У беседи је Владика рекао да је Свети Јован узео на себе највећи подвиг - покајање којим је живео и проповедао.

• прилог Радија Слово љубве
  

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

• прилог Радија Слово љубве
  

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Епископу домаћину саслуживали су Преосвештена Господа Епископи: врањски Пахомије, шумадијски Јован, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Атанасије и јегарски Порфирије уз тринаест презвитера и једанаест ђакона.

У славу Божју и у част Светог Јована Крститеља током свете Литургије појали су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, као и полазници Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској.

Епископ бихаћко-петровачки Атанасије се пригодном беседом обратио епископу Иринеју као и свим сабраним клирицима и епархиотима бачким, духовним чедима, пријатељима и поштовацима архипастирске делатности предстојатеља Цркве у Бачкој.

После свете Литургије Епископ шумадијски Јован благословио је у Владичанском двору колач и кољиво и честитао крсну славу данашњим свечарима, епископима Иринеју и Порфирију, пожелевши да им Свети Јован буде небески покровитељ пред Престолом Божјим.

Извор: Епархија бачка

Да је тај Господин искрен и добронамјеран према Цркви, он би се заузео за то да започне дијалог између Цркве и Државе уз потпуно међусобно уважавање, да Држава отклони неправде које је учинила Цркви, да јој врати отету имовину, да врати вјеронауку у школе онима који желе да је уче, да донесе закон о вјерским слободама којим би се регулисала права из те области у складу са општеважећим правним актима и начелима... Не чусмо од Г. Маровића ниједне ријечи о тим горућим проблемима који деценијама оптерећују Цркву у Црној Гори, а уколико се ускоро не ријеше како ваља и Држава ће имати не малу штету због тога. Маровић је својевремено обмањивао јавност у погледу власништва над црквеном имовином, не устеже се да износи разне клевете на рачун Цркве и да се бестидно мијеша у њене надлежности и унутрашње устројство.

Недавно је Г. Маровић показао елементарно незнање из црквене историје али то му не смета да Цркви упорно држи лекције. Зна за све философе и теологе од Аристотела до Кинга, али не зна да никад Бококоторска епархија није била у саставу Митрополије црногорске. Поиграо се, прибјегавајући његовим омиљеним корисним нејасноћама, називом "Приморска", али до сада није било Епархије са тим називом, осим ако ли је Маровић не оснује.

Чудно је да један партијски идеолог, као што је то случај са Маровићем, показује знаке псеудорелигиозног месијанизма и опасне самоувјерености да би његове "небеске" поуке свима добро дошле, а нарочито Цркви. Слаба вајда од тога што се хвали да је некад пјевао у црквеном хору кад његова прича о Цркви квари слух и отупљује чуло за светињу и истину. Не вјерујем да у родном му Грбљу (а камоли гдје друго) било кога интересују Маровићева религиозна пренемагања, али кад се докопа телевизијске предикаонице штедро нас "чашћава" својим откривењима. Прича ка' да су га у Млетке шиљали. Има шта да нам понуди и да нас усрећи. Његова понуда нама, преведена са маровићевског намирисаног црногорског на стари добри српски гласи: 'ајте се ви сами обрукајте; избришите своје памћење, пљуните на своје претке и на све њихове жртве за вјеру и језик; признајте да сте нас ви окупирали, да се то другима не би приговарало...То је наше рјешење и за вас и за Црну Гору.

До С. Маровића (лише С. М. Штедимлије) ником у Црној Гори, ниједном Црногорцу не засмета име Српске Православне Цркве, као што до сада ниједном Србину из Црне Горе не засмета име Црне Горе и Црногорско-приморске Митрополије. Али од када су партије почеле правити цркве и нације и језике (то је искључиво црногорски феномен) уђе раздор у сваку кућу од анимозитета између партијских нација и језика. Од кад је владајућу партију и њеног главног идеолога ухватио религиозни занос ови анимозитети могу прерасти у трагичне сукобе са опасном квазивјерском мотивацијом. Јесу ли вајни домаћи спаситељи ријешили да и ту срећу понуде Црној Гори, још се не зна, али се може очекивати.

Покушавамо да разумијемо Маровићеве муке са тешким идентитетским питањима. Ипак сам увјерен да Црна Гора зна колика је он сигурација за идентитет. Треба разумјети његове оправдане приговоре на рачун нас са којима није задовољан: ми сачувасмо име народности и језика својих предака, а он промијени и једно и друго. То је његово право, не питамо колико га је платио или наплатио.

Адио Г. Маровићу и јави се кад у историји Црногорско-приморске митрополије нађеш посебну Епархију са називом Приморска.

Епископ будимљанско-никшићки

Јоаникије

• Епархијске вести
  

На празнично сабрање народ је пристигао из градова Манчестер, Лидс, Њукасл и Брадфорд.

У току свете Литургије епископ Доситеј је обавио чин великог освећења воде и обред ломљења славског колача. Домаћини славе су били Вуле и Вера Голубовић. После подне послужена је трпеза љубави за све присутне.

протопрезвитер-ставрофор Александар Илић

• Епархијске вести
  

У Београду, за Часни крст, плива се на Ади Циганлији и на Дунаву. Носилац Богојављенског крста у Земуну је Дејан Димитријевић, бивши ватерполиста. У Земуну је био рекордан број такмичара, пливало је 367 особа за Часни крст, међу којима и осамдесетотрогодишњак, а најмлажи такмичар је био десетогодишњак.

Димитријевић је рекао да је било лако као и прошле године. "Сви су победници, сви смо стигли први", рекао је Димитријевић.

Претходно је у храму Светог оца Николаја у Земуну патријарх српски Иринеј служио литургију и освештао у порти цркве Богојављенску воду за коју је рекао да се никада не квари.

"Богојављење је велики празник који славе све цркве Христове", рекао је патријарх и подсетио да се на дансашњи дан на реци Јордан појавио онај о коме су пророци говорили чудесне ствари.

Према његовим речима, на данашњи дан се отворило небо и Бог је сишао на зермљу да би нас начинио народом Божјим.

У Београду се пливало и на Ади Циганлији, Гроцкој, Бечменском језеру, код спортског центра "Милан Гале Мушкатировић" и први пут ове године у Обреновцу.

Пред неколико хиљада грађана, за часни крст пливало је 90 одважних Чачана. Најбржи је био Анђелко Ковачевић, двадесетогодишњи студент друге године Саобраћајног факултета у Београду и тренер у чачанском Ватерполо клубу "Борац". Најстарији учесник имао је 69, а најмлађи 10 година.

Седамдесетак Пироћанаца пливало је на градском купалишту, пред великим бројем грађана и свештенства. Температура воде била је пет степени, а такмичари, углавном спортисти, међу њима и једна жена, пливали су неколико десетина метара до крста. Најбржи је био двадесетшестогодишњи Жељко Митић.

Богојављење, празник крштења Исуса Христа, данас се слави у региону. За часни крст пливало се у Републици Српској и Црној Гори. И Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија и Света гора славе Богојављење.

http://vesti.krstarica.com/vesti-dana/plivanje-za-casni-krst-7/

Саслуживало је више свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке уз појање хора овога храма. Земунски историографи бележе да се Богојављенска литија одржавала од 18. века до почетка Другог светског рата, после кога је одржана још 1945. и 1946. године. Литија је обновљена 1998. године и од тада се неперекидно наставља од данашњег дана.

Велики број верника, међу којима су били председник Општине Земун са сарадницима, као и представници Војске Србије и полиције, присуствовао је молитвеном сабрању. Након освећења Богојављенске водице патријарх Иринеј је са верним народом кренуо у литију до Земунског кеја где је благословио такмичаре који су пливали за часни крст у водама Дунава.

Током свете архијерејскеј Литургије, Патријарх српски г. Иринеј уручио је орден Светога Саве другог степена г. Браниславу Пространу, директору Југоимпорта, и г. Дамиру Ковачевићу, подпреседнику Скупштине општине Земнун, за њихову посебну и свестрану оданост и љубав према Светој Мајци Цркви, посебно показану у обнови и подизању нових храмова и других црквених објеката на територији Општине Земун.

Архиепископија београдско-карловачка

УМЕСТО БОЖИЋНЕ ЧЕСТИТКЕ

Пише: Биљана Живковић

Ближило се подне, када смо се, спуштајући се од Даниловграда новим путем, нашли у долини Зете. Околишје је пребогато виновом лозом, смоквама, повртњацима… Путовали смо према манастиру светог Димитрија. А око Зете, земља благородна. Људи је вредно обрађују. Срећом, овде је Бог дао реку богодатну, хладну и горску.

Тек што нам се учинило да смо изашли из долине Зете, упутивши се ка огољеним брдима, у Кадића Боану, како мештани зову ово окружење, испед нас, као да је одједном изникла светиња – црква посвећена светом великомученику Димитрију.

Извор фотографије: Панорамио

Оно што на први поглед опчињава, јесте танана лепота манастира. Као да је светиња тихо срасла са околним брдашцадима, држећи се чврсто крстом за небо. Ко год да дође овде; путник, случајни посетилац, верник, неће заборавити на самом улазу у храм, у порти, леп поглед на фрескописанија, на лик светог солунског војводе. Необично лепе фреске светог Димитрија, јасних боја и импозантних димензија красе обе спољне стране, изнад црквених двери.

Овде се ревносно Богу моли отац Лука, игуман манастира и његов рођени брат, монах Пахомије. Обојица припадају схи-монасима, што је посебна врста подвижничког, молитвеног, скромног, и донекле, изолованог живота од света и бурне свакодневнице. Богомоља Светог великомученика Димитрија налази се недалеко од познатог манастира Ждребаоник.

Тог топлог октобарског дана у светињи смо затекли само схимонаха Луку. Игуман нас је увео у манастирску цркву. Поклонили смо се светињи, разгледали богомољу, фреске, богати иконостас. Резбарију. Уз централну икону је повећа, срмом извезена црвена плишана, плитка четвртаста кутија, у којој су честица свете. У централном делу су и честице моштију светог Димитрија.

Ово је млад манастир, који тек стасава у градитељском смислу. О богомољи будно брине игуман Лука, пореклом из Сирије. Отац Лука и његов брат, такође схимонах, Пахомије, рођени су у древном Дамаску. Монах Лука је, иначе, и теолог и лекар. Студије је завршио у Грчкој. У Црној Гори живи више од седам година. Ову малену, мирну земљу, казује нам, одабрао је због сличне традиције и културе у којој је духовно и образовно стасавао.

* Оче Лука, ви сте пре неколико година дошли из Сирије. Шта је било пресудно у вашем животу да се одлучите да постанете један од Христових војника, и да се посветите молитви и строгом монашком животу, далеко од завичаја?

Рођен сам у Сирији, али сам млад отишао у Грчку, где сам студирао медицину. Након завршетка студија, као лекар опште праксе, радио сам у Солуну пет година, а наредних четири године у Сирији, у мом родном граду, Дамаску. После тога, сам у манастиру Хаматура у Триполи, у Либану, провео шест месеци као искушеник, а онда сам отишао у Свету Гору. У Сирији, Либану, Јерусалиму, сви православци крштени су већ до годину дана старости. И научили смо од малена оно што је рекао апостол Павле у посланицама, да има два пута – живот у браку и монашки живот, како је објаснио Свети Јован Златоусти, кад је тумачио посланице апостола Павла. То је било прво семе вере, које су у моје срце усадили моји родитељи и Црква.

Бог је позвао све људе, али је изабрао само апостоле да буду мисионари, да шире веру и крсте народ, рукополажу презвитере. Када сам почео да читам Нови Завет, запамтио сам неколико цитата о Исусу Христу, који никако нису излазили из мог ума. Бог каже: „Ја сам истина, ја сам двери, ја сам пастир, ја сам живот, ко хоће да живи са мном, мора да носи свој крст. Дођите код мене сви који сте уморни, нађите код мене одмор”. Још нешто веома важно написано је у Посланицама апостола Павла – да су сви крштени у име Оца и Сина и Светога духа, Христови војници. Ово је било друго семе.

Постоје три крштења у животу на земљи: прво – водом и Светим духом, друго – монашки живот – покајање, и треће у крви – страдање у име Исуса Христа као мученици у прва три века, који су крштени својом крвљу на страдању због исповедања Христове вере.

Док смо брат и ја студирали у Грчкој имали смо прилику да посећујемо Свету Гору и упознамо свете оце, као што је старац Пајсије, јеромонах Исак, родом из Либана, који је постао мој духовни отац. Ово је било треће семе вере православне. Отац Исак се упокојио 1998, четири године после оца Пајсија.

Када сам се вратио у Сирију, где сам радио као лекар и где сам се сусрео са великим бројем опасних секти и видео да немам снаге, у том смислу, никоме око себе да помогнем. Један од игумана у тамошњем манастиру рекао ми је тада: „Ако хоћеш да спасиш душу и бринеш се за спасење других људи, моли се: „Господе, Исусе Христе, да буде воља твоја у мом животу и Пресвета Богородице, освијетли таму срца мога и као мајка држи моје руке и води ме путем којим треба да путујем“. И молио сам се како ми је рекао и веровао да ће се догодити чудо у мом животу. И догодило се. Тако је још једна клица Христове љубави дошла је до мог срца.

Апостол Петар каже :„Ми смо на земљи странци, наша душа осећа носталгију за земљом прародитеља, Адама и Еве”. Није случајно да сам пошао у другу земљу и физички изгубио везу са породицом и пријатељима у Сирији, али духовно сам увек био са њима. То је био важан корак ка монашком животу. Значи, слободан од свега што ме веже за материјалне вредности и људе. Кад сам читао књигу „Посланице”, од старца Пајсија Светогорца, и књиге Светог Исака Сиријског и Светог Јована Лествичника, већ сам се осећао слободним и кренуо сам у манастир.

* У Црној Гори, кажу, да живе три скита, Св. Димитрије код Даниловграда у долини Зете, где сте ви, игуман – Св. Спиридон, скит манастира Подмаине на Паштровића Гори, и скит манастира Михољска Превлака посвећен чуду св. архангела Михаила, изнад Боке Которске. Шта је то скит, и какав је режим живота и молитве у скиту?

Манастир Светог Димитрија није неки далеки, усамљени скит. У Црној Гори постоји, по мом мишљењу, само један скит у строгом смислу речи. То је скит манастира Острог, у Јован Долу, код Никшића.

Свети Симеон Столпник, у пустињи око града Верја, сада Алепо, у Сирији, кренуо је са првим монашким животом. Он је окупио много калуђера који су живели посебно, али ипак заједно, сабрани око Светог Симеона. Био је то први облик скита који чини малу монашку заједницу окупљену око једног старца. Такође, Свети Велики Пахомије сабрао је пуно монаха око себе и молио се како да буде устројен монашки живот и од анђела добио одговор како да буде организован прави монашки живот. Традиција скита очувала се још само у Светој Гори. Свети Василије Велики организовао је прву монашку заједницу у манастиру – познату као киновио.

* У манастиру св. Димитрија је и ваш брат, отац Пахомије. Обојица сте се замонашили. Како ваши родитељи гледају на ваше монашке животе у Црној Гори?

Прво семе вере и љубави добили смо од наших родитеља и они се нису чудили, када смо обојица одабрали монашки живот. Молили су се да једно од нас четворо деце, или сви, будемо свештена лица. Посебно наш отац, стално је читао житија и Нови Завет. Волео је Светог пророка Илију и светог Јована Крститеља и понављао је како су светитељи имали једноставан монашки живот у пустињи, али су се стално молили и све што су тражили од Господа то су и добили. Они су били пример монашког живота, али мој побожни отац, како је већ био породичан човек, није могао да следи њихов пример, па се молио да то уради неко од његове деце. Када смо се, брат и ја, одлучили за монаштво, био је веома срећан, као и мајка.

* Кад је озидан манастир св. Димитрија, и шта од грађевинских радова треба још да се уради?

Од постављања темеља има пуних петнаест година. Ја сам овде више од седам лета. Ово је млади манастир са црквом Светог Димитрија, гостопримницом, али не и конаком за госте. Спољна архитектура цркве је завршена, али изолација је лоше урађена, влажи, нема грејања, а потребно је променити и прозоре. Постоји иконостас, постављен пре три године, као и велике иконе на зидовима којима прикривамо влагу. Недастају пројекти за све – за цркву, конак, зелену зону, паркинг, грејање, струју, расвету. Мени лично, не фали ништа, али нема простора и могућности за развој монашког живота и заједнице, док се не реши све ово.

* У којој мери верници посећују манастир св. Димитрија, будући да је мало изолован. Да ли помажу?

Народ нам долази, слава Богу. Наша светиња је поред новог пута ка манастиру Острог, пет километара далеко од Даниловграда, тако да свраћају бројни верници из Србије, Босне, Републике Српске. Служим сваке недеље и празника и све је више верника. Људи помажу. Приложи – колико ко може.

* Колико је за данашњег савременог човека битна православна вера, будући да су хришћански православни народи под великим притиском и искушењем мрака глобализма?

Старац Пајсије Светогорац је рекао да само Православље има чистоту вере, за разлику од католичанства, да Европа нема, оно што имају Православци – Европа има само новац, а сада нема ни новац, осим, изазаване велике и опште кризе. Ми не требамо да хрлимо у ту Европу, већ они треба да долазе код нас, да прихватају, упијају, ово раскошно православно благо што га имамо. То драгоцено благо је наша истинска вера, Исус Христос. Без Христа, човек упада у депресију, очај, таму, меланхолију, стрес, мржњу, агресију. Покушава да допуни оно што му срцу недостаје. Али човек то не може да нађе без истинске вере. Стално тај западни човек има празне батерије, како понавља отац Пајсије, а само истинска – православна вера може да их напуни.

*Како доживљавате српски народ и СПЦ? Како доживљавате Црну Гору?

Православна црква, било Антиохијска, или Српска, или Руска, Цариградска, чувала је и чува традицију свуда и научила је своје народе истој вери, традицији, само нам је језик различит. Дошао сам из Сирије, где се све службе обављају на арапском језику. Као монах живео сам на Светој Гори и у Грчкој, где се служи на грчком, а сада у Црној Гори су службе на српском језику, тако да не осећам велику разлику, осим, у вашем језику којег сам већ научио. И народ је љубазан у Црној Гори, има љубави и поштовања, тако да се не осећам као странац.

* Шта је молитва у православном свету?

Молитва је улаз за царство небеско, али она сама није довољна; треба да иде у друштву са постом, љубављу према свима, да се придржавамо заповести Божјих, да се исповедамо и само са благословом и послушањем од духовног оца да се причестимо, да понављамо Оченаш и да осетимо његово значење – да тражимо од Бога кад се молимо да буде воља његова и да опростимо свима око нас. Да не улазимо у искушења. Бог дозвољава искушење, а не искушава. А кад дође искушење, ако смо пазили и били будни, Господ шаље анђеле и свеце да нас спасу.

* Шта је праштање?

Ми смо дужни читав живот Богу, зато што нам је он дао све дарове. Шта можемо ми као људи да вратимо и поклонимо Богу? Господ не тражи од нас ништа материјално, већ тражи наше срце. Или, како је рекао Свети Јован Кронштански: „Сине, дај ми твоје срце”. Праштање значи љубав према Богу и ближњима.

* Сирија, иако мухамеданска земља, одувек је неговала добре односе мухамеданаца и православаца. То је реткост у исламском свету. Зашто се Сирија одликовала и одликује великом верском ширином?

Сирија је библијска, света земља, од Месопотамије до Јерусалима. Дала је све пророке, безброј светаца и мученика. Ислам је дошао много касније. Свети Јован Дамаскин који је живео на почетку стварања Ислама, и његов отац, имали су веома висок друштвени положај. Такав суживот Муслимана и Православаца наставио се вековима, све до недавно. У Сирији је 85 одсто муслимана, а остало су хришћани, али поштују једни друге до задњег рата, за којег нису криви Муслимани у Сирији, већ странци екстремисти и плаћеници. Дамаск је, да тако кажем, први главни град. Дамаск је пре свих био и остао престоница, пре 2.000 – 3.000 година.

* У чему су слични Сиријци и Срби, а у чему се разликују?

Православна традиција је иста, али су обичаји и култура потпуно различити. Српски народ има Крсну славу, а сиријски слави имендан, и то веома скромно и једноставно. Иако је Црква оставила суботу као дан за задушнице, у Црној Гори народ има обичај да иде недељом на гробље и пуно пута, иако је упокојени крштен, не зову свештеника да одржи помен. Треба другачије, прво треба ићи на литургију и после тога на гробље, и најбоље је, ипак, да то буде субота, како би били слободни за литургију недељом.

Каже Свети Јован Златоусти:„ Од стотину обичаја треба да чувамо само оне чисте”. Значи, да одбацимо све оне обичаје, који нису део традиције и црквеног учења. У томе је разлика између знања, полузнања и незнања. Лакше је кад човек не зна. Научиће! Најгоре је полузнање и много је тешко да такав човек послуша. Понавља он – ја сам Православац, али не чува оно што каже свештеник, владика и Свето Писмо. Свети апостол Павле каже – морамо пуно да разговарамо са људима и да имамо стрпљења да објаснимо шта треба и како треба.

* У граду Малулу се и данас прича арамејски којим је говорио Исус Христос. Сирија чува и ту велику језичку и духовну драгоценост. У којој мери су у вишемесечним страшним нередима побуњеника против режима председника Сирије, оштећене православне светиње? Око 400 хиљада хришћана било је приморано да бежи из земље, више од хиљаду је убијено.

Историјски град Малула, нажалост, још није ослобођен од екстремиста. Али, није само Малула угрожена! У Сирији је уништено преко 160 цркава, старих и нових, и већ имамо око 1.000 новомученика хришћана, можда и више, који су страдали у сукобима, јер рат још траје у Сирији. Млади и стари, жене и деца, и сви свештеници, молимо се да се наметнути рат што пре заврши и да се врати мир у ову лепу и древну земљу.

Разговарала Биљана Живковић

Извор: Радио Светигора

Већ сам раније нагласио да јединство не подразумева униформност, посебно не униформност обичаја и обреда, и да су разлике у богословском приступу постојале од најранијих времена.

Сматрам да је ово згодна прилика да са вама и осталим читаоцима поделим један мој текст који сам пре пар година прибележио у вези са овим питањем и који одражава моје виђење ове проблематике. Надам се да ће овај текст барем донекле дати одговор и на ваше питање:

Раскол хришћанског Истока и Запада - суштинске разлике или разлике два хришћанска менталитета

„Велики Раскол“ између хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Керуларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног отуђења Западне, Римске цркве од Источне Православне Цркве и њеног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно после германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у богословској и литургијској свести Истока и Запада настао је до сада непревазиђен јаз.

Од времена Јустинијана Ромејско царство са седиштем у Константинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени orbis romanus поновно успостављен у 6. веку. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наслеђем јелинског Истока.

Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Каролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, већ и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи тзв. Patrimonium Sancti Petri. Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду између 15. и 16. века, у време необузданих ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.

С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом хришћанском богословском и културном наслеђу јелинског Истока, које је свој највећи допринос дало у периоду седам Васељенских сабора од 4. до 8. века кроз дела бројних источних светих отаца. Као црква царског града, патријаршија Новог Рима је природним током ствари узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су све теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.

Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Filioque у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели у на двор Каролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Крунисање Карла Великог 800. године у Риму за „римског императора“ био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за постепени тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.

Од друге половине 9. века односи између Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произилазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је IV Сабор у Константинопољу (870/880) као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Filioque.

Године 1009. свргунут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ папа који су под јаким германским утицајем, да би већ 1014. папа Бенедикт Осми под притиском цара Хенрика Другог увео Filioque у римску литургију.

Сукоби између Старог и Новог Рима крајем 9. и почетком 10. века око јурисдикције на југу Италије, неслагања око мисије међу Словенима и други неспоразуми, све су више продубљивали јаз између две сестринске цркве. У намери да политиком диктата разреши ове спорове папа Лав Девети шаље кардинала Хумберта у Константинопољ на преговоре са цариградским патријархом Михаилом Керуларијем. Преговори не само да нису уродили плодом, већ су на видело изашле многобројне старе несугласице поводом филиоквистичке јереси, папског примата и других литургијско-правних питања.

Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догађају у то време није придавао претерано велики значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Православне Цркве према латинским учењима суштински променио. Чињеница да интеркомунио није успостављен и поред напретка у међусобном разумевању показатељ је да озбиљне богословске препреке још постоје.

Иако до 13. века постоје повремени примери местимично непрекинутог или васпостављеног општења у тајнама и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат расколу дао је Четврти крсташки поход који се претворио у највећу пљачку у историји хришћанства и стравичан покољ становништва Цариграда од стране франачких хорди.

Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом. Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до наших дана карактеристични за политику Рима на традиционално православним територијама. Без обзира на бесуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток Римска Црква остала је у расколу, а за многе православне и у отвореној јереси.

Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, иако је са римокатоличке стране након Другог Ватиканског Сабора (1962-1965) прихваћена валидност православних Светих тајни. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих римокатоличких светих тајни.

„Велики раскол“, дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока, или пак лингвистичких неспоразума, него и видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика између учења Православне и Римокатоличке Цркве.

На Западу је папа од епископа Рима и првог по части међу осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и „главу целог света“(caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex cathedra, као универзални учитељ и пастир, незаблудив „сам по себи, a не по сагласности Цркве“ (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су Папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву нa стени (гр. petra) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божијег (Мат 16, 18). И поред покушаја да се нагласи идеја „примата у љубави“ о коме говори и Св. Иринеј Лионски, званична западна еклисиологија по овом питању остаје и даље сасвим ригидна.

Православна Црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност епископа о којој је било посебно говора на Другом Ватиканском Сабору остала је и даље у сенци сувереног ауторитета папе. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.

Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (=ἐκπορεύεται) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божијих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети „исходи из обојице вечно као из једног принципа“ (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Лион 1274). Filioque, дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, већ такође доводи у питање ипостасну разлику између Оца и Сина и Духа Светог своди свезу њихове узајамне љубави (nexus amoris).

Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Кентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као „увреду Божијег достојанства“, која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном „задовољштином“ (satisfactio), а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту (Purgatorio) и новчаним „опросницама грехова“ (Indulgentiae). Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, већ у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи „у велику славу Божију“ (ad majorem gloriam dei), и која никада није експлицитно осуђена, већ и данас постоји под својим званичним именом Sanctum Officium.

Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.

Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божију и аналитички дефинише друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Њим (обожења) у Цркви као радионици спасења.

Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. „Велики раскол“ 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве не траже доминацију над Западом, већ само очекују од се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, већ васцелим преумљењем сваког појединца. Данас смо сведоци покушаја да се раскол једноставно превазиђе компромисом да Запад задржи своје традиције које неће бити опште-обавезне за Исток, а Исток да задржи своје традиције и предање. Проблем у овом приступу и теорији тзв. два плућна крила јесте што би се остварила мирна коегзистенција два потпуно аутономна система, а не органско јединство. Покушаји да се суштинске разлике превазиђу синкретистичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до жељеног циља и пуног јединства Једној Светој Апостолској и Католичанској Цркви Православној. Потребан је озбиљан богословски рад и пре свега чврста воља и искреност да хришћански Исток и Запад поново нађу пут ка заједничком сведочанству хришћанске вере у данашњем свету глобализма, галопирајуће секуларизације и све веће индиферентности према аутентичним духовним вредностима.

архимандрит Сава Јањић

Храм Светог великомученика Георгија на Бановом Брду и ове године организује прославу Богојаљења. Свету архијерејску Литургију са почетком у 8,30 часова служиће Епископ ремезијански г. Андреј, после чега ће верни народ у литији отићи до Аде Циганлије где ће бити одржано пливање за часни крст (детаљније на Радију Слово љубве).

Свечано ће бити и у Гроцкој, где света Литургија почиње у 8 часова. Свечана литија ће проћи кроз насеље до обале Дунава, где ће бити салужен молебан за почетак сваког доброг дела, а планирано је и пливање за часни крст.

У новобеоградском храму Светог великомученика Димитрија света Литургија Светог Василија Великог биће служена у 9 часова. После заамвоне молитве и литије, у порти храма биће обављено велико водосвећење.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

„Не постоји дилема да ли је важније да се Црква бави харитативном делатношћу или да гради нове и обнавља старе храмове. Неопходно је и једно и друго. Црква се, од апостолских времена, као неодвојиви део своје мисије на земљи, стара о сиромашнима и свима који су на било који начин егзистенцијално угрожени. Наравно, у оним помесним Црквама које, у новије време, нису преживеле деценије прогона, којима није одузета имовина, као што је то, на пример, случај у Грчкој, харитативна делатност је изузетно развијена. У нашој помесној Цркви, ситуација је нешто другачија. Постоје читава подручја, нарочито градска, која немају храмове. Има градова са више десетина хиљада душа, који имају само један храм. Црква, којој до данас није враћена сва одузета имовина, дужна је да обнови велики број манастирских и парохијских храмова који имају непроцењиву историјску и уметничку вредности. А храм је централно место Цркве. Место у коме се служи света Литургија, света Тајна над Тајнама, срце целокупног живота Цркве. Без храмова и без свете Литургије, била би бесмислена и било која друга делатност Цркве, па и харитативна. У свим нашим епархијама, пре свега у зависности од могућности, постоји харитативна делатност. У свакој епархији постоји Верско-добротворно старатељство, подружнице Кола српских сестара и друге локалне организације и заједнице које се првенствено баве харитативном делатношћу. У већини случајева то је преко граница могућности. То јавност не зна, зато што архијереји и свештеници не воде бригу о промоцији, него раде у духу јеванђелске поуке да не зна левица шта ради десница.

У манастиру Ковиљу, и поред потребе да се ревитализују манастирски објекти, братство већ годинама, до недавно, искључиво о свом руху и круху, води бригу о великом броју момака и девојака који болују од болести зависности. Исто тако, кроз фонд Привредник ангажујемо се у обезбеђивању стипендија за даровите а сиромашне ученике и студенте; трудимо се и у збрињавању старих. Никада, о свим овим делатностима, нисмо покренули маркетиншку акцију, али ако нас неко упита то не кријемо.

Уколико је, пак, у некој епархији, као што то наводи владика Григорије, подигнуто довољно храмова, да задовољи духовне потребе макар овог нараштаја, то је за сваку похвалу. Али тренутна ситуација у дедовини Светог Саве, је ипак нетипична из низа разлога, и услови у којима наш народ тамо живи, на срећу, не могу се поистоветити са другим црквеним областима. Не знам ни једну другу епархију у којој нема потребе за новим црквама или за обновом постојећих“.

http://www.spc.rs/sr/dobrotvorna_delatnost_postoji_u_svim_eparhijama_srpske_pravoslavne_crkve

Питање валаамском монаху: Како се може одредити да ли је човек поседнут или демонизован? У чему је разлика? Моја жена тврди да су наши родитељи, наше дете и рођаци поседнути нечистим духом.

Одговор: Не знам у чему је разлика, а зар и треба проницати у све то? Свако од нас је у некој мери поседнут, у тој мери у којој је подвргнут страстима. Треба просто живети црквеним животом – ићи у цркву, исповедати се, причешћивати. А остало препустити Господу и мање о томе размишљати. А ако је човек заиста поседнут – то је крст, и према таквом човеку се треба односити са љубављу и састрадањем, а не показивати прстом на њега, јер данас неки "православни" иду на егзорцизам као на спектакл.

http://manastirglogovac.blogspot.com

Убиство Димитрија Јанићијевића је ненадокнадив губитак за његову супругу и троје деце као и за све Србе на Косову и Метохији који желе да живе честито и поштено.

Из канцеларије Епархије Рашко-призренске

Извор: СПЦ