Такав однос је више него забрињавајући уколико се има у виду да је “Побједа” још увијек у својини државе Црне Горе, а тиме и нека врста званичног органа садашње власти, као и да се представник Министарства за људска и мањинска права, иако је припадник друге вјере коју поштујемо, неовлашћено и противуставно упетљао у расправу о унутрашњим канонским питањима Православне Цркве у Црној Гори. При томе, не треба заборавити ни чињеницу да Министарство за људска и мањинска права већ годинама са највећим износима, а мимо сваке логике и критеријума, из буџета финансира организацију под називом “ЦПЦ” што је у потпуности чини зависном од Владе Црне Горе – једном од њених паралелних институција, а њене вјерске службенике неком врстом владиних намјештеника.

Подвала “Побједе”, у коју су њени уредници и двојица аутора покушали да увуку и Митрополита г. Амфилохија и поједине свештенике Митрополије црногорско-приморске, видљива је са сваке стране. Пошли су од лажне претпоставке да у Црној Гори “постоје двије православне цркве” при чему су, из препознатих обмањивачких разлога, прескочили да се позабаве и питањем да ли је то што само себе назива “ЦПЦ” заиста Православна Црква, затим, има ли или може ли да има било какве везе са Православном Црквом Христовом у свијету. Прескочили су да наведу чињеницу да краљ Александар Карађорђевић није ни оснивао ни укидао “црногорску цркву” 1920. године (флоскула са којом без престанка оперишу монтенегрински “аутокефалисти”) него да је сходно вјерској државној политици тадашње државе само потврдио и као суверен озваничио раније донијете црквене одлуке. Прескочили су, дакле, да наведу и одлуку Светог Синода Православне Цркве у Краљевини Црној Гори од 16. децембра 1918. године којом су тадашњи Митрополит Митрофан (Бан), Митрополит Гаврило (Дожић), Епископ Кирило (Митровић) и други чланови Синода, највишег званичног органа Православне Цркве у Црној Гори, први донијели одлуку да се приступи овом уједињењу – другом обновљењу Пећке Патријаршије – силом историјских неприлика самоуправно формираних јединица насиљем укинуте Пећке Патријаршије (1766.г.): Православне Митрополије Србије, Црне Горе, Карловачке, Дабробосанске и Буковинско-далматинске Митрополије, потврђеног Томосом Цариградске Патријаршије (1920, 1922) и свих Православних (и уопште хришћанских) у свијету. А посебно су прескочили да “легитимишу” оно што само себе назива “ЦПЦ”, јер би онда видјели да то што себе тако назива нема никакве везе са Црногорском Митрополијом или, како је стајало у Уставу од 1905. године, Црногорском црквом Књажевине (касније Краљевине) Црне Горе. Или, још боље би видјели да је то што новинари “Побједе” по службеној дужности сматрају и називају “ЦПЦ” од цетињске полиције у јануару 2000. године добило потврду да је основано те године и да као таква творевина нема никакве везе, чак ни по називу, са Црногорском Митрополијом из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе. Као таква, ова новооснована “вјерска заједница”, како се именује у оснивачком акту, има законско право стицања имовине, градње храмова, обављања вјерских послова итд., као и друге новоосноване вјерске заједнице.

Када се све ово има у виду онда не чуди што новинари “Побједе” по службеној дужности нијесу примијетили да их је савјетница за медије црногорског министра унутрашњих послова обманула у погледу броја вјерских заједница у Црној Гори, јер је, и она по службеној дужности, заборавила да наведе да је управо ресор који представља током прошле године у регистар вјерских заједница уписао и новоформирану Црногорску католичку цркву и још двије-три црногорске цркве различитих деноминација. При томе, из тог регистра је намјерно заборављена и искључена Митрополија црногорско-приморска и друге Православне Епархије у Црној Гори, иако су и оне пријављене Министарству унутрашњих послова актом Митрополије од марта 2012. године.

Међутим, само у бесудним земљама и временима такве новоосноване установе, било да се ради о вјерским заједницама, било о невладиним удружењима, партијама, предузећима, приватним или друштвеним и слично, могу својатати и отимати туђе име, идентитет и имовину, упадати у храмове другога, приписивати их себи, на основу лажног представљања присвајати себи назив и привилегије, стицати иметак… Они, пак, који подржавају и афирмишу ово и овакво антидржавно и антиуставно безакоње (нажалост то чини не само “Побједа” него и један дио власти у Црној Гори, неке од партија и њихових вођа подршком корупцији најгоре врсте), да ли је могуће, питамо се, да нису свјесни да тиме подривају саме темеље права и правде на којима почива свеукупно законодавство модерног друштва и којима служи и треба да служи свака иоле правна држава у свијету?! Питамо заговорнике ове новокомпоноване вјерске заједнице у Црној Гори, који вјековну Митрополију црногорско-приморску проглашавају за “окупаторску” зато што је 1918.г. васпоставила јединство са Пећком Патријаршијом, односно са Православном Црквом Српском (сачувавши свој пуни историјски континуитет, идентитет и имовину): да ли је Црна Гора “окупирана” Уједињеним нацијама тиме што је поново ушла у њено чланство (2006.г.)? Хоће ли Црна Гора својим евентуалним уласком у Европску унију изгубити своја права и свој идентитет? Ако самопроглашена “ЦПЦ” својим оснивањем (2000) стиче ретроактивно право на идентитет, име и имовину вјековне Митрополије црногорско-приморске, зар то исто право не стиче и новооснована “Црногорска католичка црква” у односу на вјековно постојеће римокатоличке бискупије у Црној Гори – барску и которску? Ако би, којим случајем, што није искључено, нека интересно-партијска групација прогласила себе за праву Социјалдемократску партију Црне Горе, прогласивши постојећу и њеног вођу за “окупаторе”, са претензијама на њено име, имовину и власт – живо нас интересује какав би однос садашњи вођа социјалдемократа и његове присталице заузели према овом “правом” СДП-у? Управо, на таквим и сличним правним и канонским темељима постоји тзв. ЦПЦ: интересна вјерско-идеолошка група људи, непостојећа за Православну Цркву, ни у прошлости ни у садашњости, прогласила је за свога “митрополита” од Цркве Православне рашчињеног и анатемисаног бившег свештеника Цариградске Патријаршије, који је око себе окупио неколико себи сличних из Цркве искључених “свештеника” и са својим “симпатизерима” то прогласио за праву “Црногорску Православну Цркву”! Да је то за ту групу добар и уносан посао, у то нема сумње, види се по новцу који добија од Владе Црне Горе, и нека им буде алал, али ко има право да у име закона и државе ту групу прогласи за другу Православну Цркву у Црној Гори и да у свој партијски програм уноси “уједињење двије Православне Цркве”? И то у име одвојености Цркве и државе, и то секуларне, а у циљу остваривања европских интеграција! Зар присуство Патријараха и представника свих Православних Цркава и цјелокупног хришћанског свијета код Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, сваком разумном не представља јасно свједочење да у Црној Гори заиста постоји само једна Православна Црква и гдје се она налази?

Поштујући слободу медија, као и право новинара и уредника да бирају теме од значаја за црногорско друштво, ипак са жаљењем констатујемо да је “Побједа” по ко зна који пут када је у питању Митрополија црногорско-приморска демонстрирала непрофесионални однос. Овим путем се посебно обраћамо и Влади Црне Горе са захтјевом да се, макар у медију који је у државној својини, прекине са грубим фалсификатима и поигравањем са вјерским осјећањима грађана, са правом и Уставом загарантованим правима. Намјесто тог поигравања са правом и правдом и подршке безакоњу, очекујемо од државе да коначно донесе Закон о црквама и вјерским заједницама и Закон о реституцији отете црквене имовине. Јер да је било правог закона, не би бивши тоталитарно-волунтаристички систем отимао људима и Цркви имовину, и не би могле постојати овакве аномалије и безакоња у савременом црногорском друштву.

1. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, старјешина Цркве Св. Ђорђа под Горицом у Подгорици

2. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици

3. Јереј Предраг Шћепановић

4. Јереј Мирчета Шљиванчанин

5. Јереј Бранко Вујачић

6. Јереј Миомир Вулевић

7. Протојереј-ставрофор Драган Станишић

8. Протојереј-ставрофор Милета Кљајевић

9. Протојереј-ставрофор Милун Фемић

10. Јереј Јован Радовић

11. ђакон Владимир Јарамаз

12. Протојереј Далибор Милаковић

13. Јереј Никола Пејовић

14. Протојереј Бранко Тапушковић

15. Јереј Миладин Кнежевић

Извор

контакт: 064/800-8230

savo.orthodox@gmail.com

http://nikolajvelimirovic.blogspot.com/

Он мора да управља бродом Цркве на пољу најоштријих друштвених дешавaња, при томе што није тајна да се наше „друштво“ често одликује болесном перцепцијом и осветољубивим арсеналом.

О фигури патријарха, о његовој непоколебљивости и умећу да предвиди догађаје говорио је писац Алексеј Варламов.

Како видите ових пет година Патријарха? Да ли ћемо успети да се изборимо са оним искушењима, са изазовима са којим се суочава брод Цркве?

Алексеј Варламов: За мене је неочекивано оно што се догађа сада у односу према Цркви. Не знам, можда неки људи и не виде тај напад, којем је Црква последњих година подвргнута у медијском простору, али пратећи како иде наш брод, осећао сам се збуњен. Но, оно што је било видљиво то је стабилност Патријарха. За тај период снажне турбуленције у коју смо упали, он се показао као спреман. Можда зато што ју је предвидео, а можда су му се у потребном тренутку укључиле неке људске особине које му је дао Господ. И ја видим човека који је са свом озбиљношћу одговорио на оне изазове времена, са којим се Црква суочила. По мом мишљењу, најважније у тој ситуацији је било да се не одступи, да се не постане поводљив, савитљив, политички истрајан. Друштво у оваквим временима жели да види у личности Предстојатеља Руске Цркве доброг, комфортног, свима симпатичног човека. И та чињеница што Његова светост није пошао, и није могао поћи по том путу, и што је сачувао у тој ситуацији непоколебљивост, за мене, и сматрам не само за мене, то је било најважније.

Фигура Патријарха постаје снажна и значајна и у савременом друштву?

Алексеј Варламов: За мене је увек фигура Патријарха у руској историји била централна. У последњем веку, пошто Русији није ишло са светским управитељима, толико је не може се рећи „ишло“, али Господ јој је слао праведне и за околности потребне црквене поглаваре- и патријарх Тихон, и патријарх Сергије, и патријарх Алексеј I, и патријарх Алексеј II, и патријарх Кирил су били управо такви.

Алексеј Варламов

И Руска Православна Црква је сваки пут одговарала том историјском периоду у ком се налазила. Слава Богу па се патријарх не изабира сваке пете године на изборима, и пред њим не стоје сви ти политички задаци, који ничу пред председником и кандидатом за председника. Мени се свиђа, што је патријарх човек, који је са нама, и нека да Бог да дуго буде. Ја му верујем као што сам веровао и Алексеју II, и Пимену. У време Патријарха Пимена, будући да сам био младић, у тешким совјетским временима, живео сам са осећањем да је човек који заузима главну позицију у Руској Цркви, њен Предстојатељ и да по одређењу не може слагати и издати. Погрешити може, али то није моја компетенција да судим Патријарху, а да слаже и изда не може. Патријарх је за мене човек, у којег имам бескрајно много поверења. И ка Његовој светости патријарху Кирилу имам потпуно поверење.

Ви сте били члан жирија Патријаршијске награде за књижевност, а прошле године сте постали и добитник те награде.

Алексеј Варламов: Да, и ја не могу да не одам дужно поштовање Патријарху за то што је он ту награду основао. Колико схватам, то је била његова лична идеја. И она је веома важна. Зато што су односи између Руске Православне Цркве и руске књижевности увек били сложени. Чак ако не говоримо о најсветлијем и најконфликтнијем случају Лава Толстоја. Тако је испало да руска књижевност у личностима својих најкрупнијих песника и писаца – Пушкина, Љермонтова, Тургењева, Достојевског, Чехова, нија дала дужно поштовање улози Руске Цркве у руској историји и у руском животу. Па и у XX веку због сложених историјских разлога између њих је све било веома сложено. А у дубини, ја мислим да су црква и књижевност савезници. Зато што у глобалу говоре о једном те истом, о људској души. А оснивање патријаршијске награде за књижевност је за мене знак тога да се Руска Црква није удаљила од књижевности, и није рекла да јој књижевност није потребна. Кажу, нама недостаје црквене књижевности, књига Светог Писма и светих отаца.

То што у Цркви постоји схватање да је књижевност потребна, за мене је веома важна чињеница. И оснивање награде јесте управо покушај савеза између Цркве и књижевности. Мислим да Патријарх нема могућности да чита сва дела савремених писаца, али то што се он активно занима за књижевност, за мене је веома важно. И није случајно што данас многа издаваштва желе да добију за своје књиге печат „одобрено“ или „препоручено“ од издавачког савета патријаршије. У Русији се данас значајно смањује број читалаца. А људи који су верници, који су оцрковљени и даље доста читају. И, уопштено, Црква данас остаје за књижевност последња читалачка аудиторија. Последња нада. Мислим да је Патријарх оснивајући ову награду, предвидео ову тенденцију. И његова људска интуиција ме одушевљава.

Са руског: чтец Дејан Ђуричић

04 / 02 / 2014

Извор: pravoslavie.ru

Током службе Патријарх се молио заједно са представницима олимпијских тимова Белорусије, Молдавије, Русије и Украјине, којима се обратио: - Желео сам да вас све упознам, драги моји, да се упознам са спортистима из Русије, Белорусије, Украјине и Молдавије, са спортистима који представљају земље у којима се простире пастирска брига наше Цркве - једне Цркве Свете Русије. Помолио сам се за ваш успех, за вашу добробит, да вам Господ у тешким треницима током такмичења подари силу духа, рекао је Његова Светост и додао:

- Спортисти, који напрежући сву своју снагу желе да победе противника, морају бити свесни да им је поред врхунске техничке обуке и опреме, неопходно врхунско унутрашње стање ума, што у великој мери одређује способност личности да победи. Овај феномен је познат не само у спорту: победници нису били увек боље наоружани и боље припремљени, њих је до победе пратила победа духа. Када дођете на старт, сетите се мојих речи. Концентришите се, пробудите унутрашњу силу духа - то ће гарантовати ваш успех. А сада помолимо за добробит наших народа и наших земаља. Помолимо се за добробит спортиста који ће овде на Олимпијади представљати наше земље и народе.

Патријарху Кирилу је саслуживао Митрополит јекатеринодарски и кубански Исидор, Епикоп солнечногорски Сергије, схиархимадрит Илија, протојереј Всеволод Чаплин, протојереј Николај Соколов и старешина храма архимандрит Флавијан. Богослужењу је присуствовао и први заменик председника Државне Думе и председник руског Олимпијског комитета А.Д. Жуков.

Због помоћи у изградњи храма Светог Нерукотворног Лика Спаситеља у Сочију патријарх Кирил је орденом Светог Сергија одликовао заменика министра за регионални развој Руске Федерације У. Рејлаина, председника "Олимпстроја" С.А. Гапликова, заменика генералног директора Центра "Омега" Л.Е. Зебедејеву, заменика министра за ванредне ситуације А.П. Чупријна и извршног директора Фонда храма Светог Нерукотворног Образа Спаситеља С.А. Јексузијана.

На крају богослужења Његова Светост је благословио чланове олимпијских тимова Спаситељевим иконама.

О храму Светог Нерукотворног Лика Спаситеља у Сочију

Храмје 2. фебруара 2014. године освештао Митрополит јекатеринодарски и кубански Исидор. Осим храма комплекс обухвата Дом Светог пророка Јована Крститеља за старе свештенике. Цео комплекс је изграђен за две године. Током грађевинских радова 2011. године у Имеретској долини су откривене рушевине византијске цркве из IX века. Камен овог храма уграђен је у темеље цркве Светог Нерукотворног Лика Спаситеља. Планирано је да се богослужења обављају свакодневно, а током Олимпијских игара врата храма ће бити отворена 24 часа дневно. .

Извор: Московска Патријаршија, СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 3. фебруара 2014. године у Патријаршији српској у Београду г. Радивоја Дабића, директора Матице исељеника и Срба у региону. Истог дана, Патријарх српски је примио и г. Бранислава Пространа, заменик директора Југоимпорта, г. Дамира Ковачевића, заменик председника Скупштине општине Земун, и протојереја-ставрофора Милорада Нишкића из Епархије сремскe.

• Званичне посете
  

|СПЦ

• http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/1371/14/02/2.2.2014._beseda_vladike_andreja_u_nedelju_zahejevu_u_hramu_aleksandra_nevskoga.mp3
  
• прилог Радија Слово љубве
  

• Архиепископија београдско-карловачка
  

На прочитана јеванђелска зачала о царинику Закхеју и Беседи на гори, владика Јован је надахнуто беседио. У оба ова одељка реч је о преласку из Старозаветне у Новозаветну Цркву. За разлику од Старог Завета где се у заједници са Богом могло бити само кроз припадност јеврејском народу, Нови Завет нам говори о уласку у Цркву свих народа. Господ прима народ незнабожачки али и грешнике и све људе овога света.

Након свете Литургије братство храма је уприличило и поделило трпезу љубави са Епископом.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Митрополит Варнава је велики пријатељ српског народа. Још током деведесетих, као протосинђел, носио је много пута помоћ у ратом захваћена подручја и помагао српски народ где год је било потребно.

Од када је устоличен за Митрополита ставропољског и неапољског успостављена је веома блиска веза са манастиром Хиландаром. Будући да се на територији митрополије налази српско војничко гробље Зејтинлик, хиландарски игуман архимандрит Методије је, са благословом митрополита, више пута служио у гробљанској цркви. Тако је и 2010, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, први пут од изградње цркве 1939. године, први пут служена литургија на српском језику. Такође, посета митрополита Варнаве има и узвратни карактер јер је прошле године за време Часног поста, хиландарски игуман донео део Часног крста и копију иконе Богородице Тројеручице у храм Светог Георгија у Неаполију, на духовно укрепљење верног народа Митрополије неапољске.

На самој служби у хиландарском саборном храму, којој је присуствовало око 100 гостију пристиглих из Србије, појале су две певнице. Са десне стране били су појци хиландарске келије Светог Николаја „Буразéри” који су појали на грчком језику. За левом певницом били су хиландарски монаси и чланови хора „Свети Симеон Мироточиви“ из Београда.

За десном певницом је појана служба коју је на грчком језику саставио блаженопочивши о. Герасим из Мале свете Ане на Светој Гори. За левом певницом је појана служба из Србљака, са допунама из нове службе, коју је по правилима црквене химнографије на црквенословенском језику саставио Игор Зиројевић, иначе дугогодишњи учитељ црквеног појања у Хиландару и сарадник манастира. Он је, за потребе манастирске славе, такође мелотворио (компоновао) словенску службу, као и делове грчке службе.

Од посебног је значаја чињеница да је г. Зиројевић за овогодишњу прославу ктиторске славе манастира Хиландара протумачио (дешифровао) из старе византијске нотације делове службе Светом Сави из једног хиландарског музичког рукописа из 18. века. На тај начин су ови напеви враћени у богослужбену употребу након више од две стотине година и успостављена је веза са појачким предањем Православне Цркве, Свете Горе Атонске и манастира Хиландара, старим барем три века.

Извор: Манастир Хиландар

Главни и одговрни уредник издања је протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић. Календар су припремили за штампу Драган Башић и Градимир Станић.

• садржај /pdf/
  

• Нове књиге
  

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован прославио је своју Крсну славу служећи свету архијерејску Литургију заједно са Епископом горњокарловачким Господином Герасимом у капели Светог Саве у Православној гимназији у Загребу. Саслуживали су јеромонах Наум Милковић, презвитери Небојша Тополић и Слободан Лалић и ћакон Владимир Руменић. Пјевао је хор Саборног храма из Загреба.

Након обреда славског колача Митрополит Јован се захвалио свима, понајприје Епископу Герасиму и гостима из Русије и Италије који су увеличали својим доласком прославу успомене на Светог апостола Петра, његово заточење и чудесно избављење. Присутним ученицима Гимназије је пожелио да буду пламеног духа, какав је био и првоврховни Апостол.

Епископ Герасим је честитао Митрополиту Крсну славу и пожелио му добро здравље.

Славски ручак за узванике је био припремљен у трпезарији Гимназије.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Ради се о Међународној награди друштвених признања „Слава Русије“.

Митрополит Амфилохије је награђен овим високим одликовањем „за дугогодишњи усрдни труд у славу Православне Цркве, поводом четиристоте годишњице зацарења дома Романових у Русији“.

Орден је Митрополиту Амфилохију уручио Игор Јевгењевич Смисов из Православне мисије обнове духовних вриједности руског народа, чијег Покровитељског савјета је предсједник првојерарх Руске заграничне цркве Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион.

Р.В.

Непосредно пред смрт легендарни конструктор оружја Михаил Калашњиков послао је поглавару Руске православне цркве писмо, у коме га пита да ли је крив за смрт људи, који су страдали од аутомата, који је он измислио.

У четвртак у медијима је објављен одговор патријарха Кирила, у коме је изјавио да су за злонамерно коришћење оружја одговорни они људи, који достигнућа техничког напретка претварају у наношење штете блискима, а не изумитељ.

Патријарх је такође напоменуо да је Калашњиков, изумевши ватрено оружје допринео победи наше земље у Великом отаџбинском рату.

преузтео са сајта "Глас Русије"

"Знаш, то је чак и добро, што је свештеник тада био пијан". - "???!!!" - "Ако је за њега карактеристичан тај грех, онда он себе никада неће сматрати бољим од свих. Никада. Једноставно се неће усудити. Значи, знаће да није анђео, или пророк, или старац, или истина у њеној последњој инстанци, и биће га стид да претендује на то. Мислим да ће то помоћи његовом смирењу. Свештеници су, такође, људи и не треба им стављати анђелска крила. А смирености нам свима недостаје, зар не? Зато хајде да оставимо на миру свештенике и да се бринемо о сопственој греховности, која, изгледа, прелази границе", - кум није више желео да разговара на ту тему и окренуо се. И време је показало да је он, као и обично, био у праву: туђи греси нису превише интересантна тема.

Греси гресима, али, нажалост, често се сусрећемо с неким надахнутим, узвишеним односом к свештенству: ако је свештеник, онда је савршен, као минимум анђео с небеса и, наравно, безгрешан. О штетности таквог односа према свештеницима, говорило се и говори се много: од њега страдају, како мирјани (чешће жене), тако и сами свештеници. Не ваља, ако за мирјанина место Христа заузима неко други - макар то био и свештеник. Сетимо се како су на то одреаговали апостоли Павле и Варнава у Листри: "Људи! Шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо Јеванђеље да се од ових лажних ствари обратите к Богу Живом, који створи небо и земљу и море и све што је у њима... И ово говорећи једва уставише народ да им не приносе жртве, него да иде свако својој кући" (Дела. 14: 15-18). Жалосно је ако се и сам свештеник стара да имају такво мишљење о њему.

Исповест - пут к ослобађању од грехова. Исповедају се сви хришћани: и мирјани и свештеници - сви смо ми грешни. Епархијски духовници исповедају свештенике. Наш разговор с духовником Вологодске епархије, протојерејом Алексијем Сорокиним.

- Кажите, молим вас, баћушка: епархијски духовник - то је таква дужност?

- Боље је то назвати црквеним речима - послушање. Свако послушање има своје границе, рамове...

- Данас чиновници то зову "функционал".

- Нека та реч и остане код чиновника. Послушање се, ипак, као ни било које црквено дело, не своди на одређене обавезе и права. То је део Црквеног живота, који је дефинисан не само уставима и упутствима, већ и Тајинствима, догмама. Послушање духовника може да врши само свештеник, зато што он извршава Тајинство покајања.

- Да ли то мора бити искусан човек, образован, кога људи цене?

- Специфичност послушања епархијског духовника је у томе, што је то човек који извршава два задатка. Први - прима исповести епархијских свештеника. Њима је исто неопходно Тајинство покајања, као што је оно потребно сваком човеку.

- Многи верници се према свештеницима односе као према анђелима...

- Греше ти, који претпостављају да су свештеници безгрешна бића. Чак и сам свештеник греши, ако мисли да је с примањем благодати свештенства постао непогрешив у свим питањима - везаних за градњу, питања вере, дисциплине, управљања парохијом... Наравно да није. Као и код сваког човека, и код њега постоји склоност к греху. Свештеник исто може да погреши, као и сви ми. И зато су публикације, које на сав глас расправљају о гресима свештеника, узроковане неразумевањем општег смисла служења свештеника.

Свештеник је исто човек као и сви ми. Наравно, њему је више дато, и значи да ће се од њега више и тражити. Истовремено, све његове страсти и људске немоћи остају с њим. И демонска искушења, такође, могу да делују на свештеника. Гледано глобално, њему је чак теже у његовом духовном животу, него мирјанину. Наравно да је све то повезано са виђењем своје немоћи, недостатака, несавршенства. И исправни начин да се ослободи од тог налета греха - то је, наравно, искрена исповест. Као и за сваког другог човека.

У идеалу, и духовник треба да живи високим духовним животом, али наше свакодневне бриге и животна сујета, наравно, утичу и на живот духовника. Он, такође, има своје слабости и недостатке, и он се, исто тако, каје за своје грехе.

- Коме се исповедају епархијски духовници?

- Као прво, постоје пријатељи свештеници, који су по духу блиски, и кроз њих се може принети покајање. А дешава се и овако: ко ти је од свештеника дошао на исповест, њему се и ти сам кајеш, зато што осећаш да је немогуће носити терет греха у себи. Наравно, постоје познати духовни центри - Тројице-Сергијева Лавра, Оптина пустиња... Тамо су искусни духовници, до њих се може отићи. Може се исповедати и код духовника других епархија, јер такве дужности има у свакој епархији. Ја овако размишљам - отићи и исповедати се, поразговарати, како поступати у тим или другим компликованим случајевима, с искусним духовницима других епархија.

- Да ли се срећу компликовани случајеви?

- Наравно да се срећу. Од свештеника се више захтева у односу на његов лични живот. Било који грех, који је повезан са седмом заповести: брачним прељубама, блудним падовима, - за свештеника су веома озбиљан ударац, и, уопште, због тога он може бити и одстрањен из свештенства. По канонима, свештеници, на пример, не смеју да иду у лов. Ако је свештеник показао немарност према Светим Даровима, пролио их - то може да проузрокује и забрану служења.

- Колико се често исповедају свештеници?

- Ако већ инсистирамо на томе, да се наши парохијани редовно исповедају и разумеју да је исповест део хришћанског живота, онда, наравно, и сами свештеници морају да поштују правила таквог живота и редовно се исповедају и причешћују.

Постоји, да тако кажемо, одређено време у години, када духовник чека свештеника на исповест: у првој половини године - то је Велики пост, у другој половини године - негде око празника Покрова Пресвете Богородице.

Али, у принципу, свештеник може да долази на исповест током било ког вишедневног поста. Постоје и храмови где поштују стару добру традицију да, или цео клир сам долази к духовнику епархије на исповест, или позивају њега у свој храм. Тамо се сви заједно моле, и заједно моле Господа за опроштај грехова.

Помоћ духовном животу свештеника је, сигурно, први задатак у служењу духовника епархије.

- Постоји и други задатак?

- Други задатак - то је исповест кандидата за добијање чина свештеника. Да би постао свештеник, човеку је неопходно да поштује одређене, веома строге, услове живота. Кандидат за свештеника не сме имати тешке грехе на савести, а посебно грех убиства. Постоји услов моногамије (један брак); не сме бити никаквих лоших сведочанстава споља (изван цркве).

Све се то открива у такозваној "исповести кандидата". На основу те исповести, духовник доноси одлуку: има ли препрека к хиротонији или нема.

Поред тога, духовник исповеда и супругу кандидата, јер од жене будућег свештеника у многом зависи успех његовог даљњег служења. Постоје одређена канонска правила, чије непоштовање може да буде препрека кандидату да постане свештеник због строгих захтева к породичном животу. Свештеник не може постати, на пример, онај ко је био ожењен разведеном женом, која има дете из првог брака. То може бити и изузетно успешан брак, у коме брачни другови воле један другог, живе црквеним животом, и правилно васпитавају децу, али муж разведене жене не може бити свештеник.

Епархијски духовник прима заклетву кандидата. Заклетва постоји свуда - и у армији, и у духовном животу, зато што је Црква - војска Христова. Кандидат за свештенство даје обећање пред Богом, да ће служити чисто, непорочно, по Црквеном уставу, да ће се потчињавати свим захтевима епископа, памтећи да су свештеник и ђакон помоћници епископа, кроз њих он делује и врши вољу Божију.

Заклетвом, човек који жели да постане свештеник, сведочи своју верност заветима Цркве и животу, не по свом мишљењу, већ по том Предању, по том правцу живота Цркве, који је проверен, који доводи људе до спасења. Кандидат се обавезује да не измишља нешто своје, не скраћује, не додаје, не делује самовољно, већ да ради уз складу црквено-саборног разума, црквено-саборног предања. Ето у томе је смисао те заклетве. И разумљиво је, да за кршење заклетве, за неизвршавање неких њених захтева, човек може бити и лишен свештенства или одстрањен од њега на неки рок, или чак доживотно.

- Да ли било ко, ко то жели, може да постане свештеник?

- На срећу или несрећу - не може. Свештеничко служење је строго, узвишено. Јасно је да идеалног човека за служење поред Престола Божијег данас веома, веома тешко наћи; Мислим чак да је то сада уопште немогуће. Али с друге стране, разговарајући с кандидатима за свештенство, видиш да су то у већини случајева људи чисте душе и искрени. Многи су своју телесну и духовну чистоту чували до ступања у брак или живели чистим брачни животом, без некаквих младалачких испада. Бивају случајеви, који захтевају одлуку архијереја. У сложеним случајевима се саветујемо и доносимо своје одлуке, да ли може да буде рукоположен или не.

Ето такво је служење духовника, везано с исповешћу свештенства и с исповешћу кандидата за свештенство.

- Духовником често зову било ког свештеника, коме откривају своју душу на исповести. А постоји и такво мишљење: духовника мора имати сваки верник. Да ли је то тако? Духовник - то је преподобни Амвросије Оптински или црквени свештеник, с којим сваки дан путујеш у истом тролејбусу?

- То може бити и овако и онако. Духовник може бити и човек познат по свом високом духовном животу, али и обични црквени свештеник. Човеку, који живи у складу с православном традицијом, у складу с црквеним предањем, неопходан је наставник, водич. Он му показује пут по коме су прошла већ многа покољења црквених људи, и тај пут, ми то сигурно знамо, је довео до спасења њихове душе. Православље је јако баш у томе, што имамо традицију спасавајућег духовног живота. Она се може осетити, она је реална, и ниша ново овде не треба измишљати. То је реалан живот и он има своје законе, које ми знамо. О њима су нам говорили људи који су прошли тај пут. Они су нам пренели своје искуство и ми, примењујући њихово искуство у свом животу, видимо да је то заиста тако, и живимо по том закону, идемо тим путем који води к Богу.

Али човеку који тек ступа на тај пут, на самом почетку је, наравно, неопходна помоћ и подршка. То што зависи само од њега је - одлучност да живи духовним животом, то је схватање да се без учешћа у Тајинствима Цркве, не може достићи спасење. Човек, који се труди да живи по Јеванђељу, види да је то врло тешко, ако се труди заиста искрено, и овде је неопходна помоћ, подршка, савет. За то је неопходан духовник.

С друге стране, духовник је носилац права, које је Спаситељ даровао Својим ученицима - апостолима, а кроз њих - свештенству, као основном стубу Цркве: права да ослобађају људе од терета грехова. Свештеник - то није просто некакав психолог, који саслуша и да савет. Да, неки људи осете олакшање у тешким животним тренуцима, уколико успеју да изнесу све своје проблеме случајном пролазнику, на пример у возу - класични случај. То је разумљиво, да неки психолошки закони овде делују. Али служење свештеника није везано само за то...

- Ако је свештеник - само "раме за плакање", онда чиме се он разликује од психијатра? Тиме што нема бели мантил, већ мантија с епитрахиљом?

- Служење свештеника је повезано и с тим, што он ослобађа човека од терета грехова, од власти греха - и то не некаквим својим заслугама, већ зато што му је дато то право Тајинством свештенства.

И те две стране служења свештеника као духовника, помажу човеку да иде к Богу - својим корацима, али при помоћи одозго, с благодати Божијом и по савету наставника, мудрог руководиоца. Јасно је да се, ако један човек познаје другог током дугог времена, тај пут остварује некако лакше, с поверењем. Свештеник зна верника, услове у којима живи, његов посао, његов унутрашњи мир, ниво образовања, некакве кораке у његовом духовном животу; и њему је буквално с пола речи јасно, у каквом расположењу човек долази на исповест, и лакше му је да му саветује, не нешто "уопштено", већ управо то што му је потребно у том тренутку. Наравно, да се тада развијају веома добри односи духовног оца и чеда, када међу њима царује поверење.

- Код духовника људи долазе за савет из разноразних разлога. Да ли је потребно саветовати се: какве боје диван да купи или у какву школу да одведе ћерку?

- Мени се чини да је све то веома индивидуално. Постоје људи који су у свом животу довољно самостални, и слобода избора, слобода воље, која је део лика Божијег у сваком човеку, не треба да се гуши ауторитетом духовника. У неким животним ситуацијама може се човеку дати слобода - чак до самог избора места рада... Зато што људским животом управља Бог, и Он делује кроз духовника, али и кроз нашу вољу. Свештеник може да посаветује: хајде да пробамо, хајде да се помолимо, да би пут који изабереш био за тебе користан.

Када човек сматра да има право да одлучује за неког, како треба да поступа, - значи, или да је достигао веома високи ниво духовног... савршенства, или једноставно има висок ниво гордости, која се зове прелест.

Постоје људи којима је заиста неопходна подршка чак и у животним питањима, која гледано са стране нису од великог значаја, или су чак сасвим небитна. Ево, пример из житија преподобног старца Амвросија: код њега је дошла сељанка и испричала му о ћуркама, које је чувала... Много се бринула како да их узгаја, јер је због њих трпела невоље и нападе од газдарице. Отац Амвросије је сељанку утешио и помогао јој практичним саветима, како да се брине о тој живини, знајући да је то за њу веома важно. Ипак многи старца нису разумели.

Али данас су такви односи реткост, за њих је неопходна велика стрпљивост свештеника и довољно времена на располагању за то.

- Духовник није наредбодавац. Он показује пут, а заправо одлучује сам човек. Само да ли је добро да му се даје такво право? Постоје примери, када човек пита једног, другог, трећег свештеника, док не добије потребан одговор и поступа само тако како је и хтео у почетку. То јест, просто намеће своје решење. То је, по мени, потпуна деформација духовног живота...

- Па... мислим, да јесте. Такво тражење санкција одозго - оно долази од самовоље.

- Онда шта добијамо: свештенику је боље да не инсистира ни на чему?

- Увек с увереношћу указивати: ради само тако, како сам рекао, - је неправилно, већ смо објаснили узрок такве склоности к тоталном командовању - гордост свештеника. Али постоји случај, када свештеник може - и чак је и дужан - да упозори: теби то неће бити од користи - на пример, путовање овде или онде. Или сусрет с овим и оним. Чак и у породичном животу: ако свештеник добро зна младића или девојку, који желе да створе породицу, и схвата да ће та одлука с великом вероватноћом да их доведе у невољу, он може да каже: не журите, размислите о свему и процените да ли постоји опасност да ће се појавити проблеми.

- И послушају га? Код свештеника могу да иду и, не из жеље да добију исправну духовну оцену својих намера, већ "по традицији". Сматра се да је тако добро и ми ћемо да урадимо "како је опште прихваћено". Само када свештеник одједном почне да упозорава на несмотрен поступак, не слушају га увек, по мени. "Како да се не женим, када сам већ и ресторан платио..."

- Не, понекад слушају... Слушају... Заправо данас веома ретко долазе код свештеника са таквим питањима, зато што су људи навикли, из неког разлога, да све раде сами. Ипак, постоје људи, који долазе у храм и питају, да ли да ступе у брак с тим човеком или не.

Савет - је некакав лек против греха. Духовни отац може да да човеку неку опомену. Или, грубо рећи, казну - у црквеном животу и то се зове епитимија.

Епитимија није казна за грехове, већ лек, чијом применом човек достиже исцељење, ако то ради искрено.

Иако се у преводу с старогрчког "епитимија" преводи као "казна", она није казна за грехе, већ лек, чијом применом човек достиже исцељење, ако је извршава искрено. То је такав духовни задатак, који мора бити продуктиван за човека. Дешава се понекад у манастирима, да човек долази к њему непознатом свештенику, каје се за грехе, а овај му говори: ево теби епитимије на десет година унапред: по сто земних поклона сваки дан. А човек се разболео, и за њему је не сто, већ и један поклон тешко да учини... То није доживотна казна, али епитимију може да скине само тај ко је и дао. Ослободити од епитимије може, такође, и епископ.

- Наш разговор објашњава, да је духовник неопходан сваком човеку, који себе сматра верником и који је оцрковљен. Боље је, ако је то свештеник, који те одавно познаје, код кога се стално исповедаш-причешћујеш. Али колико може да издржи један свештеник? Да пажљиво следи за духовним животом сваког верника вероватно може... ако их је 50. А ако их је 5000? Постоји граница људских сила! И да ли свако може бити духовник? Мени се чини да не може. Зашто су к Оптинским старцима ишли људи из целе Русије да би се саветовали о тим истим "ћуркама"? Можда зато што њихов локални свештеник ни није хтео да разговара о "ћуркама"?

- Тешко је одредити некакве норме у духовном животу. Колико свештеник треба да има духовних чеда? - Ко зна колико? У том смислу, сваки човек, који долази код тебе, већ и јесте твоје духовно чедо. Како ће он да примени твој савет, како ће да се понаша после исповести, то је друга ствар, али пастирски однос к свима претпоставља и учешће, и добру вољу, искрену жељу да се помогне.

У старој Русији је био мало другачији систем, тамо се исповедало само једном годишње. И то је било, делом, само реда ради, формално. Наравно да је свештенику за време Великог поста било веома тешко да исповеда 100 човека, јер су се и накупила питања везана за духовни живот, током целе године, и више. Зато су људи тражили те свештенике, који су могли да одговоре на та питања.

Данас не постоји пракса која је обавезна за сваку исповест. Хвала Богу, и свештеника има све више. Мада смо ми у дефициту с њима и данас, ипак се, бар у Вологди може наћи могућност да се поразговара с свештеником не журећи. Можда је у Москви и Петербургу то теже урадити, у главним градовима још увек нема довољно храмова. Али ми данас имамо такву могућност, није баш тако тешко наћи свештеника у било ком руском граду, са којим се може поразговарати.

Наставимо да упоређујемо духовну помоћ с медицинском. Постоје случајеви, када је човеку неопходна хитна помоћ лекара, он зове "хитну", и какав ће доктор доћи, њему је све једно. Главно је да му он олакша патње - дао је лек, потребну ињекцију, применио електрошок-терапију да би оживео срце... Али када се човек осећа мање-више нормално и болује од неке конкретне болести, он онда тражи специјалисту.

Ето тако је и у духовном животу. Постоје моменти, када је човеку неопходна исповест, и не треба чекати неког високо-духовног свештеника, путовати до њега километрима. Било који свештеник у цркви, чак и најпростији, ће га исповедати и олакшати му душу. Али ако желиш савете у континуитету, онда тражи духовника.

Уопште узев, духовни живот - то је такав живот, који се достиже само личним искуством. О њему се може причати веома много, али онај, ко не живи тим животом - он га ни не разуме.

- Све је написано у Јеванђељу, само га треба читати, и то је све? Ето теби и духовног живота, са свим правилима и условима?

- Не само читати, већ живети по њему, јер док се ти сам не уживиш, онда ништа ни нећеш разумети. О духовном животу се може много причати, али речи тешко да ће бити схваћене до краја, ако човек сам не направи први корак. А када он пође на исповест код свештеника, када сам буде увече анализирао свој дан, приносећи покајање Богу за неке своје грехе, и захваљивао Му за милост, која се излива на нас сваког дана... Тек онда разговор о духовном животу може бити дубок и свеобухватан.

Седећи за шољом чаја, говорити како је руска земља постала сиромашна духовницима, како их нигде нема&хеллип; И после поћи негде у кафану или сутрадан преварити човека, да би себи донео корист&хеллип; Онда ће све то бити пусти разговори.

- Многи говоре о осиромашењу духовног живота, па има ли данас духовника? Или њих једноставно не може бити, да нема?

- Духовни живот увек постоји, зато што је у Цркви - Христос. Човек, који иде к Њему, већ живи духовним животом. Ако идеш средњим путем, царским путем - извршавајући заповести Божије, постећи, читајући Јеванђеље, трудећи се да поступаш по јеванђељским заповестима, - ту онда некаквих тешкоћа ни нема. Живиш, Господ те води, видиш своју немоћ, недостатке... Друга је ствар, када човека затрпају страсти, или када пада у некакве екстремне ситуације - ту је онда, можда, потребан савет искусног духовника.

Духовника, наравно, треба тражити, али било који духовник ће, пре свега, да саветује да се бориш са сопственим гресима.

И такав човек се може наћи. Чак кроз простог свештеника, човеку се може открити Божија воља - јер ми код духовника пре свега тражимо вољу Божију! Не тражимо пажљивог саговорника, некаквог интелектуалца, који ће с тобом да разговара о високим материјама мистичког богословља, већ тога, који открива вољу Божију. Господ ће да открије своју вољу кроз оног, кога сам одреди, само да би могао да чујеш и поступиш тако - по Божијој вољи, на своју корист. И да подвучем: хајде да не копамо по гресима свештеника и тражимо оног ко ће бити достојан да нас опслужује, и тапкати у блату "недостојних". Духовника, наравно, треба тражити, али било који духовник, увек ће саветовати да се пре свега бориш са сопственим гресима. Блажен је ко их и види!

С протојерејом Алексијем Сорокиним

разговор водили Пјотр Давидов и Андреј Саљњиков

Извор: http://www.pravoslavie.ru/put/67619.htm

Манастир Лепавина

• Званичне посете
  

|