Један од најбитнијих елемената који сведочи да су Срби дубоко хришћански народ јесте крсна слава. Упркос чињеници да постоје разне хипотезе и теорије етнолога и етнографа да је крсна слава паганско наслеђе, недвосмислено је јасно и поуздано да јер она дубоко утемељена у библијској и јудеохришћанској традицији. Теолошки, култно и ритуално она поседује све одлике хришћанског етоса у најдубљем смислу.

Њен карактер типично породичног славља и култа највише упућује на породичне празнике древног Израиља, изабраног Божјег народа. И као што су ти празици кроз миленијуме очували духовни и национални идентитет јеврејског народа, исто би се могло рећи и за српски народ. Захваљујући крсној слави надживео је и одолео бројним притисцима и искушењима у вековима турског ропства, прогонима и страдањима у току светских ратова, а нарочито у најновије време током полувековне насилне и истрајне атеизације. За њу, као и за песму, могло би се рећи: „Слава нас је одржала, њојзи хвала“.

Иако превасходно верски породични празник, крсна слава својим карактером и култом има саборни хришћански па и општечовечански карактер. Као у пасхалном слављу код Јевреја и на крсној слави посебан значај има „незвани гост“, „путник намерник“, коме су врата широм отворена и који се сматра посебним Божјим благословом ако тог дана дође у кућу. Ма које вере био: „брат је мио које вере био“.

Крсна слава је догађај којим се обележава најзначајнији датум у породици. Слави се дан када је породица у далекој прошлости примила хришћанство и крштена у хришћанској вери и када је као „домаћа црква“ постала део „васељенске цркве“. Назива се и „крсно име“, јер се у светој тајни крштења добија лично име и назив „хришћанин“, као опште име и верска одредница.

Да су хришћани у најранијем апостолском периоду свечано прослављали дан крштења види се у новозаветним књигама Библије. Прва крштена европљанка Лидија из Тијатире, примивши крштење, позвала је у свој дом апостола Павла да га радосно угости. Исто тако тамничар из Филипа у Македонији, пошто се „крсти он и сви његови, уведе апостоле у свој дом и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је поверовао у Бога“ (Дела апостолска 16, 33-34).

Погрешно је, дакле, мишљење да је крсна слава паганско наслеђе и да је заменила слављење домаћих божанстава из словенске митологије. Главни елементи крсне славе су: хлеб (славски колач и жито), вино и свећа. То су главни елементи и најважнијег богослужења - Свете тајне евхаристије у православној цркви. Може се рећи да је крсна слава икона ранохришћанске вечере љубави – агапе. Она је продужетак богослужбеног евхаристијског славља које почиње у храму а наставља се у православном дому. Славска трпеза је контекст и континуитет олтарске часне трпезе. У њеном челу седи кум, сведок крштења, духовни отац, првосвештеник и апостол духовног узрастања новокрштених. Православни народ то изражава кроз изреку: Бог на небу – кум на земљи.

Због значаја и светиње крсне славе, домаћин тога дана уз упаљену свећу „двори“ и послужује своје госте али и свога свеца кога слави, испред чије иконе цео дан гори кандило. У дому, дакле влада богослужбена атмосфера. Гости подижу здравице за здравље и напредак куће и породице. Здравице су народне молитве које се приносе Богу. Својом лепотом и садржајем понекад превазилазе класичне црквене молитве и сведоче о дубоком народном поимању хришћанске вере и крсне славе. Имајући у виду да је крсна слава превасходно породично славље, препорука цркве је да се она слави искључиво у дому а не у ресторанима, понекад уз прегласну музику и скаредне игре. Слава није теревенка и журка, већ искључиво верски празник и доживљај.

У овим временима оскудице и беспарице, савет Цркве је да се слава може славити скромније, без припремања скупог и обилног јела и пића. Славу чине: колач, жито, вино и свећа. Пред славу свештеник у дому освећује славску водицу чиме уноси Божји благослов у дом, што чини битно обележје славе. Понегде обавља и обред сечења славског колача у дому. Све у свему, слава је, дакле, породични богослужбени догађај првога реда у домаћој цркви. Све остало: гозба, јело, пиће, поклони и славски дарови, ствар је могућности домаћина и породице.

Речено модерним језиком, крсна слава је „верски бренд Србије“. Она представља једну од главних одлика православља српскога стила и искуства на овим просторима хришћеанске Европе. У традицији и наслеђу хришћанског света Истока и Запада нема крсне славе. Имајући у виду да је она икона најраније хришћанске традиције из апостолског благодатног доба живота Цркве, она представља прворазредну цивилизацијску тековину. Њу уважава и вреднује цео хришћански свет. Српски народ је по феномену крсне славе познат у хришћанском свету. То је његов „високомаркирани бренд“ који снажно сведочи о његовом особеном хришћанском идентитету и дубоком поимању хришћанства и православља.

Крсна слава представља и велико охрабрење свим скептицима који брину да ли српски народ може очувати себе и своје духовно и национално биће у сусрету са културама народа великог света. Крсна слава је чувала и сачувала наш народ кроз много сложенија и компликованија времена у прошлости. Нема сумње, она ће то чинити, засигурно, и у будућности.

Љубомир Ранковић

протођакон

Уважена господо, дозволите ми да Вас срдачно поздравим на Другој скупштини Српског народног вијећа у Загребу и да Вам пренесем благослове Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и надлежног Митрополита загребачко-љубљанског г. Јована, који због својих обавеза нису са нама овде, али су ту ипак својом љубављу и молитвом.

Свима нама овде сабранима добро је познато да су темеље модерне европске мисли, а посебно њене политичке философије, поставили грчки философи и научници, првенствено Платон и Аристотел.

Платон је у оквиру своје идеалистичке философије сматрао да хармонију која постоји у космосу, треба на најмудрији начин оприсутнити у оквиру једне државе, тада државе града – полиса. Да би се тај идеал остварио, ту државу, по њему, треба да воде философи, то јесте најмудрији и најморалнији људи. Они би требали бити гарант да ће сви становници државе – полиса остварити своја права, а циљ државе је да се стара о добробити свих грађана. По Платону, читав свет се темељи на идеји Добра, па отуда добро мора бити и у основи државе.

Аристотел, пак, иако најдаровитији Платонов ученик, у својој теорији државе и философије уопште, много више нагиње реализму. Он не идеализује државу, али сматра да је човек првенствено друштвено – социјално биће (zoon politikon) и да се као такав остварује у оквиру једне државе. Држава је, дакле, дужна да то свакоме појединцу и своме грађанину омогући.

У раном Средњем веку блажени Августин нуди један свој концепт „Државе Божије“ (Civitas Dei) у којој је све утемељено на ауторитету вере и Цркве. Касније у Византији настаје позната теорија „симфоније“, по којој однос Цркве и државе треба да буде као однос душе и тела у човеку. Душа и тело не постоје једно без другога, а сврха им је да се међусобно помажу и изграђују. У историји српског народа најпознатији је остао период средњевековне „светосавске теократије“ у којој су владари неретко бивали светитељи, па је због тога светост у тој држави била уздигнута на пиједестал и постала критеријум свих ондашњих друштвених и културних токова.

Због времена, поменућемо само потоње социјалне и буржоаске револуције у Европи и Русији и страшне светске ратове из којих је проистекло савремено политичко доба. У наше време, време европске демократије и велике породице европских држава - којој од ове године припада и Хрватска, основна начела су демократија и владавина права. Под овим правом се подразумевају опште људска и мањинска права. На њима се темељи и сама Европска унија.

Дакле, од Платоновог идеализма – апсолутног добра, па до Аристотеловог реализма – добра колико је то могуће. Од Августинове државе Божије, до византијске „симфоније“ са немањићким идеалом „светости“. Од друштвених и социјалних револуција XVIII и XIX века, стигло се до европске демократије и опште прокламоване владавине људских права.

То је само овлаш дата генеза философских и политичких мисли о којима би свакако требало размишљати и, уколико је то данас могуће, понечему се од поменутог и вратити.

Какво је место и улога Цркве у свему наведеноме и какав је њен допринос држави уопште? Православна Црква се увек чувала (са мање или више успеха) од уплитања у директне токове световне политике, чувајући византијски и немањићки принцип „симфоније“ (сарадње) у односу на државу. Потпуно су јасне Христове речи да „Царство моје“, тј. Црква „није од овога света“ (Јн. 8, 23), што не значи да Црква нема одговорност за свет и државу. Напротив, Црква, тј. ми хришћани смо позвани да будемо „со и светлост свету“, те благовесници основне хришћанске истине о Распећу и Васкрсењу Исуса Христа. Та крстолика вера у Христа и Васкрсење је оно што обликује целокупно деловање Цркве у друштву – како у духовном и културном, тако и у социјалном и политичком смислу. Црква је она која нам сведочи да је суштина вере, суштина Закона и Пророка - љубав према Богу и ближњим (Мт. 22, 40). То би требао бити и јесте њен највећи допринос свакоме друштву и свакоме времену, па и времену у којем ми данас живимо.

Са друге стране, као и људска институција, која постоји више од две хиљаде година, Православна Црква је чуварка и опште људских вредности: хришћанске традиције и морала, богослужбеног типика, црквене архитектуре, своје словенске писмености и ћириличног писма, фрескописа, иконе и црквеног појања. Обе ове поменуте компоненте – и божанска и људска – чине једну неодвојиву целину у деловању Православне Цркве и као такву је једино можемо истински разумети.

Овим скромним мислима бих завршио своје обраћање. Желим сваки успех у раду Другој скупштини Српског народног вијећа у Загребу. Знамо да од тога увелико зависи будућност и добро српске заједнице, као и Српске Православне Цркве у Хрватској. Пред српском заједницом у Хрватској стоје многи изазови и проблеми о којима други знају боље и више од мене. Што се тиче нас, представника СПЦ, ми се непрестано молимо за добро свих, за добро државе у којој живимо и свих њених грађана без обзира на веру и нацију. Бог нас је све створио и позвао да живимо у међусобној и братској љубави. На крају бих додао да ми Срби не тражимо ништа више од онога што нам Устав и закони Хрватске и Европске уније прописују, али да не пристајемо ни на мање од тога. Живели и Бог вас благословио!

Извор: Епархија далматинска

Свечаности су започеле служењем свете архијерејске Литургије у згради команде Прве бригаде Копнене војске у Команди гарнизона Нови Сад и чином освећења богослужбеног простора, посвећеног имену светог мученика Нестора, хришћанског војника и духовног следбеника светог Димитрија солунског. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј уз саслужење Владике јегарског и војног Господина др Порфирија и свештенства - војног и локалног. Капела у Команди Прве бригаде јесте други богослужбени простор у Војсци Србије који је опремљен и приведен у употребу. Светој архијерејској Литургији су присуствовали градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић, министар одбране господин Небојша Родић као и имам војвођански Ефендија Мухамед Зилкић. Учешће у молитвеној свечаности узели су команданти свих потчињених батаљона, представници старешина војника и цивилних лица као и представници грађанства, који су пријатељи ове куће. Домаћин сабрања у згради команде Прве бригаде Копнене војске био је бригадни генерал господин Стојан Батинић са својим сарадницима, од којих је посебан допринос организацији ове духовне радости, пружио војни свештеник капетан Ђорђе Стојисављевић.

У наставку прославе Дана ослобођења Новог Сада, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Положивши венац на споменик код Успенске цркве подигнут у част борцима погинулим у Првом светском рату, председник Скупштине града Новог Сада Синиша Севић рекао је новинарима да Нови Сад следи слободарске традиције својих суграђана из претходних векова. „Данашње обележавање један је од највећих доказа слободарске традиције Новог Сада", нагласио је Севић. Поред председника Скупштине града, венце су положиле и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружење потомака ратника Новог Сада из тог периода.

У знак сећања на ослобођење Новог Сада од вековне аустроугарске владавине у Првом светском рату, испред Београдске капије на Петроварадинској тврђави данас је одржана свечаност, којој су присуствовали министар одбране Небојша Родић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, председник Скупштине града Новог Сада Синиша Севић, Њихова Преосвештенства Епископи сремски Василије, бачки Иринеј и јегарски Порфирије, старешине Војске Србије као и бројни гости.

Присутнима се испред Београдске капије обратио, најпре, градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић који је рекао да је 9. новембар 1918. године један од најзначајнијих датума у историји тог града. „На правој смо адреси, на правом смо месту где је пре 95 година српска војска донела слободу Новом Саду", рекао је Вучевић и додао је да су колоне грађана које су дочекале мајора Бугарског најречитији доказ вишегодишње тежње грађана Новог Сада за повезивање са Србијом.

Његово Преосвештенство Владика бачки Господин Иринеј подсетио је да се ови дани симболично подударају са данима прослављања хришћанских светаца – светих Димитрија и Нестора – који су и сами били војници. „Доста смо кроз историју, старију и новију, страдали. Достојно и достојанствено браните и одбраните и земљу али и достојанство, част и слободу народа који чувате", поручио је војницима Епископ бачки др Иринеј.

Централни део прославе било је освећење реплике спомен-плоче српским ослободиоцима која је била постављена 1938. године, а коју су усташки окупатори, три године после, скинули са Београдске капије и данас је после више од седам деценија поново постављена на старо место. Свечани чин освећење спомен – плоче обавили су Епископи сремски Василије, бачки Иринеј и јегарски Порфирије.

Након освећења спомен – плоче ослободиоцима, прочитани су говори које су тадашњим војницима, при уласку у Нови Сад упутили председник Српског националног већа Јаша Томић и његов заменик Игњат Павлас, а отпоздрав мајора Војислава Бугарског изговорио је глумац Српског народног позоришта Миодраг Петровић обучен у униформу мајора српске војске и који је симболично ујахао у Нови Сад кроз Београдску капију предводећи ешелоне прве бригаде копнене војске Србије.

Манифестација је завршена свечаном поворком која је прошла Петроварадинским мостом, и егзерциром који је јединица Гарде Војске Србије извела пред зградом Дома Војске на Београдском кеју.

Извор: Епархија бачка

Фотогалерија

Празник светог великомученика Димитрија као свог заштитника слави манастир Дивљане надомак Беле Паланке. Поводом манастирске славе ову свету обитељ посетио је Преосвећени Епископ нишки Господин Др Јован и богослужио. У навечерје празника Владика Јован је са свештенством и монаштвом служио свечано празнично бденије.

На сам дан празника, уз саслужење преподобног монаштва и часног свештенства Епископ нишки је началствовао Светом Архијерејском Литургијом. По прочитаном Јеванђељу Владика је поучио народ.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. др Јован

Download

У току службе у свештенички чин рукоположен је ђакон Жељко Живковић, нишки вероучитељ. На крају свете службе обављен је трократни опход око манастирског храма, а потом је пререзан славски колач. Владика је све покропио освећеном водицом, а потом је у манастирској трпезарији приређена трпеза љубави за све сабране.

Извор: Епархија нишка

На крају Свете Литургије након резања славског колача и благослова славског жита, које је ове године припремила Ана Јелић са својом породицом, Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о светом великомученику Димитрију, ранохришћанском мученику, који се прославио многобројним чудесима кроз историју Цркве.

Епископ Фотије је говорио и о наставку радова на обнови и уређењу храма светог великомученика Димитрија у Коњевратима апелујући на сав вјерни народ да помогне у обнови ове дивне светиње Епархије далматинске.

На крају је за све присутне, трудом вјерника наше парохије,припремљено мало послужење испред храма, а након тога је организован славски ручак у просторијама Црквене општине Шибеник.

Јер, хришћанин је дужан да поштује државне норме и начела, али не мора да их воли што би реко француски философ Русо: „Хришћанин никада до краја и у потпуности није везан за било коју земаљску државу, јер се у основи осјећа припадником Небеског Царства „. И то је тако, од Христа, па до данас. Међутим, од Христа, па до данас, важи и Господње начело: „Цару царево, а Богу Божије“! То начело не оставља никакву сумњу у погледу тога да ли ће хришћани бити уредни и одани поданици земаљске државе.

Са друге стране, савремене државне власти се заклињу у то како поштују, али и како воле начела законитости, праведности и принципијелности. И то је тако нормално, јер су државне институције и они који персонално обављају политичке функције, упућени да креирају и оснажују демократске норме по којима друштво живи. Зато кажем да је проблематично када наша црногорска власт пада у искушење да својим понашањем нарушава демократски, законски и секуларни карактер државе и друштва.

Данас у Црној Гори раде три вјерске школе двије медресе (у Тузима и Рожајама) и једна богословија на Цетињу. Медреса у Тузима је почела са изградњом 2000. као „прва исламска школа у Црној Гори“, док је медреса у Рожајама отворена 2001. као огранак медресе у Новом Пазару (Србија). Ова друга је регистрована једино у Србији. Користим ову прилику да управама обје вјерске исламске школе пожелим сваку срећу и напредак у раду. Пожелио бих им да и они дочекају 150. годишњицу успјешног рада, као што је то ове године дочекала и прославила Цетињска богословија. Моје емоције, хришћанина и вјерника, увијек су и само су позитивне према вјеницима муслиманима и њиховим вјерским институцијама. Сматрам себи блиским свакога онога који „има страха од Алаха“.

Међутим, забуну ми праве овдашњи политичари, у чија вјерска увјерења нијесам упућен (и нека нијесам јер је то, између осталог, ствар људске интиме), али ми смета њихово непринципијелно понашање на пољу грађанских норми и управљања секуларном државом. Ево о чему се ради.

Ових дана смо организовали прославу 150. годишњце од оснивања Богословије на Цетињу 1863. Ово није прилика за ширу историјску ретроспективу, али подсјећам на основне факте:

Школу је основао књаз Никола, уз помоћ архимандрита Нићифора Дучића и будућег митрополита Илариона Рогановића. Радила је успјешно, са извјесним прекидима (Црногорско-турски рат 1876-78; Први свјетски рат; Други свјетски рат и вријеме комунизма). Мијењала је статусе и статуте, имена, планове и програме… али је увијек била и остала мјесто школовања првенствено православног свештенства у Црној Гори, а поред тога је једно вријеме као богословско-учитељска школа произвела бројне учитеље, државне службенике и народне прваке. Међу стручним богословским предметима, и оним општег језичког, философског и историјског карактера, у њој су се од почетка, изучавали предмети као што су: српски језикили рецимо српска историја са географијом! Ово помињем као ноторну историјску чињеницу, којом ћу појаснити питање које се отвара пред нама. Исто тако, од оснивања ове једине и најстарије црквене школе у Књажевини (а потом и Краљевини) Црној Гори, њен покровитељ и заштитник је био Свети Сава, први српски архиепископ. Зато, када ми данас, у обновљеној Цетињској богословији (која непрекидно ради од 1992. до 2013.), поред бројних осталих предмета, учимо ђаке српском језику и књижевности, или када их учимо историји хришћанства или историји Српске цркве и када прослављамо Светог Саву, ми не радимо ништа друго до оно што су радили књаз Никола и црногорски црквени просветари од 1863. до 1918.

Дакле, на ову прославу најстарије средње школе у Црној Гори, школе из које су израсле друге средње школе и гимназије, па у неку руку и савремени црногорски Универзитет, позвали смо и представнике црногорских власти. Позвали смо их да нам се прикључе у организацији славља или да макар буду гости који ће прослави присуствовати. Одбили су! Нећу именовати појединце, али ћу рећи да су се изговарали сљедећим ставовима: Цетињска богословија није дио просвјетног система Црне Горе; прослава пада у дане предизборне кампање на Цетињу; и замислите нијесу сигурни чијим интересима служи Богословија Светог Петра Цетињског! Да ли интересима Црне Горе, или нечијим туђим!

Е сад, г. Игор Лукшић (кога, истине ради, нијесмо лично контактирали око богословије, али јесмо друге људе из Владе, министре надлежне за ову тематику), прошле, 2012. годиме, два пута је у својству предсједника Владе посјетио медресу у Тузима. Једном на прољеће приликом матурских свечаности у тој школи, а други пут у октобру, уочи самих парламентарних избора. Ни једном ни другом приликом поменута медреса није била дио државног образовног система. (И нека је био, жалим што није имао времена да оде још који пут јер то медреса заслужује.) Та медреса носи назив турског султана Мехмеда Освајача, човјека који је, као окупатор балканских хришћанских земаља, битно утицао да средњовјековна Црна Гора изгуби своју самосталност. Што би рекли неки овдашњи умјетници тај човјек је утицао да Црна Гора (Зета) „нестане“! (И нека носи такво име, потпуно је право овдашњих муслимана да својим школама дају имена која они хоће.) На матурској свечаности у Тузима, заједно са Лукшићем био је потпредсјеник турске владе г. Бекир Боздаг. Лукшићев говор, и све што се на тој академији проговорило, симултано је превођено на турски језик!!! (Понављам и нека је. Нека људи славе и причају како они хоће!)

Само, питам се као грађанин, као свештеник и као ректор Богословије Светог Петра Цетињског, зашто исти принципи, који су важили за младу и перспективну медресу, не важе и за најстарију црногорску средњу школу?! По чему је име Светог Петра Цетињског мање подобно од „Мехмед фатиха“? По чему су финансијска средства из Турске (које у виду помоћи добија медреса у Тузима и нека добија, дао Бог да им ништа не недостаје), чистија од оних из Србије (које између Остале помоћи из Црне Горе, добија Цетињска богословија)? По чему присуство државе Турске и употреба турског језика, представља мањи проблем за државу Црну Гору од учешћа државе Србије, и употребе српског језика у Цетињској богословији? Зашто пред неке изборе треба отићи у медресу, а не смије се поћи у Богословију? Коме смета име и присуство поглавара Српске православне цркве на Цетињу, а не смета му присуство представника Исламске заједнице у Турској др Али Ербаса, или рецимо директора турске владине агенције за дијаспору Кемала Јуртнаца у Тузима? Понављам по стоти пут, мени ови Турци не сметају. Шта више, добро су нам дошли, али какви су ово двоструки аршини црногорских власти?

Одговори на ова питања много су битнији за здравље и будућност црногорског друштва него ли за опстанак Цетињске богословије, јер ми се, уз Божију помоћ, и молитвено заступништво Светога Петра Цетњског Чудотворца, спремамо за наредних 150 година живота и рада, за добро Васељенске Цркве, и за унапређење њене вјековне просвјетне, духовне и моралне мисије у Црној Гори.

Извор: Вијести

Уснуо у Господу архимандрит Авакум

Сахрана земних остатака архимандрита Авакума биће обављена у среду, 6. октобра 2013. године, на манастирском гробљу наком свете заупокојене Литургије, која ће почети у 9 часова.

https://www.facebook.com/photo.php?

Данас је у Сремским Карловцима било највише младих, ученика, деце који су са својим учитељима, професоримаа, родитељима дошли да учествују у црквено-народном сабору, покажу свету да су наша вера, историја, традиција, култура и све оно што у срцима носимо, део баштине историје и културе читавог човечанства. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Патријарх српски г. Иринеј, а саслуживали су Њихова Преосвештенства господа епископи: сремски Василије, шабачки Лаврентије, бачки Иринеј, браничевски Игњатије, осечкопољски Лукијан, зворничко-тузлански Хризостом, банатски Никанор, будимски Лукијан, крушевачки Давид и бихаћко-петровачки Атанасије.

Богослови Карловачке богословије и хор Свети Николај певали су торжествено, док је верни народ све време богослужења прилазио икони Светог Николе у храму, и појао једним устима и једним срцем Символ вере и молитву Оче наш.

Епископ сремски Василије је у поздравном слову казивао о поновној радости због оваквог црквено-народног сабрања, о значају Карловачке митрополије за Српску Православну Цркву и за духовни и национални идентитет српског народа: - Љубећи свој народ, митрополити и патријарси карловачки, имајући визију и за децу двадесет првог века, оставили су упечатљив траг и велики капитал данашњим поколењима...

Треба нагласити да је у Карловачкој митрополији пред почетак Првог светског рата живело 1.200.000 верника настањених у Славонији, Хрватској, Мађарској, данашњој Румунији, а од тога преко пола милиона у Српској Војводини. У то време смо имали преко 720 оформљених парохија са 126 филијалних парохија, 777 светих храмова, 722 канонска свештеника, а уз то, велики број монашких лица који су делали у манастирима и у другим црквеним заводима као што су црквено-школске општине и харитативним установама.

Обележавање Три века Карловачке митрополије представља значајан јубилеј за Српску Цркву, која је кроз своју бурну историју имала улогу мајке, духовнога старатеља, и која је била дубоко укорењена у народну традицију, културу, писменост и развој научне мисли. Карловачка митрополија је била место важних догађања, место одакле се на невоље и људска страдања и материјална разарања одговарало истрајношћу и посвећеношћу интересима свога народа, истакао је Владика сремски г. Василије.

Захваљујући, пре свега, Господу за три стотине година живота и рада Карловачке митрополије, Патријарх Иринеј је, након поздравног слова владике Василија, подсетио на историјске догађаје везане за Карловачку митрополију и на пет великих српских сеоба почев од 15. века, у којима су Срби напуштали огњишта и светиње бежећи од зла, али с надом да је њихов одлазак само привремен и да ће се вратити на своја огњишта: - Нажалост, историја се понавља. Када је Патријарх Арсеније Чарнојевић повео свој народ, пошао је, како је рекао владика сремски Василије, својима, јер су се овде од 15. века насељавали Срби бежећи од Турака са тужног Косова и тога дела Србије. Зато, када је дошао овде, дошао је својима и своји су га примили. Улога патријарха Арсенија Чарнојевића је била да обнови оно што је пре тога настало, да оснује седам нових епархија и да отпочне нови живот у овом делу света. Све до укидања Пећке Патријаршије 1766. године карловачки митрополити су живели Пећком патријаршијом, слушали су њен глас, помињали патријарха пећкога, и себе сматрали деловима Пећке патријаршије. Када је укинута Пећка патријаршија, тадашњи митрополити су имали звање патријараха српских које је признала Цариградска патријаршија, и друге патријаршије. Сва духовна власт је притом прешла на Карловачку митрополију, и то звање је формално добио патријарх Јосиф Рајачић 1848. када је формирана Српска Војводина. Српски народ је имао велики благослов Божји да су га у овом бурном времену водиле велике личности који су били прави Мојсеји и Исуси Навини. Наиме, митрополити су се старали да овамо пренесу живот који су водили у Пећкој патријаршији, настојали су да организују своју Цркву, да користе све благодати средине у којој су живели, основали су црквено-народне саборе којих до тада није било, одупирали су се са верним народом унијаћењу и притисцима Римокатоличке цркве.

О времену које се историјски и данас понавља за српски народ, Патријарх Иринеј је казао: - И данас Срби беже са Косова и Метохије, а нико не бежи од добра, него од беде и невоље. Србе је беда и невоља натерала да напусте своје светиње и домове, да понесу оно што је најдраже и највредније: свете мошти и свете иконе, које су их пратиле кроз читав живот на овим просторима. И онда као и данас бежали су, прогоњени, с надом да ће се ускоро вратити. Та нада је била присутна и у време Арсенија Чарнојевића кад су сматрали да је њихово бекство привремено, да ће Аустрија помоћи да се овај део Европе и света ослободи од Турака и да се мирно врате својим домовима, својим светињама и гробљима, свему ономе што су сматрали за светињу из своје историје и културе. Нажалост, то се није остварило; штавише, понавља се и данас. Цуримо са Косова пет стотина и више година, и право је чудо што уопште тамо и постојимо као народ, Српска Црква, српска историја. Одржавају нас свест о нашим светињама на Косову и Метохији, наше највеће светиње, и они свети кивоти који се налазе у Пећкој патријаршији, свети кивот Стефана Дечанског и друге светиње. Та света земља је обагрена крвљу српских мученика, њених бранитеља. И данас, као и некада из доба времена Арсенија Чарнојевића, надамо се вратити се на Косово и Метохију. Ја лично верујем да нас Господ неће оставити. Тамошње светиње стоје пред лицем Божјим. Патили смо и страдали, и то доживљавамо и данас, али се надам да нас Господ неће оставити - све докле год су светиње Косова и Метохије у нашим срцима и у нашим душама. Док је наша молитва пред Господом и светим угодницима Његовим, Косово ће бити наше, беседио је Патријарх српски г. Иринеј.

Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар просвете и науке у Влади Републике Србије Томислав Јовановић, председник Скупштине Војводине Иштван Пастор, представници републичке и покрајинске власти, градоначелници неколико градова Епархије сремске, градоначелник Сремских Карловаца, представници дипломатског кора, представници Војске Србије, личности из јавног и културног живота, генерални секретар Српске академије наука и уметности академик Димитрије Стефановић, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са помоћником Томиславом Бранковићем.

После завршене Литургије сви су се сабрали у непрегледну литију и упутили у Горњу цркву, где је одржан помен патријарсима Георгију Бранковћу и Лукијану Богдановићу.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Фотогалерија и линк ка теми

Кроз две хиљаде година дугу хришћанску историју, светитељском славом овенчане су стотине подвижника, страдалника, мудраца, владара, солдата... младих и старих, учених и народски побожних. У вери Христовој одгајених, али и откривених сопственим спознајама у разним животним околностима, које су каткад и на путеве сагрешења одводиле. Господ Христос једини може опраштати грехе. Јер, Он је једини без греха, страшним мукама предан зарад нашег спасења. Стога, поверовавши у Њега, искрено покајани и вољни да свој живот променимо, сви можемо постати свети Божји људи, беседио је духовник Казнено-поправног завода јереј Дејан Трипковић на светој Литургији, служеној на митровске задушнице у капели Светог Саве. У присуству васпитача Предрага Томића, тридесетак штићеника на одслужењу казне и њих петнаест са пријемног одељења имало је прилику да из проповеди свештеника Дејана научи о хришћанском схватању смрти, значају задушница у животу сваког верника и помоли се за своје ближње међу упокојенима.

Будући да је у животу штићеника Казнено-поправног завода највећи изазов адаптација на нови/стари животни амбијент по истеку казне, управа установе организује посете културним установама и манастирима за оне којима се ближи излазак на слободу. Тако је, 24. октобра ове године, група младића у пратњи васпитача походила манастир Ћелије, једну од највећих православних светиња. Уз пригодно послужење, високопреподобна мати Гликерија, игуманија Ћелија, упутила им је мудре речи хришћанске поуке и утехе, свеколико душекорисне, имајући у виду значај вере у процесу повратка на пут честитог живота.

Извор: Епархија ваљевска

Сведоци смо да је суд, који упорно одбија регистровање Православне Охридске Архиепископије, управо исти тај суд који је осудио Архиепископа охридског Јована на три године затвора, а остале Епископе, монаштво и вернике Архиепископије на условну затворску казну. На тај начин, суд се претвара у орган прогона верских слобода у нашој земљи, изазивајући разарање цивилизованих вредности!

У својој колумни, Стојан Андов је написао да се не мали број судских процеса примењује као чистка стаљинистичког карактера оних елемената који су неподобни за власти, и да управо то води ка опасном стању у нашој отаџбини. Он истиче и да су: „пресуде владике Јована Вранишковског, за цивилизовани свет донете из неразумљивих разлога и третирају се као резултат настојавања власти за доношење судских пресуда мотивисаних верском нетрпељивошћу!“

У правцу поштовања људских права и верских слобода, неопходно је да се власт у целости ослободи комунистичког наслеђа прогона Цркве, а политичари и јавност да се ослободе конфликтне меморије, да би се из стања конфликта прешло у стање помирења. Нормализовање стања у односу поштовања верских слобода је један од основних услова без којих није могуће да се продужи путем према напредним демократским уређењима!

--

Information Service of the Orthodox Ohrid Archbishopric

http://poa-info.org

kontakt@poa-info.org

На представљању, које је одржано у амфитеатру Народне библиотеке Србије, говорили су академик Станиша Тутњевић, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, управник Библиотеке Српске Патријаршије мр Зоран Недељковић, управник Народне библиотеке Србије Светлана Јанчић и мр Душица Грбић из Библиотеке Матице српске.

Извор: СПЦ

У Музеју Српске Православне Цркве данас је отворена прва изложба Архива Српске Православне Цркве, којом је кроз стотину докумената приказан живот Београдске митрополије са почетка деветнаестог века па све до 1918. године. Свечаном отварању изложбе присуствовали су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа епископи зворнички-тузлански Хризостом и липљански Јован, викар Патријарха српског.

Директор Архива Српске Православне Цркве г. Радован Пилиповић је у поздравном слову казивао о значају архивске грађе и сређеној документацији која показује да су поглавари наше Цркве у Кнежевини и Краљевини Србије имали везу и контакте са свим српским црквеним помесним областима од Карловачке митрополије преко Далмације, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Старе и Јужне Србије.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је подсетио да Архив Српске Православне Цркве нема адекватне услове за рад и чување документационе грађе. Наша Црква улаже велике напоре да се реши овај проблем и надамо се да ћемо имати подршку државе и свих институција блиских Архиву наше Цркве.

Отварању изложбе су присуствовали и гости из Републике Српске: г. Хамдија Липовача, председник Унско-санског кантона; г. Кнежевић, директор Градске кантоналне библиотеке; представници Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама; као и Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.

Идеја за овакву изложбу настала је открићем два до сада непозната документа током сређивања архивске грађе у простору звоника цркве Светог Марка у Београду. Први документ је писмо народних првака из источне Босне упућено Карађорђевим устаницима из 1807. године, а други је сведочанство прошлости - групни портрет чланова Великог управног и просвјетног савјета црквеног тела које је учествовало у уједињењу обновљене Пећке Патријаршије.

Тим запослених и ангажованих стручних сарадника у Архиву Српске Православне Цркве успео је да за годину дана, од 1. септембра 2012. до 1. септембра 2013. године, оспособи 500 дужних метара архивске грађе црквеног порекла из старијег периода и одреди неколико архивских фондова и збирки међу којима су: Фонд Конзисторије Митрополије београдске Кнежевине и Краљевине Србије и Збирке митрополита Михаила (1859-1898), Инокентија (1898-1905) и Димитрија (1905-1920).

Аутор изложбе којом је представљена документација од прворазредног националног значаја је г. Радован Пилиповић, управник Архива Српске Православне Цркве, са сарадницима г. Жарком Шарчевићем, Милинком Чанчаревићем и Алексaндаром Станојевићем. Стручни сарадници су проф. др Милоје Пршић, пуковник у пензији, и г. Јован Пејин, архивски саветник.

Из пратећег каталога изложбе, који је штампан са благословом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, сазнајемо о црквеној администрацији као ствараоцу докумената, могућностима проширивања историјског сазнања из приложених докумената Конзисторије. Документацију од прворазредног националног значаја је стварала институција обновљене српске државе која је баштина ранијег историјског искуства и традиције, установа која је била темељни стуб друштва Кнежевине и Краљевине Србије.

Изложба о Београдској митрополији и српским земљама одређује српски духовни простор и Црква је та конкретна институција која је вршила и врши и данас своју мисију у датом временском периоду и омеђеном простору. Истраживачким радом, архивирањем докумената, свакодневним прегледањем докумената у звонику цркве Светог Марка у Београду, дошло се до потребе да се прикаже историјско присуство Српске Православне Цркве која одређује српски духовни простор који је постојао упркос правној неуобличености црквеног живота многих крајева временском раздобљу, деветнаестог и почетка двадесетог века.

Из каталога изложбе и легенди докумената читамо о свештенству, храмовима, црквеној мисији и култури (списак рођених, крштених, венчаних, упокојених, списак старих рукописних књига...); црквеном судству, финансијама, просвети, временима митрополита Михаила, Инокентија, Димитрија и Теодосија Мраовића.

О Старој Србији сазнајемо кроз списак одликованих Руса из Нижњег Новгорода који су помагали српске цркве у Старој и Јужној Србији из 1896. године, писмо министра просвете и црквених дела Алимпија Васиљевића митрополиту Михаилу од 18.августа 1878. године о материјалној помоћи за Призренску богословију, писмо руског конзула из Дубровника Ивана Степановича Јастребова митрополиту Михаилу о материјалној потпори за Србе у призренској околини од 21. маја 1877. године, писмо жичког Саве Дечанца министру иностраних дела о српским школама у Солуну од 12. августа 1898. године, као и друга документа.

Изложбена поставка архивских докумената отвара и питање црквене архивистике. Архив Српске православне Цркве је двадесети век завршио на таваници цркве Светог Марка. Више деценија је владала незаинтересованост за архивску грађу, архивски и научни приступ према сведочанству наше националне историје. Архивска грађа је затечена разбацана по галерији и изложена штетним хемијским и механичким дејствима. Опште прилике у друштву као да су захватиле и стање архивске грађе. Међутим, већ две године архивска грађа се сређује иако у неадекватним условима, без одговарајуће зграде, смештајних депоа и других предуслова неопходних за очување документа важних за српску Цркву и српски народ,

Одржавање изложбе и штампање каталога помогла је Канцеларија за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Посебну подршку пружио је управник Музеја Српске Православне Цркве г. Владимир Радовановић.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Фотогалерија и линк ка теми

Говорећи на Округлом столу „Српска културна и духовна баштина у Ливну, настанак, стање и заштита“, владика Атанасије најавио је да ће ускоро посетити Ливно и сам се уверити како живе вјерници и у каквом су стању православне богомоље.

Он је рекао да је можда боље да се Срби „изместе“, него да постану оно што нису.

„Жао ми је што сам то сазнао. Чујем да се деца рођена у последње време тамо већ другачије зову, неким именима, која нису имали њихови преци. За то сам у дилеми да ли је добро остати“, рекао је Атанасије.

Он је навео да у Ливну више готово да нема православних Срба, али да ту и даље живе Срби, али они који су се давно „преправили“ и „отуђили“ од своје вере.

„Уколико преостали Срби отуђе свој идентитет, десиће се са њима оно што се десило њиховиим претходницима, који су дозволили да се удаље од свог биолошког материјала. Неће више бити православци“, упозорио је владика Атанасије.

Академик Василије Крестић рекао је да су ливањски Срби и Удружење „Огњена Марија Ливањска“ сазвали скуп у Београду да упозоре да су корени мржње Хрвата према Србима, који су учинили да Ливно остане без српског становништва, стари вековима и да су живи и данас.

„Да Хрватска тренутно нема те кочнице као што је ЕУ, она би била још безобзирнија према Србима. Она своју државотворну идеју од самих почетака гради на српским жртвама“, оценио је Крестић.

Заменик министра за избегла и расељена лица Републике Српске Драго Вулета рекао је да је тренутна безбедносна ситуација у ливањском крају на задовољавајућем нивоу, али да и најмањи инцидент оживљава страх у људима да би могле да им се десе „ружне ствари из прошлости“.

Управо то је, како каже, условило готово занемарљив повратак ливањских Срба на своја прератна огњишта. Ипак, Вулета се нада да ће ствари кренути да се мењају, те да ће се вратити неке од 105 породица из Ливањског поља и обновити своје домове уз помоћ пројекта Савета Европе.

„У исто време очекује да се у оквиру Регионалног пројекта повратка у Ливно из Србије врати 189 породица, јер су аплицирале за обнову имовине“, додао је Вулета.