братију и свакога дана устаје на молитву заједно са њима: свакога јутра он начелствује у 4 сата ујутро. Такође служи и у катедрали, посећује парохијане расељене по читавој Немачкој, редовно одлази у Британију и Свету Земљу, а скоро је присуствовао заседању Светог Синода у Москви.

Владика у манастиру воли да служи као свештеник, носећи фелон и мали омофор.

На празнике служи као архијереј.

Храм је центар монашког живота. Богослужења се сторго служе. Храм је обично у полумраку - електирчно осветљење током службе пали се само у олтару, а храм је осветљен свећама.

По традицији, пре првог дневног богослужења и по завршетку последњег, сва братија и ходочасници поклањају се свим иконама у храму, молећи благослов од владике и опроштај једни од других. Место архиепископа Марка у храму - стасидија у иконстасу, испред иконе преп. Јова.

Велики петак. Плаштеница.

Исповест се обично обавља лево од олтара. Јеванђеље има необичан бели повез - радосно стоји у полумраку храма.

Фреска у цркви преп. Јова. У тами, током поноћне службе, свети отац изгледа страшан, али на Литургији, при светлости можемо видети његову очинску доброту.

Литија се служи напољу, испред нартекса.

Епископ штутгарски Агапит - викар архиепископа Марка. Његова резиденција је такође у манастиру. Чак и пре него што се братство преселило у Минхен, дошао је као мирјанин у заједницу јеромонаха Марка у Весбидену, желећи да се подвизава по атонском уставу. Био је ту током васкрсавања манастира у Минхену и у време издавања православног календара и весника, које је практично започело у Весбидену; јеромонах Марко је штампао календар на машини, коју је касније усавршио искушеник Александар (Горачек), каснији епископ Агапит.

Игуман Јефимиј (Логвинов) некада је био рестауратор у радионици Грабарја, која је сада поново постала обитељ Св. Марте и Марије, коју је основала новомученица, велика кнегиња Елизабета Феодоровна. Дошао је у Минхен, постао искушеник, онда јеромонах, и сада свакодневно служи у манастиру. За двадесет година он се интензивно дописивао са верницима у Русији, представљао је манастир на конференцијама у Русији, где је често и предавач.

Административне канцеларије смештене су дуж главног ходника. Одатле, могуће је ући у цркву (на фотографији - врата на крају ходника) а степенице воде до монашких келија које се налазе на другом спрату.

Ово је кабинет владике Марка у манастиру преп. Јова. На зиду су портрети првих јерарха Руске заграничне цркве. Испод њих су минијатуре - сцене из живота преп. Марка Подвижника, владичиног небеског покровитеља. Такође, на зиду су песме које су владици написала деца - парохијани.

Монах Јосиф је у манастиру 9 година. Он има многа послушање: он је диригент хора, предавач у школи при катедрали, и возач. Воли фотографију.

Издаваштво је почајевска традиција. У самој монашкој обитељи преп. Јова много труда се улаже у то. Почајевски манастир је одштампао велика дела православне литературе, која су била од великог значаја за Западну Украјину, у тешким временима уније са Римокатоличком црквом. Отац Јосиф такође пише и издаје књиге на немачком.

Монах Филарет (Лаби) одрастао је у Француској. У обитељи је преко двадесет година. Он је строг монах са француским осећајем за хумор. Његово послушање је издавање књига на руском. Ово послушање преузео је од владике Агапита. Водио је монашки хор годинама, али је то послушање предао о.Јосифу.

Појање је традиционално, монашко - тихо и лирично, без буке и додатних ефката, подсећа на стил Почајевске лавре.

http://imageshack.us/scaled/landing/545/7k9g.jpg

Сваке године у Минхену у Недељу Победе Православља одржава се црквени фестивал. Одржава се у једном од храмова. Ове године одржан је у храму Свих Светих Константинопољског патријархата, следеће године биће одржан у храму Руске Православне Цркве. На фотографији с лева: монах Филумен, манастирски баритон и предавач Закона Божијег у школи, такође има много других манастирских послушања.

http://imageshack.us/scaled/landing/821/tg9s.jpg

Монах Амфилохије у манастирској башти. И у Немачкој има савршених несторовских пејзажа.

http://imageshack.us/scaled/landing/837/3czo.jpg

У манастирској башти су пчелиње кошнице.

http://imageshack.us/scaled/landing/845/jjrb.jpg

Јерођакон Корнелиј цеди мед...

http://imageshack.us/scaled/landing/546/xuve.jpg

...и поје јектенија.

http://imageshack.us/scaled/landing/560/j3wn.jpg

Монах Мелитон је задужен за производњу тамјана. Воли да експериментише са мирисима, а његова радионица је пуна разног уља, мириса и трава.

http://imageshack.us/scaled/landing/202/95oa.jpg

Искушеник Јохан обично први долази на богослужења. У храму он стоји поред свећа. Напорно послушање: служба почиње у 4 часа ујутро свакога дана.

http://imageshack.us/scaled/landing/853/526l.jpg

Искушеник Александар.

http://imageshack.us/scaled/landing/694/5ovv.jpg

Искушеник Витали, олтарник.

http://imageshack.us/scaled/landing/854/dn4f.jpg

У трпезарији. У манастиру се обедује два пута у току дана. Током поста - само једном, међутим служи се чај. Јела су укусна и разноврсна. По багослову владике, било за монахе или госте који касне, остављају се порције на страну.

http://imageshack.us/scaled/landing/20/l05o.jpg

Манастирска мачака- наравно, црна. Седи на зиду, окрећући главу од света.

http://imageshack.us/scaled/landing/42/49ym.jpg

Куполе у руском стилу нису необичне у Баварији.

http://imageshack.us/scaled/landing/14/5js2.jpg

Руски монаси гледају позитивно на Баварце.

http://imageshack.us/scaled/landing/560/zjtq.jpg

О.Јосиф поздравља ходочасника.

Преводила и приредила са енглеског Бојана Србљак

14 август 2013 год.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/63275.htm

Манастир Лепавина

Линк ка теми

Ујутру 18 августа, прије доручка отац Василије у цивилној одјећи је кренуо да прошета, након чега га нико више није видио, испричала је пријатељица Варламових, а саопштава „Комсомолска правда“.

Отац Василије је дошао у Свету Земљу са женом Ином и ћерком Прасковијом на поклоњење светињама. То је иначе њихова прва посјета Јерусалиму.

22. августа, ходочасници из његове групе вратили су се са путовања, а супруга и ћерка свештеника су остале у Јерусалиму да наставе потрагу.

Извор: pravoslavie.ru , Радио Светигора