Васпостављањем верске службе у војсци након више од седам деценија, стоврени су услови и данас се у Војсци Србије по први пут празник Васкрсења Христовог прославља литургијски, а захваљујући братству београдске Саборне цркве присутним официрима, подофицирима и војницима подељена су васкршња јаја.

После литургије, владика Порфирије је честитао празник припадницима Војске Србије и нагласио да дани Васкрсења Христовог треба да буду радосни.

''Христос воскресе, и нека Бог дозволи да у овој установи узраста Христос, јер је то једина гаранција да ћемо и ми расти. Нека Бог да, да ова војска заиста буде христољубива, а то значи да буде војска пуна самопоштовања као и поштовања других и другачијих'' казао је владика Порфирије.

МОРС, СПЦ

И, да буде телохранитељ духовнику...

– По Женевској конвенцији, у борбеним дејствима војни свештеници не носе оружје и не командују јединицама. Зато је једна од мојих дужности да будем у тим специфичним ситуацијама телохранитељ капелану – каже четрдесетосмогодишњи заставник, Тузлак по рођењу је активни подофицир Војске Србије Горан Јокановић.

Капелан са чином капетана, дон Горан Аврамов је, такође, необичан човек. Рођен је у центру Београда, у мешовитом, српско-хрватском браку. Чекамо га, док у војној капели, посвећеној Божјем милосрђу, припрема молитву, пребацујући свештеничку одору преко официрске униформе. Војна капела налази се у касарни славне 250. ракетне бригаде која је током рата са НАТО, оборила стелт-бомбардер Ф117.

– Уосталом, „невидљивог” је оборила јединица чији је командант био католик, потпуковник Золтан Дани, зар не – каже капелан.

Преко пута капеле је канцеларија у којој се обављају исповеди и духовни разговори са припадницима војске. По анонимном истраживању у војсци, више стотина припадника војске се изјаснило да су католици. До пре пар година, тако нешто било је незамисливо.

– Нема званичне препреке да се војници изјасне као католици, али мислим да су подсвесно деведесете године још присутне у нашим главама и да се зато војници, пре свега хрватске и словеначке националности, вероватно устежу да се изјасне као католици – прича капелан.

Као дечак, живео је и гајио љубав према религији на посебан начин. Крштен је, као и његов брат и две сестре, у Католичкој цркви.

– Али код куће никада нисмо правили разлику између православља и католичанства. Славили смо два Божића, два Ускрса и татину славу. И данас, иако тата није жив, обележавамо славу Светог Стефана и зовемо православног свештеника да освети колач. Могу и ја то да урадим, али ми је жеља да испоштујем татину веру и традицију мојих предака. Ма, уосталом, никакву разлику између православних и католика ја не правим. У 99 одсто случајева, теологија је иста. Онај један одсто се разликујемо, а то су разлике претежно политичке природе, а не верске – прича дон Горан.

Одлазио је као дечак на часове веронауке, али у средњој школи ширио је религијска знања, изучавајући и све остале религије.

– Студирао сам у Љубљани, дипломирао сам на теолошком факултету на тему екуменизма – међусобног уважавања и поштовања православне и католичке цркве. Магистрирао сам и припремам такође докторат на ту тему – прича капелан, уверен да ће његова „теорија о 99 одсто”, коначно превладати поделе између западног и источног хришћанства.

Али, његова друга љубав увек је била војна служба. Као редовни војник, био је тенкиста. Управљао је тенком М-84.

Има ту понешто и од гена. Његов деда је био такође тенкиста, генерал у штабу народног хероја Коче Поповића. Али, пошто му је бака била Рускиња, у време Информбироа, Горанов деда је морао да изабере: или партију и војску, или супругу.

– Љубав је победила. Мој деда је изабрао супругу, моју баку, па је почео да ради у Савезном извршном већу – прича капелан док шетамо касарном.

Које су његове свакодневне дужности? Недавно је одржао предавање страним дипломатама и војним аташеима о верској служби у ВС. Потом су војни свештеници учествовали у радионици о верском погледу на положај жене у нашој војсци и осталим војскама.

– Сада планирамо да уведемо и предавање веронауке у Војној гимназији за гимназијалце католике, православни га имају. Одлазим у посете болеснима на ВМА, као и члановима њихових породица који желе да се исповеде и приме причест, сакрамент болесничког помазања. Припремамо их за тешке тренутке, као што су операције, рецимо.... Дајем им духовну подршку у заједничкој молитви за њих и њихово оздрављење – наставља католички духовник у Војсци Србије.

Он служи и редовне мисе богослужења којима присуствују не само припадници ВС католичке вероисповести. На мисама су присутни и официри и подофицири на школовању и усавршавању из Анголе. Рад са кадетима је капелану највећи изазов.

– Желимо да Војна академија и Војномедицинска академија у Европи и нашем региону постану водеће и репрезентативне институције којима би верска служба дала значајан допринос – збори дипломатски дон Горан.

Како војници реагују када виде официра капелана? Имао је различита искуства. Неки се јако пријатно изненаде када га виде. Неки други се само изненаде.

Али, и Војска се привикава на њега. Главни војни капелан, као и главни имам, ефендија Мустафа Јусуфспахић и главни војни свештеник, отац Слађан Влајић, сјајни су пријатељи. Војска је дала велики допринос заједништву војних свештеника и тиме помогла зближавању међуверских и међурелигијских односа. Њихове канцеларије у Генералштабу налазе се једна поред друге. Заједно су и прошли обуку. Делили су лепе и тешке тренутке.

– Волео бих да у ближој будућности видим и своју браћу јеврејске религије рабина и браћу еванђелисте – каже капелан.

Заједничким концертом православног и католичког хора у Дому војске, православни и католички духовници у униформи даће свој допринос међуверској сарадњи и разумевању у нашој војсци. Ове године, тај културни догађај обележиће и поклапање православног и католичког Ускрса, као и празник Духова. И Духови ове године падају на исти дан.

То је, ваљда, допринос оној Горановој теорији о 99 одсто сличности православних и католика. О оних један одсто политичких разлика, главни капелан ВС не може да говори.

Ипак је у војсци која је аполитична, шали се капелан.

Има још тога што војни свештеници смеју да задрже само за себе. Рецимо, када му се војници исповедају, дон Горана обавезује строга тајна на ћутање.

– У обавези сам да задржим ту тајну за себе – поручује капелан.

У капели кроз чије прозоре продире Сунце, војници могу испричати своје најинтимније тајне, сигурни да оне неће завршити на столу официра безбедности. Али, дон Горан, исповеда припаднике војске и у шетњи, у ходу. Не чека пријем у капели.

Заставник Горан се смеје. Његова ћерка ускоро треба да дипломира и постане официр Војске Србије.

– Ускоро ћу имати двоје старешина. Капелана и моју ћерку – поверава се заставник.

Капелан, узгред, сматра да ће се веома брзо његов помоћник исповедати, пре свега, свом надређеном официру, ћерки потпоручнику.

Жупник са Карабурме

Капетан Горан Аврамов је две године био капелан у катедрали Криста Краља у Београдској надбискупији. Потом је осам година био на служби у Алексинцу и Крушевцу. Тамо је био жупник, а после тога, прешао је на Карабурму.

Нова капела у Бачкој Тополи

Колико је молитвених простора у ВС за војнике католичке вероисповести? „Осим главне капеле која је посвећена Божјем милосрђу за мир у нашој земљи и целом свету у 250. ракетној бригади, коју смо отворили 14. марта ове године, у Бачкој Тополи припремамо отварање још једне капеле”, каже капелан Аврамов.

Александар Апостоловски, Политика ONLINE

Извор: Руска Реч

Христос Богочовјек, који је радост и истина сваког створења, вјечна Свјетлост и Живот, Васкрсење свијета, јавио се на земљи, земљу оживотворио и онебесио својом богочовјечанском добротом, мудрошћу и саможртвеном љубављу!

Зато Га и ове године прослављамо, прослављајући у Њему вјечни смисао како свога постојања тако и постојања свеукупне Божије творевине. У част Христа Васкрслога и у знаку те прославе и васкрсне радости наша Црква света је подигла и прошле године свесаборно освештала Саборни Храм Христовог Васкрсења у престоном граду Подгорици.

Зашто је овај саборни храм Црне Горе посвећен баш Христовом Васкрсењу?

Зато што су људи и земаљски народи нашег времена у великој опасности да обоготворе себе и творевину, својим клањањем пролазном животу, стварима и вриједностима, да смртним собом и творевином замијене Христа Бога и у њему бесмртно људско достојанство.

Градећи Храм Васкрсења, као видљиво свједочанство Христа Васкрслога, ми њиме као и свим другим храмовима обасјавамо свој и свеукупни људски живот свјетлошћу бесмртности и вјером у богосмисао човјека и свијета.

Оним што се на том плану посебно догађало и данас још више догађа у црногорској престоници, тим својим свједочењем престоница постаје нека врста новог Јерусалима.

У Подгорици наиме слава Христовог Васкрсења започиње на Цвијети, прославом васкрсења Четвородневног Лазара и уласка Христовог у Јерусалим на Златици, при уласку у сам Град, на темељима старохришћанске златичке Светиње (из VI - VII вијека).

Ту подгоричка дјеца, следујући дјеци Јерусалима Христовог времена, окићена вијенцима и палмовим гранчицама пјевају сваке године пјесму: "Осана на висини, благословен који долази у име Господње".

При томе сјећајући се васкрсења из мртвих четвородневног Лазара, прије Христових страдања, дјеца свједоче вјеру у "опште васкрсење мртвих" прослављајући Христа Бога, Побједитеља смрти.

Тиме васкрсава и сама та древна светиња, настављајући да врши своју вјековну мисију благовјештења Христа као "Свјетлости која просвећује све и сва".

Исто то се догађа сваке године и на другом крају Подгорице на Томину недјељу, прву недјељу по Васкрсењу, у древној Дукљи, на темељима старохришћанских диоклијских храмова.

Народ Божији, престоног града, обасјан свјетлошћу Христовог Васкрсења, пјевајући радосну пјесму: "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима - Живот дарова", дотиче се као апостол Тома рана Христових и кличе: "Господ мој и Бог мој".

Тиме и Диоклија, чије име значи - град славе Божије, такорећи "Божије обиталиште", васкрсава из мртвих новим подгоричким храмом Христовог Васкрсења, настављајући да буде истински град славе Божије, вјенчавајући нову престоницу том истом славом.

Иначе, сваки храм Хришћански, по својој природи, символише живоносни гроб Христов, а по свом садржају и свједочанству - потврда је и јављање Христовог Васкрсења. Утолико прије ово важи за нови храм Васкрсења у срцу Подгорице, којим васкрсава Златица, Диоклија и Градина и свака друга древна светиња, његовим записима у камену, спољним и унутарњим, са златом опточеним осликаним хиљадама догађаја и христоликих ликова, од Адама до Христа и до наших дана.

Њиме Подгорица не само што је постала Град у правом смислу ријечи, престајући да буде паланка, насеље без очињег вида, без сједишта и одредишта, него је задобила својства баш града Јерусалима, тј. мјеста догађања, живог памћења и сјећања на васкрслога Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, мјеста храњења Хљебом Живота који силази с неба, сијања свјетлости и просвете нетрулежности, задобијања новог бесмртног квалитета људских живота.

Прослављањем Христовог Васкрсења у овом граду и храму, као и у сваком другом хришћанском граду и храму, ми будимо у себи вјеру у непобједивост добра, истине и живота.

Квасцем Христовог Васкрсења чистимо своју душу од помрачености, страсти, заблуда и лажи.

Сијемо по својој души и душама свих људи сјеме вјечне просвјете и истинске просвијећености, сјеме вјере у побједу живота над смрти, свјетлости над мраком и тамом, наде над безнађем.

Призвани смо да уграђујемо своје градове и свој живот у вјечни град Јерусалим, сабирани око Престола Јагњета Божијег, закланог за живот свијета.

Заиста су храмови, посебно они посвећени Христовом Васкрсењу, мјеста узајамног праштања и мирбожања људи и народа.

А само на праштању и помирењу може се градити истинска будућност свих људи заједно. Зато нас и позива Васкрс: "Све опростимо Христовим Васкрсењем".

У храмовима се причешћујемо Хљебом Живота, Тијелом Христовим, кроз њих и њиме обнављамо истинско заједништво са Богом и међу људима; учимо се како да дијелимо братски хљеб наш свагдашњи и добра којима је Бог обдарио и обдарује све људе и све народе.

Христово Васкрсење прослављано не само у Подгорици него и у свим храмовима и људским насељима, свуда на земљи, рађа и обнавља у људима саможртвену љубав, вјеру у непобједивост живота и истинске човјечности, односно - богочовјечности као мјера човјековог напредовања и усавршавања.

А та мјера, будући да је и мјера раста Христа Васкрслога - безмјерна је; мјера савршенства Христа Богочовјека "који ће доћи да суди живима и мртвима и чијем Царству неће бити краја".

Њега Васкрслога прослављамо и Њему се једином клањамо, поздрављајући се сверадосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

+А М Ф И Л О Х И Ј Е

http://svetigora.com/node/14652

Иницијативи удружења грађана „Чујемо вас“ у сусрет је изашло свештенство Цркве Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду, а целу акцију је подржала Градска организација глувих Београда (ГОГБ).

Васкршња Литургија биће одржана 20. априла са почетком у 9 часова у Цркви Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду.

Литургију ће преводити тумачи Преводилачког сервиса ГОГБ-а Ивана Бућко, Вера Јовановић и Марија Марковић.

Овај братски сусрет, пун љубави и разумевања, на дан Васкрсења Господњег, пружа наду да ће овај светао пример истинског хришћанског човекољубља постати узор свакој будућој сарадњи

http://www.cujemovas.rs/vesti/763/vasrksnja-liturgija-na-znakovnom-jeziku--prvi-put-u-beogradu.html

Преосвећеном епископу јегарском Порфирију саслуживали су капетан Слађан Влајић, главни војни свештеник, војни свештеници из других бригада и свештеници епархије нишке, а уз присуство бригадног генерала Желимира Глишовића, команданта треће бригаде. Потпуковник Жељко Петровић је рекао да је сам чин крштења за њега и његову породицу свечана и узвишена свечаност, а десетар Ивана Симоновић је истакла да је срећна што је део првог црквеног крштења у војничкој цркви Светог Симона монаха у касарни Књаз Михаило у Нишу. Иначе, војничка црква Светог Симона монаха освећена је октобра прошле године, када су у ВС отворени и други богослужбени објекти у складу са законом о војсци, који омогућује свим припадницима ВС право на слободу вероисповести.

ЕНи

Први део овог интервјуа снимљеног у Патријаршији, на Лазареву суботу која је и Патријархова крсна слава, па је овај разговор почео подсећањем на празнике у родној кући у селу Видова код Чачка. Са радошћу ће се присетити кречења куће пред славу, прославе Васкрса и мајке Нине коју су тако звали и пре него што се замонашила .

Биће ово прилика да гледаоци чују и причу о првом сусрету са почившим Патријархом срским Павлом, о људима који су оставили неизбрисив траг, о одрастању без оца, о томе како је бити најстарији од троје деце без много времена за играње, о сећањима на гимназију у којој су се носиле капе са ознакама разреда и биоскупу на коме је било означено да ли ученици могу да присуствују пројекцији филма, о наставку школовања, о пословима болничара да би се издржавао, али и о служењу војног рока после завршеног Богословског факултета, говори Његова Светост Патријарх српски Иринеј.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2014/04/07/20638985/TV%20lica%20120414.flv

Аутор: Татјана Петернек Алексић

Извор: РТС

Доносимо његово покајно писмо у цјелини, упућено Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију:

”Ваше Високопреосвештенство,

Прије четрнаест и по година (тачније дана 25.10.1999. године) учинио сам непромишљен искорак у животу због којег сам санкционисан у складу са канонима свете Православне цркве – лишен свештеничког чина и искључен из Цркве – самовољно сам напустио Браничевску епархију и дошао у Црну Гору, у тзв. вјерску заједницу, ЦПЦ. На позиве СПЦ-е одговарао сам непримјерено услед помрачења ума и под копреном искушења и гријеха.

Како је вријеме одмицало, све више сам долазио до сазнања да сам направио кардниналну грешку која ме је коштала духовног мира и слободе и угрозила моје вјечно спасење. У међувремену Господ Бог ми шаље опомену у виду здравствених проблема, што доживљавам као позив да се вратим Православној Цркви и исконским духовним и моралним вриједностима и да се удаљим од извора гријеха и богоодступништва у које сам упао. Због свих тих разлога, 3. децембра 2013. године поднио сам неопозиву оставку поменутој вјерској заједници.

Овим путем, искрено и из свег срца се кајем за све гријехе које сам до сада учинио. Усрдно се молим Господу нашем Исусу Христу и Цркви Божијој да ми опрости.

Ваше Високопреосвештенство,

Најпонизније, очински, Вас молим да се Вашим ауторитетом заузмете код Виших црквених власти СПЦ како би ми се црквена казна ублажила и како би ме вратили у ред члана свете Православне цркве да могу, као Хришћанин, вјерник, да посјећујем света богослужења, да се исповиједам и причешћујем ради спасења душе своје. Обзиром да ми је здравље нарушено (што сматрам казном Божјом за све што сам учинио откако сам приступио организацији која се зове ЦПЦ) и да ме чека хируршка интервенција на срцу, потребно ми је да се исповиједим и причестим како бих могао, са вјером и усмјереношћу ка Правди и Истини, да дочекам дане након операције. Својим понашањем потрудићу се да оправдам указано повјерење.

Вашем Високопреосвештенству љуби свету десницу и проси свети архипастирски благослов,

Живорад М. Павловић с.р.

На Сретење Господње, 15. фебруар 2014.

у Подгорици”

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_o_pokajanju_zhivorada_m_pavlovitsha

У великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, пред комисијом у саставу: проф. др Зоран Крстић, (председник Комисије), проф. др Милан Радујко, проф. др Ненад Милошевић, проф. др Родољуб Кубат и проф. др Владимир Вукашиновић (ментор), 8. априла 2014. године докторску дисертацију под насловом Олтарска преграда – иконостас од IV до средине XVII века успешно је одбранио мр Тихон Ракићевић, игуман манастира Студенице.

Извор: bfspc.bg.ac.rs

Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе?

Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље.

Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом?

Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква.

оригинал:

http://www.scribd.com/doc/76928676/St-Gregory-the-Great-Menstruation-and-Holy-Communion

превод:

http://www.scribd.com/doc/76937666/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%94%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D0%9C%D0%95%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%90%D0%A6%D0%98%D0%88%D0%90-%D0%98-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%9E-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%A7%D0%95%D0%A8%D0%8B%D0%95

Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/953/tekst/sveti-grigorije-veliki/

и

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B0%D0%BF%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B3%D1%83%D1%80_I

Пролог:

http://svetosavlje.org/biblioteka/prolog/?m=03&d=12&a=1&date=03

Житије (последње по реду):

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0312.htm

Прихватањем дужности војног свештеника отац Селимир нашао се пред изазовом да у средини у којој је однос према православној вери и Цркви био деценијама занемариван, обнови културу живљења у православљу.

– Није наш посао да будемо део ланца командовања, нити да непосредно саветујемо старешине о томе шта у служби треба да чине. Војно свештенство гради и негује идеале, које једнако проповеда и православље и грађански морал. Медији су се често бавили тривијалним питањима када је реч о верској служби у Војсци, почев од тога колике ће бити плате војних свештеника до тога колика ће бити дозвољена дужина браде. Оно што је збиља значајно јесте колико ће наше присуство и рад у јединицама допринети квалитету духовног живота, а самим тим и квалитету рада људи на служби у Војсци – каже поручник Вагић.

Описујући првих неколико месеци рада у Команди за обуку, нарочито посао уређења капеле Светог Теодора Тирона, отац Селимир Вагић препознаје смисао у, наизглед, случајним околностима.

– Није случајно да је наша капела посвећена великомученику Теодору Тирону. Тирон значи регрут, а ово је Команда за обуку. Овде долазе они који се регрутују и први пут ступају у редове војске – истиче он.

Сваки детаљ капеле који је показао наш саговорник има своју „причу”, од четири спирално резбарена стуба иконостаса, направљених од одбачених комада дрвета, који симболизују четири припадника Прве армије који су 1999. године, недалеко одатле, изгубили живот у одбрани од НАТО-а, до певнице коју су, такође случајно, пронашли и рестаурирали припадници Команде за обуку и штићеници терапеутске заједнице „Земља живих” – институције Српске православне цркве која се бави лечењем болести зависности.

Иако на иконостасу радови нису завршени, капела већ зрачи специфичном лепотом. Отац Вагић наглашава да то место неће бити „светије” једноставним доношењем још неколико икона, већ односом који Црква буде градила са људима због којих се ту и населила

МОРС

Са очеве стране моја породица је била самурајска. Живели су у граду Сендаи на североистоку Јапана. Мој чукундеда, Оно Сјогоро Сигенобу, био је последњи самурај у нашој породици. Свети Николај Јапански га је крстио давши му име Јован 1871. године, и он је постао један од првих хришћана у Јапану. Касније је Јован Оно рукоположен за свештеника, па се бавио мисионарским радом, и постао је настојатељ цркве у граду Осаки. Мој прадеда и деда су исто крштени и постали пароси при цркви у Кјоту.

Мој отац се исто зове Јован. С обзиром на то да нису постојале православне образовне установе са дозволом власти, он је студирао богословски смер на Протестанском универзитету у Кјоту, и после дипломирања уписао се на Православну црквену богословију у Токију. После дипломирања на богословији, мој отац је рукоположен за ђакона, затим 1990. у чин свештеника, и служио је при Саборној цркви Васкрсења Христовог у Токију, која је позната и као „Николаи-до“. Касније је био послат у Благовештењску цркву у Кјоту (Саборни храм Епархије западнојапанске), где је служио 20 година као настојатељ. После Кјота мој отац је поново дошао да пастирствује при Саборној цркву у Токију, где обавља своју пастирску дужност до данас.

Да ли је Ваша породица сачувала старе православне светиње?

Моја породица поседује фотографију Светог Николаја Јапанског са његовим аутограмом, коју је овај светитељ дао моме чукундеди као поклон.

Испричајте нам о Вашем животу у Токију и Кјоту.

Рођен сам у Токију 1989. године и детињство сам провео на поседу токијске Саборне цркве Васкрсења Христовог. Резиденција поглавара Јапанске Православне Цркве налази се на истом месту. Имао сам често прилику да виђам блаженопочившег Митрополита Теодосија (Нагашиму), који ми је понекад давао слаткише.

Саборна црква Васкрсења у Токију (Николаи-до)?

Када сам имао три године, моја цела породица се преселила у Кјото, пошто су одредили да мој отац буде старешина Саборне цркве у овој историјској престоници Јапана.

Након што смо се преселили, тамо смо живели трајно и ја сам тамо похађао школу и универзитет. Била је јесен 2011. године када сам се поново преселио у Токију, где је мој отац постављен 2010. године.

Православна црква у Кјоту је једна од најстаријих у Јапану. Да ли нам можете казати нешто о историји ове парохије и о савременом парохијском животу?

Већина парохијана Благовештенске цркве у Кјоту јесу трећа, четврта и пета генерација православних верника. Црквени хор је такође састављен од парохијана, и одржавају пробе једном месечно. Ми имамо парохијски савет и сестринство, и издајемо часопис.

Парохија је почела са предавањима на теме у вези Православља; одржавају се у једној згради у центру града. У почетку је ова предавања држао мој чукундеда, отац Јован Оно, а затим јеромонах Сергије (Старогородски), будући Патријарх московски и све Русије. Онда је Благовештењска црква изграђена на другом месту, али опет у центру града – а осветио ју је 1903. г. Свети Николај Јапански. Влада града Кјотоа је 1986. г.уврстила ову цркву у листу градске културне баштине.

Руски парохијани такође посећују ову цркву, а и студенти из других православних земаља. Понекад и Јапанци који нису православни радо долазе, посебно млади људи. Већина их се интересује за необичну архитектуру у центру јапанског историјског средишта, али неки од њих почињу и да редовно посећују цркву, и најзад се одлуче да се крсте. Отприлике једном годишње студенти са Протестантског универзитета долазе на екскурзију.

Да ли памтите посету блаженопоч. Патријарха Алексија II Кјоту?

У то време, у мају 2000. када сам имао 10 година, била је прва патријарашка посета у историји Јапанске Православне Цркве блаженопоч. Алексија II, Патријарха московског и све Русије, заједно са председником Одељења за спољне црквене односе, Митрополитом Кирилом, садашњим руским Патријархом. Он је началствовао Литургијом на којој је устоличен Данило, Архиепископ токијски и Митрополит свег Јапана, у Саборној цркви „Николаи-до“ у Токију.

Његова Светост Патријарх посетио је и Благовештењску саборну цркву у Кјоту, где је мој отац тада служио. Овим поводом је блаженопочивши Патријарх служио молебан, обишао цркву и њену светињу – олтар с јеванђељем које је приложио Свети Јован Кронштатски са посветом Светог Николаја Јапанског, и разговарао са парохијанима. Црква је била пуна свештеника и парохијана, не само из наше парохије, већ и из других цркава у Западнојапанској епархији.

Да ли јапански млади знају нешто о Православљу? Да ли се основе хришћанске вере уче у оквиру академских предмета у школама и на универзитетима?

Ја сам дипломирао право на Државном универзитету у Кјоту. Изгледа ми да бар на факултетском нивоу не нуде предмете везане за хришћанско богословље. Предаје се само „Историја западне философије“ и у оквиру овог предмета углавном се помињу католички и протестантски мислиоци. Млади Јапанци знају да постоји католичанство и протестантизам, мало њих зна за Православље, или у буквалном преводу са јапанског за „Источну Православну Цркву“. О Православљу се говори у уџбенику из историје света у средњој школи, али је то веома кратак опис, и објашњење је дато са западног становишта.

Нажалост, мало људи зна о светом Николају Јапанском. Међутим, Саборна црква Васкрсења Христовог у Токију је свима позната као „Николаи-до“, односно, Николајева црква; она је, такорећи, лична карта Токија! Стара црква у Хакодате је такође прилично познат црквеноисторијски споменик.

Да ли сте имали прилике да видите многе православне цркве у Јапану?

Живео сам при црквама у Токију и Кјоту. Имали смо обичај да посећујемо цркве у Осаки и Кобеу с обзиром на то да су веома близу наше цркве у Кјоту. У цркви у Сендаију био сам три пута; једанпут када сам био у пратњи делегације Његове Светости Патријарха Кирила, који је посетио Јапан 2012. године поводом 100-годишњице престављења светог равноапостолног Николаја Јапанског.

То је била друга патријарашка посета у историји Јапанске Цркве.

Колико дуго сте у Русији?

Живим у Москви већ две године. Ја сам на другој години мастер програма Опште црквене академије за постдипломске и докторске студије Свети Ћирило и Методије, основане 2009. године одлуком Светог Синода и на иницијативу Његове Светости Патријарха Кирила. Ректор ове школе је Митрополит волоколамски Иларион, директор Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Програм студија је значајан и интензиван. Посебна пажња на нашим студијама придаје се учењу страних језика, нарочито енглеског. Професори ове школе раде у Одељењу за спољне црквене односе. Предмет међуправославних односа посебно ме занима. Иначе, професори на овом предмету раде у Одељењу за спољне црквене односе, па су упознати са свима најважнијим питањима у овој области.

Поред изучавања обавезних предмета, пишем мастер тезу на књигу Владимира Лоског Мистичко богословље Источне Цркве. У моме раду хоћу да покажем до које је мере ова књига значајна и актуелна за православне вернике у Јапану.

Где служите?

С обзиром на то да сам јерођакон, служим у московској цркви названој по икони Матере Божје „Свих жалосних радост“ у улици Велика ординка. После мог доласка у Русију постао сам ипођакон настојатеља ове цркве, владике Илариона. И тамо, 30. априла 2013. г., замонашен сам од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Илариона, а са благословом Његове Светости Патријарха Кирила; а 5. маја 2013. године, на Васкрс, Митрополит Иларион ме је рукоположио за јерођакона. Свештеници, помоћници и парохијани ове цркве добри су и љубазни људи. Синодски хор прелепо пева. Мени је ова црква у част иконе Богородице вољена и драга, и има најважније место у мом срцу.

Ја такође волим Новоспаски ставропигијални манастир, чији је викар владика Сава. Иначе, живим у овом манастиру. Тамо, као и у цркви на Ординки, примили су ме веома лепо. Тамо прелепо и певају. Такође ми се свиђају фреске у овом манастиру.

Био сам у многим манастирима и црквама у Москви; посетио сам Петроград, Дивјејево, Ростов на Дону, и друге руске градове. Посебно су ми се допали Петроград и Дивјејево.

Извор: СПЦ/pravoslavie.ru

svetigora