Американац Мајкл Вилсон, свештеник у Српској православној цркви у Канзас Ситију у САД, долазио је у Црну Гору и том приликом испричао своју чудесну причу.

- Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио да сам стигао кући – каже Мајкл Вилсон.

Он је Американац немачког порекла, стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича је савим необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.

Покушао је детаљно да објасни откуд он у СПЦ и шта за њега значи Православље.

- Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију.

- Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума са Јамајке имали иконе на страницама омота и албума. Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Убрзо сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија – прича у даху отац Мајкл.

Foto: Biljana Živković

Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново је срео монаха Пајсија. Тада га је овај позвао да посетим Српску православну цркву, посвећену Светој Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија.

- Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући – додаје Мајкл.

Истиче да се после сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постао део живе српске цркве и пре крштења. Како то?

- Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литиргије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у у православном хришћанству.

- Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања – каже отац Мајкл Вилсон.

Foto: Tanjug / Tanja Valič

На питање како функционише православље на тлу САД, није имао баш добро мишљење.

- Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо. Зато често кажем- православље је богато – додаје отац Вилсон.

Какве утиске носите из сусрета са српским монаштвом и народном у Црној Гори и Србији?

Волим, сем раскошних српских светиња и малене цркве, скитове, где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу.

- Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, рекла носталгично, да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

Foto: wikipedia/Tadija

Такође, свестан је агоније коју је српски народ преживео током бомбардовања 1999.године од стране НАТО и САД.

- Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за све зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови. А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа…

- Желим да поручим српском народу да се држе моћног православља, свог изворишта и заштите. Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље поседује најјаче оружје! Срби, не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД, и немојте престајати, да прође ово зло, да сви будемо једно – завршава своју причу отац Мајкл Вилсон.

(Телеграф.рс)

ИКОС 1

Од младости украшен свим врлинама и живљењем својим Ангеле подражавајући, ти си се, свети

Спиридоне, уистину као пријатељ Христов показао. Ми пак гледајући тебе, небеског човека

и земаљског ангела, побожно ти у умиљењу кличемо:

Радуј се, уме који си тајне Пресвете Тројице созерцавао!

Радуј се, јер си се пресветлим озарењем Духа обогатио!

Радуј се, многосветла светиљко!

Радуј се, јер си ум свој бестрашћем просветлио!

Радуј се, јер си од младости истинску простоту и безмолвије заволео!

Радуј се, украсе целомудрености!

Радује се, неисцрпно врело љубави!

Радуј се, јер си гостољубље Авраамово подражавао!

Радуј се, јер си уз обиље љубави врата дома свога свима отварао!

Радуј се, јер за убоге предстојиш!

Радуј се, јер пред тобом људе побожност обузима!

Радуј се, обитавалиште Светог Духа!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 2

Обрадоваше се острво Кипар и све земље хришћанске када видеше да из нетрулежних моштију твојих

обилна исцелења истичу. Ми пак, поштујући те као преизобилни извор благодати који нам је

ниспослан с небеса, Врховном Дародавцу небеских и земних добара кличемо: Алилуја!

ИКОС 2

Иако пастир оваца бесловесних, ти си, имајући божански ум, благовољењем Пастироначалника Христа

изабран за пастира оваца словесних. Познавши у теби пастира доброг, који о стаду неуморно брине,

верни ускликнуше:

Радуј се, архијереју Бога вишњега, који си рукоположењем обиље божанске благодати примио!

Радуј се, многосветла светиљко која гориш и блисташ!

Радуј се, верни послениче у винограду Христовом!

Радуј се, пастиру што паству своју на пашњаку вере и побожности напасаш!

Радуј се, јер си блистањем врлина својих свет обасјао!

Радуј се, јер си Престолу Христовом божанствену жртву приносио!

Радуј се, јереју, познањем православља украшени!

Радуј се, јер си, апостолским учењем испуњен, потоцима спасоносног учења верне напојио!

Радуј се, јер си и мудре озарио!

Радуј се, јер си и срца простодушних обновио!

Радуј се, славо православних и непоколебива тврђаво Цркве!

Радуј се, украсе Отаца, славо и похвало побожних јереја!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 3

Стиснувши длановима глину, силом Вишњега што те осени, показао си, свети Спиридоне, тројичност Лица

и свима је видљиво објаснио. Тиме се ужаснуше лажно названи мудри филозофи, на сабору окупљени,

а верни прославише несазнативога Бога Који те је на спасење умудрио и ускликнуше: Алилуја!

ИКОС 3

Сматрајући те за простог и невештог у књишком знању, сви оци Сабора молили су те, оче, Спиридоне,

да се не препиреш са учењацима за које се мислило да су мудри. Ти пак, светитељу Божији,

од Бога распламсан ревношћу верујући да проповед Христова није у убедљивој мудрости речи људских,

него у пројави Духа и силе, премудре си разобличио и на пут истине упутио. Зато сви, видевши ово чудо,

радосно ускликнуше:

Радуј се, светило православне мудрости!

Радуј се, јер си посрамио препираче, за које говораху да су мудри!

Радуј се, изворе благодаћу обилни!

Радуј се, стубе непоколебиви, који верне подржаваш!

Радуј се, јер си свепогубну јерес помрачио!

Радуј се, јер је тиме безумље згажено!

Радуј се, јер је руком твојом и прах земни Пресвету Тројицу проповедао!

Радуј се, јер си ради утврђења догмата о Пресветој Тројици воду и огањ из глине извео!

Радуј се, јер си људе просветио да славе Логоса, уистину једносуштног беспочетноме Оцу!

Радуј се, јер си змијску главу душегубне Аријеве јереси згазио!

Радуј се, јер си злобу уништио!

Радуј се, јер си неверног мудраца препирача истинској вери обратио!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 4

Проводећи живот у немаштини и сиромаштву, убогима и невољнима био си хранитељ и помоћник и,

из љубави према сиротима, земљу си у злато претворио, и дао га оном који је твоју помоћ тражио.

Дивећи се овоме чуду, захвално кличемо Богу: Алилуја!

ИКОС 4

Сви су и на сваком месту слушали да је свети Спиридон уистину обитавалиште Пресвете Тројице,

јер се у њему настанио Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Тога ради си ваплоћеног истинског Бога

проповедао свим хришћанима који ти кличу:

Радуј се, поверениче речи Божијих!

Радуј се, јер си домострој Божији о спасењу света разјаснио!

Радуј се, јер си научио да се не испитује оно што је изнад људског разума и речи!

Радуј се, јер си пројавио несазнативу силу Божију која је у теби дејствовала!

Радуј се, јер је устима твојим сам Бог говорио!

Радуј се, јер су те сви у сладости слушали!

Радуј се, јер си маглу идолослужеља растерао!

Радуј се, јер си многе истинској вери привео!

Радуј се, јер си главе невидљивих змија згазио!

Радуј се, јер се тобом прославља вера хришћанска!

Радуј се, јер озарујеш све који те величају!

Радуј се, заштитниче вере хришћанске и православне!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 5

Због врлинског живљења свога преиспуњен си био божанственим Духом, свети Спиридоне,

јер кротак, милостив, чист срцем, трпељив, незлопамтив и гостољубив беше. Тога ради те Творац

и у чудима прославног показа. Ми пак, прослављајући Бога Који те је прославио, кличемо: Алилуја!

ИКОС 5

Равноангелног Спиридона као великог чудотворца видимо. Једном је земља од велике суше пострадала,

појавила се глад и болест и велико мноштво људи умираше, али молитвом овог Светитеља

са небеса се изли киша. Људи пак, спасени од несреће, захвално ускликнуше:

Радуј се, јер си се великом пророку Илији уподобио!

Радуј се, јер си благовремено спустио кишу која је прекратила глад и болести!

Радуј се, јер си молитвама својим поново небо затворио!

Радуј се, јер си немилосрдног трговца лишавањем имања казнио!

Радуј се, јер си храну обилно даровао онима којима је била потребна!

Радуј се, јер си се за милосрђе Божије према људима подвизавао!

Радуј се, јер си слабости слабих понео!

Радуј се, благодатни помоћниче људима!

Радуј се, јер си болеснима здравље даровао!

Радуј се, јер од тебе дрхте демони!

Радуј се, изворе безбројних чудеса!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 6

Завеса старозаветне скиније скривала је ковчег, манну и таблице у Светињи над светињама.

Храм твој, свети Спиридоне, има гробницу твоју као ковчег, твоје свете мошти као манну

а срце твоје као таблице божанске благодати, на којима видимо урезану песму: Алилуја!

ИКОС 6

Због безакоња народа кипарског, Бог га једном казни сушом и тада к светоме Спиридону дође неки земљоделац

да тражи помоћ, а Свети му даде злато. Када пак несрећа прође, земљоделац му врати злато, и, гле чуда,

злато се оно претвори у змију. Прослављајући Бога, дивног у Светима својим, кличемо:

Радуј се, јер си подражавао Мојсија, који чудесно змију у штап претвори!

Радуј се, пастиру човекољубиви, јер словесне овце стада својега од несреће избављаш!

Радуј се, јер све нас обилно сваким добром обогаћујеш!

Радуј се, јер си као Илија сиромахе хранио!

Радуј се, јер си немилосрдне ка милосрђу обраћао!

Радуј се, јер си мирјанима достојан пример подражавања љубави!

Радуј се, у несрећама утехо верних и неверних!

Радуј се, дрво хладовито, које и земљу и град благо заклањаш!

Радуј се, славо и похвало Керкирана!

Радуј се, јер по благовољењу Божијем и кишом и сушом, и жегом и хладом господариш!

Радуј се, јер си границе земаљске молитвом изменио!

Радуј се, јер си будуће као и садашње провидео!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 7

Као заступник свих људи пред Господом показао си се, свети Спиридоне. Тога ради и ми

под заклон твој приступамо тражећи спасење, јер си нам помоћник у свим недаћама у време глади,

у ранама смртним, у свакој несрећи и искушењу, и зато захвално кличемо Богу: Алилуја!

ИКОС 7

Нова и богодолична чуда видесмо када си, свети оче, пошао да невинога, а на смрт осуђенога спасеш

и када ти је набујали поток пут пресекао. Ти си му пак, у име Свемогућег Бога, заповедио да стане

и са сапутником по води као по сувом прешао. Слава овог чуда рашири се свуда, и сви прославише Бога,

кличући ти:

Радуј се, јер си као некада Исус Навин Јордан, реку по сувом прешао!

Радуј се, јер си набујалу реку гласом својим зауставио!

Радуј се, јер си милосрђем покренут на тежак пут пошао!

Радуј се, јер си клевету поразио и невинога од окова тамничких и изненадне смрти спасао!

Радуј се, у живљењу по Богу добри помоћниче!

Радуј се, заштитниче неправедно осуђених!

Радуј се, јер си границе стихије водене изменио!

Радуј се, јер си судију уразумио и од убиства спасао!

Радуј се, истинско исправљење душа!

Радуј се, дивна сило што бујице водене обуздаваш!

Радуј се, јер наслађујеш срца људи који ти притичу!

Радуј се, јер си човекољубље Авраамово подражавао!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 8

Странац и дошљак био си на земљи, као и остали људи, но Свезнајући те још од мајчине утробе

као великог угодника и чудотворца показао, свети Спиридоне. Демоне изгониш, сваку болест и рану исцељујеш,

помисли људске видиш, и тиме си се као диван међу Светима показао. Ми пак, узносећи молитву

Сведародавцу Богу, кличемо Му: Алилуја!

ИКОС 8

Читав свет од страха уздрхта када зачу да смрт громким гласом из гробова враћа мртве своје и ускликну:

Радуј се, јер си преминулу кћер своју призвао да би поверено јој благо показала!

Радуј се, јер си ожалошћену удовицу која је дала злато на чување утешио!

Радуј се, јер си упокојено дете из мртвих васкрсао!

Радуј се, јер си и матер његову, која је изненада од радости умрла, оживео!

Радуј се, јер си уподобио Илији, који је молитвама сину оне жене из Сирепте живот вратио!

Радуј се, јер си и Јелисеја, који је дете из смрти пробудио, подражавао!

Радуј се, пастиру који преискрено људе волиш!

Радуј се, јер си жени блудници, која је сузама ноге твоје опрала, именом Божијим грехе опростио!

Радуј се, јер си свету ревност врховног Апостола стекао!

Радуј се, јер непокајана грешница по речи твојој у тешким боловима умре!

Радуј се, јер си плодност земље молитвама својим испросио!

Радуј се, непоколебива веро људи у васкрсење!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 9

Блистањем Духа Светога озарен си био, свети Спиридоне, и имао си духа премудрости,

јер си мудрим речима безумнима разум помрачио и међу оцима веру утврдио.

Имао си и Духа разума, јер си умове помрачене озарио, и духа страха Божијег,

јер си свагда делима богоугодним душу чистио. Зато предстојиш Престолу Вишњег

и са ангелским чиновима Му кличеш: Алилуја!

ИКОС 9

Примивши од Пастироначалника Господа Исуса жезло пастира словесних оваца,

свети Спиридон не промени живот свој; сиромашан, кротак и светрпељив, љубави ради, није се стидео

ни бриге о овцама бесловесним. Све ово подстиче нас да славимо Бога и да Ти кличемо:

Радуј се, јер си славу овога света као испразну презрео!

Радуј се, јер си велику плату на небесима примио!

Радуј се, јер си лепоте овога света ништавнима сматрао!

Радуј се, сасуде блага небеског!

Радуј се, најсветија пашо Кипрана!

Радуј се, јер тебе ради Бог невидљивим ужетом крадљивце твојих оваца свеза!

Радуј се, јер си лопове очински уразумио!

Радуј се, јер си им по милосрђу свом за бесано проведену ноћ овна даровао!

Радуј се, јер си непослушношћу јарца, који као да имађаше разум, разобличио трговца што је цену утајио!

Радуј се, јер си онога што је сребрњаке твоје сакрио покајању привео!

Радуј се, јер си га саветом својим од страсти користољубља исцелио!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 10

Спасавајући душу пастве од Бога ти поверене, свети Спиридоне, по допуштењу Божијем био си призван

да пројавиш славу своју, а превасходно славу истинитог Бога и у другој земљи,

да би се свуда славило име Божије и клицало: Алилуја!

ИКОС 10

Брзи помоћник и заступник у свакој невољи и жалости, свети Спиридон, по заповести царевој,

као и други пастири, дође у град Антиохију, где борављаше болесни цар Константин.

Светитељ додирну његову главу и истога часа цар оздрави. Дивећи се овоме чуду кличемо ти:

Радуј се, јер те у сновиђењу Ангео показа цару као исцелитеља!

Радуј се, јер си божанствене љубави ради у дубокој старости на тежак пут пошао!

Радуј се, јер си слуги царевом који те је по образу ударио, по заповести Спаситељевој и други образ окренуо!

Радуј се, стубе смирења!

Радуј се, јер си молитвама својим цару што је са сузама преклињао здравље даровао!

Радуј се, јер си понижењем својим слугу уразумио и његову немилосрдну природу изменио!

Радуј се, јер си цара разумности и побожности научио!

Радуј се, јер си, презирући земно благо, царево злато одбацио!

Радуј се, јер си ученика свога Трифилија од страствене везаности за земна блага одвратио и сасуд благодати Божије од њега начинио!

Радуј се, јер по доласку твом у Александрији идоли попадаше!

Радуј се, јер ти се и демони повинују!

Радуј се, јер си многе од идолопоклонства одвратио!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 11

Појање ангелско зачуло се у храму док си вечерње служио, свети Спиридоне,

и никога није било да са тобом саслужује. Житељи града, зачувши умилно појање, уђоше у храм и,

никога не видевши, са вишњим силама ускликнуше: Алилуја!

ИКОС 11

Лучезарно сунце светлости пуно и ангелски сабеседник на земљи био си, свети Спиридоне.

Предавши дух свој у руке Божије, преселио си се у вишња насеља

где се за свет молиш пред Престолом Владике. Ми пак, што на земљи живимо, кличемо ти:

Радуј се, јер ти још за живота Ангели саслуживаху!

Радуј се, јер појање Архангела слушаш!

Радуј се, видљиви образе преображења нашег!

Радуј се, јер се храмовна кандила, у којима не беше јелеја, тебе ради преизобилно напунише!

Радуј се, кандило божанског блистања!

Радуј се, сасуде божанске благодати која је, слично јелеју, преизобилно душу твоју испунила!

Радуј се, непресушни изворе, од којега свима истичу слапови благодати!

Радуј се, јер се због тебе Ангели радују!

Радуј се, јер си непослушност ђаконову у храму казнио!

Радуј се, јер си човека који се гордио својим гласом и гласа и језика лишио!

Радуј се, јер у време жеге изненада сиђе роса и главу твоју свету расхлади!

Радуј се, јер си у знамењу свом близину престављења свога провидео!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 12

Заштита и уточиште свима вернима који ти притицаху за живота био си, но ни након успења својега

ниси нас оставио сироте. Побеђујући природни поредак, Бог сачува нетрулежнима свете мошти твоје,

на укрепљење православне вере и побожности, у знамење бесмртности. Њега прослављајући кличемо:

Алилуја!

ИКОС 12

Прослављамо те, светитељу Божији, јер си свет задивио чудесима која истичу од светих моштију твојих.

Сви који са вером притичу и целивају их добијају свако добро за које се моле.

Ми пак прослављамо Бога Који те је укрепио и крунисао венцем непропадљивости, кличући ти:

Радуј се, јер си се у време глади морнару јавио и наредио да храну допреми!

Радуј се, јер си слепима који с вером прилазе моштима твојим вид даровао!

Радуј се, јер си од неизлечиве болести дечака исцелио!

Радуј се, јер си демона из жене истерао и здравом је учинио!

Радуј се, изабрани војводо Керкире (Крфа)!

Радуј се, јер си пукове безбожних Агарјана истерао и њихове лађе на пучини потопио!

Радуј се, јер те видеше окруженог мноштвом Ангела са мачем у десној руци, због чега непријатељ од страха дрхташе!

Радуј се, јер си војводи забранио да ти подигне храм у коме ће ти литургију на бесквасном хлебу служити!

Радуј се, јер си војводу латинског страшном смрћу поразио!

Радуј се, јер си слику његову у дому у Венецији муњом спалио!

Радуј се, јер си лажну мудрост и заблуде Запада посрамио!

Радуј се, јер си православну веру, једину истиниту и спасоносну, утврдио!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 13

О, пречудесни светитељу Христов, оче Спиридоне! Прими ово наше мало мољење и избави нас

од сваке несреће и искушења, ојачај нас пред непријатељима нашим, подари нам опроштај грехова

и избави од вечне смрти нас и све који ради тебе ускликују Богу: Алилуја!

(Овај Кондак се чита три пута)

И опет се чита Икос 1 и Кондак 1:

ИКОС 1

Од младости украшен свим врлинама и живљењем својим Ангеле подражавајући, ти си се,

свети Спиридоне, уистину као пријатељ Христов показао. Ми пак гледајући тебе, небеског човека

и земаљског ангела, побожно ти у умиљењу кличемо:

Радуј се, уме који си тајне Пресвете Тројице созерцавао!

Радуј се, јер си се пресветлим озарењем Духа обогатио!

Радуј се, многосветла светиљко!

Радуј се, јер си ум свој бестрашћем просветлио!

Радуј се, јер си од младости истинску простоту и безмолвије заволео!

Радуј се, украсе целомудрености!

Радује се, неисцрпно врело љубави!

Радуј се, јер си гостољубље Авраамово подражавао!

Радуј се, јер си уз обиље љубави врата дома свога свима отварао!

Радуј се, јер за убоге предстојиш!

Радуј се, јер пред тобом људе побожност обузима!

Радуј се, обитавалиште Светог Духа!

Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!

КОНДАК 1

Препрослављени од Господа светитељу и чудотворче Спиридоне! Свечасни помен твој прослављамо,

јер велику моћ имаш да нам помогнеш у Христу Који је тебе прославио, и умилно ти кличемо:

избави нас од сваког зла и невоље, да бисмо ти са благодарношћу појали:

Радује се, Спиридоне, предивни чудотворче!

МОЛИТВА СВЕТОМ СПИРИДОНУ

О, велики и пречудесни светитељу Спиридоне, похвало Керкире (Крфа), блистава светиљко целе васељене,

топли пред Богом молитвениче за све који ти притичу и брзи заштитниче свих што ти се с вером моле!

Ти си међу Оцима на Никејском сабору веру православну преславно објаснио,

јединство Пресвете Тројице чудесном силом показао, а јеретике до краја посрамио.

Услиши нас грешне који ти се молимо, Светитељу Христов, и твојим силним заступништвом пред Господом

избави нас од сваке невоље, од глади, потопа, ватре и смртоносне ране.

Ти си у привременом животу свом од свих невоља избављао људе, од налета Агарјана и од глади спасавао си

земљу своју, цара од неизлечиве болести избавио и многе грешнике покајању привео,

мртве си преславно васкрсавао, а због светости живота твога Ангели су ти у цркви невидљиво саслуживали и појали.

Тако је тебе, верног слугу свог, прославио Владика Христос, даровао ти да у сва скривена дела људска

проникнеш и оне што неправедно живе разобличиш.

Многима си у оскудици и немаштини усрдно помагао, људе убоге у време глади нахранио,

и многа друга знамења сатворио силом Духа Божијег што је у теби обитавао.

Не остави ни нас, Светитељу Христов, помени чеда своја код Престола Сведржитеља, и умоли Господа

да нам дарује опроштај многобројних грехова наших, спокојан живот, непостидан и миран завршетак живота нашег,

и удостој нас вечног блаженства у будућем веку, да бисмо увек узносили славу и благодарење

Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

МОЛИТВА ДРУГА СВЕТОМ СПИРИДОНУ

О, свеблажени светитељу Спиридоне, велики угодниче Христов и преславни чудотворче!

Са чиновима ангелским предстојећи пред Престолом Божијим, милосрдним оком погледај

на људе овде сабране што за твоју помоћ моле. Умоли милосрдног Човекољупца Бога

да нас не осуди по безакоњима нашим него да са нама поступи по милости Својој.

Испроси нам од Христа и Бога нашега миран и непомућен живот, здравље душевно и телесно,

плодност земље и у свему свако обиље и благостање, да добра дарована нам од милосрдног

Бога не употребимо на зло него на славу Његову и прослављење Твога заступништва.

Од сваке несреће душевне и телесне, од сваке муке и сплетки демонских избави

све који с вером и не сумњајући к Богу притичу.

Жалоснима буди утешитељ, болеснима исцелитељ, у искушењима помоћник, нагима покров,

удовицама заштитник, одојчади и деци хранитељ, старима укрепитељ, странцима путовођа,

онима који плове крманош и за свакога коме је твоја силна помоћ потребна испроси оно што је душекорисно.

Нека и ми, молитвама твојим сачувани и поучени, достигнемо вечни покој и заједно с тобом

прославимо Бога, у Пресветој Тројици прослављеног, Оца и Сина и Светога Духа,

сада и увек и у векове векова. Амин.

Преузето са Светосавље.орг

У таквом стању, као рањеник и страдалник, стоји све до данас.Наша генерација је Божијом милошћу, удостојена благослова и части да започне са обновом ове дивне светиње Епархије далматинске и Српског народа у граду Шибенику.Иако је вријеме тешко и оскудно како материјално тако и бројем наших вјерника(у последњем рату 1995. године већи дио православних Срба је протјеран са својих вјековних огњишта), са Божијом помоћи ћемо започети ово добро, Богу угодно и нама за спасење корисно дјело.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија, ових дана ћемо почети са првим припремним радовима око обнове храма светог Јулијана.С тога молимо и апелујемо на све вјернике и људе спремне да чине добро, да се укључе и помогну у овом значајном и за наше спасење корисном дјелу.Ако су наши преци прије пет вјекова могли да у славу Божију и част светог Јулијана саграде овај свети храм, можемо и ми учинити толико да га обновимо и сачувамо будућим генерацијама као свједочанство нашег постојања на овим просторима и у граду Шибенику.

Сви који желе помоћи, свој прилог могу уплатити на жиро – рачун Црквене општине Шибеник:

HR2024840081103822256

Raiffeisen BANK

Оно, пак, што тврдимо јесте да медији, новине и ТВ... говоре само ружно о Цркви, а то често потиче од обичних измишљотина и од ничега. Чему оваква неправедна извештавања? Зашто се о Цркви ствара лажна слика?

Постоје свети старци, који су постали познати до краја земље, речима уста до уста, без да су их пратиле новине, нити су били преношени преко радија и телевизије.

Постоје старци који имају благодат да им долазе људи из Америке, Аустралије, из Немачке, са свих крајева земље, тражећи да их виде, очекујући помоћ. Постоје људи који сведоче о чудима и доброчинствима која су доживели и о томе говоре из личног искуства и са крајњим поштовањем.

Оно што тврдимо је то да таквих стараца нема нигде другде. Завера ћутања моћника овога света о Православљу и његовим светитељима се развејава као дим од силе Божије. Тако је увек било. Свагда је против Цркве вођен рат, било јавно, било тајно. И на крају је увек Црква тријумфовала. Тако је било ево већ две хиљаде година, тако ће бити и убудуће.

Тако је устројио промисао Божији кроз векове и сладчајши Богочовек Исус Христос једини истинити Бог. „На томе камену сазидаћу Цркву своју и врата адова неће је надваладати“ (Мт. 16, 18)

Несавршених људи има свуда. Има их и у Цркви. У Цркви такође постоје и добри људи. Постоје добри људи и у политици, у верским заједницама, у лажним религијама и учењима. У читавом свету постоје добри људи и добро је да је тако, јер су они утеха и помоћ своме окружењу и друштву. Светитеља, међутим, нема нигде другде осим у Православљу.

На седници одржаној 6. децембра, поменути жири је одлучио да награду за 2013. годину, између осталих, добије пречасни протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве – за дугогодишњи допринос развоју културе и оданости Вуковим идеалима.

Прота Саво већ више од 20 година објављује књиге и пише о страдању Цркве, свештанства и народа. До сада је објавио осам књига: Анђели звериње куће, Записи из зеничке тамнице, Кроз босански огањ, Свитање у предвечерје, Утамничена црква, Христов Светосавац Михајло Пупин, Св. Исповедник Варнава Епископ Хвостански, Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији.

Књиге Св. Исповедник Варнава и Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, су преведене на енглески језик. Објавио је и више верско-поучних књижица, као и чланака како у црквеним, тако и световним часописима.

Свечано уручење ове Вукове награде биће почетком фебруара 2014. године.

Извор: СПЦ

Саслуживали су архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић и јереј Бојан Чоловић. У току Литургије владика Јован је крстио три штићеника ове обитељи: Јеврема , Милоша и Зорана. Окупљени су имали прилику да се још једном увере у древност и значај праксе крштавања у оквиру свете Литургије.

Обративши се сабрању, а најпре члановима ове обитељи, Преосвећени је поручио да крштењем добијамо Духа Божјег. Крштење је ново рођење, одрицање од страсти и слабости. Овим рођењем постајемо пријатељи Христови, кроз Литургију и хришћански живот. Покуцавши на врата Цркве Христове и штићеници ове заједнице покушавају да се ослободе и отргну од својих слабости. Сами то нису били у стању да учине, без помоћи Божије. Али, Бог је милостив, он је Љубав и помоћи ће да се спасимо, ако смо послушни и смирени.

Литургијско сабрање у Брајковцу завршено је трпезом љубави, коју је са штићеницима заједнице „Земља живих“ приредио протојереј-ставрофор, Александар Новаковић, старешина ове обитељи. На самом крају, отац Александар, срдачно се захвалио Владики Јовану за несебичну подршку коју је до сада пружао заједници разумевајући специфичност и тежину положаја овог братства.

Извор: Епархија шумадијска

ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ РАЂАЊА И ВАСПИТАЊА ДЕЦЕ

УЖИВО ИЗ ВАЉЕВА

https://plus.google.com/events/cc9039sbatree8tk8278rvbrjgo

Американац, Мајкл Вилсон, свештенослужитељ у Српској православној цркви у Канзас Ситију у Америци, гост у Боки Которској.

„Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио да сам стигао кући“ – каже Мајкл Вилсон

Мајкл Вилсон, Американац немачког порекла, стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича је савим необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.

Оца Мајкла, који зна по неку реч српски да прозбори, упознали смо у забаченом скиту – руског схи -монаха Агапита, чувара усамљене светиње смештене високо у црногорским врлетима, изнад Боке Которске. Код јеромонаха Агапита, била је манастирска слава – Чудо светог Архангела Михаила. Иако је монах Агапит, свакодневно сам, јер му то правило службе налаже, сада је био окружен гостима. Људима из околних места, свештеницима, монасима, верицима, и својим Русима. Био је то посебан празник за монахе, вернике и Србе Боке Которске.

Отац Мајкл је ревносно присуствовао служби, и потом се дружио са осталим званицама. И као што је обећао, део времена посветио је нашем разговору. Објашњава нам одакле, он, Мајкл, Американац, у српском православном животу.

Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију. Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума са Јамајке имали иконе на страницама омота и албума.

Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Својевремено као растафаријанац, поштовао сам Селасија, који је за нас био нешто као Бог, следио сам га као вођу. Он нас је инспирисао, јер се борио, и духовно и идеолошки, против зла коју је са собом носила западњачка цивилизација. Селасије нам је говорио да читамо о животима православних светитеља. Убрзо сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија.

Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново сам срео монаха Пајсија. Трагао сам за неким православним књигама. Тада ме је отац Пајсије позвао да посетим Српску православну цркву, посвећену св. Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија. То није у грађевинском смислу класича црква, храм грађевина, него обична зграда у САД. Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући.

Истичете да сте после сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постали део живе српске цркве и пре крштења. Како то?

Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литирггије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у у православном хришћанству.

Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања.

Како функционише православна вера на просторима Америке?

Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо.

Зато често кажем- православље је богато! У нашој парохији живе Грци, Срби, Руси, Етиопљани, Американци… Нажалост, неке православне цркве у свету се труде да у свему подражавају и личе на католичке цркве. Учиниће све само да их католици прихвате. Због тога искрено жалим. Таква појава је опасна, јер отуђује човека православца од истинске цркве.

Могу, разуме се, да говорим о времену пре једне деценије, јер од тада живо и свакодневно учествујем у верском животу. Све мање људи долази у име Христа у православне цркве у САД. На први поглед вам се чини да се масовно крштавају, прелазе у православље, а када се удубите, схватите да се вино разводнило. Изгледа да је постало важније да се граде цркве, да их буде више, а при том се неретко руши црква у човековој души. Нажалост, у САД су људи на великим искушењима и није тамо лако очувати православну веру.

Кажете да сте у ЦГ били први пут пре седам година? Шта је то што вас зове да се враћате Српској Спарти и нашим древним светињама?

У Црну Гору нас је довео Св. Василије Острошки. Књига коју смо, пре осам година Џозефина и ја, добили од епископа Лонгина – била је о великом српском светитељу, Василију чудотворцу. Од тада је Свети Василије Острошки део нас, а моја породица и ја – део смо њега. Моја супруга је веома везана за ову велику српску светињу.

Три године смо се спремали да дођемо под Оногошт. Први пут смо на Острогу провели две седмице. А ја сам непрекидно, био пет дана у пећини светитеља и тамо сам упознао архимандрита Бенедикта, чијом помоћу сам проширио православне видике и молитвеност. Практично, тек после службовања код светог Василија Острошког, могао сам да служим литургију са монасима. Од тада не пропуштам прилику, када год ми се укаже, да дођем у своју другу домовину.

Какве утиске носите из сусрета са српским маштвом и народном у Црној Гори и Србији?

Волим,сем раскошних српских светиња и и мелене цркве, скитове, где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу. Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, рекла носталгично, да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

Када смо, наком 15 дана проведених на Острогу, кренули за САД, плакали су монаси и монахиње, плакали смо и нас двоје. Сви смо постали и остали једна породица.

Српски народ преживљава велику агонију скоро две децеије. Како ви на то гледате као Америкнац и православац?

Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за све зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови.

А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа… Желим да поручим српском народу да се држе моћног православља, свог изворишта и заштите. Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље поседује најјаче оружје! Срби, не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД, и немојте престајати … да ово страшно зло прође… да будемо једно …

Записала, Биљана Живковић / Превод јеромонах Максим Михаиловић

in4s.net

Самољубље је страсна и неразумна приврженост телу, којој су супротне љубав и уздржање. Ко има самољубље очевидно има све страсти. Самољубље сили самољупца да се брине о много чему излишном. Самољубље многа зла крије. Самољубац све ради само себе ради. Самољубац једино за себе живи.

Јован Дамаскин каже о самољубљу ово: "Они који једино себе ради све чине, самољубље, највеће зло, негују, зло противно заједници, мрско, неправедно и нечасно; људе је природа створила не као усамљене звери, него као део стада, као оне који се заједно напасају, као део заједнице и не да би себи самима живели, него и оцу и мајци, браћи, жени и деци и другим сродницима, и пријатељима, суграђанима, саплеменицима и отаџбини и свима људима, целоме свету, а пре свих Богу и Творцу. Јер човек, ако је словестан, треба да је заједничар, да љуби свет и да је богољубив, да би постао и богољубљен. Самољубив, побуђен славољубљем које све мрзи, ништа не воли нити и за кога брине."

А Платон вели: "Највеће од свих зала многим је људима усађено у душе и за њега свако себи смишља оправдање, мада томе нема никаквог изговора. То је оно што кажу како је сваки човек себи по природи драг и да је добро што је тако. А, заправо, обично је свакоме узрок свих грехова снажна љубав према себи. Јер оно што воли слепо је за оно што воли, тако да погрешно суди о томе шта је праведно, часно и добро, сматрајући увек да је његово истинито... зато ваља бежати од свакога човека који себе превише воли." (Платонови Закони V).

Св. Нектарије Егински

Glogovac Monastery

Протомајстор Момчило Станојевић, директор градње и потпредсједник грађевинског одбора за градњу храма, добијање локације сматра почетком градње, јер су тада архитекти професори Пеђа Ристић и Светислав Поповић израдили идејни пројекат. Станојевић истиче да је након тога дошло до стагнације и потешкоћа око наставка радова, све до 2009. године.

- Те године, Божјом вољом, кренуо је да се гради храм. Први бетон за темељну плочу изливен је 3. јула 2009. године, и од тада радови нису обустављени, и рађено је у већем или мањем обиму. Те године, осим што је бетонирана темељна плоча, урађени су темељи, зидови крипте, дио плоче на коти нула, тако да је прва Света архијерејска литургија на овој коти одржана 29. августа 2009. године. За Васкрс 2010. године оспособили смо крипту у којој се одржава богослужбени дио, литургије и сва богослужења, од тада до данас. Крипта има иконостас, иконе, урађен је дио подног мозаика под који је постављено подно гријање. У овом дијелу такође вјежбају дјеца која су чланови фолклора, затим, одржавају се крштења и вјенчања. Купола је такође завршена, централно кубе на храму је избетонирано и завршено 20. октобра 2012. године. Освештан је и подигнут централи крст који је рађен по узору на оригинални крст Св. Јована Владимира, који се чува код честите породице Андровић – каже протомајстор Станојевић. Година на измаку искоришћена је за малтерисање дијела фасаде храма.

- Постављен је монофар, а каменорезачки и лимарски радови су управо завршени покривањем централне куполе.До Божића ћемо покушати да урадимо покривање кубета храма и тако завршимо лимарске радове, јер имамо материјала. У 2013. години је изведен мањи обим радова због недостатка финансијских средстава, иначе би динамика била много бржа, и покривање храма би већ било завршено. То је, уосталом, оно што треба урадити прије свега, јер се мора урадити хидроизолација, а на крају ће бити постављен мермер. Треба спријечити продор воде у храм, а то подразумијева стављање прозора и покривање крова, малтерисање комплетне фасаде. Имамо пројекат иконостаса који је митрополит Амфилохије благословио. Поручили смо дио материјала, али нам фале донатори. У питању су послови које треба одмах покренути да би храм могли да освештамо 4. јуна 2016. године, тачно на хиљаду година од мученичког страдања Св. Јована Владимира – каже Станојевић.

Протомајстор апелује на грађане добре воље да сходно својим могућностима, помогну завршетак храма.

- Ако се да и помало, ако сви помало приложе, ми бисмо завршили храм. Позивам донаторе који могу, један или више њих, да буду, рецимо, донатори иконостаса, други икона, трећи једне фреске… Ми знамо гдје је то најјефтиније, а да је притом квалитетне израде. Храм је архитектонски заиста лијеп, тако да ће украшавати град и заокупљати пажњу свих оних који овдје живе или пролазе њиме. Велико је питање ко кога гради, ми храм или он нас. Рекао бих ипак да је у питању ово друго – истиче протомајстор Станојевић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Из ове емисије од шест епизода, надамо се да ћете и ви доживјети незаборавни укус Свете Горе Атонске.

Кроз ово путовање по Светој Гори водиће вас монах Арсеније (Јовановић) сабрат манастира Острог.

"Онолико колико наш српски род буде рађао синова и кћери који ће своју младост облачити у црну ризу и кретати путем Бога, путем који само наизглед јесте пут туге и одрицања а у ствари је пут неизмјерне радости и свјетлости у Господу, утолико ће свима нама бити боље. Зато-рађајмо се за Божји пут"-каже, између осталог, монах Арсеније.

Извор Светигора

http://www.svetigora.com/node/13969

Свету службу Божију служили су игуман манастира Режевићи архимандрит Хризостом (Нешић), парох паштровићки отац Синиша Смиљић, настојатељ манастира Орахово јеромонах Козма (Кецојевић) и јеромонах Климент (Бољевић) из манастира Прасквица.

Светом богослужењу присуствовали су многобројни вјерници из Паштровића. Након Литургије обављено је благосиљање славског колача храма, али и колача многобројних свечара. У манастирском конаку приређена је славска трпеза хришћанске љубави.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Обележавање славе у ресторану, а не у породичном дому, трпеза препуна хране наручене путем кетеринга која замењује чувене домаћинске специјалитете, славски колачи из продавнице уместо посластица које су некада правиле домаћице... На неки од ових начина многи ће за два дана обележити једну од највећих слава у верском календару – Светог Николу. Да ли је променом обичаја слава изгубила смисао и како на неке од ових новина гледа црква?

– Најприкладније је крсну славу организовати у свом дому. Али као парохијски свештеник знам да има наших суграђана који немају услова за то – живе у малом стану и не могу да угосте све које би желели да позову. Зато не треба осуђивати оне који славе у ресторану, јер можда немају другу могућност, то јест немају где да приме већи број гостију. Ипак, моје искуство говори да таквих нема много – објашњава презвитер мр Александар Ђаковац, асистент на Православном богословском факултету.

Не постоје црквена правила која би одредила место за обележавање славе, нити Црква брани свештенику да присуствује прослави у ресторану, док колач ваља пререзати у храму или у дому. Да ли ће се гости примати у породичном дому, ресторану или неком другом прикладном месту није толико важно, колико да славље прође у умерености – каже Ђаковац.

– Смисао крсне славе је пре свега у молитви, учествовању славара на светој литургији и гостољубљу. Слава има и социјални аспект, пошто је то због данашњег темпа живота и отуђености понекад и једина прилика да се сусретнемо са рођацима и пријатељима. Најважније је ипак да будемо умерени у свему, да славу обележимо како доликује, без разметања и кича али и да се сетимо оних који немају и да им баш тог дана помогнемо, дарујући према својим могућностима сиротишта народне кухиње и сличне установе – објашњава наш саговорник..

Начин обележавања крсне славе спада у домен народних обичаја који се разликују од једног до другог места у Србији, а тако је било и у прошлости. На селу је у великим кућама лако било примити већи број гостију, а домаћици је у припреми хране помагала породица, родбина, комшије...

– Променио се начин живота и ми томе морамо да се прилагодимо. Не можете очекивати од домаћице која добије један слободан дан за славу да спреми трпезу за велики број званица. Зато није необично што неки прибегавају куповини готових производа и наручивању хране. Весеље није страно православном етосу. Хришћанство је вера радости, како нас учи апостол Павле. Важно је да све буде са мером како би било „милом Богу приступачно” – истиче Ђаковац.

Иако се некима чини да је прослава славе у предузећу или политичкој странци помодарство, наш саговорник истиче да је такво обележавање славе било присутно и у прошлости, у виду еснафских слава.

– Свака група људи која је на неки начин организована може да обележи молитвом славу свог предузећа, удружења или институције. Понављам, важно је имати меру и не заборавити оне међу нама који су потребити а којих је тако много. Како ћемо у миру и радости прослављати славу ако смо заборавили оне који гладују, или још горе, ако смо некоме – као неки недавно оним јадним Сиријцима – ускратили основно људско и хришћанско гостопримство – каже Ђаковац.

Иако се у јавности често говори о весељима на славама у ресторанима, др Весна Марјановић, етнолог Етнографског музеја у Београду, сматра да су такве врсте прослава – малобројне.

– Бавим се истраживањем годинама, а само два пута, деведесетих година у Новом Саду и недавно у Крушевцу, била сам на слави у ресторану. Када сам питала власника хотела у Крушевцу зашто славу организује у ресторану, одговорио ми је: „То је моја кућа” – објашњава Марјановићева.

Иако нас је промена у начину живота нагнала да променимо и неке обичаје у вези са славама, по речима наше саговорнице, ипак смо сачували обичаје слављења из прошлости.

– Слава је друштвени и религијски догађај и обележава се различито од места до места. У неким крајевима Србије иде позивар и зове госте да дођу на славу, у другима становници тврде да се на славу не зове. На југу Србије слави се вече пред славу, док таквог обичаја нема на северу земље. У Војводини, на пример, донедавно се нису правили колачи за славу, док у другим местима слава не може да се замисли без ове посластице – каже Весна Марјановић, која додаје да се у обележавање славе последњих година укључује и све већи број младих и деце.

---------------------------------------------------------------------------

Трпеза симбол заједништва

У неким старим господским породицама у Београду био је обичај да славу не обележавају уз богату трпезу, већ уз кафу и ситне колаче. Слава није само храна и пиће, али не може бити ни без хране и пића, макар и најскромније трпезе, каже Александар Ђаковац.

– Окупљање за трпезом симбол је заједништва, и Христос је обедовао са својим ученицима. Због начина живота ретке су прилике када се срећемо са родбином и пријатељима и због тога је важно да се крсна слава обележи и на овај начин – објашњава наш саговорник.

Дејана Ивановић

објављено: 17.12.2013.

Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота у својој отаџбини Кападокији у Малој Азији. У узрасту од осамнаест година долази у Свету Земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре по једном откровењу ангела Господњег и ту почиње организовање монашког општежића. Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена светом Николају, није била довољна за потребе братства, свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Овај саборни храм Лавре је освећен 502. године.

Поред велике Лавре, свети Сава је основао и многе друге манастире и киновије. Најзначајније од њих су киновија Кастелија, киновија Докимос (послушник), Гадара, Никополеос, Спилеон, Схолариа и Нова Лавра. Каже се да су свети Сава и свети Теодосије све своје монахе привели Царству Небеском.

Свети Сава Освећени је по својој светости постао познат у читавом свету. Упокојио се 532. године и само неколико година касније откривене су његове нетљене мошти. У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру, што ће се догодити у октобру 1965. године.

Житије светога Саве говори како је он често имао сусрете и виђење анђела. Један анђео му је открио да треба да дође на место где је подигнута Лавра и ту да се подвизава. Други анђео Господњи му је објавио време смрти светог Антима Затворника, као и упокојење монаха Јакова. Један анђео је пратио светитеља приликом његове посете цару Анастасију у Константинопољу 502. године, те је и сам цар видео овог анђела.

Свети Сава је живео узвишеним аскетским животом, као сами анђели и својом аскезом је достигао пуноћу врлине. Стекавши љубав према Богу и ближњима, достигао је висину благочешћа и смирења. Свети Сава Освећени је установио узвишени монашки подвиг, који је он наследио од светог Јевтимија Великог, а тако је живео и свети Стефан Чудотворац. Свету Четрдесетницу је проводио у сухоједенију, узимајући само мало хлеба и воде, а време Часног поста је проводо у пустињи између Лавре и Мртвог мора. По упокојењу светог Саве, па све до разорења Свете Земље од стране Персијанаца 614. године, а потом и од Арабљана 638, у Јудејској пустињи и у Лаври светога Саве је цветало монаштво. У Лаври светог Саве је тада живело око пет хиљада монаха, док их је укупно петанест хиљада живело у областима око Мртвог мора и Витлејема, између Јерихона и Ермона, настањујући око седамдесет манастира и киновија. У то време је као обични монах саваит живео и свети Ксенофонт, који је био царског порекла, са своја два сина - светим Аркадијем и светим Јованом.

После светог Саве, Лавра је најпознатија по светом Јовану Дамаскину, који је живео средином осмог века, будући у то време највећи теолог, философ и химнограф читаве хришћанске царевине. Лавра је такође позната по светом Михаилу Сингелосу и двојици иконопоштовалаца светом Теофану и Теодору. Њих тројицу је свети Теодор Столпник позвао у Константинопољ да бране Православље од иконоборачке јереси.

Свети Теодор Саваит је такође један од великих светитеља Лавре, који је 836. године посвећен за Епископа у граду Едеси у Сирији. Својом врлином и светошћу, он је багдадског калифа Ал-Муавија превео у хришћанство. Овај калиф ће своју веру у Христа посведочити својим мучеништвом.

Свети Михаило сродник светог Теодора Едеског неколико година касније ће такође постати мученик.

Многи познати и непознати Саваити пострадали су мученички у време Персијанаца 614. године, док су други такође страдали у време арапског разбојништва и пустошења 796. године. Манастир је четрнаест пута у својој историји доживео разне непријатељске нападе. Руски игуман Данило приликом своје посете Светој Земљи 1106-1107. године, пише да се у Лаври молио пред моштима петорице велких светитеља и да се у манастиру на све стране осећао благоухани мирис: светог Јована Дамаскина, Јована Исихасте, Теодора Едеског, преподобномученика Михаила и светога Афродисија. Саваити су познати по томе што су увек били бранитељи вере, не само у Светој Земљи него и изван ње. Свети Сава Освећени је заједно са светим Теодосијем имао пресудну улогу у организовању монаха Јудеје против монофизитске јереси 516. године. Каснији Саваити су имали значајну улогу у разобличењу оригенизма и монотелита. Саваити су такође учествовали у одбрани свештених икона и први су устали у борби против јереси Филиокве, коју су Франци под утицајем папизма 809. године донели у Јерусалим.

За православну Цркву веома је значајан Типик светог Саве Освећеног, којим су устројена богослужења и поредак у православној Цркви. Типик светог Саве је држан веома дуго после његове смрти. Њега су се придржавали и многи други велики оци - св. Харитон, Јевтимије Велики, Теоктист, Софроније и Јован Дамаскин. Из Лавре светог Саве овај типик се проширио до Константинопоља и Свете Горе, а имао је великог утицаја и на живот студитских манастира у Цариграду. Посебна карактеристика саваитског типика је да се сваке недеље врши свеноћно бденије; да су 150 Давидових Псалама подељени у двадесет катизми. Као препознатљивост овог саваитског типика су и: Мало вечерње, бденије, литија, благослов хлеба и вина, благослов грожђа које се сваке године врши на Преображење.

У Русији је најпре доминирао типик свете Софије тзв. константинопољски типик, али је касније преко Кијева велики утицај извршио саваитски типик који је штампан 1682. године. Од њега потиче традиција благосиљања кољива.

После крсташа и владавине мамерлука и Турака у Светој Земљи, Лавра више није доживела «златна времена», али је увек била најзначајнији манастир у пустињи. У Лаври су живели сви монаси јерусалимске Патријаршије да би се учили монашком животу. То правило је одређено јерусалимским Патријархом Доситејем. Постоји предање да се приликом изградње Лавре, светом Сави јавила Пресвета Богородица и обећала му да ће сви монаси који на овом тешком месту живе и буду испуњавали своје монашке подвиге, задобити спасење и да ће Лавра постојати све до Другог доласка Господњег. И заиста, ево Лавра, упркос многобројним нападима и страдањима до данас није разорена.

Интересантно је поменути да се Лавра светог Саве налази у Јосафатовој долини на потоку Кедрону. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије прилком Другог доласка Христовог.

У пећинама над којима је подигнута Лавра, непрестано тече света вода. Ову воду је Сам Христос даровао на чудесан начин, пошто се свети Сава молио да монаси из Лавре не морају ићи неколико километара северно како би захватили воду. Једино у Лаври постоје извори воде, док је читава околина манастира безводна и ову воду користе како монаси Саваити, тако и поклоници.

У манастиру светог Саве Освећеног врло често код монаха који се упокоје, мошти не буду укочене, већ им тело после смрти, по благодати остаје покретљиво. У манастиру светог Саве приметно је и једно друго чудо: по упокојењу, од тела монаха саваита не осећа се никакав непријатан задах, иако се они најчешће сахрањују у камене гробове, где уопште нема земље. После извесног времена, њихови гробови се отварају и кости упокојених монаха се сабирају у костурницу, како би се направило место за новопрестављене монахе.

Свети Сава је чинио и чини многа чуда. Исцељивао је људе од рака, али је помогао и многим бездетним родитељима. У ранија времена у Лаври је постојала једна палма, чији је плод лечио неплодност људи. Ова палма се осушила мало пре повратка моштију светог Саве у манастир 1965. године. После тога је поклоницима као благослов дариван по један осушени комадић стабла ове палме. После неколико година, из корена ове палме је поново почела да ниче нова младица, чији листови такође имају исто целебно дејство. Од њих се припрема чај по одређеном рецепту и даје се бездетним родитељима, који уз пост, молитву и покајање најчешће добијају децу.

Свети Сава и данас чини многобројна чудеса у Лаври. Предање каже да је у време упокојења светог Саве Освећеног у Јерусалиму била опљачкана продавница једног благочестивог хришћанина. Овај се молио светом великомученику Теодору да му помогне, али није имао никаквог одговора. После пет дана му се јавио свети Теодор и показао му где се налазе украдене ствари, рекавши му да није раније могао доћи, зато што су сви свети на небесима дочекивали душу светог Саве Освећеног.

После повратка моштију светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело светог Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења мошти светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде.

Монашки живот у манастиру светог Саве је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. За време Великог поста, унутар недеље се једе само храна на води. Свети Сава је установио типик да монаси немају велики избор хране у Лаври, па због тога у Лаври има само неколико украсних биљака, мало маслина и лимуна. Као млад монах, свети Сава се борио са помишљу да убере једну јабуку у време када није био благослов за јело. Пошто је победио ово искушење, свети Сава је узео себи за правило да до краја живота не једе јабуке. Из поштовања према светом Сави, ни данашњи монаси саваити у Лаври не једу јабуке.

У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је опскрба водом заиста у рукама Божијим. У манастиру се не користи електрична струја, осим у случају неких поправки и грађевинских радова. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха.

Молитвама светог Саве Освећеног и свих светих Саваита, нека нас Господ помилује и спасе. Амин.

Превод с немачког:

Епископ далматински Фотије (Сладојевић)

Извор: СПЦ