У име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја пред почетак симпосиона свету архијерејску Литургију у параклису Светог апостола Јована Богослова служио је Његово Преосвештенство Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског и председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Након Литургије којом је суштински и започео симпосион, у великом амфитеатру присутним учесницима се обратио епископ Јован преневши благослов Патријарха српског г. Иринеја.

Владика се осврнуо и на теме које су биле носиоци овогодишњег симпосиона нагласивши да је за учеснике најкомплекснија тема за обраду лик и дело Петра II Петровића Његоша који је у нашој књижевности и теологији одвојено посматран и тумачен. Као наговештај онога што је при томе заобилажено, епископ Јован је рекао да је у нашој књижевности понајвише Његош тумачен мимо несумњивог предања којем је по свом унутрашњем бићу припадао, а то је исихастичко предање које је на тлу Црне Горе било оличено у лику Никона Јерусалимца још у 14. веку и да је са тим владика Петар био сигурно упознат што сведоче и места из Горског вијенца на које се епископ Јован позвао. У својству председника Одбора за верску наставу, епископ липљански Јован је рекао да је главни проблем вероучитеља данас недовољно познавање методике и дидактике наставе као и дечје психологије. Тај проблем се мора решавати и свакако ће о томе бити разговора са деканом и професорима Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Потом је Владика још једанпут благословио учеснике симпосиона и пожелео им успешан рад.

Поред Његовог Преосвештенства Епископа липљанског г. Јована, на отварању симпосиона присутнима су се обратили и протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, декан факултета, протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић и протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо. Након тога су учесници наставили рад по групама.

У наставку, у амфитеатру факултета је одржан семинар „Верска настава пред савременим изазовима“ којем су поред епископа Јована, присуствовали и координатори Одбора за верску наставу из већине епархија у Републици Србији и вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке. У оквиру семинара предавање је одржала др Мирослава Ристић, доцент на Учитељском факултету Универзитета у Београду на тему „Дидактичко-информатичке иновације у настави“. После предавања, присутни су разговарали на тему иновација, примена савремених метода у верској настави као и о оперативним проблемима који врло често онемогућавају рад како вероучитељима тако и осталим наставницима у школи а тичу се управо информатичке писмености и коришћења ИТ у настави.

Канцеларија за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке

СПЦ

Светионик српског народа, кандило српске вере, сведок прошлог и будућег времена, манастир Милешева 2019. године пуни осам векова. У осамстогодишњој историји Милешева је "служила као црква, манастир, маузолеј, седиште митрополије, штампарија, караванско-трговачка станица, саборно место народа, дипломатско свратиште европских и домаћих посланстава и путописаца, да би под крај 19. века постала и уметнички споменик који се данас налази на листи за улазак у светску културну баштину под УНЕСКО-м." (Драган Николић, Милешевска епархија, Дани Сретена Вукосављевића ХХIII, Пријепоље, 2007).

Манастир Милешева је, поред Хиландара, Пећке патријаршије, Жиче и Студенице, одувек имао посебан статус у духовној свести православних Срба, као место на коме су почивале мошти највећег српског христоносца и христољубца. Имајући управо овакву свест, Епископ милешевски Господин Филарет нас учи: "Оно што је Гроб Господњи за све хришћане, то је гроб Светог Саве за све Србе".

Епархија милешевска са владиком Филаретом разним садржајима, вредним делима и великим подухватима иде у сусрет овој великој годишњици. Овог лета Господњег, када смо обележавали 1700 година од права на слободно исповедање хришћанства, 900 година од рођења Симеона Мироточивог, 300 година Карловачке митрополије, 200 година од рођења Његоша и 100 година од упокојења патријарха Лукијана Богдановића, света српска лавра, манастир Милешева у својству издавача радује све нас управо изашлим из штампе вредним делом: Зборник радова „Међународни научни скуп – Осам векова Милешеве“, са научног скупа одржаног од 6. до 8. новембра 2012. године у Милешеви.

„Радују се бесмртне душе светога краља Владислава, ктитора овога светога храма, и његовог стрица Светога Саве, и душе свих из светородне лозе Немањића. Радујемо се и ми што овим Зборником исписујемо скори почетак деветог века трајања ове неугасле светиње српског рода. Молимо се за душе све наше браће и вишевековних духовника који бринуше о овој светињи борећи се и у најтежим временима за Крст часни и слободу златну!“ - пише у уводном слову Епископ милешевски Филарет, који је трудом и залагањем благочестивог народа, свих епархијских органа, свештенства и преподобног монаштва и својим личним трудом успео да на територији Епархије обнови запустеле манастире и храмове, подигне нове цркве. Манастиру Милешеви је враћен њен вековни сјај и лепота, манастир живи пуни духовни живот - у манастирској цркви, пред гробним местом Светог Саве, чита се Акатист овом светитељу свакога дана.

Заједничким трудом свих у Епархији милешевској, посебно у манастиру Милешеви, трудом свих сарадника Зборник радова „Међународни научни скуп – Осам векова Милешеве“ угледао је светло дана. У Уређивачком одбору овог издавачког подухвата били су академик Петар Влаховић, председник, проф. др Славенко Терзић, потпредседник (сада амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији), затим проф. др Радивој Радић, проф. др Гордана Јовановић, проф. др Злата Бојовић, проф. др Светлана Пејић, Марина Бунарџић и протођакон Радомир Ракић, Dr. h. c. Секретар Уређивачког одбора је Градимир Станић, управник Патријаршијске штампарије.

Зборник о осмовековној Милешеви представља пут памћења, пут живота и пут који осветљава нашу будућност. Како каже Епископ милешевски Филарет, „манастир Милешева, који су многи вековима звали и манастир Светога Саве Српског, био је и остао духовни и културни светионик српскога народа. Он је то био не само савршенством своје архитектуре и уметности, него и снагом култа Светога Саве чије су свете мошти овде почивале дуже од три и по века.“

Многи су истраживачи заступљени у овом Зборнику: археолози, историчари уметности, историчари црквене уметности, палеографи, византолози, историчари, етнолози, богослови, историчари књижевности, научници других области, из Србије и Црне Горе, Русије, Италије и православних земаља у окружењу. Из објављених научних радова, са резимеима на српском и енглеском језику (преводиоци: Милован Катанић, Ивана Миличић, Ненад Недовић), свако може стећи додатна сазнања о Милешеви, али и учинити нови корак у свом научном истраживању ове светиње.

Многи су проносили славу Милешеве широм света, почев од разних путописаца и путника намерника до учених људи и истраживача, све до нашег доба,

преко чувеног Енглеза Артура Еванса, затим Француза Мијеа и Руса Окуњева до нашег историчара Светозара Радојчића и многобројних других, као што је то седамдесетих година двадесетог века славу милешевске религиозне уметности проносио у свету и Бели анђео (први поздрав из Европе далекој Америци и поздрав читавој васељени).

Данас славу Милешеве проносе многи стручни сарадници аутори, а међу њима и руски аутори: Лариса Орлов са Миленом Репајић (Комнинска слика идеалног владара и идеологија Стефана Немање), Татјана Афанасијева (Јужнословенски превод „Слова Светог Григорија о Литургији“), Елена П. Кудрјавцева (Палестински списак Светог Синода Руске Православне Цркве и место у њему манастира Светог Саве Српског у Милешеви), А.М. Пентковски (Нецариградске карактеристике чинопоследовања венчања у раним српским требницима).

За све нас најзначајнији је сваки нови траг и податак о Светом Сави, о његовом култу, о чему се говори у овом Зборнику: Свети Сава у Бугарској историографији (Радивој Радић), Познате и непознате представе Светог Саве Српског из отоманског периода у Бугарској (Аксинија Џурова и Светозар Ангелов), Значај култа Светог Саве у манастиру Милешеви (Славољуб Пушица), Култ Светог Саве код муслимана (Салих Селимовић).

Даље научне прилоге дали су: Драгољуб Марјановић, Гордана Томовић, Васа Лупуловић, Даница Бојић, Љубомир Поповић, Милић Ф. Петровић, Ђорђе Јанковић, Радован Бунарџић, Марина Бунарџић, Гордана Гаврић, Мирко Ковачевић, Дејан Радичевић, Бранислав Цветковић, Светлана Пејић, Бранка Иванић, Ненад Макуљевић, Саво Дерикоњић, Гордана Јовановић, Радојица Јовићевић, Јелица Стојановић, Виктор Савић, Владимир Р. Поломац, Видан Б. Николић, Злата Бојовић, Драгиша Милосављевић, Љиљана Ж. Пешикан – Љуштановић, Јован Љуштановић, Петар Влаховић, Бојан Јовановић, Боса Росић, Јово Медојевић, Саша Милосављевић, Жарко М. Петровић.

Љубав према Православљу и нашим светињама, посебно према манастиру Милешеви, усвојим прилозима посведочили су и историчари уметности Роса д Амико и Камило Тароци, из Италије.

У овом издавачком подухвату са својим радовима присутни су и професори на Богословском факултету у Београду: Предраг Пузовић (Будимљанско-полимска епархија од 1947. до 1956), проф. др Владимир Вукашиновић (Света тајна брака у Милешевском штампаном Требнику), проф др Радомир Поповић (Послушања настојатеља - игумана), као и игуман манастира Студенице архимандрит Тихон (Од милешевског темплона до најстаријих трагова) и Радован Пилиповић (Манастир Милешева и Светосавље у културној политици патријарха Варнаве Росића).

Истичемо необично значајну и драгоцену Библиографију радова о манастиру Милешеви Добрила Аранитовића, који је скупио буквално све шта је о манастиру до сада писано или тек забележено!

У Зборнику запажамо и изузетне фотографије манастира Милешеве. Милешева сија као драгуљ на снимцима познатог америчког фотографа Ларија Ангиера из Џексона, Калифорнија.

Зборник радова Међународни научни скуп – Осам векова Милешеве наћи ће своје место у библиотекама, научним установама, у српским домовима широм васељене. Проносиће широм света славу ове наше лавре као сведок прошлог и будућег времена.

Ово капитално дело је објављено у два тома, на укупно 900 страница, и изузетно је технички опремљено, свакако је на похвалу Патријаршијске штампарије.

Зорица Зец

Aзиланти из више афричких држава, однедавно смештени у Обреновцу, присуствовали су 8. децембра 2013. године светој Литургији у обреновачком храму

По завршетку свете Литургије, са хришћанском љубљаву и гостопримством домаћина за невољнике из далеких земаља уприличено је послужење у сали Црквеног дома, а чланови хора отпевали су неколико српских народних песама пожелевши им добродошлицу у обреновачку цркву.

Извор: crkvauobrenovcu.rs

Поводом крсне славе Краљевске породице Карађорђевић, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је данас свету архијерејску Литургију у Дворској капели Светог Андреја Првозваног.

Патријарху српском саслуживали су Преосвећена господа епископи шабачки Лаврентијем, браничевски Игнатије и ремезијански Андреј, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. По завршетку Литургије, славски колач у Плавом салону Краљевског Двора преломио је Епископ шабачки г. Лаврентије.

Овом приликом, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II одликовао је Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја Краљевским орденом Карађорђеве звезде првог реда.

-Краљевски орден Карађорђеве звезде је вазда био знак посебних и понос одабраних - оних, који у храбрости на бојном пољу, у моралу и разуму у ретким временима мира, нису имали другог циља до народног добра, слободе, вере и части! Круна Карађорђевића и мој Дом, немају већег и вишег знака којим би одали дужно признање личностима које у себи и са собом носе бреме одговорности за судбину српског народа, као и за очување његовог моралног и историјског идентитета, његових институција и његове душе. Данас, овде, с поносом и задовољством уручујем Вашој Светости инсигније Краљевског ордена Карађорђеве звезде првог реда. Молимо се Богу, да вам подари дуг живот, добро здравље и снагу да своју велику одговорност носите, не као бреме, већ као награду. Нека вам је са срећом. Аксиос!“ – рекао је Престолонаследник.

Захваљујући на високом признању, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао: -Ваше Височанство, заиста ми недостају речи да изразим оно што овог тренутка осећам. Ово високо одликовање примам као знак захвалности Краљевског дома, не само мојој личности него и свим мојим великим и славним претходницима, који су водили Цркву нашу и наш народ у тешким и претешким приликама. Ово је велики дуг моје личности, а ја ћу Вам се одужити ако успем да одговорим својим дужностима и обавезама које Црква очекује од мене, као и наш народ. Господ који је водио претке наше, вође духовне и народне, нека буде и данас с нама. Хвала вам!

Извор: royalfamily.org

У складу са одлуком Свете Епистасије, светогорске извршне власти, у потпуности се забрањује прелазак копнене границе Свете Горе.

На Свету Гору се улази и из ње излази искључиво бродским превозом. У дане када бродови, због лоших временских услова, не саобраћају, није могуће ући нити изаћи са Свете Горе копненим путем, преко границе.

Гости који су се затекли у манастиру, у дане када бродови не саобраћају, остају у манастиру док се поново не успостави бродски саобраћај. Гости који нису могли да уђу на Свету Гору, уколико не одустају од посете, морају да сачекају док се поново не успостави бродски транспорт.

Иако је и до сада постојало ограничење у вези са уласцима преко копна, понекада је издавана дозвола за пролаз у случају лошег времена и прекида бродских линија. Од сада ова могућност више неће постојати.

Манастир Хиландар

Литургијом је началствовао архимандрит Јоаникије (Зиндовић), игуман манастира Мајсторовина, уз саслужење протосинђела Данила из манастира Високи Дечани, јереја Миодрага Тодоровића, старјешине никшићког Саборног храма и ђакона др Николе Маројевића.

Вјерном народу је бесједио свештеник Миодраг Тодоровић. Он је честитао празник сабраним вјерницима, а мати Ефимији, игуманији Жупског манастира и овој светој обитељи, храмовску славу – Светог Амфилохија Иконијског, који је и имендан Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија.

У молитвеном сабрању учествовали су житељи Жупе Никшићке и Никшића, бројни пријатељи Жупског манастира и монаштво манастираВисоки Дечани, Ждребаоник, Пипери, Бања код Рисна, Подластва грбаљске, Рустово, Ријека Црнојевића.

Благосиљан је и преломљен славски колач, а заједничарење у славу Божју и у част великог угодника Божјег и бранитеља вјере православне из 4.вијека, Светитеља Амфилохија Иконијског, настављено је уз трпезу љубави, коју је за присутни народ припремило сестринство манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој.

СПЦ

9. децембра 2013. год. у Прагу, на редовном заседању Светог Синода, разговарало се о актуелним питањима црквеног живота.

Како пише на званичном сајту Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, Свети архијерејски синод је одлучио да разреши дужности Местољубитеља митрополитског престола Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Архиепископа оломуцко-брнског Симеона и да за Местољубитеља постави Архиепископа прешовско-словачког Растислава.

Такође, Свети Синод је наложио да се Прашка епархија повери на привремену управу Епископу ходонинском Јоакиму, чије име ће се помињати на богослужењима заједно са именом новог Местољубитеља Митрополитског престола Православне Цркве Чешких земаља и Словачке.

Архиепископ прешовско-словачки Растислав је рођен као Андреј Гонт 25. јануара 1978 у Снини (Словачка). Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (2002.), а студирао је и на Аристотеловом универзитету у Солуну.

Као свештеник служио је у једној православној парохији у Словачкој, а потом се духовно оформио у једном сиротишту у Медзилаборцу.

У октобру 2012. г. произведен је у чин игумана. За Епископа прешевског хиротонисан је 18. новембра 2012. године. У јулу 2013. г. предводио је делегацију Православне Цркве Чешких земаља и Словачке на прослави 1025-годишњице Крштења Русије у Москви, Кијеву и Минску.

Децембра 9, 2013. изабран је за Местољубитеља Митрополитског трона Православне Цркве Чешких земаља и Словачке.

Извор: Московска Патријаршија

СПЦ

Предавање мона Арсенија (Јовановића) сабрата манастира Острог на тему "Косовски завјет-мит или стварност" које је одржао 8. децембра 2013. године у Никшићу.

"Косовски завет и Нови Завет су, практично, једно исто. И жртва Светог кнеза Лазара и српског народа, у том тренутку, са њим је, практично, жртва коју је Сам Христос Син божји поднео за људски род. Зато би амнезија наше историје била смрт нашег националног бића".

"Косовски завет је устанак. Устанак против зла у себи, на првом месту. Прави косовски заветници су они који устају на зло у себи. Прави Србин је човек који носи Бога у себи. Ми се нећемо одрећи вечности.

Нећемо се одрећи Царста Небеског ради царства земаљског. У царству земаљском ћемо живети али ће нам срца, умови и душе бити у Царству небеском. Срспство и Срби без Христа, Православља и Светосавља су ништа, празнина, звоно које звечи и кимвал који јечи" - само су неке од поука оца Арсенија у овом веома занимљивом предавању.

http://www.svetigora.com/audio/download/13916/09.12.2013_KATEDRA_m.Arsenije%20Jovanovic_Kosovski%20zavjet%20mit%20ili%20stvarnost.mp3

Радио Светигора

ИНТЕРВЈУ: АТАНАСИЈЕ РАКИТА, епископ бихаћко-петровачки У времеплову, од Њујорка до Шипова

Доскорашњи епископ хвостански говори о свом школовању у САД, односу са патријархом Павлом, Коштуницом и Ђинђићем, устоличењу у епископа, за бреме ваздушне опасности

Фото Танјуг

Од када га је покојни патријарх Павле позвао у Београд, 1994. годинe, Атанасије Ракита живи у келији Патријаршијског двора у Београду. На вратима келије је написао: „Радна ћутаоница”. Ту га је његов духовни отац и старатељ Павле увео.

И, ту је Атанасије и остао. То је животна филозофија досадашњег владике хвостанског и новоизабраног бихаћко-петровачког, који ће данас бити уведен у епископски трон, у катедралном храму у Босанском Петровцу.

Уочи одласка у епархију која је место његовог рођења и дечаштва, педесетшестогодишњи епископ који се све ове године држао ван сукоба унутар врха Српске православне цркве (СПЦ), признаје у интервјуу за „Политику”, да се осећа као у времеплову.

– Најмање времена сам провео у завичају, где сад, по одређењу Цркве, треба да идем. Простор на који долазим је разорен. Тужне су се ствари догодиле на просторима које покрива Епархија бихаћко-петровачка, од Бихаћа, Дрвара, Шипова Ливна, Гламоча, Босанског Петровца... Ми држимо парастос четвртог августа за жртве „Олује”, али то нису само жртве из Книнске Крајине, Лике, Кордуна, већ и из Босанске Крајине. Тамо се сада враћају углавном они који желе да дају закључак своме животу – каже Ракита.

Да ли сте то рекли Александру Вучићу после парастоса који сте држали жртвама „Олује” у цркви Светог Марка у Београду?

Да, позвао сам Вучића да буде гост у Босанском Петровцу, на дан мог устоличења. Да се види да Србија није заборавила те људе. То ће бити порука да нису богу за леђима.

Мало људи зна да је ваш живот одредило школовање у Њујорку?

Школовао сам се у Богословији, у манастиру Крка, али школовање у САД има најјачи утицај на мој живот. На Богословском факултету Светог Владимира у Њујорку, професори су били интелектуалци и духовници који предводе светско богословље. Предавања су била на енглеском језику и захтевало се познавање контекста америчке цивилизације.

Како сте истовремено упознавали и Америку и богословље и како сте прихватали та два света?

Тамо сам стекао прва свештеничка искуства са народом. Мој боравак у Америци и Њујорку је ипак био безопасан.

Зашто безопасан? Зар Америка уме да поквари људе?

Америка је отуђила многе људе.

Можда је то било златно доба западног света, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. Како се велики свет уклапао у ваш свет традиционализма?

Традиционализам у себи садржи стамени, промишљени континуитет живота. Веома лако се уочи површност овог савременог, када се посматра из дубине промишљеног искуства.

Шта сте волели у Њујорку?

Волео сам ту слободу. Јер, слобода је изазов. Али та слобода се мора контролисати разумом. Њујорк јесте мегалополис, али је истовремено и духовна пустиња, па човек лако може постати плен духовних вукова.

Како сте постали блиски са патријархом Павлом?

Чим сам дипломирао, постао сам наставник Богословије у манастиру Крка. Потом сам прекомандован, на позив патријарха Павла, ондашњег епископа призренског. У Призрену сам предавао 11 година.

Каква је била позиција „десне руке” тадашњег патријарха Павла, у самом врху СПЦ?

Пре бих рекао да је он био мој духовни отац и духовни старатељ. Тачно је да сам био у његовој близини и да сам био послушан. Само то.

Устоличени сте у епископа у време ваздушне опасности над Београдом. Негде у то време сте и постали шеф Информативне службе СПЦ.

Био је 31, мај, 1999. године, Саборна црква у Београду. У најсвечанијем тренутку хиротоније, куљало је изнад нас. На небу су били НАТО бомбардери. У то време је основана Информативна служба СПЦ. Врло интензивно сам пратио наша страдања на Космету. Трудили смо се да пробуђујемо свест и савест оних који дођу до наших информација.

Важите за човека Цркве који је постао препознатљиво лице Београда, и епископ који је радо виђен на политичким и дипломатским пријемима у амбасадама?

Мени је драго што је тако било, али сам нарочито поносан на руковођење школском православном веронауком, која је укључивала и војне школе. Веронаука је са наших 270 вероучитеља, потпуно интегрисана у архиепископију и образовни систем у основним и средњим школама.

Тадашњи премијер Зоран Ђинђић је, заједно са патријархом Павлом, донео одлуку о увођењу веронауке у школе. Да ли сте Ђинђића добро познавали?

Да, био је далековид човек.

Упознавали сте многе политичке лидере у Србији. Да ли је истина да од владара модерне Србије нисте упознали само Милошевића?

Да, њега нисам. Коштуницу и Ђинђића сам упознао одлично. И обојицу их веома ценим, иако се разликују.

У чему видите њихову разлику?

Само у акцентовању појединих проблема. Јер, неки су били опрезни, други су се више истицали храброшћу.

Хоћете ли да кажете да је Коштуница био опрезан, а Ђинђић храбар?

Не, обојица су и опрезни и храбри.

Да ли је увођење веронауке био израз Ђинђићевог прагматизма, како би придобио наклоност Цркве, или је заиста веровао у то?

Ђинђић је схватио да је веронаука корисна у стварању једне широке личности. Био је то корисни прагматизам, ка остварењу општег успеха нације.

Хтели не хтели, добро сте упознали српску политику?

Молио сам се за све који нас предводе, да им бог да мудрости и знања.

Чему нас је научила мала Тијана

На сахрани осмогодишње Тијане Огњановић, која је умрла у Хјустону, не дочекавши трансплантацију срца, опело је служио Атанасије Ракита. У потресној беседи, Ракита је рекао:

– По Божјем промислу, иако је кратко живела, она је осмислила свој живот тако што је многе хиљаде нас подстакла на добро. Пробудила је оно што је најбоље у људској природи, тако да је коефицијент њеног добра, много већи него оних који живе и по 90 година.

Александар Апостоловски

ПОЛИТИКА

Патријарх Иринеј, који борави у Немачкој, поручио православним верницима да уче немачки, али да не забореаве своју веру, обичаје и матерњи језик.

Верницима, окупљеним у храму “Светог Стефана” у Есену у Немачкој, патријарх српски Иринеј поручио је да науче немачки, али да не забораве своју православну веру и матерњи језик.

Патријарх је верницима СПЦ рекао да поштују поредак и законе земље у којој живе, али да, при том, очувају и не забораве своју веру, свете православне обичаје и језик Светог Саве и додао да је лепо видети наш народ у божјим храмовима.

Поглавар СПЦ, који се налази у Немачкој у посети верницима и свештенштву СПЦ, указујући на то да други славе имендане, а верници СПЦ кућну славу, рекао је да се тиме потврђује да је наш дом, заправо, домаћа црква.

Патријарх Иринеј, који је већ посетио храмове СПЦ у већим немачким градовима, а вечерас ће бити и у Диселдорфу, пожелео је православним верницима, окупљеним у СПЦ, да радосно проведу Божић.

Патријарх Иринеј је ових дана, како је саопштила Немачка бискупска конференција, учествовао и на заједничкој комисији немачке бискупске конференције и православне епископске у Немачкој, одржане у седишту српске православне диоцезе за средњу Европу у Хилдесхајму, у предвечерје јесење седнице заједничке комисије.

Председавајући екуменске комисије Немачке бискупске конференције и католички копредседавајући заједничке комисије бискуп Герхард Фајге захвалио је српском патријарху и оценио сусрет као израз добрих узајманих односа, чему, нагласио је, важан допринос даје и заједничка комисија, која се састаје два пута годишње.

Редовни сусрети, сматра бискуп Фајге, омогућавају континуирану размену информација о актуелном развоју у цркавама и о заједничким питањима.

Бискуп Фајге је истакао амосферу поверења у “којој комисија већ годинама конструктивно ради”, док је патријарх Иринеј указао на потребу дијалога на више нивоа, изразио задовољство због прилике да упозна чланове комисије и њихов рад и захвалио обема конференцијама за дугогодишњи, активни рад који “служи међусобном разумевању” и “грађњи мостова” између двеју цркава.

Епископ Феофан, заменик председавајућег православне епископске конференције у Немачкој, представио је актуелни пројекат комисије, којим се у првој линији жели обратити верницима обе цркве и омугићити им приступ различитим традицијама.

При том је увек изнова јасно да при свим разликама, како се наводи, постоји и дубоко заједништво у вери.

На седници су, као знак хришћанске повезаности, сви присутни заједно читали “Оче наш”.

Извор: РТС

Пројекат су потписали испред Градске библиотеке у Новом Саду - Драган Којић ( директор) и "Земље живих"- Бранко Ћурчин ( председник удружења).

Овом приликом је договорена концепција изложбе која ће средином децембра бити уприличена у Свечаном холу АПВ, а на којој ће бити представљени резултати пројекта.

Оба потписника су овом приликом напоменула изузетну захвалност другој страни и велико задовољство за добробит наше заједнице.

Земља живих

sr.wikipedia.org

Храм Христа Спаситеља је изграђен у знак благодарности за заступништво Свевишњег у тешком периоду историје Русије, као споменик јунаштву руског народа у борби са Наполеоновим освајачима 1812. године.

По замисли владара, у древној престоници, која је тада била у рушевинама, требало је подићи грандиозни спомен-храм, чија основна идеја је била крајње прецизно исказана речима царског Манифеста:

"Ради очувања вечног сећања на ревност, верност и љубав према Вери и Отаџбини, без преседана, које су у тешким временима величале руски народ, и ради исказивања благодарности наше Промислу Божијем, који је спасао Русију од претње страдањем, одлучили смо да у нашем Првопрестоном граду, Москви, оснујемо цркву посвећену Спаситељу Христу...

... Нека благослови Свевишњи наше отпочињање! Нека овај храм траје много векова, и нека у њему гори, пред светим Престолом Божијим, кандило благодарности наредних генерација, заједно са љубављу и подражавањем дела њихових предака!".

Сама идеја о изградњи спомен-храма, која је потекла од генерала армије Михаила Ардалионовича Кикина је пренета Александру I преко адмирала Александра Семјоновича Шишкова.

10. априла 1832. године, Император Николај I доноси нови пројекат Храма, који је сачинио архитекта К.А. Тон. Император је лично изабрао место за изградњу Храма Христа Спаситеља - на обали реке Москве, недалеко од Кремља, и 1837. године је именовао посебну Комисију за изградњу новог Храма. Алексејевски манастир и црква Свих светих, који су се налазили на месту, које је намењено за изградњу Храма Христа Спаситеља, су били срушени, манастир пребачен у Сокољњики. 10. септембра 1839. године је свечано започета градња новог Храма.

Храм Христа Спаситеља је грађен скоро 44 године. 1841. године су зидови прекривени површинском изолацијом; 1846. године – је сведен свод велике куполе; након три године су завршени радови на спољној облози и започета израда металних кровова и кубета. Свод велике куполе је завршен 1849. године. 1860. године су околне шуме посечене и Храм Христа Спаситеља се први пут указао пред Московљанима у свој својој величанствености. 1862. године је на крову постављена бронзана ограда, која није била предвиђена првобитним пројектом. До 1881. године су завршени радови на сређивању приобаља и платоа испред Храма, и постављена је расвета. До тог времена је приведен крају и рад на живописању ентеријера Храма.

Радови на изградњи Храма Христа Спаситеља су вршени по налозима Императора Александра I, Николаја I, Александра II, Александра III, са благословом, касније проглашеног за Светог, сталног члана Свјатејшег Синода, Митрополита Московског и Коломенског Филарета (Дроздова) и Епископа Дмитровског Леонида (Краснопевкова); непосредно руковођење радовима је било поверено Генерал-Губернатору Москве кнезу Д.В. Голицину и Комисији за изградњу Храма на чијем челу је он био.

У изградњи Храма по пројекту К.А. Тона су учествовале најбоље архитекте, градитељи и уметници тог времена. Уникатни живопис су радили уметници Руске Академије Уметности В. Суриков, барон Т. Неф, Н. Кошељев, Г. Семирадски, И. Крамски, В.П. Верешчагин, П. Плешанов, В. Марков. Аутори фасадних скулптуру су били барон П. Клодт, Н. Рамазанов, А. Логановски. Врата Храма су направљена по моделима грофа Ф. Толстоја.

Скулптурна и живописна декорација Храма Христа Спаситеља је представљала посебно јединствену целину, која одражава све благодати Господње, добијене молитвама праведника за руско царство током девет векова, као и путеве и средства, које је Господ наменио спасењу људи, почев од стварања света и грехопада до Спаситељевог искупљења људског рода. Зато су на свим зидовима Храма постављене фигуре светих заступника и молитвеника за Руску земљу, као у оних што су се трудили да утврђују и шире православну веру у отаџбини и руских кнежева, који су положили своје животе за слободу и целовитост Русије. Храм је представљао живи летопис борбе руског народа са освајачем Наполеоном, и имена храбрих јунака, кроз које је Бог послао спасење руском народу, су била исписана на мермерним плочама у доњој галерији Храма.

Храм Христа Спаситеља је грађен за целу Русију и постао је видљиво отелотворење њене Славе, Вере и Величине, сведок многих историјских догађаја.

13. децембра 1880. године је нови Храму добио назив Катедралног Сабора Христа Спаситеља, као и своје свештенство и свештенослужитеље.

26. маја 1883. године, на Дан Вазнесења Господњег, одржано је Свечано освећење Храма, а пало је на Дан Светог крунисања на Сверуски Престо Императора Александра III. 12. јуна исте године је одржано освећење параклиса св. Николаја Чудотворца, а 8. јула је освештан и други параклис Храма - св. Александра Невског. Од тог времена су у Храму почела редовна Богослужења.

1901. године је при Храму основан хор, који се сматра једним од најбољих у Москви. Бројао је 52 члана, а међу регентима саборног хора су се истицали познати композитори А.А. Архангељски и П.Г. Чесноков. У Храму су се чула и дела њихових савременика, као и великог црквеног композитора А.Д. Кастаљског. У Храму су се чули гласови Ф.И. Шаљапина и К.В. Розова.

У пролеће 1912. године, на скверу у близини Храма је подигнут споменик Императору Александру III - рад професора архитектуре А.Н. Померанцева и скулптора А.М. Опекушина (споменик је опстао свега шест година и срушен је 1918. године).

У Храму су свечано слављена крунисања, свенародни празници и јубилеји: 500-годишњица упокојења преподобног Сергија Радоњешког, 100-годишњица Отаџбинског рата 1812. године, 300-годишњица Дома Романових, постављање споменика Александру III и Н.В. Гогољу. Храм је имао неколико својих слава, али главна слава храма - Рождество Христово - је до 1917. године, цела православна Москва славила као празник Победе у Отаџбинском рату 1812. године.

15. августа 1917. године, у тешко време за Русију, је у Храму Христа Спаситеља одржано отварање Помесног Сабора, на којем је Русија, после 200-годишњег прекида, поново добила свог Патријарха – изабран је Свјатејши Патријарх Тихон, проглашен од стране Руске Православне Цркве за светитеља.

Захваљујући томе, што су међу служитеље Храма примани искусни вероучитељи и проповедници, он се у друштвеном животу земље, врло брзо трансформисао у центар просвећености: основана је богата библиотека, у којој је било мноштво вредних издања, стално су организоване екскурзије, а од 1902. године, када, су на иницијативу московског шефа полиције Д.Ф. Трепова, у време када нема богослужења, организовани општеобразовни курсеви за раднике, почеле су, специјални за њих да се организују и екскурзије по Храму.

Током празника је активну помоћ свештенству пружало, при Храму Христа Спаситеља, организовано удружење хоругвоносаца, који су уживали велики углед међу Московљанима.

Прилози који су у Храму стално прикупљани, су упућивани као помоћ сиромашним мирјанима и црквама, избеглицама и рањеницима. Почетком 1918. године је услед прогона Цркве и проглашења Декрета Совјетске власти "О одвајању цркве од државе и школе од цркве" Храму потпуно ускраћена помоћ органа власти. Тада је, по благослову Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије Тихона, основано Братство Храма Христа Спаситеља, које је за циљ имало одржавање благолепија Храма, очување православља, и спровођење широке просветитељске делатности.

5. децембра 1931. године је Храм-споменик војне славе, Главни Храм Русије варварски уништен.

http://youtu.be/xt5MXzr8CUU

Много година после разарања, на месту величанственог Храма је зјапила монструозна јама, а 1958. године, током Хрушчовљевог безбожног "одмрзавања" се ту појавио базен "Москва", као споменик поруге и заборава отаџбинске славе и историје, која се није уклапала у шаблоне задатака "градитеља комунизма".

putujemoinfo.blogspot.com

Крајем 1980-их година је изникао друштвени покрет Московљана и свих Руса за обнову Храма Христа Спаситеља.

Историја Храма Христа Спаситеља се протегла на неколико векова, у њој су се преплитале судбине световних власти, јерарха Руске Православне Цркве, обичних људи, који су се жртвовали за изградњу светиње. И тако је у наше тешко и смутно време, благодарећи милости Божијој, трудом и молитвама свих православних хришћана, из ничега вазнесен Велики Храм - Главни храм Руске Православне Цркве, Храм-споменик, Храм-мученик - Храм Христа Спаситеља.

Божанственом Литургијом, која је служена под сводовима обновљеног Храма Христа Спаситеља, у ноћи са 6. на 7. јануар 2000. године, дочекала је православна Русија велики јубилеј, две хиљаде година од Рождества Христова – Доласка на свет Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

svetigora.wordpress.com

Као древни мудраци, Русија је принела Рођеном Господу свој дар - обновљени Храм - симбол вере, покајања, вечне памјати, љубави и наде.

Извор: Русија.рс

Maтеријал преузет са сајта Српске Православне Општине Светог Саве у Бечу