Данас, 4. јула 2019. лета Господњег на празник Преподобне Анастасије српске, навршило се петнаест година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића). Поводом овог јубилеја доносимо кратку биографију преосвећеног Владике, приступну беседу на дан хиротоније, 4. јула 2004. године, као и звучни запис интервјуа са Владиком Јованом који је водио катихета Бранислав Илић.

Кратак животопис Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића)

Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић) у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић) у Мијачима код Ваљева 24. маја/6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. 

Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за Пастире. Почетком осамдесетих година XX века Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наследити на трону Игумана Острошких. Посећује Свету Земљу, Свету Гору и Јеладу.

Младен, будући епископ Јован,  уписује и са одличним успехом завршава  Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, и наставља студије у Петрограду, где са одличним успехом дипломира на тему Иконопоштовања и символике.

Замонашен је на дан Светих Мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, 1995. године, у Милешеви. Митрополит црногорско-приморског Г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у Трон Острошких Игумана.

На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици.

Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију на тему „Филозофија васпитања Св. Јована Златоуста“. Вишедеценијски рад у црквеној просвети, крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија Иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска ( иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. 

Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД – а) и серијал докумнтарних епизода под називом "Икона" који је реализован према књизи „Људско лице Бога“, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима, а има два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српском језику (објављена су 3 тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима, који су сабрани у зборницима. 

Приступна беседа на дан хиротоније у епископски чин, 4. јула 2004. године, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици

Ваша Светости,
Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драги оци, браћо и сестре

Данас је Господ погледао на настројеност слуге својега, призивајући ме кроз Вашу Светост на светитељско, односно епископско служење и, сада када се све то догодило, шта уопште могу рећи? Благодарно примам речи Светог Апостола Павла: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабожцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (I Тим. 6,20). Ове речи, дакле, прихватам као своју јеванђелску проповед или програм „Велике Тајне Побожности“ и чувања повереног ми „Залога спасења“ (1 Тим. 6,20).

И шта у овом тренутку могу рећи? Да ли је лако носити немоћи свих: „Ко ослаби а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не говорим“ (II Кор. 11, 29)? Лако ли је бити обрасцем вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (I Тим. 4,12)? Да ли је лако једнога покарати, другоме запретити, трећега утешити са сваком стрпљивошћу и поуком (II Тим. 4,2)? Да ли је лако носити одговорност за паству и пастире? Познати су примери Божијих изабраника, који су због свега овога били у великој недоумици и страху. И ми с њима постављамо питање: да ли је све ово лако?

Свети Апостол Павле сведочи о себи: „Сваки дан умирем, тако ми, браћо, Ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем“ (I Кор. 15,31). И заиста, истински живог свештенослужитеља јесте непрестано сагоревање, умирање до самозаборава, тешкоћа и страдања. Полаже се на мене велико бреме епископског служења, и то у врло тешко време служења Богу и роду, и зато ми Апостол Павле кроз Вашу Светост поручује. да поступам тако у свему, да би ме верни имали за образац и ауторитет у изграђивању Цркве и у делима Божанског човекољубља.

Но, одакле мени „немоћном“ (II Тим. 1,7) узети и поцрпети силе и снаге за све ово? Отуда одакле их је поцрпео возљубљени ученик Христов Свети Јован Богослов. Другим речима, то значи служити Свету Службу и не занемаривати благодатни дар који је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (I Тим. 4,14) али, увек имајући на уму речи Ап. Павла о опасности од светскога, „не упрежући се у јарам многобожаца“ (II Кор. 12,19). Све ово није лако већ тражи распетост бића и издржљивост до краја. За све ово је потребна помоћ пре свега Небеса – свих Светих, а и свих Вас – народа Божијег.

Верујем и исповедам, што по речима Светог Апостола „не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога“ (II Кор. 3,5); што добар успех у служењу Богу и ближњима не зависи толико од људских могућности и достојности, колико од благодати која се у „немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Верујем и исповедам, да је полагањем Ваших Светитељских руку на мене и мени недостојноме предата благодат Апостолског прејемства, а која лечи и надопуњује сваку немоћ.

Молим Вас Свети Оци, Богомудри Архипастири, браћо и сестре, да Ваше молитве учине мене искусним делатељем у Винограду Божијем који засади Десница Господња и да се не постидим пред Оним „који право управља речју Истине“ (II Тим. 2,15). Молите се Богу да ми дарује постојаност и одлучност, благост и трпљење у чему је животно искуство.

На крају, свима се захваљујем: својим Оцима – учитељима, родитељима, братији и сестрама на молитвеном учешћу и на свему учињеном за мене у досадашњем животу. Пошто речи захвалности добрим људима за све што су за мене учинили не могу бити довољне, молим се Богу да достојним ношењем Епископског Крста узвратим свима њима и свима другима на љубав коју су показали. Имам још и наду да ме мој духовни Отац неће оставити без љубави, увек ме саветујући као мудри и искусан Отац. Уздајући се у подршку од свих Вас, ја смело говорим Вашој Светости и свеколикој црквеној пуноћи: „Ево слуге Господњега – нека ми буде по речи Вашој“. Амин. (текст приступне беседе доносимо са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске)
 

Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем)

Звучни запис интервјуа - радио Светигора:

https://svetigora.com/razgovor-sa-episkopom-dr-jovanom-puricem-od-naseg-odnosa-prema-bogosluzenju-zavisi-nas-misionarski-zivot/

НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО!

Прилог приредио

уредник насловне стране Портала Поуке.орг 

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, донело је одлуку да покрене циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Почев од 8. јула, сваког понедељка представљаћемо Вам по један манастир, полажући наду на Господа да ће овај скромни вид наше подршке бити нашој возљубљеној браћи, али и свим посетиоцима нашег портала, на велику духовну корист.  У понедељак 8. јула представићемо вам Цетињски манастир.  

Уредник насловне стране

Портала Поуке.орг

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић примио је оца Андреја Ткачова, великог православног мисионара чије многобројне књиге у Србији имају велику публику.

Министар Вукосављевић и отац Андреј осврнули су се на технолошко доба које човека суштински у његовим размишљањима не разликује од човека било ког времена историје. Министар је констатовао да су темељна питања људског рода иста у свим епохама, као и све његове дилеме. Да су проблеми човечанства без обзира на прогрес остали исти и да је у то укључена стална борба добра и зла.

Министар је навео као један од примера пада моралности данашњег доба ријалити програме и изразио уверење да би, уколико би се гледаоцима пружио квалитетан и културан садржај, то кроз извесно време постао њихов аутентичан избор. Отац Андреј је напоменуо да мора да се ради на подизању свести и савести.

Приликом сусрета било је речи о скорашњој посети министра Хиландару као и настојању да се том нашем манастиру и надаље помаже. Министар је напоменуо да је српска делегација током посете Светој Гори обишла и руски манастир Свети Пантелејмон.

Српски и руски народ, закључак је са састанка, спајају многе споне, а духовне су најјаче.

„Човек мора да ојача своју свест и савест“ истакао је отац Андреј. Он је рекао да је веома задовољан пријемом који је имао у Београду. На представљању његове књиге, која је одржана у крипти Храма Светог Саве у Београду, било је много посетилаца, љубитеља речи једног од највећих православних беседника.

Отац Андреј ће током своје посете Србији служити свету литургију у једном од београдских храмова, а посетиће и манастире Лелић и Ћелије.

Министар је изразио уверење да ће у будућности имати прилике више да сарађује са познатим руским мислиоцем и мисионаром кога београдска публика врло радо чита.

У плану је гостовање оца Андреја на сајму књига и могуће учешће на наредном Контрапункту.

Извор: Министарство културе и информисања

Духовним сабрањем у недељу Св. Отаца и пресвлачењем моштију Св. Зосима Чудотворца започела је прослава 630 година постојања манастира Тумана. Било је чудесно и благословено. Идемо даље. Ако Бог да 14. и 15. септембра 2019. биће ЦЕНТРАЛНА ПРОСЛАВА ЈУБИЛЕЈА.

СУБОТА 14. СЕПТЕМБАР 2019.
08.00 Св. Архијерејска Литургија
10.00-17.00 Научни скуп „Исихазам у српским и приморским земљама“
18.00 Празнично бденије

НЕДЕЉА 15. СЕПТЕМБАР 2019.
08.00 Освећење новог манастирског конака
08.30 Св. Архијерејска Литургија
11.00 Културно- уметнички програм
12.00 Ручак за све присутне (благодарећи пријатељима 2 бика и 300 кг гулаша)

ДОБРО ДОШЛИ!

Извор: Манастир Туман

Ђаци призренске Богословије боравили су у посети Паризу, а испред катедрале Нотр Дам појали су веома надахнуту молитву „Богородице Дјево“. Призренски богослови учествовали су у прослави Видовдана у Паризу на позив Епископа западноевропског Г. Луке и Црквене општине у Паризу.

„Из Богородичиног града Призрена на Бистрици, украшеног црквом Богородице Љевишке, богослови полазе у Богородичин град на Сени, у чијем срцу је такође Богородичина црква, вршњакиња Љевишке— Нотр Дам, да прославе дан у коме су звона цркве Нотр Дам 1389. године објавила у Паризу победу у великом боју на Косову, на бранику Европе. Обе ове цркве, уткане у ткиво свога народа до поистовећења, гореле су несагориво, као синајска Купина, опомињући нас и осветљавајући нам пут. Да ускоро видимо, и Љевишку и Нотр Дам, обновљене и светле, достојне имена брижне и будне Мајке Светлости — на препород и радост свих нас, деце Њене“, написали су млади богослови на Фејсбуку уочи пута.

Извор: Спутњик

Данас је Видовдан! Каква благовест! Какво Еванђеље јавља данашњи свети велики и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног Светитеља Божјег Цара Лазара. Он, на тањиру носи главу своју у Небеско Царство. Дошао је дан, дан када Небеска Србија полаже свој страшни испит, дан када Свето Еванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје Српске Голготе. Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века. (Из беседе Преподобног Јустина Ћелијског на Видовдан 1966. године)

ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ДЕТАЉНЕ ПРИЛОГЕ СА ТОРЖЕСТВЕНЕ ПРОСЛАВЕ ВИДОВДАНА ШИРОМ НАШЕ ПОМЕСНЕ ЦРКВЕ:

Вест приредио:

Уредник насловне странице Портала "Поуке.орг"

На основу Уредбе о Богословијама Српске Православне Цркве и условима уписа у Богословије Српске Православне Цркве Епархије Српске Православне Цркве објавиле су K О Н K У Р С за упис у I разред Богословијâ Српске Православне Цркве за школску 2019/20. годину:

Устав СПЦ

Уредба о богословијама СПЦ

Православна црква чешких земаља и Словачке канонизовала је свештеника Станислава Насадила, којег су, док је био у служби при СПЦ, у НДХ убиле усташе 1941. године.

Скинуо је прстен с руке када су дошли да га воде и дао га својој супрузи. Уз неколико црно-белих фотографија, то је један од ретких предмета који је остао иза Станислава Насадила, православног свештеника, којег су усташе ухапсиле у његовом дому у Личкој Јасеници 17. јуна 1941. године. Пореклом Чех, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је на богословско школовање и требало је само привремено да служи у Епархији горњокарловачкој. Остао је, међутим, заувек везан за Српску православну цркву и парохију у којој је служио. Поделио је страдање и смрт са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) и свештеницима Богољубом Гаковићем и Ђуром Стојановићем. Ухапшени су истог 17. јуна, одведени у логор у Госпићу истог 20. јуна 1941. године. Ниједном се гроб не зна. Вероватно је то нека од страшних, мрачних јама на Велебиту у које су бацани убијени и стрељани.

Православна црква чешких земаља и Словачке први пут ће ове године прославити дан Свештеномученика Станислава 20. јуна –  то је дан када је из Плашког одведен с епископом Савом и групом Срба у Госпић. Пре десетак дана, свештеник Станислав Насадило канонизован је у Словачкој, а Српска православна црква од 1961. године молитвено га прославља 17. јула на дан Светог мученика Саве горњокарловачког и свештеномученика који су пострадали с њим.

Рођен у данашњој Чешкој у Лоштицама код Мохељница, Станислав Насадило имао је свега 16 година када је дошао у Краљевину СХС на богословске науке. Школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године. За свештеника га је рукоположио владика Иринеј (Ћирић) у Новом Саду и он ускоро одлази на службу при храму Светог Илије у Личкој Јасеници. Десетак година касније, почела су хапшења, почео је усташки прогон Срба, Јевреја и Рома, беснео је Други светски рат са свим својим монструозностима… Могао је јереј Станислав Насадило на много начина да избегне оно што је надолазило, каже у разговору за „Политику” викарни епископ мохачки Исихије, игуман Светоархангелског манастира Ковиљ.

– Истицао је рок од десет година, колико је требало да проведе на служби у Српској православној цркви, и могао је да се врати у домовину. Као Чеха, њега би пустиле и усташке власти. Али он је одбио да напусти парохију. Када су дошли по њега, био је свестан да ће пострадати, и својој попадији, такође Чехињи, оставио је прстен. У дому је оставио и двојицу синова – прича владика Исихије.

Владика Сава и тројица свештеника били су првобитно затворени у Плашком, а тортура и иживљавање над њима трајала је од тих првих дана по хапшењу све док нису скончали.

Много година касније, у Саборном храму Светог Јована Милостивог у Кошицама окупио се велики број верника из Чешке и Словачке. Литургију на којој је 9. јуна канонизован Свештеномученик Станислав служио је поглавар Православне цркве чешких земаља и Словачке, архиепископ Растислав, а саслуживало је девет архијереја из три православне помесне цркве: српске, пољске и чешке и словачке, са свештенством. Један потпис на Одлуци Светог Синода о проглашењу свештеника Станислава свештеномучеником православне цркве посебно је занимљив и открива даљу судбину породице која је тог далеког, несрећног јуна остала без мушке главе. На одлуку која је потписана од стране присутних архијереја и свештеника у храму Светог Јована Милостивог потписао се и директни потомак Станислава Насадила.

– То је монах Пајсије, наш сабрат у манастиру Ковиљу. Он је праунук свештеномученика Станислава, односно мајка нашег монаха је његова унука. Породица Насадило остала је да живи у Лици после страдања оца Станислава. Међутим, деведесетих година прошлог века, породица нашег сабрата избегла је у Србију, где и данас живе – каже владика Исихије, који је саслуживао на литургији у Кошицама заједно с владикама СПЦ, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, епископима бачким Иринејем, браничевским Игнатијем и буеносајреским Кирилом.

У беседи после канонизације, владика бачки Иринеј поручио је верницима: „Свети Божји угодници, мученици и остали нису за нас православне хришћане некаква надљудска бића. Они су исто што и ми, људи од крви и меса, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са Њим... Тако и Свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни, парохијски свештеник из провинције, од данас биће прослављан у целој васељени и у целој Православној Цркви као светитељ”.

Бли­ске ве­зе две цр­кве 
Из­ме­ђу два свет­ска ра­та пра­во­слав­ну ми­си­ју у Че­шкој и Сло­вач­кој вр­ши­ла је упра­во Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква. Ве­ли­ки број по­кр­ште­них гр­ко­ка­то­ли­ка из­ра­зио је же­љу да се вра­ти у пра­во­сла­вље по­сле фор­ми­ра­ња Че­хо­сло­вач­ке, а при­зна­та је би­ла је­ди­но ју­рис­дик­ци­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве на овој те­ри­то­ри­ји. Та­ко је и мла­ди Ста­ни­слав На­са­ди­ло, уз дру­ге сво­је су­на­род­ни­ке, пра­во­сла­вље по­но­во при­мио пре­ко СПЦ и до­шао у на­шу зе­мљу, а ка­сни­је и слу­жбо­вао у срп­ској цр­кви.

– Не чу­ди што је вла­ди­ка ми­ха­лов­ско-ко­шиц­ки Ге­ор­ги­је, ко­ји је ини­ци­рао ка­но­ни­за­ци­ју све­ште­но­му­че­ни­ка Ста­ни­сла­ва, у свом го­во­ру СПЦ на­звао и мај­ком цр­квом – ис­ти­че вла­ди­ка Иси­хи­је.

Извор: Политика

Директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске патријаршије изјавио да митрополит Емануил није знао да је на Литургији учествовао и свештеник непризнате тзв. "Црногорске цркве".

У Кијеву, 26. Маја, у Михајловском Златоверхом манастиру, Литургију су служили митрополит новоосноване Православне цркве у Украјини, Епифаније, цариградски митрополит галски, Емануил и други епископи и свештеници. Међутим, како је портал „Савез православних новинара“ објавио, на реаговање Црногорско-приморске Митрополије Српске Православне Цркве, у богослужењу је учествовао и "архимандрит" непризнате лажне "црногорске православне цркве", Борис Бојовић. Његова фотографија се јасно види на званичном сајту Православне цркве у Украјини, иако тај сајт у свом извештају не помиње његово име.

ПЦУ је 14. јуна на свом званичном сајту издала саопштење где каже да је имала контакте са представницима тзв. "Црногорске цркве" раније, али да након добијања Томоса о аутокефалији (од стране Цариграда) има контакт само са оним Црквама које признаје и Цариградска. Што значи да искључује признање тзв. "Црногорске цркве".

Канцеларија Васељенске Патријаршије нам је дала свој званичан коментар на овај догађај рекавши да је ово „инцидент“ и да митрополит Емануил свакако није могао да зна ко је све присутан на Литургији јер је учествовало преко 100 клирика. Васељенска Патријаршија има канонско јединство са Српском Православном Црквом и само њој признаје јурисдицију на територији Црне Горе. Како је Николас Папахристу, директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске Патријаршије, изјавио, „није могуће да од толиког броја епископа и свештеника, да се зна ко је ко“ и „Цариградска Патријаршија није крива што се десио такав пропуст“.

За Поуке.орг

Младен Алексић, теолог и новинар

ТВ Херцег Нови

Одлука – став о Украјини

АСбр. 63/зап. 89 од 14. маја 2019. године

У погледу спорне и болне теме нерегуларног црквеног стања у Украјини после познатих једностраних интервенција и одлука Цариградске Патријаршије, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изјављује и обзнањује, званично и једногласно, да став наше Цркве по овом проблему остаје неизмењен, у складу са њеним досадашњим званичним саборским и синодским одлукама, изјавама и апелима. Следствено, Српска Православна Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем су челу грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу стоји Његово Блаженство митрополит Онуфрије. 

Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православном Црквама.

Понављамо да наш Свети Архијерејски Сабор поново апелује у сваком правцу да се црквени проблем Украјине решава и реши на канонски начин, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом уопште и са Украјинском Православном Црквом посебно, а уједно и после саветовања на свеправославном нивоу.

Извор: https://www.serborth.org/

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Жичи и Београду од 9. до 18. маја 2019. године

Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 9. маја у манастиру Жичи, првом седишту аутокефалне Српске Цркве, а 800-годишњицу те аутокефалије, пуне црквене самосталности, великог дара Божјег и великог дела Светога Саве, прослављамо ове године. После свете саборне архијерејске Литургије и призива Светога Духа у храму манастира Жиче одржане су, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прве саборске седнице у самом манастиру, 9. и 10. маја, да би Сабор наставио са радом у Патријашијском двору у Београду од 11. маја до завршетка овогодишњег заседања. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа западноевропског г. Луке.

На почетку прве саборске седнице Његова Светост Патријарх је присутним епископима упутио, по устаљеној пракси, приступну поздравну реч, у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном, с једне стране, великих духовних изазова и искушења, а са друге стране и отворених могућности за рад на духовној обнови нашег народа.

Већ на самом почетку свога рада Сабор је изузетну пажњу посветио богослужбеном прослављању и духовно-културном обележавању великог јубилеја, осамстогодишњице стицања аутекефалног статуса наше Цркве (1219 - 2019), како на нивоу читаве Цркве у манастиру Жичи и у Београду, у октобру, тако и по свим њеним епархијама. Поводом великог јубилеја, 800-годишњице аутокефалије наше Цркве, у саборској дискусији о начину стицања исте изнесен је једнодушан став свих присутних архијереја о апсолутно канонском карактеру светосавске аутокефалије. Ваља истаћи да ће прослава бити настављена и током читаве идуће, 2020. године, а одлучено је и да се те исте године молитвено и свечано обележи још један значајан јубилеј – стогодишњица уједињења покрајинских Цркава у једну јединствену Српску Православну Цркву и васпостављањa њеног статуса аутокефалне Патријаршије.

На позив Сабора, Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. После заседања, у свечаној дворани за пријеме, Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, али и шире, као и о напорима и неравноправној борби са моћницима за очување Косова и Метохије у саставу Србије и о подршци и свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији, и, паралелно, о братској сарадњи државних органа, образовних и културних установа и свих осталих носилаца јавне одговорности у Србији и у Републици Српској, на добро нашег народа с обе стране Дрине и на његово опште добро, ма где да живи.

Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, са извештајем о свим досадашњим радовима, извршеним уз велику помоћ државе и прилозима побожног народа, нарочито о постављању мозаикâ од стране руских уметника, и најавом свечаног великог освећења Храма следеће године.

Као и сваке године, Сабор се позабавио и питањима црквене просвете и стварањем услова за нормално функционисање Патријаршијске библиотеке и Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Изабран је нови вршилац дужности ректора Богословије Светог Арсенија Сремца у Карловцима, протојереј мр Јован Милановић. Расправљало се и о сарадњи Цркве са надлежним органима Србије у процесу ревитализације Сремских Карловаца и стварања условâ за његову нову - у ствари стару - улогу важне духовне, културне и образовне кошнице српског народа.

Измењен је датум празновања светог Пајсија, патријарха пећког: уместо 2/15. октобра његов спомен ће се вршити 3/16. октобра на основу новооткривеног записа на његовим светим моштима.

Са жалошћу је констатовано деловање разних расколника и секташа.

Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље” и других фондација и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду.

Извршена је арондација појединих епархија тако што је Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској.

Сабор је једногласно доделио орден Светог Саве првог степена др Димитрију (Тракателису), донедавно архиепископу америчком у јурисдикцији Цариградске Патријаршије, за његову љубав и доброчинства учињена епархијама наше Цркве у Америци.

Размотрено је и стање наше Цркве у такозваном региону, односно у државама створеним на развалинама бивше Југославије, при чему је констатовано да су анимозност и дискриминација у односу на нашу Цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда - у Хрватској, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, а нарочито у Црној Гори, где је недавно потврђен антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама. Тим нацртом закона се специјално и намерно дискриминишу Епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе (!). Таква решења укидају неотуђиво право грађанина на слободу вероисповести и савести и представљају директно мешање у унутрашње црквене послове. Ту су и покушаји насилног одузимања светињâ у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске Православне Цркве” и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци). Наравно, свуда - и у Црној Гори, и у Хрватској, и другде - има не мало часних појединаца и читавих заједница и организација које се залажу за правду и слободу свих. Тешко је и стање наше аутономне Охридске Архиепископије у Северној Македонији, где тренутно нема директног прогона архиепископа Јована, епископâ, клирикâ, монахâ и верникâ, али им стално над главом виси Дамоклов мач новог судског гоњења. Упркос томе, наша Црква је и даље, као и до сада, за дијалог са тамошњом Црквом која већ деценијама пребива у расколу и за решење проблема на аутентично канонској основи.

Поводом јавних ставова за обавезну вакцинацију деце или против ње, Сабор сматра да треба уважити разлоге научне медицине, али и бојазан родитељâ од њеног примања.

Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем челу су грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит Онуфрије, и са свим осталим канонским Православним Црквама.

Сабор по ко зна који пут изражава своју запрепашћеност и огорченост услед неканонских упада епископâ и свештеникâ Румунске Православне Цркве у епархије Српске Православне Цркве у Источној Србији.

Односи са Римокатоличком Црквом и са Црквама Реформације у Србији, као и са Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, не може рећи за односе са одређеним круговима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини.

Чланови Светог Архијерејског Синода у новом сазиву су митрополит дабробосански Хризостом и епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид.

Доставља: епископ бачки Иринеј, 
портпарол Српске Православне Цркве

Влада Републике Србије усвојила је на данашњој седници Предлог закона о допунама Закона о државним и другим празницима у Републици Србији којим се предлаже да 24. мај буде нови празник - Дан Светих Кирила и Методија. Овим празником обележаваће се Дан словенске писмености и културе, коју су утемељили словенски просветитељи Кирило и Методије, оснивачи словенске књижевности и творци првог словенског писма – глагољице.

Житије и трудови Преподобних отаца наших Методија и Константина, у монаштву Кирила, учитеља и просветитеља словенских

Извор: Српска Православна Црква