Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко љубљански и целе Италије Господин Јован, рођен је 22.октобра 1936.г. у славонском селу Мединцима, код Подравске Слатине, од родитеља Саве и Јулке Павловић.Основну школу завршио је у свом родном месту, а нижу гимназију са малом матуром у Подравској Слатини.После тога уписује се у Богословију "Св.Саве"

у манастиру Раковица, у којој као ученик њене прве после ратне петроразредне генерације, стиче своје средњешколско образовање, у времену од 1951-1956. године. На Богословском факултету Српске Православне цркве у Београду дипломирао је 1963.г. после чега одлази на постдипломске студије у Западну Немачку, где је на Евангелистичкој академији у Шлесвигу и Теолошком факултету у Килу, проучава евангелистичку теологију, а на Лудвиг-Максимилијан универзитету студира римокатоличку теологију и византологију код професора Бека.

Поред тога боравио је у Белгији у бенедиктинском самостану Шефтон, у Немачкој такођер у бенедик- тинском самостану " Мариа Лах " код Кобленца и Нидералтаиху код Минхена, где се богослужења обављају по византијском и западном латинском обреду. По завршетку постдипломских студија враћа се у отаџбину и ставља на располагање својој Цркви. Том приликом Свети Архијерејски синод га поствља за суплента Богословије у Призрену. Тамо је радио у току школске 1966/67.г. и одмах на почетку идуће школске, 1967/68, по потреби службе премештен је за суплента Богословије у манастиру Крка.

Овде у манастиру Крка, где је нашао своје друго огњиште, Његово Преосвештенство епископ далматински Стефан, монаши га 18. новембра 1967, а сутрадан, 19. новембра, у Босанском Грахову рукополаже у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 2. марта 1969. године у Кистању.

Поред наставничке дужности и дужности главног васпитача у Богословији, као и редовних манастирских послушања, о. Јован је све до избора за Епископа успешно руководио школском и манстирском библиотеком. Професорски испит, из Практичне групе богословских предмета, полаже 16. марта 1972. године и недуго по том Свети Архијерејски Синод, поставља га за професора исте Богословије.

Делатност Митрополита Јована, као суплента и професора богословије није се сводила само на редовну наставу у школи и васпитавање ученика, јер је поље његовог рада у винограду Господњем, било далеко шире и далеко обимније. Тако, одмах по рукоположењу за јеромонаха, видимо га како опслужује Српску православну парохију у Биовичину селу, а затим и манастирску парохију у Кистању.

Свети Архијерејски Синод именује га за члана Комисије за преузимање сакралних црквених предмета, који су за време Другог светског рата, однети и од тада се налазили у "Повијесном музеју" и другим културним установама у Загребу. Поред тога, бива на састанку Комисије Светског Савеза Цркава за међуцрквену помоћ који је одржан 4. децембра 1967. у Београду. Затим учествује на интернационалним црквеним конференцијама, прво у Водицама код Шибеника, од 3. до 7. септембра 1973. и у Белгији од 19. до 26. јула 1976. Поред Његовог Преосвештенства епископа Стефана присуствовао је јубиларној прослави Римокатоличке цркве која је одржана у Сплиту и Солину септембра 1976.

Све ово заједно говори о једној великој динамици Митрополита Јована у раду на свим пољима, која му је поверавала Црква, а плодови тог рада су, несумњиво, запажени, јер видимо да га је његов надлежни архијереј за ово вријеме одликовао чином синђела и протосинђела и, на крају, одликује га чином Архимандрита.Међутим, највећа оцена његовог досадашњег рада јесте одлука Светог Архијерејског Сабора од 21. маја 1977. којом је изабран за Епископа Српске православне Цркве. Ово је Његова Светост Патријарх Герман истакао у свом поздравном говору приликом хиротоније Епископа Јована.

Од 1982-92. године преставник је Српске Православне Цркве у Женеви за међуцрквену помоћ у CEC и WCC (у комисији ЦИЦАРУС ) замењивао је обољелог Патријарха Германа, по одлуци СИН. бр.1760/зап.758 од 30. јуна 1989. године. Био је члан Светог Архијерејског Синода у више мандата. Администрирао је славонском епархијом после смрти владике Емилијана од 1982-1985. године. После смрти Горњокарловачког Епископа Симеона администрирао је епархијом до избора Епископа Никанора за Епископа Горњокарловачког. У патријаршијском предузећу "Доброчинство" био је на дужности директора. У Пећкој Патријаршији 1990.г. председавао је Светом Архијерејском Сабору.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора АС бр.59/зап.71 од 20 маја 1992.г. изабран је за председника Епископског савета Српске Православне Цркве у Републици Хрватској, па је у том својству потписао Уговор са председником Владе Ивицом Рачаном о односима Српске Православне Цркве и Владе Републике Хрватске. Другом одлуком Светог Архијерејског Сабора АС бр.19/зап.99 од 23. маја 1995. године умољен је Митрополит Јован да привремено у циљу помоћи избеглим Архијерејима са ратних подручја преузме духовно старање о верном народу и Српској православној цркви у Републици Хрватској.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора из 1994. године проширена је јурисдикција Епархије загребачко- љубљанске и на Србе у Републици Италији па је Митрополит Јован крајем јула исте године у храму Светог Спиридона Чудотворца у Трсту преузео дужност од Преосвећеног Г. Константина Епископа средњеевропског. Боравком у Италији Митрополит Јован преузео је духовно старање у парохијама поред Трста и Рима и у новооснованим парохијама Вићенци и Милану.

У односима са Римокатоличком црквом Митрополит Јован био је више пута делегат Патријарха Павла и имао прилике више пута да поздрави папу Јована Павла II . Митрополит Јован посебну пажњу поклања Манастиру Лепавини и манастирском братству на челу са Архимандритом Гаврилом као Епископ Лепавински и викарни Епископ Патријарха Германа а од 1982. године као Митрополит загребачки.

Високопреосвећени Митрополит Јован је 29.05.2007.године на трећи дан Духова прославио тридесет година своје Архијерејске службе.

Вјечнаја памјат Високопреосвећеном Митрополиту Јовану

Извор

„Но, хтео ја или не хтео,спаси ме,Христе Спасе мој;похитај брзо,брзо,погибох,јер си Ти Бог мој од утробе матере моје.“ Молитва осма,Господу нашем Исусу Христу. Молитве јутарње

http://www.pravoslavie.ru/srpska/69696.htm

Источник: http://www.pravoslavie.ru/srpska/69696.htm

© Православние.Ru

5. Треба да познаш радост што ти доноси страдање у добровољном ношењу крста. Ако патиш као јеванђелски Лазар и подносиш бол и јаде без роптања, знај да ћеш стећи велико благо души.

6. Човјек се диви снази и лету орла како савлађује висине, а у себи има јаче силе од њега да савлађује све демонске замке. Као што орао са висине пада на стрвине тко и човјек са свога достојанства пада у блато порока. И као што орао одатле опет високо узлијеће, тако и човјек може да господари над својим страстима, а то је веће од икакве земаљске власти и славе.

7. Не узимај за истину да су праве ријечи оних који те хвале и ласкају. То је искушавање твоје душе. Сваку ласкаву ријеч сматрај за лаж и маску. Ако уживаш у истим похвалама, остаћеш мален пред Богом.

8. Не падај у очајање када те невоље задесе. Уздај се у милост Божју и свагда ће ти помоћи. Зар не знаш како су праведници страдали?

9. Као што лептир обиграва око пламена свијеће и сваки час може да изгори крила тако и човјек кад лута за страстима лако може да изгуби душу.

10. Преко залеђене ријеке пси вуку саонице, а преко развратног човјека демони шире саблазни.

11. Кад чамац тоне и маховина ваља, а кад се гријеши и суза спасава.

12. Оне људе који крену у ваздушним лађама да лете, прат погледима са љубопитством, а оне који се Богу обрате неки осуђују са завишћу.

13. Да очисти оружје мајстор тражи новац, а за оправдати душу Бог хоће кајање.

14. Кад дођеш у друштво назови добар дан, а кад уђеш у цркву, сјети се својих грехова.

15. И велики брод може да потоне и праведник згријешити. Зато је Бог оставио грешнику покајање, а капетану лађе мудрост и знање.

16. Пиво је горко неискусном, а побожност досадна развратном. Али пиво може да му се ослади, а развратник да се покаје, ако буде имао усрђа за кајање.

17. Змија најбоље чува своју главу, а паметни своју душу. Змија се скрива у међу, а паметни се спасава у Цркви.

18. Стражари кључем затварају тамницу, а добри хришћани смртном успоменом грешне жеље.

19. Ако се не разбије коре на јајету, пиле неће изаћи. И хришћанин ако не савлада грешне жеље неће васкрснути у вјечни живот.

20. Ако ти је кров на кућу нејак, мичи снијег, а ако ти је душа мила не таји гријех.

21. Возач аутомобила треба да има разни алат да поправи кола у случају квара на путу, а хришћанин осјећање грешности да би спасао душу.

22. Као што коси користи роса тако и души искрено кајање.

23. Покајничке сузе чисте душу од гријеха боље од ичега другога.

24. Молимо се Господу са Давидом да нам изведе душу из тамнице гријеха.

25. Као што вода гаси огањ тако и искрене сузе сваки гријех.

26. Плачи за гријехе своје и чезни за спасењем, па ће покајање да избрише све дугове твоје код Бога и људи.

27. Као што се у огњу чисти злато, тако и у покајању душа.

28. Не осуђуј никад другога макар да је и највећи грешник. Прије свега осуђуј себе. Можда си и ти у нечему крив за пад брата твојега.

29. Трговац свакога дана рачуна о добити и штети. Кад он толико брине о пропадљивој имовини, како да ти не бринеш о вјечном спасењу.

30. У славу Божју пчеле се труде, лептири шире шарена крила, а тихи и безазлени голубови се окупљају. И док скупљају зрна, један од њих на стражи будно их чува. Какав примјер људима да буду међу собом браћа и да стражаре над својом душом.

31. Док имаш живота пробуди своју савјест и смјерно моли Бога за милост да ти опрости гријехе.

32. У војсци је потребна труба, а у народу проповијед.

33. Нека не иде с тобом пас у цркву ни мржња на ближњег у твоје срце, да ти не замјере и Бог и људи.

34. Аутомобил оставља са собом дим и прашину, а развратно срце уздахе и очај.

35. Рђави пут штети гуме на аутомобилу, а развратно друштво људску душу.

36. Тешко мјесту куда војска прође, а души и тиелу где страсти бораве.

37. Пијани кројач поцијепану капу носи, а нечиста савјест сјетно лице има.

38. Коза воли стијене и висове, а себичност хвале и почасти.

39. Плитка вода да се лако замутити, а славољубиви брзо наљутити.

40. Јаки вјетрови ометају авионе, а времена блага праву побожност.

41. Шећер мами муве и осе, а земаљска слава малодушне људе.

42. И дебели лед опасан је и оправдана похвала може да штети.

43. Може и лисица д оштети виноград у зријевању и хвалисање човјека у његовој старости.

44. Чују се ораси кад међу њих руку метнеш, а славољубиви чим г споменеш.

45. Јечам даје коњу снагу и брзину, а славољубивом човјеку говор и осуде.

46. Дјеца радо иду по ливади за лептирима, а краткоуми за свјетском славом.

47. Зецу је најмилије уз узвишицу бјежати, а славољубивом о себи зборити.

48. Зецу су краће предње ноге него стражње стога воли узвишицу. А славољубивом пречи је овај свиет него вјечни живот, стога он себе обожава.

49. Јутарња роса издаје зеца, а сласти земаљске хришћанина.

50. Од медвједа се тешко сачувати и у врхунајвећег стабла, а од частољубља ни у најдубљој старости.

51. Мрави су радни и дружевни, али су и лупежи. А неки људи љубазни и храбри, али у славољубљу краду туђе заслуге за себе.

52. Кад мрав краде пшеницу с гумна за зиму ради као да је то његова жетва. А славољубиви о себи тако говори као да тиме даје поуке млађима.

53. жедна су уста при морској води, а душа празна при свјетској слави.

54. Неки људи од охолости и силе носе чизме и изнад кољена, а славољубиви и горди говоре о себи више него што пристоји.

55. Кокош огласи да је снијела јаја и зато их изгуби, а славољубиви хвалећи се губи сваку врлину., ако је има.

56. Зелени гај његује славује, а богата трпеза окупља ласкавце.

57. Паук ћутећи удави муву, а овај свијет својим чарима заведе душу.

58. Велики снијег може и царев ауто зауставити, а рђава ријеч и свету молитву оштетити.

59. Стари ауто се често квари у путу, а брзореки у говору.

60. Неки људи могу коња поиграти и без седла, а неки убити човјека и без оружја – злим ријечима.

61. Орао високо подиже корњачу, а гордост безумног човјека. У оба случаја погибија је неизбјежна.

62. За козу је град несносан, а за гордога савјет неподесан.

63. Неки људи носе капу “на криво” од гордости, а неки тумаче Јеванђеље по незнању. Први су засудили осуду а други сажаљење.

64. Млијеко кад се вари, пјени се и диже, а горди кад се хвали узноси се. Млијеко може да прекипи, а горди да осиромаши.

65. Празан клас пшенице високо стоји, а горди човјек се висине гледа. Онај није родио, а овај нема памети.

66. Незналици се чини да море додирује крај неба, а гордоме ум до небеса. Међутим, доста је од мора до неб и од гордога до Бога и смирења.

67. Највећи је у мору кит, а велика страст – среброљубље.

68. Уз цара иде велика пратња, а уз богатство грешне насладе.

69. Човјек уздом запрегне коња да не утече, а ђаво среброљубљемчовјека да се не спаси.

70. Тврдица крије своје новце, а мудри своје тајне. Први да не учини коме добро, а други да му ко не учини зло.

71. Подземни крт не занима се за звијезде, а среброљубиви богаташ не мари за Божја чуда.

72. Слабо се чује пушка на снијегу и вапај сиромаха у уши среброљупца.

73. Развратни син безчасти оца, а грешни човјек небеског Творца.

74. Кобна птица ћук развалине тражи, а завидник несрећу другога.

75. Орловске очи надалеко виде, а злоћа завидника још даље.

76. Вијекје наш као дневни пазар: ко се заговори у животу, биће празан уочи своје смрти.

77. Комарци воле да су при смрдљивом блату, а нечисте мисли при преситом стомаку.

78. Од љетног града можеш утећи и под дрво, а од љутине не можеш ни у манастир.

79. Преко залеђене ријеке и пси вуку саонице, а преко развратног човјека демони шире саблазни.

80. Због великог снијега чобани носе крпе на ногама, а од тешког гријеха људи пате читавог живота.

81. На киши је тежи снијег, а са знањем учињени гријех већи.

82. Жестоки пас лаје и на познанике, а завидник осуђује и милог кума.

83. Што се мастилом напише, тешко се брише; а што се у гријесима научи, тешко се одвикава.

84. С новцем човјек може код људи д много успије, а молитвом код Бога. Његову помоћ да измоли. Пре треба да су неоштећене, а молита да је света.

85. Прекрсти се прије него почнеш да радиш и промисли кад хоћеш нешто да кажеш. То је мудро и побожно.

86. Кад возиш чамац, не примај мноштво људи, а кад се молиш Богу не мисли о свачему.

87. Привежи чамац јаче кад је облачно и кишовито, а моли се усрдније кад си у биједи и напасти, да ти вода чамац не однесе, а тебе очајање не савлада.

88. Навијај сат у одређено вријеме, а моли се Богу у свако доба. Биће ти сат тачан, а ти побожан.

89. Не може сат радити, ако се неће навијати, нити душа чиста и права остати ако се неће Богу молити. Таква је машина сата и природа човјекова.

90. Не вриједи љети кожа од лисице ни молитва Богу са мржњом на брата.

91. У вријеме рата треба боље стражарити и у вријеме поста чешће и усрдније се молити.

92. Стока се плаши аутомобила, а демони поста и молитве.

93. На барутни магазин може гром ударити, а на правога биједа нападнути. Зато је магазину потребан громобран, а хришћанину чиста молитва , као што је речено да се молимо да не бисмо пали у напаст.

94. Вјешти јахач и у највећој трци јабуку уграби, а прави хришћанин и у најтежој биједи Бога слави.

95. Знај тачно адресу коме пишеш и у молитви о чему ћеш Бога молити, да ти се не врати писмо и да молитва усније.

96. Пиши читко и чисто, а моли се предано и свето, па је успјех очигледан.

97. У пошти треба марка на писму, а душу чисте молитве кријепе. Иначе се не прима писмо у пошти нити је молитва угодна Богу.

98. Бачву стежу јаки обручи, а душу чисте молитве кријепе.

99. Јутарња роса чини олакшицу косиоцу када коси, а милостиња радост души кад се моли.

100. Кад млин меље треба гласније говорити, а гдје су веће саблазни треба се чешће молити.

http://radiosvetigora.wordpress.com

Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет.

Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити.

Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава.

Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима.

С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не.

Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио.

Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла.

Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.

Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(…) по врстама“… „И створи Бог(…) све душе живе(…) по врстама њиховим(…) и би тако(…) и видје Бог да је добро“(…) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)… Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.

Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом – а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем – и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека.

Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.

Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом.

Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике.

Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека.

Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим.

Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност.

Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност.

Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем?

Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. – особине које су одређене генима или окружењем – ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају.

Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије.

Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије.

Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности.

Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна.

Проф. др Јован Зизјулас

Извор: Преображењски број „Крке“ – гласила Епархије далматинске

svetigora

Активности на формирању ове својеврсне базе података су започеле још 19. марта и трају до 30. априла ове године.

А све детаље везане за ову акцију можете пронаћи на веб адреси:

По указаној потреби црквеног живота и рада Српске Цркве, у Сремске Карловце стиглa je честица светих моштију великог чудотворца и исцелитеља Нектарија Егинског. Милошћу Божјом, Високпреосвећени Митрополит егински г. Јефрем даривао је мошти које је у Сремске Карловце донео високопречасни протојереј Јоргос Влахопулос.

У петак увече, 28. марта 2014. године, служен је у Саборној Николајевској цркви акатист Пресветој Богородици, да би у наставку литија водила од Саборне цркве до цркве Пресвете Богородице. Епископ сремски г. Василије, у пратњи свештенства и монаштва са верним народом, носио је мошти Светог Нектарија. Звона Саборне цркве и молитвене песме пратиле су Светитеља Егинског.

У цркви Пресвете Богородице владика Василије и свештеници епархија Сремске, Бачке, Осјечкопољске и Архиепископије београдско-карловачке, читали су акатист Светом Нектарију Егинском, целебнику.

Епископ сремски Василије је заблагодарио Господу на неизмерној милости и у свом свечаном слову, између осталог, казао:

„Радуј се, свети Нектарије, Архијереју Божји! Радуј се, народе Божји! Данас се радују и Сремски Карловци, наша Епархија сремска, наша Богословија и читава Васељена што нам дође овај велики јерарх Цркве Христове, како и говоримо у Акатисту Светом Нектарију Егинском. Данас молитвено кличемо: Радујемо се ми, радујте се ви, радујте се сви! … Свети Нектарије је светитељ кога је Бог овенчао венцем велике духовне славе и подарио му моћ и силу. Ево, Господ се пројавио кроз многобројне свете Оце и Учитеље Цркве, па и нас децу двадесетог и двадесет првог века није заборавио!

Свети Нектарије Егински је велики подвижник и мученик, прогоњен, али увек у свом тиховању, у молитви, у нади да га Бог неће оставити ни поред многоборојних клевета и измишотина, а и невоља. Милошћу Божјом, пројавио га је Бог роду људском, роду нашем и нама деци двадесет првог века.

Радујемо се што смо читали прекрасни акатист Богородици у Саборном храму и акатист Светом Нектарију Чудотворцу који је задобио такву силу Божју да нама обремењенима многобројним недаћама и многобројним искушењима, болештинама, буде на исцелење. У последње време кад се јављају разне болести и нападају на род људски, управо је овом светитељу Бог подарио моћ чудотворења и благодат да уз наше молитве лечи, и – хиљаде и хиљаде људи су излечени.

Благодаримо Богу и митрополиту Јефрему и оцу свештенику који је донео свете мошти, управи Богословије, Саборној цркви… Сада ће те мошти, нашим молитвама, пружати укрепљење народу нашем у овој прекрасној цркви Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Од данас ће мошти светитеља Нектарија Егинског бити доступне свима људима који ће узносити молитве пред његовим моштима. А ко је то коме не треба молитва и благодат Божја, благодат Духа Светога? Молитва је потребна свима, и ми благодаримо Богу и светом Нектарију што је дошао међу нас да буде на нашу ползу и спасење, укрепљење свих из Епархије сремске и нашег српског рода, свих православних народа, да буде на исцељење и оздрављење болесних…“

После беседе владике Василија благочестиви народ је целивао мошти светог егинског Чудотворца. Препуни су били црква и порта, и ред за целивање протегао се на улици. Из Епархије сремске, из Новог Сада, Сомбора, Суботице, Београда и свих места стизале се синоћ поворке верних са својим свештеницима да би се поклонили моштима и облагодаћени пошли дома. Сабраном народу млади богослови су делили посна пецива ради окрепљења док чекају на ред.

По изласку из цркве Пресвете Богородице, сваки верник се посебно поклонио двојици српских патријараха који почивају у крипти ове цркве: Георгију Бранковићу и Лукијану Богдановићу.

У 20.30 часова почело је Јелеосвећење: да Господ услиши све молитве наше, да буде милостив и опрости сва сагрешења наша, да болеснима подари оздрављење – молило се за присутне и све оне који нису могли доћи.

У суботу, 29. марта, служена је света Литургија у цркви Покрова Пресвете Богородице пред моштима Светог Нектарија Егинског.

Иначе, сваке суботе увече служиће се акатист Светом Нектарију Егинском и читаће се молитве пред кивотом с његовим моштима.

Свети Нектарије Пентапољски (Егински ) је канонизован пре пола веека, али већ данас се без преувеличавања може рећи да је он један од најпоштованијих светитеља у православном свету. Светитељев подвиг је његова саможртвена активност на пастирској њиви, богословско наслеђе, праведна кончина са знамењима која су уследила и чудесима која су његово име прославила далеко изван граница Грчке. За Светог Нектарија на Блиском истоку и Балкану (на пример, у Србији) много више се зна него у Русији. У Грчкој је званично проглашен за покровитеља богословских школа.

Свети Нектарије сједињује у себи црте узорног архипастира, правог монаха и изузетног богослова. Према речима познатог грчког историчара и духовног писца архимандрита Илије Мастројанопулиса, „свети Нектарије је у сваком погледу био истински духовник надахнут Светим Писмом, Оцима, молитвама и личним искуством. Библијски, светоотачки, традиционалан, али који је тврдо стајао на земљи и био ваистину савремен! Вазда мотивисан Јеванђељем, али као светоме Василију и Златоусту, нису му били страна психологија и медицина“.

У Војсци Србије, после више од седам деценија, поново су распоређени војни свештеници – осам православних свештеника и по један имам и католички капелан. Војска Србије данас има верску службу, остварујући тако уставно право припадника наших одбрамбених снага на слободу вероисповести.

Његова Светост Патријарх српски Иринеј освештао је 26. јануара 2014. нови богослужбени простор, параклис Покрова Пресвете Богородице у Војној академији. Ова нова, само наизглед необична мала црква, данас живи свој литургијски живот у све празничне и недељне дане када се служи служба Господу. Са леве стране су на иконама српски владари, а са десне стране свети ратници: Георгије, Димитрије, арханђел Михаил... Иконописао их је Јован Атанасковић који је био на одслужењу војног рока у Војној академији и који је донирао још неколико икона као свој прилог новооснованом параклису.

Постом и молитвом, приступањем светим тајнама причешћа и исповести, кадеткиње и кадети Војне академије учествују у литургијском сабрању и утврђују се у верским истинама наше свете Цркве.

У првој недељи Часног поста, Недељи Православља, призив Светога Духа у олтару обавља капетан и свештеник - отац Немања Петровић. Његов помоћник је изабран из кора подофицир Војске Србије, некадашњи војни полицајац у Гарди, старији водник Жарко Морачанин. За певницом су кадеткиње и кадети, као и пуковник Борислав Гроздић, професор војне етике на овој високошколској образовној установи.

Недељна Литургија почиње у 9 сати, а суботом у току Часног поста служи се света Литургија са почетком у 8 часова. После заамновне молитве суботом се служи парастос за упокојене припаднике Војне академије, Гарде....

Данас у нашој војсци има осам православних свештеника, који су испунили строге критеријуме да могу обављати ову свету дужност. Неопходно је високо образовање, претходно искуство у пословима у вези вере, одлично здравље, одслужени војни рок... Отац Немања Петровић, из прве генерације војних свештеника, почев од 1. августа 2013. налази се у оружаним снагама наше отаџбине. Након свете Литургије казује нам о овој посебној служби у војсци:

„Поновно увођење свештенства у војску је изузетно значајан догађај. Војска увек живи са својим народом; кад год је потребно, војска је спремна да притекне у помоћ, чак и када то није њена обавеза. Подсетимо се само најновијих догађаја у вези проблема са водом у Ужицу - војска је моментано притекла у помоћ становништву. Војска је ту и у случајевима елементарних непогода, као што су поплаве, пожари... Војник срцем и душом помаже човеку у невољи, и у том заједничком садејству војске и локалне заједнице војска улива поверење и пружа подршку у критичким ситуацијама. То је у чврстој вези са војничким моралом који осликава личност припадника војске, који функционишу по утврђеним максимама, од којих је једна од најважних - Част је наша имовина, која стоји на табли код улаза у комлекс Војне академије.

Припадници војске су присутни како у злу, тако и у добру - приликом прослављања великих државних и верских празника, када се промовише нова класа официра...

Служба војног свештеника је по много чему изузетна. У војсци нема сувишних питања и нема питања зашто и како - једноставно оно што треба да се уради биће урађено. Све се ради по наређењу или по благослову, како бисмо рекли у Цркви. Овакво устројство и дисциплина (послушност) требало би да буде образац у и нашем свакодневном животу; сигурно је да бисмо постизали боље резултате на свим пољима и као појединци и као друштво.

Током Васкршњег поста молитве су појачане – наставља војни свешгтеник Немања. Служи се суботом и недељом, као и празницима. Током недеље радим у Војној академији и старам се о свему што је потребно да се црквени живот развија у много другачијим околностима од оних на које су навикли свештеници на парохији. Непроцењива је подршка и сарадња коју овде имам од запослених за обављање верске службе. Сем богослужења овде у Војној академији, предајем и веронауку у Војној гимназији од почетка другог полугодишта ове школске године. Рад са полазницима такве школе је надахнуће за мене као свештеника и вероучитеља. Рад са младима је од посебног значаја за свако друштво које жели да иде напред, али који се, нажалост, не вреднује на прави начин.

Духовно старање о овим људима који су спремни да свој живот дају за другога јесте велика одговорност. Млади људи који се овде школују разликују се од других по великој несебичности и спремности да се жртвују за другога, јер су они спремни да током своје службе дају оно најдрагоценије за другог - свој живот.

Кадеткиње и кадети који се овде школују, након завршеног школовања упућују се у градове широм Србије, а одскора већи број припадника Војске Србије и Министарства одбране упућен је у мировне мисије у стране земље, далеко од свог огњишта и своје отаџбине, тако да они морају бити зрелији и одговорнији од својих вршњака.

Девојкама је исто омогућено да се школују, тако да у овом дому живе и кадети и кадеткиње. Људи често мисле да постоји она подела на мушке и женске послове, али мислим да је то ствар умешности обављања посла.“

После Свете Литургије капетан отац Немања Петровић договара се са војном братијом у свештеничкој канцеларији о потребама службе и Цркве.

Отац Немања Петровић нам казује о потреби за променом нас самих и о војном свештенству данас:

„Сагледавајући из угла војног свештеника шта нам је потребно за промену стања које изазива незадовољство у нама, рећу ћу да нам је свакако неопходно више реда и дисциплине, нешто попут дисциплине у војсци. То је сигуран пут да изађемо из стања незадовољства. Ако се сваки дан трудимо да будемо бољи у месту и на задатку који смо добили од Господа, захваљујући преумљењу, верујем да нас очекује бољи и испуњенији живот, који нас води ка вечном спасењу.

Требало би да дајемо више од себе, више него што можемо - такав труд се награђује. Тако и војна организација тражи од човека да уложи свој максимум.

Људи често сматрају да су војна служба и свештенички позив неспојиви, међутим, то није тако. Примери многих светих ратника говоре томе у прилог - то су посебни људи, хришћани и војници - Христови војници. Војник је спреман да у сваком тренутку да свој максимум за част своје отаџбине и на славу Божју."

Параклис Покрова Пресвете Богородице наставља свој богослужбени живот. Потребе за живом Црквом у Војсци Србије и Министарству одбране велике су и изражене. У нашем параклису живимо по послушању наше Цркве, под њеним окриљем и благодаћу њеном.

Војне свештенике и обављање верске службе у војним јединицама предвиђaла су два законска акта у Кнежевини Србији, оба из 1839. године. Први је Устројеније гарнизоне војске (од 31. маја), а други Закон војени (од 31. октобра). Свештеници су у јединицама обављали верске обреде и својим примером сведочили хришћанске вредности. Положај војске, а тиме и њене верске службе прописивали су закони: Закон о устројству стајаће војске (1860) и Закон о устројству народне војске (1861), али највише о војном свештенству казује законски акт донет 24. фебруара 1876, уочи рата са Турцима – Устројство целокупне војске. Војни свештеници су додељени Врховној команди, командама дивизија и бригада. Било је прописано да при Врховној команди буде војни владика који би био одговоран за целокупно војно свештенство.

За време ратних дејстава место војног свештеника је одређивао начелник Штаба Врховне команде, а дужности су му биле да се стара да сви свештеници буду на прописаним местима ради молитве, да бодре војнике и тако им јачају борбену готовост и да деле Свето Причешће онима који су на самрти. Доцнији закон о Устројству војске од 3. јануара 1883. војне свештенике при гарнизонима постављао је на ниво помоћне струке, односно хонорарне делатности. Војни капелани су били локални парохијски свештеници. Они су војницима држали часове веронауке, вршили обреде заклетве, освећење заставе, служили свету Литургију на велике празнике, пуковске славе и црквено-државне светковине.

Војничке инсигније усвојили су елементе из православне иконографије. На првим заставама у Карађорђевом устанку био је крст у неколико форми и речи „С Богом за крст и отечество“. Од прве Карађорђеве заставе, на платну су се налазиле и иконичне представе светих предака – царева и краљева. Обнављао се стари обичај да на заставама буде неки лик из династије Светих Немањића.

Средином XIX века постаје устаљени обичај да се на заставама регуларних војних јединица приказују светитељи, углавном из реда светих ратника или небеских сила: Свети Георгије, Свети архангел Михаил, Свети Димитрије, али и Свети Андреј Првозвани и Свети Алимпије.

Српска Православна Црква је увек живела и делила судбину са благочестивим српским народом; наша Црква је водиља, светионик, путоказ којим треба да идемо, у тешким временима подносила је страдање српског народа и сама била изложена тортурама, мучењима и убијањима својих припадника.

Православље је званично у Краљевини Србији до 1918. године била државна вероисповест и вероисповедање већине њених становника. Ипак, занимљиво је и важно рећи са становишта наше теме да је верску службу у српској војсци обављало и свештенство јеврејске и исламске заједнице, који су били војни рабини и имами. У Краљевини СХС (Југославији) верску службу су обављали и римокатолички свештеници.

Српско православно свештенство је у Првом светском рату скупо платило цену националног уједињења и ослобођења. У Другом светском рату поновило се страдање свештенства, монаштва, а након рата, у комунистичком периоду Бог је био истеран из домова и на сваки начин се све чинило да се истера и из душе многонапаћеног народа.

Упркос свим страдањима и великим губитком епископа, свештенства, монаштва, кроз дугу историју, данас Српска Православна Црква у служби Господу и роду српском на сваки начин у свим областима и у Војсци Републике Србије настоји да делотворно спроводи речи св. апостола Јакова: Вера без дела је мртва, и да делује у свакодневном животу на ползу свих.

Зорица Зец, СПЦ

У саопштењу достављеном агенцији Танјуг наводи се да је братија манастира Св. Врача недавно приметила да је један од чланова албанске породице Шаља из села Зочиште, неовлашћено изорао и засадио манастирске парцеле, које се налазе у близини манастира на месту Буцина.

Прецизира се да се ради о две парцеле површине од 19,8 и 12,3 ара за које манастир поседује уредну документацију.

Осим тога, упоредо са почетком грађевинске сезоне и наставком радова на обнови манастирског комплекса, настављене су и вербалне провокације према манастирској братији и манастирским радницима, додаје се у саопштењу.

Извор: Радио Грачаница

О традицији и историјском значају окупљања поглавара Православних Цркава, њиховој Поруци и одлукама као потврдама јединства Цркве, припремама за Свети и Велики сабор, као и о дужности црквених пастира да позивају на мир и дијалог, са Владиком Иринејем, разговарао је ђакон мр Ивица Чаировић, асистент Богословског факултета у Београду.

http://beseda.rs/?p=10061

Важне вести

.

Икона Пресвете Богородице „Државна“ (рус. „Державная“) је пронађена 2/15 марта 1917. године на дан абдикције цара Николаја ИИ Романова са царског престола. Руски професор И.М.Андрејев је писао да је цар Николај ИИ који је посебно поштовао Пресвету Богородицу замолио Небеску Царицу да преузме на себе врховну царску власт над његовим народом који га је одбацио. Она је по писању овог професора примила на себе првенство власти над државом у моменте највећег богоодступништва изабраног народа.

Историја открића ове иконе почиње од 13. фебруара 1917. године када је Јевдокија Андрианова из околине Москве уснила један сан. У сну је чула глас: „У селу Коломјенском постоји велика црна икона. Њу је потребно узети, префарбати у црвено и нека се људи моле“. Жена у почетку није схватила овај сан а онда јој се 26. фебруара у сну јавила сама Пресвета Богородица у једној белој цркви. Дјева Марија је рекла жени: „Сада сам ја сама у своје руке узела државу и скиптар, а са „Државном“ иконом шаљем Своју посебну благодат и силу. Та икона не спашава од искушења, зато што су искушења потребна да би пробудила духовну страну у људима, него ко се за време искушења буде са вером молио пред том иконом, тај ће бити спасен“. Пошто се исповедила и причестила 2. марта, Јевдокија Андрианова се упутила у село Коломјенско у Московској области где је видела дивну цркву Вазнесења Господњег, тачно онакву какву је видела у сну. Заједно са настојатељем тог храма, оцем Николајем Лихачевим тражили су ту икону која јој се у сну јавила. Претражили су цео храм и после дугог трагања у црквеном подруму, међу даскама су видели стару, црну икону. Пошто је била доста запрљана они су је опрали а испод многобројних слојева прашине указао се лик Пресвете Богородице како седи на царском трону са круном на глави и у црвеној порфири са скиптаром и државом у рукама. На њеним коленима био је младенац Господ Исус Христос. Јевдокија Андријанова је одмах препознала икону коју је видела у сну. Касније су сазнали да је ова икона у село Коломјенско пренесена 1812. године из манастира Вазнесења Господњег у Москви. Датум проналажења ове иконе народ је схватио као дан проглашења нове, Богородичине власти над Русијом. Убрзо по проналажењу иконе у село Коломјенско је почело долазити мноштво народа који су добијали душевна и физичка исцељења.

По узору на ову икону направљено је још доста копија које су биле послате по целој држави а по благослову патријарха Тихона састављена је и служба и акатист икони Пресвете Богородице „Државне“. Патријарх Тихон је наредио да се у овај акатист ставе делови из свих акатиста који су постојали у част Пресвете Богородице и да га назову „Акатист акатиста“. За време комунистичких власти они који су саставили ове службе су били стрељани а бројни верујући који су код себе чували лик „Државне“ иконе Пресвете Богородице били су ухапшени. Оригинална икона налазила се више од пола века у Државном историјском музеју. Неколико дана после првог помињања цара Николаја и његове породице на литургији (17. јула 1990. године), по благослову патријарха Алексеја ИИ, 27. јула икона је пребачена у храм „Казанске“ иконе Пресвете Богородице у селу Коломјенско. Од тог периода била је установљена пракса да се недељом чита „акатист акатиста“ пред чудотворном иконом Пресвете Богородице „Државне“. Руска Православна Црква 2/15. марта празнује сећање на ову чудотворну икону.

Занимљиве су и неке особености код овог изображења Пресвете Богородице. Наиме држава-земљина кугла у левој руци Пресвете Богородице на своме врху нема крст како је то уобичајено у иконографији, што је од народа тумачено као знак да ће доћи до рушења православних храмова и скрнављења светиња. Такође, схватано је и као знак да ће држава остати без свога владара цара Николаја Романова који је 1918. године заиста убијен. Занимљива је и чињеница да божански младенац Господ Исус Христос благосиља леву страну што је тумачено као знак милосрђа Божијег ка палим и заблуделим овцама.

Данас се пред овом иконом руски народ највише моли за правду у свету, за љубав једних ка другима, за спасење и очување Русије, за заштитништво над државом и владом.

чтец Дејан Ђуричић

Објављено у: Православни Мисионар, септембар/октобар 2011, стр. 59-60

преузето са сајта Пријатељ Божији

Молитва Пресветој Владичици у част Њене иконе ДЕРЖАВНАЈА

О, Заштитнице света, Мајко многоопевана! Клањајући се са вером, надом и љубављу пред иконом Твојом «Державном», усрдно Ти се молимо: не одвраћај лице Своје од оних који Ти притичу; умоли, милосрдна Мајко Светлости, Сина Твог и Бога нашега, најслађег Исуса Христа: да у миру сачува земљу нашу, да утврди државу нашу у благостању и избави нас од међусобних сукоба; да оснажи Свету Цркву нашу Православну и сачува је непоколебиву од безверја, раскола и јереси. Ми немамо друге помоћи, осим Тебе, Пречиста Дјево: Ти си свемоћна Заштитница хришћана пред Богом и гнев Његов праведни ублажаваш. Све који Ти се с вером моле, избави од падова греховних, од лукавства злих људи, од глади, жалости и болести. Подари нам дух скрушености, смирење срца, чистоту мисли, очишћење грешног живота и опроштај сагрешења наших, да бисмо се сви, захвално Те у песмама величајући, удостојили Царства Небеског и тамо са свима светима прослављали Пречасно и Величанствено Име у Тројици Слављенога Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили светом Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на свету Литургију и на ђаконов позив “са страхом Божјим и вером приступите!” сви су у реду прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у светом Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се “свети” и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да “ко чини грех, роб је греху”, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за свето Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио свето Причешће: “Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.”

У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као “наредбу вечну”. У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети… Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.

Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство Небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли “благо скривено у пољу” и који нису били спремни да све даду да би купили то поље… Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом Причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак светој Чаши да одлажу, са изговорм да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.

Због оних првих, Црква је, по речима светог Јована Златоуста, и установила 40-дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана… да би смо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили светом Причешћу чисте савести, колико је то могуће. Оне друге, пак, свети Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују или онима који то чине често, он одговара: “Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.”

Но, од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: “Јеси ли постио?” и кад чују потврдан одговор, рећи ће: “Приступи! ” Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај… А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.

Против оваквог механичког приступа светом Причешћу, у православном свету свештеници – пастири интезивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два – три дана, некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста…

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности.

На дар гувернеру и вјерницима предао је икону свете великомученице Варваре – небеске покровитељке рудара, коју је освештао патријарх Иринеј, саопштава sibdepo.ru/news/.

Владика Јован се овом приликом срео са Митрополитом кемеровским и прокопјевским Аристархом, који се налази на челу Кузбаске митрополије, затим са гувернером А.Г. Тулејевим. Посјетио је коп „Черниговски“ и Кузбаску православну богословију. Осим тога, владика учествује у богослужењима.

Како је речено из прес службе Кузбаске митрополије, владика се налази у Кузбасу да би указао духовну подршку репрезентацији Србије на свјетском купу у падобранско-скијашком биатлону (пара-скију) које се одржава од 11. до 16. марта на територији Среског ски-туристичког комплекса „Танај“. Пара-ски је најплеменитији биатлон, гдје спортисти истовремено покоравају двије стихије: ваздух и планину.

Владика Јован је свој 216. скок уписао управо на овом такмичењу. Иако није учествовао у такмичењу, његов скок је био подршка другим спортистима. Јак вјетар умало није прекинуо такмичење, али Епископ се осмјелио и скочио са својим пријатељима падобранцима са висине од четири хиљаде метара. Сјутра владика Јован планира да служи Литургију пређеосвећених дарова у кемеровском знамењском катедралном саборном храму.

Са руског: Марија Живковић

Извор: sibdepo.ru/

svetigora