Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је јутрос, на радосни празник Рођења Господњег, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Поред многобројног верног народа, светој Литургији су присуствовали председник Владе Србије г. Ивица Дачић, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, представници републичке и градске власти, апостолски нунције г. Орландо Антонини, надбискуп Станислав Хочевар, као и представници Исламске заједнице Србије.

Извор: СПЦ

Линк ка пратећој теми

Божић у нашој Светој Цркви (2013)- све вести на једном месту

Ево нас и ове године, драга браћо и сестре и децо духовна, пред колевком Богомладенца Христа! Велика и надумна тајна рођења Бога Логоса десила се у скромној витлејемској пећини, која је од тог тренутка, једном за свагда, постала центар света – место славе Божије и извор утехе свим боготражитељима кроз историју људског рода.

Христово рођење је преломни догађај у историји света. То је тренутак када се Бог поистоветио с човеком, а људска природа прослављена и уздигнута до самог божанског престола. Зато је Рођење Христово у неку руку ново стварање света, преломни догађај у историји света.

Рођење Сина Божијег анђели су огласили песмом: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Овим је наговештено да спасење људи почиње измирењем неба и земље, измирењем Бога и човека.

Данас многи пишу и говоре о миру. Чак постоје и многе међународне и националне организације, које раде на успостављању мира међу људима. На том пољу раде многи државници, дипломате, политичари, миротворци. Али и поред свега тога, мир је у сталној опасности. Сви ти напори су добри, такве иницијативе су корисне, али зашто често изостају резултати? Трајних резултата нема због тога што су разлике огромне у схватању шта је живот, шта прави мир, шта поштење, шта правда, шта љубав, шта вера. Где је права вера и туђини постају сродници, где ње нема сродници постају туђини. Савремени свет постаје све више свет без другог упркос интезивној интеграцији. Човек све више губи свако осећање за грех и све је мање покајања. Он је, углавном, самозадовољан собом. Због тога људи не живе у међусобној слози и поверењу. Они који мрзе узнемирени су као и они који су омрзнути. Себични нису мирни јер су у сталној борби да што више приграбе. Нарочито немају мира они који зло чине. Нема мира безбожницима вели Господ кроз уста пророка Исаије (Ис 48, 22). Прави мир је могућ само уз опроштај и помирење. Управо томе нас учи Христос у молитви Господњој (Мт 6, 12)

Богочовек Христос је наш Мир. Мир најпре са Богом, па затим са људима. Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да је грех онај који изазива и одржава непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима, а то је љубав. Својом бескрајно човекољубивом крсном жртвом Господ Христос је сатро грех, убио силу греха, и тиме убио наше непријатељство према Богу и према људима. И тако нас помирио и са Богом и међу собом. Све је то Господ учинио у телу Свом: распетом, васкрслом и вазнесеном. Све то Он и даље чини у телу Свом – Цркви, пеображавајући у њој благодаћу Својом људе из старих у нове, и дајући им божанске силе за нови живот.

Својим животом међу људима Богочовек је донео све ново: и Истину, и Правду, и љубав, и Живот, и Доброту, и Савршенство и нови Мир и то Мир који надилази смрт, јер Христов човек се не боји смрти; Мир изнад греха, јер се и њега не боји пошто га Христос савлађује, Мир и пред самим ђаволом, јер је и он потучен до ногу. То је Мир који долази од духовне сједињености са Господом Христом, Јединим победитељем свега у свим световима. Испуњен Богочовеком, Његовим божанским свепобедним силама (Кол 2, 9), човек се ничега и никога не плаши у овом свету; срце је његово заиста испуњено Божијим миром, који превазилази сваки ум (Фил 3, 15), те се срце њихово не плаши и не боји никога до Бога. Тај мир богочовечански, то јест, ту слободу од греха и зла, даје само Богочовек, и нико други; зато је та слобода, и мир у тој слободи, нешто што само Христос може дати, а никада свет или ма ко од овога света.

Порука Божића обавезује нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек изгуби веру, па почне бежати од других, затварати се у своју крхку тврђаву, изгубљен, немоћан и паралисан за сваки добар и поштен рад. Зато нам је потребан мир Божији, и то онај вишњи мир за који се молимо свакодневно на светим богослужењима, а посебно у овим Божићним данима. И ми се, не случајно, о Божићу поздрављамо са: Мир Божји – Христос се роди! Дакле, не колебљиви, срачунати, често двосмислени мир човеков, него мир Божији, помирење са Богом и једних са другима, мир у савести, оно истинско осећање мира као испуњење воље Божије и миротворства међу људима као свете обавезе човекове. Немир који је захватио савременог човека последица је његове духовне празнине, живота лишеног радости од Божије близине. На ту и такву љубав нас обавезује и овај велики празник: Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн 3, 16).

Кроз оваплоћење Сина Божијег, по речима Преподобног Симеона Новог Богослова, постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би имао могућност да општи са нама на равним основама, да би победивши нашу судбину и проживевши наш живот, добио право да нам каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити. Истина о томе да нема провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лице у лице. Тај сусрет се дешава у нашем срцу. Ради тога сусрета Господ је сишао на земљу, постао човек и проживео људски живот родивши се у Витлејемским јаслама.

Бог је на Божић загрлио човека и човек Бога. Његовим Рођењем зарадовали су се и небо и земља и сва творевина Божија. А и како не би, кад је Рођењем Христовим све добило свој прави смисао. Он нас је подигао пале и узнео на небо и даровао нам Царство Небеско. Зато је Божић наше највеће славље и наша највећа радост. Зато владика Петар други пева: Нема дана без очињег вида нити праве славе без Божића (Горски вијенац).

Божић је не само око којим човек сагледава вечну Тајну и смисао постојања него је и права слава, јер је право и истинито само оно што је вечно и непролазно. Отуда за Свете Оце Божић није био и није само празан обичај и фолклор, него неугасиви очињи вид и вечно славље смисла и живота. Светлост небеске звезде и данас приводи Анђеле, пастире и мудраце, не само са Истока, него са све четири стране света у јасле повијеноме, у људску природу обученом Детету, новорођеном предвечном Богу.

Вечна светлост која исијава из Божића учи нас да морална начела људских односа и понашања нису питања договора и уговора међу људима, данас оваквих а сутра онаквих него су унутарњи непролазни путокази људском ходу кроз историју према вечном смислу и безобалној словесној бесмртности. Снагом и светлошћу тих вечних истина, Божић нас позива на непрестану борбу против мрака и зла у нама и око нас, на духовни и морални препород као на предуслов сваког другог напретка и препорода, на стид и чистоту, на веру, поштење и честитост, на жртвовање за истину и ближње своје, на богољубље и из њега рођено непролазно човекољубље.

Светлост Христовог Рођења данас нас, нарочито, опомиње да чувамо себе и своју децу од потрошачког духа савременог света који прети да прогута и потроши не само ствари него и људе. Од опаког духа бестидности и разврата који преко модерних мас-медија трује и обесвећује и скрнави најдубљу светињу и корен људског бића и људске заједнице. Од злог духа разних секти, раскола и подела који обоготворују лаж и смрт, обесмишљујући живот и постојање.

Нека би Бог на овај свети Дан обасјао својом вечном светлошћу и љубављу свако људско срце, сваку колибу, сваки дом, сваку породицу, сваку сиротињску кућу. Нека би Бог о Божићу посетио Својом љубављу и здрављем болеснике по болницама, сирочад без родитеља, затворенике у тамницама и све оне који су у било каквој невољи и муци.

Нека Бог све вас благослови! Нека умножи љубав у срцима вашим. Тога нам треба више него хлеба. Нека нам Бог да трпљења. Да један другога поштујемо, један другога да истрпимо! Морамо да истрпимо један другога, да примимо један другога онаквим каквим јесмо јер нас Бог такве прима. Али, морамо и да се поправимо, да будемо бољи него што јесмо!

Са таквим мислима, жељама и молитвама Богомладенцу Христу, ми вам, децо наша духовна, желимо срећну и Богом благословену Нову 2014. годину, поздрављајући вас радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2014. година.

Ових дана, драга децо духовна, ишчекујемо најмилијег Госта. Госта који долази у лицу Богомладенца Христа, као син човечји да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима. Долази као свој својима, и са собом доноси на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир, вечни живот.

Као што су га витлејемски пастири чистог срца и смиреног духа примили са детињом радошћу, тако се дечја срца радују сваког Божића поновном сусрету, са витлејемском пећином и у којој се Христос родио.

Значај и смисао божићног празновања састоји се у благовести да се Бог из љубави родио као човек у личности Господа Исуса Христа, да би све људе и сву творевину Своју препородио, благодатно обожио и овековечио у Цркви својој, која нам већ сада открива будуће Царство Божје као вечну заједницу љубави и љубављу остварено прожимање Бога и људи, као и људи међусобно. У личности Господа Исуса Христа Син Божији је на Божић постао Син Човечији како бисмо ми, синови људски и кћери људске, у Цркви Његовој могли постати деца Божја, браћа и сестре међу собом.

Нека светлост Витлејемске пећине обасја срца наша, а песма анђела: ''Слава Богу на висинама, на земљи мир а међу људима добра воља'' нека се поје у ове радосне дане када смо домаћини Господу своме примимо Га и поздравимо у својим домовима примајући оне најмање као Њега самога.

Свом свештенству, монаштву и верујућем народу православне Епархије Ваљевске, честитамо празник Христовог Рождества и Богом благословену 2014. год.

Свим посетиоцима нашег сајта, Информативна служба Епархије бачке доноси као празнични дар интегрални видео запис овог разговора.

Нови Сад, 06.01.2014 - Информативна служба Епархије бачке

Одштампај

Хришћански живот нам помаже да нађемо прави смисао нашег постојања. Ми дубоко верујемо да је Бог свет створио за добро и за вечност, али као људи, треба да своју слободну вољу усмеравамо на прави начин, како бисмо живели у складу са Божијим законима. Духовни живот – пост, молитва, свете тајне и врлине, помажу нам да у том свету, који је Бог створио, нађемо своје место и да будемо сарадници Божији у спасењу света. Онај ко је нашао духовни смисао живота кроз веру у Христа, тај живи животом испуњеним вером, љубављу и надом. Све тешкоће савладава или подноси уз Божију помоћ и не губи радост, а та духовна радост испуњава његов живот као хришћанина и даје му смисао постојања. Зато у свему треба да благодаримо Богу, праштамо онима који нам чине зло јер, како нас Господ учи, Њему припада суд а не нама, и да чинимо све што до нас стоји да еванђелске принципе, на којима почива наша вера, примењујемо у свом животу и у свему ономе што радимо.

Достојно је и праведно, да ми људи, створења Божија, пјевамо и непрестано благосиљамо и благодаримо Богу Творцу нашем и Промислитељу, дародавцу живота. Да Му благодаримо што нас је из небића привео у биће. Па и кад смо одступили од Њега и одступамо, што нас је враћао и приводи себи, узводећи нас небесима и дарујући нам живот вјечни и Царство своје непролазно. Благодаримо Њему Оцу небесном и Сину Његовом Јединородном, од Оца рођеном прије свих вјекова, а од Духа Светог и Пресвете Дјеве рођеном, кад дође пуноћа временâ, ради нас и нашега Спасења; благодаримо и Духу Светом: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена. Дужни смо, посебно ми у Црној Гори, да заблагодаримо Богу у Светој Тројици слављеноме, дародавцу свих добара, што нас је удостојио градње Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и његовог освећења уз учешће цијеле Цркве Божје васељенске. Стојећи благодарно пред Богом Вишњим који је, по богонадахнутој ријечи Ловћенског Тајновидца „себи храм дига над свима, што сав страшни простор обузима“, питамо се и ми с премудрим Соломоном, градитељем оног првог величанственог јерусалимског храма: „Хоће ли доиста Бог становати с човјеком на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу Те обухватити, а камоли овај дом што га сазидах.“ (2 Књ. Дн. 6, 18). Но, оно што је Соломон предосјећао и предвиђао заједно са свима пророцима, то ми данас знамо: Бог се заиста настанио међу нас, станује с човјеком на Земљи, јер на Божић вјечна Ријеч Божја – „Логос, постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1, 14). Ако се дакле, Соломонов храм „напуни облака“ и „славе Господње“ и „сви синови Израиљеви видјеше гдје сиђе огањ и слава Господња на дом Божији, „па се савише лицем земљи и поклонише се и хвалише Господа, јер је добар, јер је довијека милост Његова“ (2 Књ. Дн. 7, 2-3) – утолико прије смо ми дужни да Му се поклонимо и да Га хвалимо што нам је подарио не само славу своју, него себе самога као Богомладенца и као Хљеб вјечног живота и што се у овом новом Храму, подигнутом и освећеном у славу Његовог васкрсења, сабрала сва Црква Божја, од краја до краја васељене на челу са светим православним Патријарсима, Архиепископима, Епископима и свештеницима представницима не само једног народа Божијег, старог Израиља, него свих Православних земаљских народа! Овај нови Храм Славе Господње, својим саборним освећењем учинио је Подгорицу, главни град Црне Горе, новим Јерусалимом, а као нови изданак јерусалимског Храма Христовог Васкрсења – мјестом јављања, прослављања и свједочења имена Христовог „јер је добар, јер је до вијека милост Његова“.

Овај Храм испуњен љепотом, добротом и Славом Божијом, позива нас на духовни и морални препород, на мирбожање и помирење с Богом и једних са другима, на испуњење заповијести Божије: „да вјерујемо у име Сина Његова, и да љубимо једни друге. И онај који држи заповијести Његове у Њему пребива, и Он у њему.“ Јер, „онај који говори да је у свјетлости, а мрзи брата својега, у тами је све до сада, а онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема“ (1. Јн. 2, 9–10).

Љубећи Христа, „Предвјечног Бога дијете младо“, посебну љубав дугујемо према дјеци, нерођеној и рођеној: према нерођеној – њиховим рађањем, а према рођеној – старањем о њима и њиховим васпитањем у страху Божијем и мудрости. При томе, познато нам је да има много дјеце која су, са разних разлога, остала и одрастају без родитеља. Свако дијете има потребу за породицом, родитељском бригом. Зато, следујући Пресветој Богородици и њеној бризи о Богомладенцу, одазовимо се овогодишњем благословеном позиву УНИЦЕФ-а, и постанимо хранитељима неке од дјеце која су без родитељске бриге и подаримо им, према својим могућностима, топлину родитељског дома и љубав породичног огњишта. То је утолико лакше што наша Влада обезбјеђује накнаду и материјалну помоћ за труд хранитеља и боравак дјетета у хранитељској породици. Она породица која је испуњена Божићне љубави према другој дјеци као према својој сопственој, само нека поднесе захтјев за пријем дјетета у хранитељство оближњем надлежном Центру за социјални рад. Такве породице задобијају посебни благослов Божији, богатећи своју дјецу новом браћом и сестрама.

Свима њима, као и свима христољубивим душама, свима онима који љубе љепоту дома Господњег, као и свима људима добре воље, трагајућим за вјечним смислом живота, дарованим и јављеним свим створењима Христовим рођењем, желимо благословен Божић и Нову годину доброте Господње, са сверадосним поздравом:

Свету заупокојену архијерејску Литургију служио је Преосвештени Епископ липљански г. Јован, председник Одобра за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Саслуживали су свештеници и ђакони који су Данилови кумови, пријатељи, познаници и сарадници. Поред најуже породице у Литургији и опелу су учествовали бројни пријатељи, колеге вероучитељи и многи ученици покојног Данила.

Сви који су га познавали, сложили би се са стихом из Хорацијевих Ода у коме је најбоље описана карактерна и физичка чврстина нашега Данила, који гласи овако: И ако се, здробљен, сруши свет – (он) ће стајати усправан међу рушевинама. Имао је још једну изражену карактерно-духовну особину, а то је да је зрачио непрекидном радошћу и непосредношћу, по чему је постао омиљен не само међу својим ближњима, него и код оних који су се само једном руковали са њим и попричали неколико речи.

И сама његова сахрана осликава Данилово исконско хришћанско схватање живота, о чему сведочи разноликост људи који су дошли да се последњи пут поздраве са њим. Он није био обичан Србин хришћанин, који живи у овој земаљској отаџбини, он је био Србенда космополита, чија је отаџбина на небесима, којој се он прикључио са миријадама богообразних ликова коју су га чекали у загрљају.

ђакон Ненад Идризовић

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Јединородни Сине и Речи Божија, бе­смртан си,

и изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије,

непромењиво по­стао си човек... Христе, Боже, спаси нас!

(Песма на Св. Литургији)

Поздрављамо вас, браћо и сестре, моли­твеним речима ове дубоко мисаоне песме, коју су на Светим литургијама вековима појали пра­вославни хришћани у храмовима васцеле васе­љене. Ову песму појемо и ми данас, на овај ве­лики празник Божић, Рождество Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, празник радости духовне, празник хришћана и хришћанских породица.

Мир Божји – Христос се роди!

Овај божићни поздрав је потврда наше ве­ре, наде и љубави у Онога који се на данашњи дан пре више од два миленијума родио у ма­леном месту Витлејему, у непосредној близини славног и познатог града Јерусалима. Његово чудесно рођење у пећини, коју су пастири ко­ристили за своја стада, јавили су анђели, препознали мудраци са Истока, а прости, неуки и незлобиви пастири објавили житељима града Јерусалима, а преко њих и свим људима света.

Цар славе, „творац неба и земље „и свега видљивог и невидљивог“, оваплоћује се од Духа Светога и Пресвете дјеве Марије, рађа се међу пастирима, у пећини, међу бесловесним стади­ма, обасјан светлошћу витлејемске звезде – пу­теводитељке мудраца са Истока, који дођоше да Му се поклоне, да даривају Њега „Господа Ису­са Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Бога истинитог, рође­ног а не створеног, јединосуштног Оцу, кроз ко­га је све постало“

(Символ вере).

Свети Јован Дамаскин, песник и иконопи­сац, надахнут Духом Светим тврди „да је једино вечно и ново под сунцем оно што обасјава све и сва; што све чини новим јесте рођење Христово, јесте личност Исуса Христа“.

Рођењем Христа Богомладенца отворена су врата вечности свима људима у времену по­сле Његовог рођења, отворена су врата и нама у данашње време, као и онима који долазе по­сле нас до краја света и Последњег суда Божјег. Његовим оваплоћењем удостојени смо Царства Божијег причешћујући се овде на земљи Њего­вим Телом и Крвљу, у заједници са свима Све­тима Његовим, сабраним на Светој Литургији у светим храмовима Цркве Христове. Рођењем Сина Божијег даровани смо љубављу Његовом и непролазном славом Његовом овде на земљи.

Којим уздарјем можемо ми недостојни даривати Творца свега видљивог и невидљивог? Тајанствени мудраци са Истока принели су Но­ворођеном злато и смирну. Ми данас у двадесет и првом веку, Теби, Христе Спаситељу наш, мо­жемо принети само „Твоје од Твојих“. Оно што смо од Тебе примили – то да узвратимо.

Приносимо Ти, Господе, и наша чиста ср­ца, свесни да само они који су чиста срца могу Бога видети. Приносимо Ти, Милостиви, неиз­мерну љубав нашу, несамо Теби, него и свима људима ма које нације били, коју веру испове­дали, макар и непријатељи наши били. Господе, Твоја састрадална љубав према роду људском учи нас да љубимо једни друге као што Ти, Го­споде, љубиш нас пострадавши за нас на крсту, васкрснувши да би нас васкрсао и избавио од греха и смрти. Вазнео сисе, Господе, на небеса да би и ми били вазнети у Царство Твоје Небе­ско, Царство вечности, Царство Светих Твојих.

Празник Божића, браћо и сестре, учи нас да тежимо истини и спознаји праве истине. Обраћамо се новорођеном Исусу, који је „Пут, Истина и Живот“ (Јован 14,6). Ја сам Хлеб живо­та, ко верује у мене неће погинути, већ ће има­ти живот вечни“, говори Спаситељ. Молимо Га да нас просветли својом божанском светлошћу да спознамо Истину, да ходимо путем Истине; да истинито и праведно оцењујемо наша дела и дела других, као и наше међусобне односе. Истинита радост обузима нас када уз Божју помоћ правилно и правично доносимо одлуке у нашем мукотрпном животу, животу пуном лажи, злобе, зависти, мржње... „Кроз истинску радост сусрећемо се са Богомладенцем Хри­стом. Та радост, Богомладенче Христе, знак је радовања наших душа Тобом, јер Ти си тајна сваке истине и истина сваке тајне под звезда­ним небом“, речи су епископа Симеона Гор­њокарловачког. „Богомладенче, молимо Те да нас осветлиш истином Твојом, оном Истином коју си измолио од Оца за Твоје ученике – Све­те Апостоле, Твоје Свете, јер само Твоја истина спасава и води у Царство вечности, Царство не­беско, у наручје Твоје, Господе!“

Божић је дан Рођења Сина Божјег, дан ка­да се сједињује небо са земљом, када се човек мири са Богом и Бог са човеком, када Бог пози­ва све људе на узајамно праштање и међусобну љубав и мир. „Нека би наложени бадњак у сва­ком православном дому, тај символ Христа, Др­вета Живота вечнога, био знак мира међу нама и братске љубави, а не дрво раздора и свађе и братске нетрпељивости. Прослава Божића зна­чи помирење у породици између супружника, између родитеља и деце; тражење опроштаја од оних које смо увредили, уцвелили, ожалости­ли... Ако је на Божић Бог загрлио човека, загр­лимо и ми Бога, али и Његово створење – човека, да бисмо заједнички доживели божићну радост. (Митрополит Амфилохије)

Нека наша љубав и праштања Богомла­денцом према свима и према онима који нас исконски мрзе и непрестано прогоне са праде­довских огњишта, буде наш дар, принос и мо­литва Господу, да нас Он сачува наовим про­сторима, да останемо и опстанемо. А оне који другачије мисле и желе, уразуми да спознају да „зло добра донијет не може“.

Ових година, сви Словени без обзира ко­јој Цркви припадају, молитвено обележавају дванаест векова мисије Свете браће Ћирила и Методија. Не можемо а да се не сетимо њихове успешне проповеди науке Христове на језику и писму старих Словена; њихове азбуке коју нам оставише они и њихови свети ученици и следбеници: Климент и Наум Охридски, Сава, Горазд и Ангелар, Свети Сава Српски, кнез Владимир, просветитељ руски и многи други чија су пи­сана дела – свете књиге: Јеванђеља, Апостоли, Молитвослови, Житија Светих, писана ћирили­цом и глагољицом. Ова дела красе свете храмо­ве, библиотеке, ризнице и музеје. Њима се диви васцели културни свет, коме и „Лијепа наша“ припада.

Многа дела писана ћирилицом, изузет­не историјске, уметничке и духовне вредности, настала су, написана и сачувана на просторима Хрватске, као што су Вараждински апостол, Ле­топис манастира Марче. Мирослављево јеван­ђеље које је под заштитом УНЕСКА написано је ћирилицом у Рашкој области (Бијело Поље) као и други ћирилички споменици. Храмови посве­ћени Св. браћи Ћирилу и Методију блистају по словенским земљама, а многобројне књиге, ча­сописи и новине објављују се и штампају ћири­лицом. Ово писмо називају светим, јер су га са­ставили свети Божији људи.

Зар данас у двадесет и првом веку, када Хрватска припада заједници европских држава, а у Европу је примљена уносећи у њу сво наше духовно богатство и културно наслеђе, уносећи у ризнице европских народа Ћирила и Методи­ја, Николу Теслу, Милутина Миланковића, Пе­тра Прерадовића и многе друге знаменитости и личности, па и ћирилицу и дела њом писана; зар треба данас, у овом времену, да ћирилица буде предмет мржње, сатанске мржње према браћи по вери у Христа, браћи по крви и језику којима је Хрватска заједничка домовина. Такви људи који су опседнути мржњом и прогоне ћи­рилицу из својих окружења, нису синови Божји, нису деца Христова, нису браћа Исусова.

Шта нам данас, у овом времену, поручује вечни Богомладенац Христос?

Позива нас на заједништво, мир, слогу, међусобно уважавање и поштовање. На слобо­ду исповедања вере, на слободу избора језика и писма, мисли и говора, слободу изражавања. На љубав неизмерну, нелицемерну, на искрену љу­бав према свима, па и онима који нас не воле.

„Предвечни Бог, који је својим рођењем у јаслама осиромашио да би нас собом и својим људска поколења, да се не одвајамо једни од других и да једни од других не отимамо, него да једни другима бремена носимо, да љубимо једни друге, да помажемо слабе и сиромашне, да братски делимо добра којима нас је Бог об­дарио и да тако испуњавамо Закон Христов и остварујемо на христолики начин своје људско понашање“ (МитрополитАмфило

хије).

Молимо се нашем заједничком Госпо­ду Христу, нашем заједничком Спаситељу, ро­ђеном од Пресвете Дјеве Марије, да пламен и топлота Божићног огња загреју и душе и срца свију нас на овим нашим балканским просто­рима, где се наука Христова проповедала и у живот спроводила; да неугасиви огањ љубави Божје обасја све нас, без обзира на разлике у уверењима, идеологијама... Да нас испуни за­једништвом, љубављу, радошћу, миром; да нам подари напредак у свему благоугодном и душе­корисном, у свему неопходном занаше спасе­ње и спасење свих људи добре воље.

Ово свима вама желим од Богомладенца Христа, децо духовна, пријатељи и суседи на­ши, честитајући Вам срећан Божић и благосло­вено лето милости Господње 2014.

Мир Божји – Христос се роди!

Ваистину се роди!

Дано у Епископском двору

у Даљу, о Божићу 2014.

Ваш молитвеник

пред Новорођеним Младенцем Христом

смерни † Епископ Лукијан

Извор: Епархија осјечкопољска и барањска

http://www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr/EpiskopLukijanBozic2014.pdf

Долази на земљу онај који сједи на херувима! Рађа се у гријешном свијету Онај који се заче безгрјешно! Са небеских висина долази Цар Васељене да спасе човека који је дубоко укаљао се гријехом и маловјерјем. Радујмо се јер нам долази Син Божији!

Месија нам не долази да би нас праведно казнио за наша прегрешења, већ долази да насспасе и из безнађа изведе. Он се, иако као Бог највеличанственији и најмоћнији рађа на најскромнији начин да нам примјером Својим покаже да је смиреност највећа врлина „коју Бог неће одбацити“ (пс. 50). Тиме уједно опомиње човјека, који нескромно и безразложно прославља своје рођење. Ми зато славимо само три рођења: Христа, Богородицу и Светог Јована. Та рођења су родила нову епоху – нову твар. Тим рођењима све се мијења, мјења се сва историја људског рода. Божић је ваистину Божији дан, у који је Господ учинио велико дјело за род људски. На Божић Бог се рађа у овоме свијету. То постаде новина зато ми то рођење славимо.

Стога помиримо се браћо и сестре; првенствено са Богом ако смо се огријешили о Њега, помиримо се са Црквом Божијом ако смо је клеветали, помиримо се једни са другима ако смо завађени. Јер истински мир само може да постоји ако смо у миру са Богом, Црквом, и једни са другима. Само они који нађу мир са Богом и људима могу да имају мир у души и кућама својим и такви се могу назвати истинским миротворцима. Таквима је мир и у срци и на језику – а онима који у срцу крију мржњу и злобу не могу да имају и заговарају мир ни на језику. „Какво срце онакве и ријечи, какво срце онаква и дјела“.

Христос каже: „мир вам остављам мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свијет даје да се не плаши срце ваше и да се не боји“. (Јован 14:27). Припремимо срца своја да се улије у њих искрени мир Христов. Усагласимо живот свој кроз дјела која показују нашу спремност да дочекамо Богомладенца на начин који ће битидостојан славе Његове и досљедан вјери наших славних предака.

Божић је по преимућству дан радости, дан у који се родила Вјечност на измученој нашој планети, дан у који се родио Богочовјек, дан у који је циљ живота пренешен из твари у Творца, из човјека у Бога. (Мисли А. Ј. стр. 272)

Стога браћо и сестре, достојно и праведно дочекајмо Богомладенца Христа ове јубиларне године када се сјећамо слободе вјере коју нам је објавио Свети Цар Константин прије 1700 година. Мир Христов и радост нека завлада у срцима нашим да возљубимо друг друга да јединомислијем исповједамо Отца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосушну и нераздјељну.

Свештенству, црквено-школским општинама, свим мојим епархиотима и свима онима који су у миру са Богом, Црквом и људима Мир од новорођеног Младенца Христа.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Ваш владика канадски Георгије

Извор: Епархија Канадска

Њега тамошња власт држи неправедно утамниченог, а његовим верницима ускраћује слободу вере и савести из разлога што су се определили за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Етнофилетистички раскол је највећа трагедија наше Цркве у БЈР Македонији. Расколници, нажалост, јединству Цркве претпоставише политику и етнофилетизам. Апелујемо на власти БЈР Македоније да одмах и неизоставно ослободе нашег оца, брата и саслужитеља Архиепископа охридског и Митрополита скопског Господина Јована, да Цркви Божјој, Охридској Архиепископији, обезбеде пуно право и слободу која јој по закону припада. Апелујемо и на међународну заједницу, која посматра како се крше основна људска и верска права и слободе у БЈР Македонији, да предузме мере и спречи даљу дискриминацију једне Цркве и једног народа."

Вести о Архиепископији Охридској можете пратити на линку

Јављам вам радост велику која ће бити свему народу.

Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ

(Лк 2,10-11)

Овим речима, браћо и сестре и драга децо духовна, анђео Господњи се јавља пастирима у Витлејему и саопштава им радост велику – да се роди Христос, Господ и Спаситељ. Иако обузети страхом великим због појављивања анђела Божјег међу њима, они бише озарени славом Господњом. Ову исту радост велику поводом сверадоснога празника Рођења Господа Исуса Христа нама, сабранима у светим храмовима, у нашим домовима, у болницама и другим заводима, на путевима и радним местима, анђео такође данас објављује. Знајући то, уместо страха и изненађености, радујмо се и веселимо се, заједно са свим небеским силама, и препустимо се слави Господњој! Нека нас она све испуни и потпуно обузме, као некада пастире у Витлејему Јудејском!

Својим слављењем Богомладенца Христа придружимо се хоровима анђелâ, арханђелâ и свих светих небеских сила које – тада у Витлејему, данас у нашим храмовима и непрестано на небесима – славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења! Рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи је и највеличанственији богочовечански догађај. Зато је Божић празник вечне и надвременске радости.

Како је могуће да се Сâм Бог, односно Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, оваплоти, роди, постане човек? Ово питање нас уводи у тајну над којом сви мудраци овога света остадоше неми и затечени. Ко је до тада, до тог чудесног јављања анђела у Витлејему Јудејском, чуо да се Бог оваплотиo, да се родио као човек? Нико! Само је пророк у Старом Завету пророковао: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и наденуће му име Исус“ (Ис 7,14). Пророк само пророкује, али не даје одговор на питање зашто се Бог оваплотио, родио, очовечио. У речима анђела добили смо одговор. Он гласи: Христос Господ се родио ради нас људи и ради нашег спасења. Као што Бог из љубави, само из љубави, створи све и сва, и човека као круну свега створеног, тако исто, из исте љубави, Он се родио од Дјеве да би сву Своју творевину, а пре свега човека, обновио и препородио љубављу. Наднесен над тајну Рођења Богомладенца Христа, Свети апостол Павле говори о божанском смирењу, „самоиспражњењу“, кенози. Бог је, пише он, „понизио себе узевши обличје слуге, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Рим 2,7-8). То је распон безграничне и недокучиве тајне љубави Божје, љубави која састрадава са палим Адамом и Евом до те мере да се најпре спушта у пећину витлејемску, а потом и до ада преисподњег. То је иста љубав Божја која је састрадавала са палим човечанством и док је оно пребивало у тами и сенци смрти. Знајући то, Свети Јован Богослов Духом Светим благовести: „Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да нико који верује у њега не пропадне, него да свако има живот вечни“ (Јн 3,16).

Данас, када славимо Рођење Богочовека Господа Исуса Христа, пре свега опростимо једни другима и кажимо брат брату: Мир Божији, Христос се роди! Покажимо да можемо бити и да јесмо народ љубави Божје, народ који у свим искушењима овога века може бити веран и частан. Осим што нам доноси радост велику, Христос нам доноси и даје мир Божји, а то је Он Сâм. Зато божићно празновање и почињемо поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Тиме изражавамо своју пламену жељу и насушну потребу да се мир Божји усели у сваког од нас, али и међу нас, децу Божју, наслеђе Његово у овоме свету, прво као Живот нашег живота, Светлост света, Истина и Пут, а потом и све остало!

У ове радосне дане празника Рођења Господа Исуса Христа, обратимо посебну пажњу на заповест коју је Бог још у рају дао првом човеку и првој жени, рекавши им: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…“ (1. Мој 1,27-28). У овој узвишеној и светој заповести Божјој сажет је узвишени смисао и тајна човека као боголиког бића – да буде родитељ и управитељ над свим што је Бог створио и дао му на управљање.

Како је то могуће? – упитаће неко. Могуће је из разлога што је човек жива слика Божја, саздан по лику Божјем, а Бог је Творац и Творитељ, Отац и Родитељ. Заповест рађајте се и множите се прва је света заповест дата роду људском. Јер, без рађања и множења нема љубави нити према Богу нити према ближњима. Бити родитељ највећи је дар човеку. Дух времена у којем живимо и „култура“ која нам се насилно намеће управо су уперени против достојанства човека као родитеља. Као зрео и достојанствен народ, народ светих предака и светле историје, снагом вере и љубави према Богу и роду, одупримо се насиљу које се врши над нашим народом! Најбољи одговор на све непримерене понуде и захтеве кваритељâ Закона Божјег и природног јесте вршење воље Божје.

Рођењем Богомладенца Христа од Пресвете Дјеве Богородице благосиља се и на најсавршенији начин се освећује материнство. Ништа не претпостављајмо овом узвишеном и светом дару! Не тражимо изговоре и оправдања за наш егоистички комодитет и немарност према своме спасењу и спасењу света! Поштујмо слободу и право свакога, али исто тако знајмо да свака злоупотреба слободе као последицу оставља грех, односно смрт. А ми нисмо створени за грех и смрт већ за врлину и вечни живот.

У ове радосне празничне дане молитвено се сећамо страдања нашег распетог и заветног Косова и Метохије, колевке наше народне душе и наших најплеменитијих осећања. Молимо се Богомладенцу Христу да буде воља Божја са нашим Косовом и Метохијом. Бранили су Косово и Метохију од Турака Османлија 1389. године браћа Југовићи и стари Југ Богдан, а ослободили су га нови Југовићи, јунаци које су родиле честите мајке Српкиње, које су себе жртвовале и посветиле рађању синова и кћери за свето српско Косово и Метохију, за крст часни и слободу златну. Наше Косово и Метохија су страшно место постојања јер на њему страдања не престају, а неправда се из дана у дан увећава. Немир и насиље владају Косовом и Метохијом. Деценијама и вековима отимају ту покрајину, историјску Стару Србију из наших недара, из нашег бића.

Али, браћо и сестре, не успевају га истргнути, јер Косово и Метохија је више од територије. То је наш завет! Призивамо мир Божји на Косово и Метохију, мир, пре свега, међу нашом браћом Србима, као и мир међу свим људима добре воље! Нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији поручујемо: знајте да нисте сами и нисте заборављени; са вама је сав српски род, али и сав правдољубиви свет који са вама састрадава, пати и моли се. Радујте се и будите у миру, слози и љубави међусобној и са свима људима! Изнад свега будите у миру, слози и љубави са нашим светитељима и мученицима који својим подвигом прославише Господа, а Господ прослави њих Својом славом и благодаћу!

Срећан и благословен Божић желимо и свој нашој браћи и сестрама у Далмацији, Хрватској, Славонији, Лици, на Кордуну и у Банији који поново доживљавају, као и пре двадесет година, прогоне и страдања због свог имена, писма и језика. Читав слободољубиви и правдољубиви свет стоји нем и запањен пред чињеницом да се брутално прогони једно писмо, у овом случају ћирилица, писмо свете браће Ћирила и Методија. Посебно смо забринути пред чињеницом да се питање ћирилице користи као параван за наставак прогона српског народа у Хрватској, за застрашивање Срба и одвраћање истих од повратка на њихова огњишта. Молимо се Богомладенцу Христу да својом божанском љубављу испуни срца и душе оних који гаје нетрпељивост, па и мржњу према свему што је српско и православно. Човек и народ без љубави – шта је? Нека место мржње љубав завлада!

Са посебном очинском и пастирском љубављу данас се молитвено сећамо наше браће и сестара прогнаних са Косова и Метохије, из Далмације и читаве Крајине, из Босне и Херцеговине, који, ево, годинама Божић дочекују обесправљени, без права на повратак и на своју имовину. Богомладенац Христос био је и Сâм прогнаник у Египту, али када дође време и помреше они који тражише живот Његов, Он се врати у Своју отаџбину, у Свој Назарет, у земљу отаца и праотаца Својих. Молимо се Богомладенцу Христу да и наше прогнанике милошћу и добротом Својом врати у земљу њихових отаца и праотаца и тако обрише сузе са лица њихових и утеши их.

Исто тако, данас се молитвено сећамо наше браће по страдању и мучеништву у Сирији, Египту, Ираку и другим земљама широм Блиског Истока, над којима се пред очима целог света врши духовни и биолошки геноцид. То су наша браћа од којих смо, и преко којих смо, примили духовну културу и цивилизацију. Овог Божића хиљаде прогнаних људи тугују и плачу због изгубљене деце, родитеља, сродника и пријатеља. Хиљаде њих је без кровова над главом, смрзнутих у неусловним склоништима и шаторима. На десетине и стотине њихових храмова и манастира стоје опустошени, попаљени и порушени. Митрополити и монахиње, киднаповани и у сужањству, стрепе у неизвесности када ће бити ликвидирани. А све им то чине због имена Исусовог, Које они воле и исповедају. Трагична слика наше браће са Блиског Истока најбоље сведочи како је страшно и ужасно када мржња замени љубав и веру. Није страшан пад већ је страшно остајање у паду, у прелести, у заблуди, што се крунише таквом мржњом према Истинитом Богу и Његовим слугама.

Честит и благословен Божић желимо нашем утамниченом брату и саслужитељу Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Господину Јовану и свој прогоњеној и страдалној Цркви Православној у БЈР Македонији. Њега тамошња власт држи неправедно утамниченог, а његовим верницима ускраћује слободу вере и савести из разлога што су се определили за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Етнофилетистички раскол је највећа трагедија наше Цркве у БЈР Македонији. Расколници, нажалост, јединству Цркве претпоставише политику и етнофилетизам. Апелујемо на власти БЈР Македоније да одмах и неизоставно ослободе нашег оца, брата и саслужитеља Архиепископа охридског и Митрополита скопског Господина Јована, да Цркви Божјој, Охридској Архиепископији, обезбеде пуно право и слободу која јој по закону припада. Апелујемо и на међународну заједницу, која посматра како се крше основна људска и верска права и слободе у БЈР Македонији, да предузме мере и спречи даљу дискриминацију једне Цркве и једног народа.

Исто тако, жалимо и протестујемо због непрекидних насртаја режима који влада у Црној Гори на идентитет, статус и слободу Српске Православне Цркве, и због покушајâ уплитања у њен унутрашњи живот и канонско устројство. Јавно питамо тамошње идеологе, самозване аутокефалисте, иначе махом атеисте, зашто у духу сопствене верзије демократског и секуларног друштва немају куражи да јавно затраже и такву реорганизацију Римокатоличке Цркве да и њој седиште буде у Црној Гори, а не у Ватикану, као што то траже за Православну Цркву.

Свима вама, браћо и сестре, драга децо духовна, вама у Отаџбини и вама расејаним по читавом свету, желимо срећан и благословен Божић. Премда нас у неким случајевима раздвајају хиљаде миља, данас нас Христос Бог све сабира око Себе да Га славимо и да се као браћа и сестре, као Народ Божји, око Њега окупимо и духовно угрејемо. Данас смо ближи једни другима јер смо близу Христа Господа, јер смо сви као велика светосавска породица на духовној гозби код Богомладенца Христа, Који нам и сада као некада поручује: Будите једно као што смо Отац Мој и Ја једно!

Јединство нашег рода, јединство наше Светосавске Цркве, нема нико право да угрози и доведе у питање. Сви они који из властитих побуда и интереса, због своје гордости и сујете цепају плашт наше свете Цркве треба да знају да ће их кад-тад стићи правда Божја. Позивамо све на духовну будност и мудрост. То нам је данас најпотребније јер свуда око нас и међу нама круже они који желе да нас виде поцепане и разједињене. Црква наша Светосавска јесте и остаје трајни гарант и темељ нашег духовног, црквеног и националног јединства. Само у Цркви и кроз Цркву ми смо са Христом Господом и у Христу Господу. Онај ко је себе издвојио из Цркве одвојио је себе и од Христа Господа. Зато ми сви останимо верни Господу, нас ради Рођеноме, у јединству свете Цркве Његове!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2013. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ умировљени славонски САВА

Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни епископ липљански ЈОВАН

Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни епископ стобијски ДАВИД

Извор: СПЦ

Предање каже да је манастир Ковиљ настао на месту где је, у XIII веку, потписан мир између угарског царства и српске краљевине. Наиме, краљ Андрија II је покренуо војску на Србе јер је њихов владар, уместо велики жупан, постао краљ - Стефан Првовенчани, али је Свети Сава, Стефанов брат, благим речима стишао љубомору Угара. Ту је дигнута црква, а нешто доцније никао и манастир.

Тако кажу приче, а ваља им веровати, иако немају материјалних доказа. Јер, мир који обавија Ковиљ је готово симболичан. Спуштен у равницу Бачке тик до Дунава, лети окружен житом, а зими маглама. Заштићен густо посејаним гнездима рода и жалосним врбама. У цркви, не оној првој, већ сада већ трећој, из XVIII века, мир је још већи. Апсолутна тишина. Тихо је и у манастирском кругу, а околне зграде као да нико не настањује.

Одједном се чује клепало, знак за почетак молитве, али та тишина скрива одакле звук допире. Уместо око цркве, монах ритмично куцка дрветом о дрво пролазећи кроз дугачки ходник конака. Врата се за њим, једна по једна, отварају, из келија спремно излазе монаси. Бешумно хитају ка зимској, малој цркви на горњем спрату. Подједнако тихој, али ушушканијој. Прилике с дугим брадама, све у црном се клањају до земље испред икона Христа и Богородице, а онда начине благи наклон према олтару. А затим и према сабраћи и окупљеном народу.

Народа нема много, јер је у питању обична, а не празнична служба, свега десетак радника ангажованих на пословима око манастира. Свечаним ово обично вече чини тамјан са мирисом руже, притајена светлост кандила и певничких лампи, над којима су нагнути калуђери. Читају дуге оде Богу на црквенословенском, меко изговарајући замршене речи. Не поју, по чему су надалеко познати. Византијске музичке бравуре су резервисане за следећу службу, вечерње и за литургије. У њима су Ковиљци тако вешти јер су знање усвојили најтачнијим - усменим предањем, и тек их после преводили у ноте, како објашњава први појац и хоровођа Јеротеј, монах за нас задужен.

Међутим, ова служба деветог часа не само да није певачка, већ је и кратка за ковиљске назоре. Овде монаси устају у цик зоре, око четири, да славе Господа у разним молитвеним „жанровима“, прописаним хиландарским типиком. Најстрожим правилником монашког живота, кога се братија држи од кад је Ковиљ обновљен, постећи и молећи се по својим моћима. А вала и радећи. Јер, поред послушања у оквиру врло сложене економије, монаси брину и о градилишту, на шта највише личи њихов дом, кад се мало боље загледа. Гомиле цигала и песка, склопљених и растављених скела само чекају на које пројекте ће да их определи владика Порфирије, игуман. Пословично предузимљив и полетан.

Владика је другачији него што се доживљава на ТВ-у, кад опомиње неподобне станице у мрежи РРА, или кад прича о проблемима зависности, чиме се бави манастир. Обичнији је и тиши, и некако нежнији. „Каква част“, изустим кад и он уђе у пријемни салон, а он, збуњен, одмахује „можете мислити!“ . И скреће тему на друго. У салону, тачније гостопримници, задржава се кратко, зову га обавезе, а колико су далекосежне, открићемо ускоро.

„Кад нам је држава вратила земљу одузету национализацијом, владика се досетио да на 10 хектара засадимо аронију, а сад цео свет само о тој биљци прича“, отац Јеротеј хвали свог игумана, али хвали и чудесни жбун. Коме треба три године да почне да даје драгоцени плод. Али, ковиљска аронија је, тврди, гушћа од најпознатије пољске, и мање опора, а колико је делотворна показује случај жичких монахиња. „Сестре имају погон за производњу сока, па њима носимо да цеде бобице. Од кад пију матични сок ароније, ниједна се није разболела“, аргумент је без поговора нашег насмејаног водича кроз монашки радни дан.

Креће од ракије, од чега би другог, јер ковиљска дуња, виљамовка и кајсија, познатије су чак и од појања, а камоли ароније. Претварању воћа у пиће које се мери са најбољим вискијем (а још нема ни хемије), прилагођено је неколико огромних хангара.

Споља, неки од њих личе на класичне аустроугарске помоћне објекте, грандиозне, иако тек прате главно здање. Неки су пак неовизантијске мегаграђевине у настајању. Изнутра, то су озбиљне фабрике ракије. Са цистернама од прохрома високим до плафона, казанима са бакарним поклопцима и лулом која се увија на праксом потврђен најбољи начин. Са огромним посудама за комину које се до казана возе пнеуматичним колицима, све по замисли тренутно одсутног оца Калиника.

Спремне су и безбројне стилизоване боце, пригодне и за скупе ресторане и фри-шопове, где на крају пуне иду. Исте, али с другом етикетом, биће напуњене коњаком. „Будући да је коњак географски заштићен термин, ми смо свој назвали муран“, каже отац Јеротеј. Шта је промоција без дегустације, па фотограф зналачким „мммм“ потврђује квалитет.

У понуди огромних рафова је и ликер од зеленог ораха, у подједнако привлачним паковањима. А цена – права ситница! „Руководили смо се тиме да произвођачи који користе хемију прецењују своја пића, па зашто бисмо ми тражили мање за чисту природу“, и даље се смеши Јеротеј. Мобилним зове брата Мелхиседеха да нам покаже млекару. „Јел’ ви сами бирате имена“, реакција је фотографа на закукуљеност новопоменутог. „Не, даје их владика, па кад неко није добар, обележи га за сва времена“, шали се монах.

Тек његово царство мирише на тек узаврело млеко. Време је поста, па се прави гауда, таман да сазри до Божића. Раније је асортиман био већи, правила се и врста горгонзоле, али се сад све свело на потребе братства и шест заједница зависника. Брига о њима је почела спонтано, јер је у Ковиљ почело да долази много младих људи, па и наркомана. Њима су повремени боравци у манастиру пријали, али би се поново враћали пороку. „Владика је знао да се проблем мора решавати организовано, па је, уз подршку државе, основао Земљу живих, где корисници, уз надзор стручњака, проводе више година“, каже Јеротеј. Ресоцијализација је још тежа, а најбоље је онима који остану при манастиру.

Рецимо, као помоћни радници у погону за производњу свећа. И ту су Ковиљци високомеханизовани. Машина се на дугме спушта у врели восак, и издиже, а свећа се обликује сливањем око фитиља. Један потез оштрог ножа и спремна је тура која се похрањује у кутије. Свеће се троше у Ковиљу, у целој епархији, али и извозе за Аустрију и Швајцарску, прибављајући манастиру пристојну зараду. Он даље иде у изградњу, а толико је тога започетог.

Сви ти модерни упливи у древну традицију православља, до које се овде несумњиво држи, помало збуњују лаика. „Није то ништа чудно“, Јеротеј нуди објашњење: сви чувени манастири, попут Студенице и Жиче, баш су тако подигнути. По највишим мерилима, будући да су их градили богоугодни краљеви. Њихов није имао ту историјску срећу, што не значи да треба смањити критеријуме.

Вече је упило сву топлоту зимског сунца, па је мир Ковиља сада залеђен. Братија завршава молитву и тихо одлази у трпезарију. Вечера - комади свежег смуђа и мешана туршија - куса се полако уз читање из светих књига, па је и она део ритуала. Након службе повечерја монаси иду на починак, јер се сутра опет рани у цркву, па на послушања. Монотонију која је део мира ремете празници, али и монаси су људи, па им се радују.

„Кад се свечана трпезарија испуни гостима, кад се салом проломи ’Оче наш...’ из више стотина грла, свима нам је срце пуно“, наш „водич“ осмехом дочарава то свечано расположење. Дуги брк му се смеши и на помисао о првој божићној кафи са млеком. И гушт му не квари сећање на један Васкрс, кад му је Млекосирак послужио козје.

Мир нам свима треба, и што време више одмиче, треба нам све више. А све је мање места где га има. Мир који се задобије у Ковиљу, траје дуго. Неки то зову и благодат.

Еклектицизам

То што је Ковиљ велико градилиште већ две деценије резултат је сложених околности. Некада врло богат, са хиљадама хектара ораница, ливада и шума, све чврсто је ту изгорело у буни средином XIX века. Због бурне судбине никад није имао музеј, па је највећа драгоценост гроб Јована Рајића, епископа, игумана и првог модерног историографа. Мање вредности се чувају у депоу Матице српске.

Манастир је готово без прекида живео, углавном као мушки, али је праву ревитализацију дочекао доласком игумана Порфирија који је братство повећао на 25 монаха. „Владика се креће међу младима, они га доживљавају као свог“, објашњава Јеротеј нагли прилив младог света у манастир, и последичну потребу за повећањем капацитета. Отуд обнова и доградња конака и пратећих објеката.

Владика је и светски човек, и цени лепоту разних меридијана и раздобља, па нови Ковиљ одликује еклектицизам стилова. Од сведеног византизма, преко китњастијег Марије Терезије, присутног и у ентеријеру, изувијаних торњева неовизантизма, до модерних представа Христа на сликама у гостопримници. То шаренило, ипак, делује складно, а спремне скеле буде знатижељу шта ће се ускоро градити.

Да је владики омиљена византијска школа показују нове фреске на малој зимској цркви и тек започете, на оној из XVIII века. Оне су дело новог мајстора старог стила, Руса Владислава Јушкова. Чувеном византијском плавом и строгим правилима живописа, што је одлика старог кова, конкуришу свакодневна лица светаца.

Модерно

Офталмолошки прегледи нису уобичајени у манастиру, али јесу у Ковиљу. Отац Ермолај два пута недељно општим прегледом третира по 10 пацијената. На сваког по пола сата. Иконописачке радионице су, с друге стране, редовна манастирска делатност, али је и она овде, некако другачија. Или само модернија (иако монаси на овај појам гледају с гнушањем).

Атеље оца Дамаскина је прикладно у поткровљу. Млечна вештачка светлост уводи у просторију испресецану столовима за наношење подлоге, штафелајима, полицама за уметничке књиге, импровизоване од гајбица. Ниједна икона није у раду, све су управо испоручене, након пуне године чекања. „Владика не фаворизује ниједан стил, али му је најдражи зенит византизма који захвата период од XII до XVI века. А ту има свега“, сведено објашњава Дамаскин море сасвим различито представљених светаца које показује на компјутеру. Последња, Светог Николе, отишла је у Русију, сликана по чувеном праузору, који нам монах такође показује. Из неког разлога, његов савремени далеко нам је ближи.

Драгана Цуцић

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=83913