Свештеници носе крштена имена словенског порекла, а на литургијама је обично 200 душа, каже ђакон Ненад Идризовић, који је саслуживао у токијском храму

Пошто је љубазно прихватио молбу да их посети у Токију и служи у њиховој цркви, јапански свештеници нису заборавили да ђакона Ненаду Идризовићу питају колико је висок. Желели су да му обезбеде одговарајућу одежду за богослужење. И то су и учинили.

Средином новембра, ђакон др Ненад Идризовић, свештеник Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије, био је на службеном путовању у Токију. Желео је да том приликом посети и Јапанску православну цркву и служи са њима у престоничкој Цркви Васкрсења Христовог. У овом храму, ђакон Ненад саслуживао је на литургији коју је предводио поглавар јапанске цркве митрополит Данило (Нуширо). Богослужење је највећим делом на јапанском, али овог пута у токијском храму чуо се и српски језик.

Храм Васкрсења Христовог налази се на лепом узвишењу у Токију, мешавина је руске и византијске архитектуре, плени лепотом и величином која надмашује београдску Сабору цркву, описује за „Политику” ђакон Ненад Идризовић.

– Литургија је почињала у десет часова и трајала око три и по сата. Свака служба, у овом случају је била архијерејска литургија, иста је где год да се одвија, без обзира на језик, поредак службе је исти и човек увек може да се снађе. Али што се тиче самог појања, то је било невероватно. Хор је био савршен, појали су на јапанском осмогласне мелодије, углавном руске. Замолили су ме да служим на српском, јер су рекли да се не сећају да је неко из наше земље служио у токијској цркви. Додуше, служио је ту 1991. отац Љуба Петровић, али ово су млађи свештеници, митрополит је ту од 2000. године, па се тога не сећају. Када сам произносио јектеније на српском, хор је одмах препознао о чему се ради и одговарали су на црквенословенском „Господи помилуј” – прича отац Ненад Идризовић.

На литургији је било око 200 верника, већином Јапанаца, што је, како су му објаснили токијски свештеници, уобичајен број присутних на богослужењима. Било је ту и неколико људи из наше земље, на раду у иностранству, а после службе свештенику Ненаду прилазили су Јапанци да му захвале што их је посетио.

– Неки од њих су преко Унеска посетили манастир Високе Дечане и мени врло драгу светињу, будући да сам пореклом из села у његовој близини – каже Ненад Идризовић.

Јапанска православна црква, иначе, има статус аутономне и налази се под окриљем Руске православне цркве, будући да су се крајем 19. века Јапанци са православљем и упознали захваљујући једном Русу: светом Николају Касаткину. Он је у ову земљу дошао 1861. а први ученици били су му самураји. Остала је забележена прича о самурају и шинтоистичком свештенику Такуми Савабеу, који је намерио да убије Николаја Касаткина као непријатеља јапанског народа, али га је прво саслушао, а потом и прихватио његово православно учење и постао први јапански православни свештеник.

– Самураји у том периоду више нису могли да постоје као посебна јединица, већ су се водили као паравојне формације и морали су да се уклопе у систем као део војске, полиције, као учитељи у школама... Неки нису могли да се прилагоде томе и зато су у хришћанству видели врсту борбе против власти. Европски народи када су примали хришћанство, поред васкрсења које је суштина наше вере, видели су у њему искупљење, исцељење, покајање, благост, милост Божју. То је оно што је привукло европске народе, а код Јапанаца је потпуно другачије. Они су примили хришћанство зато што су у Христу видели његов чврст карактер који они желе да имају, његову јаку вољу и карактер његових ученика који су били спремни да страдају – објашњава отац Ненад.

Уз то, у доба Николаја Касаткина хришћанство је још било забрањено законом, па је проповедање заиста могло да се плати и главом. Времена су се, међутим, мењала, па је тако пред почетак Другог светског рата Јапанска православна црква призната од стране државе, али је тада донет и пропис који је и данас на снази: да свештеници могу да буду искључиво Јапанци.

– Они поред својих јапанских имена и презимена, имају и крштена имена која су увек словенског порекла. Парохијски ђакон се зове Илија, митрополит је Данило, свештеници Серафим, Гаврило, Павле и тако се и представљају. Има још једна занимљивост. Познато је свима да се Јапанци поздрављају наклоном и да се руковање сматра готово непристојним. Код јапанских православаца није тако. Они се, попут других православаца, и рукују и грле и љубе приликом поздрављања. Присни су, као да одете у било коју православну заједницу, не осећате никакву разлику. Православни се препознају свуда у свету и без обзира на разлике у језицима, блискост се брзо успостави – каже ђакон Ненад.

У Јапану око 10.000 православаца

Број православаца у Јапану опада и данас их има око 10.000. У Токију имају седам парохијских цркава, а ту је, поред Цркве Васкрсења Христовог, и седиште аутономне Јапанске православне цркве, чијег поглавара митрополита Данила свештеник Ненад Идризовић описује као увек насмејаног човека. Он је, попут највећег броја Јапанаца који служе у цркви, био парохијски свештеник, а када је остао удовац рукоположен је за епископа. Упркос покушајима да обнове монаштво, оно у Јапану једноставно није заживело, па манастира готово да и нема, објашњава наш саговорник.

 

 

Политика Online - Кад јапански црквени хор запева „Господи помилуј”

WWW.POLITIKA.RS

---

Пошто је љубазно прихватио молбу да их посети у Токију и служи у њиховој цркви, јапански свештеници нису заборавили да ђакона Ненаду Идризовићу питају колико је висок. Желели су да му обезбеде одговарајућу одежду за богослужење. И то су и учинили. Средином новембра, ђакон...

 

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру, да се Цариградски патријарх не може називати поглаварем Православне цркве, да не може он један да одлучује о проблемима с којима се суочава Православна црква и да ти проблеми једино могу бити ријешени свеправославним сабором који је врховно тијело Цркве.

„Јуче смо имали састанак са комисијом Цариградске патријаршије на челу са Митрополитом пергамским Јованом у вези ових збивања у Украјини. Нажалост, Патријарх цариградски наставља ту своју причу и неће се тако лако од ње отказати“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Објаснио је да та комисија ставове о украјинском црквеном питању темељи на предавањима о улози Цариградске патријаршије кроз историју.

„Али, оно што је њихов проблем и проблем многих других је то што не схаватају да су се промијенила времена. И ми смо, наш Сабор, написали Цариградском патријарху да је прошла епоха константиновска започета са Светим царем Константином, а онда се завршила 1453. године падом Цариграда под турску окупацју, а и 1918. године мученичком смрћу руске царске породице Романових“, објаснио је Владика.

Подсјетио је да је Цариград одиграо велику улогу у временима кад је цар Константин пренио престоницу из старога Рима у нови Рим.

„И та чињеница да је тамо прешло сједиште царства које је управљало судбином Медитерана, да кажемо и свијета скоро хиљаду година, заиста је дала Цариграду једну велику мисију, посебно што се тиче нас, словенских народа. Словенски народи су преко Цариграда примили вјеру православну, а онда, послије тога, и самосталност својих помјесних цркава. Све је то дјело велике Цариградске патријаршије. Али, ово наше вријеме је другачије и неопходно је да Црква, поштујући све то што је било кроз историју, ипак своју будућност темељи на оним првим вјековима своје историје, када није била везана толико са влашћу“, нагласио је Владика Амфилохије.

Подсјетио је да је Црква била везана са влашћу када је власт постала хришћанска преко цара Константина па све до цара Николаја.

„Била је хришћанска власт, хришћански владари, хришћански народи, хришћанске државе… Данас немамо више ни владара хришћанских, немамо ни власти хришћанске, а и народи који су били хришћански колико су данас хришћански? Тако да та везаност власти и Цркве која је имала великог смисла кроз историју, она данас више, нажалост, не постоји. Црква је тако призвана да живи оним својим изворним животом и да се све у њој догађа, поготово велике одлуке, по духу Светих отаца, односно по духу сабора, по духу оног првог изворног сабора јерусалимског из педесетих година после Христовог рођења гдје се каже да се изволи Духу Светоме и нама. То је оно на шта данас наша Црква упућује и моли браћу из Цариграда, да не може више да један одлучује, без обзира био ли он цариградски или београдски“, истакао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је прецизирао да је свеправославни сабор врховно тијело у Православној цркви.

„Свеправославни сабор је врховно тијело Цркве православне од апостолских времена, и то се данас поново васпоставља. И ови проблеми који се данас налазе пред Православном црквом једино могу бити ријешени сабором, васељенским сабором, свеправославним сабором“, подвукао је Митрополит Амфилохије.

Такође је нагласио да треба да се молимо Богу да се тај саборни дух обнови у Цркви Христовој са свим поштовањем према ономе што је било кроз историју и поштовањем Цариградске патријаршије која је првопрестолна Црква.

„Не може се Цариградски патријарх називати поглаварем Цркве православне – као што су то записали у том томосу украјинској цркви да је он поглавар Православне цркве, цитирајући тиме цара Јустинијана. То је било у временима јединственога Византијскога царства и у временима када су друге краљевине и државе настајале по узору на Византијско царство, па су онда владари, као што је овдје био и наш краљ Никола Перовић, итекако учествовали у животу Цркве и усмјеравали њен живот. Поготово овдје у Црној Гори гдје је православље било државна вјера, а краљ Никола практично наслиједио онај дух који су утемељили Свети Петар Цетињски и Петар Други Ловћенски Тајновидац – тај однос између државе и између Цркве. То може да буде тако кад је владар хришћанин. Данас су државе секуларизоване, народи иду тим секуларизованим путевима, владари су често и безбожници, не може се више тако са влашћу. Са свим поштовањем према властима“, казао је Владика Амфилохије.

Додао је да у Цркви Христовој постоји само једна глава.

„То је Христос. Нема других глава, нити других поглавара. Сви други су апостоли који свједоче ту главу – Христа као главу Цркве и Цркву као једну, свету, саборну и апостолску којој ми припадамо и којој служимо“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Радосав Рајо Војиновић

Митрополит Амфилохије: Цариградски патријарх се не може називати поглаварем Православне цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

MITROPOLIJA.COM

---

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете...

У интервјуу агенцији ТАСС, датом Павелу Бушујеву, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да би покушај Васељенске патријаршије да понови украјински сценарио на Балкану значио објаву рата Српској православној цркви.

„Не вјерујем да би модел украјинског раскола могао да се понови на Балкану или у Црној Гори.  Дедеић је рашчињен од васељенског патријарха. Што се тиче Македоније, послије свих догађаја у Украјини, не очекујем да својим дејствима Цариград објави рат Српској православној цркви, а то би била објава рата Српској православној цркви. Послије Украјине је могуће све очекивати, али надам се да до тога неће доћи“, рекао је Митрополит.

Митрополит Амфилохије је изразио жаљење што на васељенског патријарха утицај, да иде у одређеном правцу, врши група не најдостојнијих младих митрополита, амбициозних људи.

„Разговарао сам са озбиљним људима из Грчке и другима, нећу их сада именовати, који су, такође, незадовољни тим утицајем на васељенског Патријарха. Он је чојвек у годинама и труди се да учврсти своје првенство, али у самој ствари доводи позицију своје Патријаршије под велику опасност. У то нема никакве сумње. На цариградском престолу били су велики јерарси као Свети Јован Златоусти или Свети Григорије Богослов, али било је и јеретика; непогрешивих у Цркви нема“, подвукао је Митрополит Амфилохије.

Митрополит је даље говорио како је историјска улога Цариградске патријаршије везана за Константинопољ као пријестоницу империје. Касније, до 1918, император је био у Русији. Сада се Црква враћа у предконстантиновски период, у коме једину власт у Цркви може да има Васељенски сабор.

„Константинопољски патријарх једини може да сазове Васељенски сабор, али ако настави са оваквим дјеловањем, изгубиће и ту част“, сматра Митрополит.

Митрополит је поновио своје гледиште да се мајком свих цркава не може сматрати ни Рим, ни Константинопољ, већ Јерусалимска црква која је породила све цркве.

Ситуација у Црној Гори

Власт у Црној Гори покушава да усвоји закон о вјерским слободама који предвиђа одузимање црквене имовине од Српске православне цркве. Ријеч је о више од 650 светиња, укључујући такве манастире у православном свијету као што је Острог.

Предсједник Србије Александар Вучић у вези с тим затражио је од Владе Црне Горе да још једном размотри прикладност таквог закона који ће „неминовно погоршати добре односе Београда и Подгорице“.

Као одговор из Подгорице стигао је оштар коментар у коме се Београд подсјећа на црногорску независност, указујући да Влада Црне Горе самостално формира свој законодавни систем и да неће дозволити никоме да утиче на тај процес.

Раније је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић оптужио Српску православну цркву да покушава да држи вјерски монопол у земљи. Казао је да ће тражити аутокефалност над тзв. „црногорском црквом“ по узору на Украјину. Архијереј Српске православне цркве Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, коментаришући Ђукановићеве иступе, примјетио је да предсједник „покушава да буде глава цркве“, што је „први пут у историји да атеиста ствара цркву“.

Превод: Портал МЦП

Извор: https://tass.ru/obschestvo/ 

ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР

Одељење спољашњих црквених веза УПЦ објавило је данас на свом сајту писмо које је митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио митрополиту кијевском Онуфрију.

У писму се објашњавају околности сусрета митрополита Амфилохија са представником "ПЦУ" Евстратијем Зорјом у Цетињском манастиру.

Митрополит наводи да је био обеспокојен "саслуживањем" црногорског расколника Бориса Бојовића са митрополитом француским Емануилом и јерархијом "ПЦУ" 25. маја о.г. у Кијеву. Због тога се обратио васељенском патријарху Вартоломеју, након чије интервенције је добио и извињење митрополита Емануила и поглавара "ПЦУ" Епифанија Думенка, које је на Цетиње донео Зорја.

О свему томе одмах је обавештен патријарх српски Иринеј и чланови Синода СПЦ на седници 26. јуна о.г.

Митрополит Амфилохије је поновио митрополиту Онуфрију да је позиција СПЦ о украјинском питању непромењена, и да она, као и већина Помесних цркава, тражи свеправославно решење, које би уважило факт да је Руска православна црква мајка православног народа Украјине.

Saint Nicolas Vélimirovitch, Lettres missionnaire [Missionary Letters, by Saint Nikolai Velimirovich. Translated from the Serbian by Lioubomir Mihailovich, “Grands spirituels orthodoxes du XXe sièce” series, Editions des Syrtes, Geneva, 2019, 483 p.

Ова писма су имала неколико издања, од којих је свако додавало још писама. Владика Николај их је почео објављивати у малом часопису који је основао 1932. године, када је био епископ oхридски и битољски. Под насловом Мали мисионар, овај часопис се појављивао једном месечно три године и доносио је неколико писама у сваком броју.

Ова писма, и друга писана касније, саставио је епископ Николај између 1937. и 1941. године, када је био епископ жички.

Још једном смо задивљени ауторовом снагом рада: овај период је за њега био богат пастирским и књижевним активностима (многе његове књиге су биле написане тих година), а прекидане су многим путовањима у иностранство на конференције и међународне састанке, и дубоко узнемирен  тешком политичком ситуацијом, у којој је био снажно посвећен одбрани Цркве која је угрожена у свом идентитету.

Питања која су поставили дописници владике Николаја много су разноврсна и односе се на свакодневни живот, на различите историјске околности, на вишеструка питања о вери или животним тешкоћама, на различите психолошке и духовне услове, на различите положаје у односу на религију, као и на православље посебно, православној вери и животу.

Свети епископ води рачуна о томе да свакој особи одговара на једноставан и јасан начин, без обзира на њихов друштвени статус, интелектуални ниво и степен духовне зрелости. Неки од његових дописника су добростојећи и заузимају важне грађанске или верске службе. Али већина њих су финансијски скромни људи, као сељаци, радници, запослени, студенти и др.

Он поздравља свако питање, чак и најједноставније или најчудније. Његов одговор је увек знак личне пажње и љубави према свом дописнику, без обзира да ли га познаје или не. Међутим, често су изложени проблеми заједнички за многе, тако да можемо рећи да се у његовим одговорима владика Николај обраћа мноштву читатеља који доживљавају сличне ситуације и траже решења. Свако писмоје као мала проповед са универзалним опсегом. Због тога је владика Николај одлучио да ова писма објави. Због тога су и данас занимљива и тичу се нас данас, иако је наш историјски, географски, социјални и културни контекст веома различит.

У сваком од његових одговора епископ Николај показује разборитост, љубазност, ведрину, своју дубоку веру и потпуно поуздање у Бога. Он зна како повезати сваки проблем са дубоким духовним смислом и како пронаћи позитивно духовно решење.

У тим писмима налазимо сав његов гениј, са својом интелигенцијом, дубином, оригиналношћу, великом способношћу да се обнавља и својим изузетним квалитетом, што му јe донело надимак „Српски Златоуст“.

Рецензију је на француском написао Жан-Клод Ларшет

Мисионарска писма Светог Николаја су доступна у 3 тома на енглеском језику; контактирате манастир Нова Грананица.

Извор: Српска Православна Црква