Истовремено, истакао је епископ Иринеј, биће основан специјални фонд за учешће у санирању последица велике елементарне непогоде. При том, Свети Архијерејски Сабор је са задовољством прихватио иницијативу представника медија да се Српска Православна Црква у овој тешкој ситуацији обрати сестринским Православним Црквама и међународни хуманитарним организацијама за помоћ пострадалима.

ВИДЕО

Након Доксологије у манастирској цркви Његова Светост Патријарх Иринеј и Архијереји су обишли комплекс манастира и разговарали са братством након чега су се укрепили послужењем у манастирској гостопримници.

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Поводом обележавања 900-годишњице рођења Светог Симеона Мироточивог, овогодишњи Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започеће 14. маја светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Студеници, с почетком у 8,30 часова, док ће свечани чин призива Светога Духа на почетку рада Сабора бити служен у храму Светих апостола Петра и Павла у Расу код Новог Пазара, у 14 часова. Радни део заседања Светог Архијерејског Сабора започеће 15. маја 2014. године у Патријаршији српској у Београду.

• Синодска саопштења
  

|

Литургију поводом освећења православне капеле посвећене Светом Симеону Мироточивом предводио је епископ рашко-призренски Теодосије.

Отварању богослужбеног простора присуствовали су командант Друге бригаде бригадни генерал Маринко Павловић, припадници Војске Србије из гарнизона, представници локалне самоуправе, полиције и борачких удружења из Рашке.

Литургији су присуствовали и сви припадници пешадијске чете 21. пешадијског батаљона који крајем месеца одлазе у Либан ради учешћа у мултинационалној операцији Унифил. Владика Теодосије благословио је њихов одлазак на задатак, уз поруку да чувају понос и достојанство своје земље и да се живи и здрави врате из мисије.

Након литургије командант Друге бригаде уручио је захвалнице лицима која су учествовалa у изградњи и опремању богослужбеног простора.

МОРС

Циклус предавања отвориће протојереј-ставрофор Марјан Кнежевић са темом „Православно поимање болести и лечења“. Претходно ће у 18 и 30 бити одслужен Акатист Светим апостолима Петру и Павлу. У музичком делу програма наступиће група Ирмос.

Извор: Епархија ваљевска

Прошлост

Континуитет хришћанске богомоље на месту данашњег парка Ташмајдан постоји сигурно још у 19. веку. Наиме, скоро на истом месту, нешто јужније од садашњег здања налазио се до почетка Другог светског рата првобитни храм Светог Марка који је изграђен у доба београдског митрополита Петра Јовановића (1833-1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. године. За Београд у коме је још увек турска војна посада, када је рецимо данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ово је био велики духовни догађај.

Ктитор храма је Лазар Панча трговац, који је пореклом из Јужне Србије, место Катраница, а умро је у Београду 1831. године. Храм се налазио на гробљу што је уобичајена појава, а о гробљу се старала Управа храма. На Ташмајдану је био рудник камена (и шалитре) који је коришћен и у доба Турака и од којег је грађено много тога и у данашњем Београду. Пре самог подизања храма Светог Марка, по сведочењу савременика, на том месту је био постављен Крст и сеница-шатор где је обављена Света Литургија или литије на Палилули. Сретен Поповић, Београђанин, забележио је седамдесетих година 19. века „да су ту биле неке рушевине, и за њих би се говорило и причало, да је ту била стара црква, која је на сву прилику посвећена била Светом Марку". Исти писац помиње брежуљак - могилу, на којем је 1830. године прочитан хатишериф.

Стара Маркова црква била је правоугаона грађевина чија је спољна површина била 11,5/21 метар, а унутрашњи корисни простор 7,75/17,46 метара. Истовремено је кнез Милош Обреновић саградио у Топчидеру дворску цркву Светих Апостола Петра и Павла (довршена 1834. године). Радовима на оба храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена (1792-1870), први велики градитељ у обновљеној Србији и његови мајстори Јања и Никола.

Од самог почетка постојања храма, још 1838. године у њему је сахрањен кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то „десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви". После крвавог династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар И Обреновић и Краљица Драга Обреновић.

Око 1870. године храм Светог Марка имао је две парохије: теразијску са 312 домова и палилулску од 318 домова.

У току Првог светског рата аустријански поробљивачи су обновили храм 1917. године. Првобитни храм је постојао до почетка Другог светског рата. Услед немачког бомбардовања на Цвети 13. априла 1941. године храм је запаљен и толико оштећен да су његови остаци потпуно уклоњени током 1942. године.

Нови храм

Због наглог ширења града и повећања броја становника, указала се потреба већ почетком 20. века да се у овом делу Београда - Палилули, подигне већи храм. Чести ратови то нису допустили све до 1930. године када су београдски архитекти браћа Крстићи - Петар и Бранко, професори Архитектонског факултета израдили пројекат новог храма Светог Марка. По овом пројекту између 1931. и 1940. године саграђено је садашње здање Маркове цркве. Избијање Другог светског рата омело је потпуни завршетак храма. Завршени су само грађевински радови. Богослужења су у новом храму вршена током рата и после њега до 14. новембра 1948. године у адаптираном нартексу храма.

Тог датума је извршено освећење храма (патријарх Гаврило Дожић) и храм је отворен за богослужење. Предвиђено је да цела унутрашњост буде осликана у фреско техници.

По стилу градње, храм је монументална грађевина урађена у духу српског средњовековног градитељства, по угледу на задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу код Приштине на Косову. Наравно, размере храма су много веће и све делује величанствено и снажно. Спољашњи зидови су из два боје од природног материјала у српско-византијском начину градње. Овај храм је добар пример како стари духовни узори обликовани новим грађевинским материјалима могу лепо деловати у градској средини не губећи ништа од своје аутентичности и једноставности. Звоник храма је у саставу самог храма на његовој западној страни.

Унутрашњост храма

Маркова црква дуга је 62 метра а широка 45 метара, висина главне куполе до крста је 60 метара. Корисна унутрашња површина храма је око 1.150 квадратних метара, а наос храма може да прими преко 2.000 верника. Хорска галерија на западној страни прима преко 150 певача.

Већ је речено да храм Светог Марка није ни после више од седамдесет година од почетка градње завршен. То се односи пре свега на његову унутрашњост, украшавање, живопис, одговарајућу расвету, озвучење, грејање, проветравање (вентилација). У времену после Другог светског рата из објективних разлога није много урађено у самом храму.

Изнад улазних врата у храм на спољној фасади је икона у мозаику Светог Апостола и Евангелиста Марка, дело Вељка Станојевића из 1961. године.

Под у храму је из 1974. године, док је под солеје и олтара од мермера урађен 1991. године.

Иконостас храма, по пројекту архитекте професора Зорана Петровића је из 1991/1992. године и урађен је у мермеру, а иконе на њему у техници мозаика дело су академског сликара Ђуре Радуловића из Београда, урађене су 1996-1998. године. Часна трапеза је такође од мермера са мањим мозаицима са предње стране. Десно од главног олтара је мањи олтар посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу (†1427), а олтар са северне стране посвећен је празнику Преображења Господњег.

Са десне стране када се уђе у храм уз јужни зид храма налази се у мермеру изграђена гробница цара Стефана Душана (†1354) по пројекту др Драгомира Тадића у коју су положене његове мошти донесене из његове задужбине манастира Светих Арханђела код Призрена, манастира који је већ више векова у рушевинама. Са супротне, северне стране у истом стилу и од истог материјала саграђена је гробница патријарха Германа (Ђорић, †1991).

На средини храма, испод централне куполе је полијелеј израђен од бакра по пројекту др Драгомира Тадића 1969. године, а урадио га је академски вајар Драгутин Петровић.

Испод нартекса храма је крипта која није потпуно завршена, и углавном је празна. У њој се налази неколико гробова који су пренети из првобитног храма: Митрополит Теодосије (1815-1892), Епископ нишки Виктор (1797-1888), Епископ шабачки Гаврило (Поповић, 1811-1871) и Епископ тимочки Мојсије (1835-1896). Ту су похрањени и Краљ Александар Обреновић и Краљица Драга (†1903), затим Ана Јована Обреновић (†1880), Књаз Милан М. Обреновић (1819-1839) И Кнежевић Сергије М. Обреновић (†1878), затим гроб ктитора старог храма, Лазара Панче. Иначе, цео простор веома простране крипте није много искоришћен и погодан је за галерију-музеј или као изложбени простор.

Оснивачка повеља

„У име Оца и Сина и Светога Духа освети се основни камен овом Божјем храму посвећеном Светом Апостолу и Евангелисту Марку у Престоници Југославије, Краљевском Граду Београду, поред старе цркве Светог Марка, на дан Храмовне славе, 25. априла (8. маја по новом рачунању) лета од створења 7439, а од Ваплоћења Господњега 1931. ог, за време срећне владавине Његовог Величанства Краља Југославије Александра првог Карађорђевића и Поглавара Српске Православне Цркве Његове Светости Патријарха Варнаве, који и изврши овај свети чин освећења.

извор текста и слике, сајт сркве Светог Марка у Београду

Изабраној од древне династије царева Багратиона, прехвални украсе Грузинске земље и победнице ислама, засадитељко широком распростирању хришћанске вере, цркава и манастира, проповеднице Слова Божијега, ми слуге твоје са умиљењем ти кличемо:

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Све красоте света пренебегосте, ти и деда твој цар Давид III, следбеник хришћанске вере и њене обновитељке по целој Грузији, велика Тамара, помињући такву крепку и силну веру твоју, приносимо ти ове песме:

Радуј се, јер си оставила сва земаљска блага и красоте света!

Радуј се, јер си од младости заволела свим срцем и свом душом Христа!

Радуј се, наследнице хришћанске вере цара Давида III!

Радуј се, савладарко са оцем Георгијем III!

Радуј се, јер си многе људе Сванетскога краја просветила у хришћанство!

Радуј се, јер си у Сванети подигла цркве Господње!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Свевишњи Господ видевши твоју ревност за веру хришћанску посла ти помоћ да победиш веру муслиманску римскога султаната Руки ел Дина, чему се дивимо и Богу који је тако уредио певамо: Алилуја!

Света свехвална Тамара, усрдно си се потрудила да стекнеш богопријатан разум, и све остало душекорисно, дању и ноћу приљежно си молила милостивога Бога за победу над исламском вером. И Бог чувши твоје молитве подари ти победу, због чега ти овако кличемо:

Радуј се, благоверна Тамара, по твојој жељи и Божијој пак, вољи, погодно си дошла до победе!

Радуј се, јер си многа духовна блага и душекорисне ризнице добила од Бога!

Радуј се, јер си подигла многе цркве у земљи Иверској !

Радуј се, јер си многе хришћане оснажила својом мудрошћу!

Радуј се, јер си проширила границе своје земље!

Радуј се, основатељко подизања канала, путева и водовода!

Радуј се, велика изградитељко манастира!

Радуј се, засадитељако подизања споменика, живописа и литературе!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Сила Вишњега уселивши се у чисто твоје срце, благоверна царице Тамара, љубављу се разгоре, и у историјској бици близу Басиана победила си непријатеља. И у својој земљи због мудрог управљања твога задобила си свенародну љубав. Стога видевши такво твоје усрђе кличемо Свевишњем Богу: Алилуја!

Имајући велику жељу да обновиш у целој Иверији хришћанску веру молила си помоћ од Господа Бога, света царице,у крепи и нас који прилазимо теби и желимо да усрдно прославимо име твоје:

Радуј се, јер је Свевишњи услишио твоје молитве!

Радуј се, јер си добила силу од Господа!

Радуј се, јер си више од свега сведушно заволела служење Богу и Мајци Божијој!

Радуј се, јер си показала пример смирења свима старима и младима!

Радуј се, јер си више од својих вршњакиња поштована и хваљена!

Радуј се, јер се време царевања твога звало златним веком!

Радуј се, славна,опевана и прослављена у целоме свету!

Радуј се, јер твоје царевање ни ушта си сматрала!

Радуј се, од Бога украшена светлим ризама!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Од богомрских узнемирености ипак си остала непобеђена, благоверна царице Тамара, желећи да непрестано чиниш дела Господу, дала си се на веће трудове, оставивши царски престо, живела си у пећинском манастиру Вардзил, певајући Богу: Алилуја!

Чувши благоверна Тамаро за брзопролазни живот наш, узела си на себе монашки чин, о коме и ми размишљајући, овако ти кличемо:

Радуј се, јер си и царевање своје урачунала за спасење душе!

Радуј се, следбенику монашкога живота!

Радуј се, јер си у пећинском манастиру Вардзил подигла цркву за себе!

Радуј се, јер ти је келија била повезана са црквом преко прозора!

Радуј се, јер си са прозора у цркви узносила молитве за време богослужења!

Радуј се, јер си животне буре, метеже и таласе мудро претварала у спокојство!

Радуј се, јер си свељубазно упућивала у спаситељно пристаниште!

Радуј се, јер си мудро смиривала свирепе нападе непријатеља!

Радуј се, јер примаш под свој матерински покров и заштиту!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Јавила си се као боговођена звезда у земљи Иверској, која зрацима својим просвећује своје светиње и упућује на пут богопознања; ми пак видевши ову добру намеру Божију, певамо благодарно свемилостивоме Богу: Алилуја!

Многи видевши богоугодни твој живот, скрушавајући срца своја говорећи: „Ко долази к мени, нећу га избацити ван“, због чега те овенчавамо песмама:

Радуј се, царице, обдарена високом побожношћу!

Радуј се, јер се јављаш као настављач свих дела цара Георгија!

Радуј се, јер помажеш широком ширењу вере, искуства и духовне културе по целој земљи!

Радуј се, јер војском Иверскм успешно управљаш ка победама!

Радуј се, јер побеђујеш семе муслиманске вере!

Радуј се, јер својим победама бодриш све хришћане!

Радуј се, јер све своје наследнике укрепљујеш делом и усрдном молитвом Богу!

Радуј се, јер побеђене од противника утврђујеш изненадном победом!

Радуј се, јер бодрим очима надгледаш све хришћане!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Проповедамо и увек хвлимо име твоје, света благоверна царице, која си при крају наставила живот свој без икаквог стицања иметка у затвореној пећини, дивећи се трпљењу твоме и умртвљењу тела, узносимо свагда хвалу Богу песмом: Алилуја!

Засијала си у Иверској црквеној области, благоверна велика Тамара, јер си себе затворивши у пећини озарила и просветила, и срца многих загрејасте за врлину, због чега благодарећи Бога приносимо ти ове песме:

Радуј се, царице,јер си мудро управљала земљом!

Радуј се, јер си у келији стекла благодат од Бога!

Радуј се, уразумитељко оних који живе у испразности!

Радуј се, управљање оних који су почели добро да живе!

Радуј се, укрепљење изнемоглих и колебљивих у унинију (клонулости)!

Радуј се, утврђење свих у трудољубљу!

Радуј се, велика уредитељко Иверије!

Радуј се, неуспављива чуварко чистог и непорочнога живота!

Радуј се, мудра наставнице свих који хоће да побожно и богоугодно живе!

Радуј се, света велика благовернаТамара, војнику хришћанске вере!

Свезлобни непријатељ желећи да учини препреку твоме добром почетку, 1204.године, послао је управитеља Римског султаната са жељом да Иверија одбаци хришћанство и да прихвати ислам, ти си добра царице Тамара, одбацила ту његову жељу, и у бици код Басиана победила науку и подмуклост непријатеља. Због тога радујући се, благодарно певамо Богу: Алилуја!

Ново дело и нови подвиг у животу у пећини примила си на себе, света благоверна Тамара, у основаном тобом молитвеном храму Вардзил, најусрдније служење Христу Богу, и ми видећи то умним очима непрестано ти кличемо:

Радуј се, јер си победила подмуклога непријатеља хришћанства!

Радуј се ,јер си достигла да живиш монашким животом у пећини!

Радуј се, чуварко манастира!

Радуј се, јер си у Вардзилу основал цркву и три стотине шездесет пет.пећина!

Радуј се, јер си себи прибавила много легенди о вечноме твоме животу!

Радуј се, верна испунитељко заповести Божијих!

Радуј се, непринуђена подвижнице у монашким напорима!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Необичан је и тежак твој живот који си посветила Богу и једино Њему послужила. Зато и ми Богу који је тебе тако научио и уразумио увек певамо: Алилуја!

Сва твоја брига, благоверна царице Тамара, супростављала се свезлобном непријатељу хришћанскога народа, чију горду главу његову згазисте и прослависте Творца свега. Зато и слава Божија засија из келије твоје и осветли све крајеве земље, због чега ти узносимо похвалне песме:

Радуј се, јер си јединоме Богу послужила!

Радуј се, јер си снажно смирила непријатељску гордост!

Радуј се, украшена дубоким смирењем и кротошћу!

Радуј се, обдарена од Бога мудрошћу!

Радуј се, јер си последње године провела у непрестаној молитви!

Радуј се, јер си земаљски живот мирно скончала!

Радуј се, присаједињена хору светих благоверних владара!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Сваки људски ум гледајући на убоги и смирени живот твој, која си оставила царски трон и све земаљске почасти, узноси велику благодрност Свевишњем Богу, прослављајући Његову доброту, јер сте многе извели од душепагубних путева и упутили сте на стазу спасења, учећи да певају Саздатељу и Промислитељу: Алилуја!

Све у овоме свету одбацивши и омрзнувши као некорисно,и наше душе поучаваш томе, света благовернаТамара, због такве твоје добре науке прими наше увек поштовање:

Радуј се, храбра омрзитељко света и свих његових сласти, красота и обмана!

Радуј се, љубитељко кротости и уздржања!

Радуј се, јер себе спасаваш безмолвијем (молитвеним тиховањем) и удаљавањем од света!

Радуј се, јер ниси се облачила у меком и сјајном оделу!

Радуј се, јер си уместо изабране хране, засијала вишедневним постом и умртвљењем тела!

Радуј се, јер уместо царскога слаткога пића напајала си себе срдачним сузама!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Желећи спасити многе, милостиво очекујући обраћење и спасење многих, Премилосрдни Бог јави тебе Иверској земљи као брзу помоћницу правоверја, будећи и нас да чистим срцем певамо теби и Богу: Алилуја!

Јавила си се као чврста тврђава и снажна заштита,света благоверна Тамара, дајући руку помоћи свима који ти усрдно прилазе, и због таквог твога доброчинства благодарно ти узносимо песме:

Радуј се, брза помоћнице оних који су у невољама!

Радуј се, милостива хранитељко гладних!

Радуј се, покрове и прибежиште лишених дома и одеће!

Радуј се, мудра исцелитељко обузетих болестима!

Радуј се, брза прогонитељко свих невоља и недаћа!

Радуј се, топла заштитнице оних који ти са вером прилазе!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Приносимо ти свеумилне песме, света велика благоверна Тамара, због прослављања дела и подвига твојих, ми пак, видевши Божије благовољење, приносимо ти ове мале молитве наше: молитвама твојим очисти нас од свакога греха и нечистоте да би свакога дана и часа чистим срцем певали Богу: Алилуја!

Испуњена Божије благодати и прослављена од змље Иверске, света велика благоверна царице, моли Бога за нас грешне који са љубављу тебе прослављамо овако:

Радуј се, испунитељко свих врлина!

Радуј се, прекрасни и прехвални стану Духа Светога!

Радуј се, преукрашена палато свих богоугодних дела!

Радуј се, јер си добро угодила Творцу и Богу у привременом животу!

Радуј се, јер си у животу имала свенародну славу!

Радуј се, јер си себе прекрасно припремила за излаз из овога привременог и многонапаћенога живота!

Радуј се, јер си ушла у небески стан и присаједињена си хору светих!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

Свемилостиви Бог даде ти благодат из својих ризница због храброг трудољубља и повига, јер си се јавила Богу пријатна и љубазна, узевши учешће у подареним небеским насељима, непрестано певајући Богу: Алилуја!

Прослављајући твоју победу над муслиманском коалицијом и старање за безмолвни живот, хвалимо многострадална дела и подвиге,поштујемо свеноћна бденија и молитве кличући:

Радуј се, јер си у анђелској слави постала слична анђелима!

Радуј се, присаједињена хору блаоверних!

Радуј се, јер си са свима светима који су добро Богу угодили пронашла учешће и наслеђе!

Радуј се, јер се непрестано насиђујеш преслатким и блаженим гледањем лица Пресвете Тројице!

Радуј се, јер си се праведно удостојила неисказаним добрима припремељеним праведнима од постања света!

Радуј се, света велика благоверна Тамара, војнику хришћанске вере!

О, света и велика благоверна Тамара, прими ове наше молитве, које ти ми недостојни приносимо. Сачувај нас од свих непријатељских наговора и напада и у дуговечности, нас који са вером и љубављу теби прилазимо, и избави нас од свих невоља, напасти и болести да благодарно певамо због тебе Богу и Спаситељу нашем: Алилуја!

Когда беда и горе постучится,

Когда в судьбе ужасное случится,

Когда ничто не сможет успокоить,

Когда не в силах человеку все устроить,

Мы просим: «Боже, Боже, помоги нам,

О Господи, услышь и снизойди к нам,

О Боже, сделай так и сделай эдак,

О Боже, сделай то и сделай это».

Не важно верующий ты иль нет

И не умом ты ждешь его ответ,

Не зная сам себя совсем порою,

Ты Бога ищешь сердцем и душою.

Нас «мама», «папа» говорить учили,

С пеленок всем словам мирским учили,

Учили Господу небесному не верить,

Для Бога, чтоб закрыты были двери.

Но вот бежишь ты и споткнулся.. Что же?

Непроизвольно ты кричишь: «О Боже!»

Упал, разбил коленки мальчик твой –

Ты говоришь: «О Господи, ты Боже мой».

« Да что же это, Господи, твориться!» -

Несправедливость упрекаешь в лицах.

«О, Господи, за что все это мне?» -

Ты сетуешь больной наедине.

И «Слава Богу», что прошли печали,

Невзгоды, беды стороной промчались,

«Ради Христа» ты просишь не однажды,

И «Ради Бога» повторяет каждый.

Вот и выходит, друг мой, без обмана

Живёшь ты с Богом век свой постоянно,

Хоть и учили грозно всё забыть –

Душа не может Бога не любить!!!

преузето са фб странице "Ходочашћа"

Цитирајући Светог Петра Цетињског и са њим се сагласивши као његов насљедник на трону цетињских митрополита, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је, приликом представљања књиге „Вратити се Русији” директора Руског института за стратешка истраживања Леонида Решетњикова у Београду, рекао (како су пренијели медији): „Ко не био вјеран једнојезичној, једнокрвној Русији, дабогда живо месо од њега отпадало, био проклет три пута и три хиљаде пута од мене“.

Већ смо, након што је Митрополит на Бадњи дан 2011. у Бару проклео оног ко насрне на цркву Свете Тројице на Румији, неукима објаснили да клетва није одраз мржње, него брига духовног пастира за оне који настоје да разоре систем вриједности Цркве, утемљен јеванђељским универзалним истинама и запечаћен њеним светитељима, његов труд да непослушника одвоји од злочињења. Најновија пометња свједочи да има оних који то нијесу разумијели, па да појасним: То вам дође као кад вас је учитељ послао у ћошак, или вас је мама прутићем по задњици, јер сте били неваљали…, само што је клетва васпитна мјера која протеже пипке у нашем уму недокучиве духовне сфере живота, како овог земаљског, тако и оног у којег прелазимо изласком душе из тијела, неуништивог, вјечног.

Сво ово прњацање је посљедица неразумијевања цивилизацијских токова. Побркали смо напредак цивилизације и технолошки развој. Да, човјечанство доживљава све бржи и бржи технолошки развој, али цивилизација се урушава. Као и са нуклеарном енергијом коју користимо да би добили струју, али и бомбе, као нож којим сијечемо хљеб, али и убијамо људе, тако је и са интернетом, компјутерским програмима, медијима, политиком, невладиним организацијама… „Напретком“ цивилизације „превазишли“ смо „заостали“ систем вриједности монархије као друштвеног уређења, морал, породицу, чедност, лично поштење…, и добили демократију и њен плод људска права као фарсу (куповином гласова и уцјенама побјеђује се на страначким изборима), добили смо и хомосексуалност као мјеру вриједности, затим НАТО (војну организацију која сије злочин по свијету, па и код нас је), право жене да убије дијете у својој утроби, општи промискуитет, превару, лаж… Добили смо право на слободу као злоупотребу (и негацију) истинске слободе, коју је Човјеку дао Бог.

Отуда и неразумијевање Светог Петра Цетињског, монаха подвижника и владара, молитвеника и војсковође, највећег Црногорца икада. Тај човјек који је живио у строгом посту и свесрдној молитви у каменој келији без фуруне, а владар, дубоковјеран и високоморалан, који се кроз сав свој живот држао Христа, као за стожер овог и оног свијета, свој земаљски живот утрошио је „ућерујући Црногорцима памет у главу“. За невјеровати колико је – успио. Чак им је и државу основао. Ту државу Светог Петра Цетињског, црногорског владике и владара, као своје насљеђе баштине данашњи црногорски државници.

Данас, као плод труда, жртве и љубави Светог Петра Цетињског имамо Црногорце који стоје на њему као темељу своје личности, духовно и морално изграђене и на својим прецима узраслим на његовим вриједностима живљења. То су – аутентични Црногорци.

Али, данас имамо и – идеолошке Црногорце, оне који су као мјеру свог опредјељења прихватили врједносни систем „како си се писа’“. Знају и они за Светог Петра Цетињског, али гледају у њега као у празно, имају и они своје претке духовно и морално утемељене на Светом Петру Цетињском, али нијесу им темељи. Они виде и своје претке и Светог Петра Цетињског, али не стоје на њима као темељима свог врједносног система. Они стоје поред, на пијеску.

Све већим суновратом цивилизације, јаз међу аутентичним и идеолошким Црногорцима све је дубљи и шири: данас они не припадају истој нацији, не говоре истима језиком. А њиховим венама тече крв истих предака.

Из разлике у схватањима да права Црна Гора постоји од 1945, или да је она Дукља, и да није тако, проистиче и неразумијевање пастирске бриге и труда Митрополита Амфилохија, који се „само“ држи врједносног система Светог Петра Цетињског.

Муке Митрополита Амфилохија и Светог Петра Цетињског су много, много сличне. Донио им их је исти трон.

Поводом обележавања 900-годишњице рођења Светог Симеона Мироточивог, овогодишњи Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започеће 14. маја светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Студеници, с почетком у 8,30 часова, док ће свечани чин призива Светога Духа на почетку рада Сабора бити служен у храму Светих апостола Петра и Павла у Расу код Новог Пазара, у 14 часова. Радни део заседања Светог Архијерејског Сабора започеће 15. маја 2014. године у Патријаршији српској у Београду.

• Синодска саопштења
  

Игуман манастира Хиландара на Светој Гори, архимандрит Методије (Марковић), рођен је у Чачку 7. јануара 1970. године. Пре монашења студирао је на Електротехничком факултету у Београду. У манастиру Хиландару је од 1994. године. Устоличење у трон – са византијском торжественошћу и благољепијем, а у складу са типиком Свете Горе – јеромонаха Методија за игумана свештене Царске лавре ставропигијалног манастира Хиландара, обављено је 16/3. маја 2010. године. Отац Методије је допутовао на Цетиње ради учешћа на Светосимеоновском сабору, који се у суботу, 1. марта 2014. одржао у Подгорици у склопу прославе великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. Ту смо прилику искористили да са њим разговарамо… Реците, оче, нашим читаоцима нешто о себи – да вас упознају мало боље. Прво што ми пада на памет, то је да се пре два дана испунило двадесет година од како сам дошао први пут на Св. Гору. То је било 1994. г, и баш се тако десило да дођем на сам празник Преподобног Симеона Мироточивог. И ево, пре два дана смо славили његов споменик – тог се дана напунило двадесет година од мог доласка. То су најважнијих двадесет година у мом животу. Наравно да су и оне претходне биле важне, да је било потребно да човек кроз васпитање у својој кући дође до неке мере побожности, да би на крају донео одлуку да крене монашким путем. Јер, и тај први пут када сам ступио на тло Св. Горе, ја сам дошао са том намером. То је било са благословом блаженопочившег старца Тадеја. Мени су неки од пријатеља са којима сам се дружио, са којим сам заједно ишао у Цркву, када сам им саопштио моју жељу да идем у манастир, - препоручили да обавезно разговарам са старцем Тадејем и да њега питам за благослов; да ми он препоручи где да одем. Ја сам отишао код старца, тада је живео у манастиру Витовници, и разговарао с њим, и он ми је дао благослов, изричито – за Св. Гору. Тако сам са његовим благословом, његовом препоруком дошао те ’94, и ево – пре два дана се напунило двадесет година. Можете ли да нам кажете нешто о призиву за манастирски живот? Шта бива са људима који у манастир оду без призива? Врло је важно у животу сваког хришћанина да сазна каква је воља Божија о његовој личности. Знамо сви да је крајњи циљ свих путева Господњих, за свакога човека – његово спасење. Али ти путеви су различити. Неко ће се спасти живећи у свету, у оквиру породице, живећи породичним брачним животом, а опет некога Господ призива да крене монашким путем. Због тога је врло важно за сваког хришћанина, сваку хришћанку, када дође време да донесе своју одлуку, да се усрдно моли Богу и да са вером очекује тај одговор од Господа. Ту је врло тешко тачно одредити неку границу, конкретно за монаштво – где је та граница где се сусреће призив Божији и сама наша воља, да ми то хоћемо. У сваком случају, то садејство, или како бисмо рекли грчким изразом – синергија наших воља, дакле воље Божије и воље наше, врло је битна. Најбоље се сазнаје воља Божија кроз молитву, али исто тако и када са вером питамо неког од духовних отаца; са вером да ће Бог, због наше усрдне молитве, њему отворити ум да нам каже оно право. Што се тиче људи који без правог призива одлазе на монашки пут – то се обично дешава онима који су, како их називамо, новообраћени, било да су крштени у младости, у детињству, било касније. Они, ако нису пре тога живели црквеним духовним животом, у једном тренутку осете интензивно тај призив да се покају, да измене свој живот. Дакле, осете јачину тог призива, међутим може да се деси да не разумеју и да помисле да је то и призив за монаштво. А у ствари Бог их само призива да се покају и да крену да живе духовним животом, али не још увек за монаштво, или их можда никад Бог и није наменио за монашки живот. То се често дешава; ја сам имао много прилике ових година у нашем манастиру да разговарам са људима који су, ето, имали помисао да их Бог призива, осетили су неки снажан призив. Међутим, после неког времена су схватили да то није призив за монаштво. Чини ми се да сам кроз то искуство дугогодишње успео некако да схватим – надам се да не грешим – да они у ствари помешају тај призив из греховног живота на прави хришћански духовни живот са призивом за монаштво. Због тога је врло битно, да поновим, да се свако од нас моли и да осети у срцу одговор Божији. Можда некоме то изгледа чудно, да се говори на тај начин, као да свако од нас треба да има пророчког духа. Међутим, и старац Силуан Светогорац исто каже. Да сваки хришћанин то може. Да не треба да се плаши и да треба да се моли Богу – да ће се тако научити томе да му Бог открива своју вољу у срцу. Али за најважније одлуке је ипак сигурније да са смирењем питамо неког од духовних људи, да нам и они то протумаче. Ко је вама духовник? Када сам дошао у манастир, духовник ми је био сада већ блаженопочивши игуман Мојсије и он ме је и замонашио. У исто време, ту је био и старац јеромонах Кирило, који је исто исповедао братију. После упокојења о. Мојсија, ја се исповедам код о. Кирила. Међутим, пошто је игуманска дужност ипак нешто посебно, за неке конкретне савете у вези руковођења братијом, ја често питам неке од најискуснијих игумана на Светој Гори. Да ми објасне шта да радим у тим ситуацијама, које се не односе само на мој лични живот, већ на руковођење манастиром, у смислу игуманског послушања. Да ли се братија исповеда код вас? Да, ја исповедам братију. И не само сада, већ још у време док је о. Мојсије био жив, али због болести често одсутан из манастира. Тада ми је дао благослов да се млађа братија која је тада долазила у манастир, већ од 2001. г, код мене исповеда. Тако то поколење монаха, па и сви нови који долазе, код мене долазе на исповест. Дошли сте поводом освећења крстионице у пиргу Св. Симеона Мироточивог у Храму Христовог Васкрсења. Знамо да је Стефан Немања крштен прво у латинској Цркви, па да чујемо нешто о томе од вас. У то време, када је Западна црква због јереси и неких неправилности, на крају отпала од стабла Апостолског хришћанства, које је и даље живо у источним земљама, још увек те разлике нису биле велике. Тако је и наша држава, која се налазила некако на граници између Истока и Запада била под утицајем и једне и друге стране. Отуда није било уопште необично да се дешавају такви догађаји. Из историје Цркве знамо да су и касније, када су те разлике постале много веће и када се јасно разграничило западно и источно хришћанство, источни хришћани – свесни тога да они чувају истину православља хришћанског, истинског, апостолског, а да је Запад отпао од благодати апостолског прејемства – ипак признавали крштење које је вршено у име Свете Тројице и само су вршили Миропомазање, сматрајући да Западна црква више није у пуној истини и да више нема благодатне дарове. Због тога су то крштење допуњавали миропомазањем, додајући тај печат Духа Светог. Више пута је на саборима црквеним расправљано о томе, па је некад доношена одлука да се у таквим случајевима крштење мора обавити од почетка, а опет је после неколико десетина или стотина година, мењано мишљење и закључак, и говорено да је довољно само Миропомазање. Тако да су и једна и друга пракса биле заступљене, и то није ништа необично. Тако је и сада – када дође неко из неке од западних цркава које нису православне, негде ће га само миропомазати, а негде ће га крстити од почетка. У сваком случају Господ је прославио Преподобног Симеона Мироточивог, мироточењем из његовог гроба и многим чудесима, и св. лозом која је никла из његовог гроба, тако да ми не морамо много да размишљамо о томе. Он је велики Светитељ, један од највећих у нашем роду, и то је у ствари најважније. Споменусте и лозу Св. Симеона. Наш Митрополит ју је посадио поред десне стране Храма Христовог Васкрсења, и примила се. То је велики благослов за нас! Да. Било је и раније покушаја да се пресади лоза Св. Симеона, која је по предању изникла онда када је Св. Сава пренео мошти свога оца у Србију, да би помирио своја два брата. Предање каже да су тадашњи хиландарски монаси били тужни што се растају од Св. Симеона, од његових моштију. Јер, они су њега сматрали за живог, за живљег од њих самих, и чињеница да су ту биле његове чудотворне мошти уверавала их је да је њихов преподобни отац и ктитор увек са њима и да их штити својим молитвама. Природно је да су монаси били тужни, али је Св. Сава имао одређене циљеве када је то урадио. Да би се братство утешило, каже предање, Св. Симеон се јавио једном духоносном старцу и рекао му да је његова воља да се његове мошти пренесу у Србију, али да ће за утеху братству нешто друго бити њима даровано. И заиста, чим су мошти извађене из гроба, убрзо је кренула да расте са тог истог места лоза, која ево већ 800 година и више рађа, и то не рађа обично грожђе, већ чудотворно. А његово чудотворство се огледа у томе да супружници који немају деце, уз претходни 40-дневни пост и молитве, узимајући жена два зрна а муж једно зрно, често бивају благословени молитвама Св. Симеона да добију жељени пород. На тај начин је Св Симеон, иако су његове мошти пренете у Србију, остао и даље, ево до данашњег дана, са братством манастира Хиландара. Ми се радујемо томе и осећамо присуство нашег Светог ктитора. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је једном приликом од те лозе узео неколико лоза, које су остале после орезивања, и посадио их уз сам олтар Храма Васкрсења у Подгорици. И ето, показало се да је Свети Симеон благословио и своје родно место тиме што се његовим молитвама лоза примила и рађа. Тако видимо да Св. Симеон није заборавио ни место ни народ тамо где је рођен. Када сте упознали митрополита Амфилохија? Ја сам га наравно много пута виђао док сам још у Београду био као студент, али тада нисам имао прилике да га упознам лично. А први пут сам га упознао у манастиру Хиландару, он је један од архијереја Српске Цркве који је најчешће био гост манастира Хиландара и Свете Горе. То је било 1997. г, када је, заједно са још четворицом наших архијереја, дошао на позив манастира Ватопеда, на прославу осамсто година од сусрета Св. Саве и Симеона. Да кажемо нешто о самом манастиру, огњишту наше културе, вере и просвећености. У руци носите патерицу Алексија III Комнена, као знака независности… Да. Овај штап, патерица, налази се увек код иконе Тројеручице, и ми га наравно не користимо сваки дан. По древном типику нашег ктитора Св. Саве, приликом избора новог игумана, двојица најстаријих у манастиру новом игуману дају два предмета од велике важности. Један од та два предмета је овај штап, византијског самодршца Алексија III, а друго је Типик Св. Саве. То је симболично и значи да је хиландарски игуман дужан, примајући овај штап, да чува независност манастира, и да је дужан, примајући Типик Св. Саве, да га и он сам испуњава, и да наравно помаже и монасима, да их подстиче да и они живе по Типику Св. Саве. По заповести нашег ктитора, ми овај типик читамо на трпези сваког првог дана у месецу. И трудимо се колико је у нашим моћима, да га испуњавамо. Што се тиче независности манастира, она је врло важна. О њој говори Св. Сава на почетку Типика и чак баца проклетство на онога ко ту независност наруши. Али, у то време није било лако путовати као што је сада. Тада је било тешко да се сваки пут када се изабере нови игуман одлази у Цариград по потврду тог игуманства. Па да би се направила уштеда, Св. Сава је замолио цара, и он му је дао тај његов штап, говорећи да од сада више не морају игумани када се изаберу да долазе код њега, него да ће тај штап бити знак његове потврде. И ето, до данашњега дана се тај штап чува поред иконе Тројеручице као доказ независности манастира. Када ме је 2010. године братија изабрала за игумана, старци су ми у олтару пред Светим престолом уручили тај штап и Типик Св. Саве. Обновили сте 2008. г. виноград на чувеном Савином пољу. Да подсетимо наше читаоце, манастир Хиландар има око 8,500 h земље. Ниједан манастир на Светој Гори нема толико обрадиве плодне површине. Само манастир Велика лавра по површини има већи посед на Светој Гори. Међутим, они имају посед на другом крају Св. Горе, тамо где је врх Атоса, и ту нема много баш плодне површине. Гледајући из тог угла, заиста је наш манастир најбогатији. Постоји једна шала међу светогорским монасима, онима који живе тамо на страни према Великој лаври где је планина Атос, па нам кажу: „Изгледа да је Бог, када је стварао свет и кад је стварао Свету Гору, имао неке грабуљице, сво камење је заграбио и привукао на нашу страну, а вама је тамо оставио плодну земљу“. Што се тиче обнове нашег винограда, и не само винограда, могу да кажем да смо после пожара решили да заједно са грађевинском обновом обновимо и наше домаћинство. Тако обнављамо и маслињаке. Манастир Хиландар има неколико хиљада стабала маслина на Св. Гори; међутим, у време када је било мање монаха, ови су маслињаци зарасли. Али маслина је тако благородно дрво, да чак и после сто или двеста или триста година, када се очисти оно што је поред ње израсло и када се она на прави начин ореже, врло брзо поново даје плод. Тако да манастир сада не само да узгаја маслине, него већ и сами цедимо маслиново уље на начин како је оно најздравије касније за употребу – хладно цеђено. Такође производимо и вино. Имамо и воћњаке и велику башту… Трудимо се да ту земљу што смо наследили од наших ктитора обрађујемо. На тај начин хранимо колико можемо не само нас, него и многобројне поклонике који долазе у манастир Хиландар, као и раднике. Јер, ако су нам већ наши ктитори све то ставили, наша је дужност и наша нам савест налаже да то и употребљавамо на прави начин, да чувамо. О томе су се старали и стари наши оци, који нису имали снаге да земљу обрађују, јер је братство по броју било много, много мање, али се знало да је потребно сачувати сва та имања, и не само на Св. Гори него и ван Св. Горе. Они су се трудили да знају које су границе, и ево и ми сада, користећи нове технологије правимо те карте нашег имања и утврђујемо границе. Не зато што смо везани за материјално, јер ми бисмо као монаси први требали да покажемо да нисмо везани за материјално, али ипак као неко наслеђе које су нам наши свети оци, претходници, оставили. И сам Св. Сава у Типику каже – „Чувајте ову имовину јер је са многим знојем стечена“, као да на неки начин и ту баца проклетство на онога који би се немарно опходио према тој имовини. Како да прескочимо нашу и вашу заштитницу, Игуманију Св. Горе, Игуманију нашег и вашег манастира – Мајку Божију? Пре неки дан сам прочитала и да се велики део Часног крста налази код вас, као и чувена икона Млекопитатељница, коју је Св. Сава донео као дар Св. Саве Освећеног. Можете ли нам нешто укратко рећи о овим светињама? То су велике светиње, највеће светиње које се чувају у нашем манастиру. Часни крст је велика светиња. Један старац, сада већ покојни, отац Агатон је говорио: ,,Знаш, сваки пут кад целивамо Часни крст, ми се на неки начин причешћујемо, јер ово свето Дрво је заливено Крвљу Господњом, и целивајући Часни крст ми се сваки пут у ствари причешћујемо Крвљу Господњом“. Тако је у нама, младим монасима, будио ту побожност – да знамо каква је светиња међу нама. Због тога је велики празник, иако није званична слава манастира – 14. септембар по старом календару – дакле Воздвижење Часног Крста. Тада је манастир пун скоро исто као и за славе – празник Ваведења и иконе Пресвете Богородице Тројеручице. Јер многи тада долазе, знајући да је у нашем манастиру овај велики део Часног крста, који је у току историје манастира подељен на неколико делова, али се још увек чува тај кивот, или како га Грци називају – ставротека, у коме је Св. Сава из Никеје донео Часни крст. По кивоту се види да је то био веома велики део, највећи од свих делова на Светој Гори. Манастир Ксиропотам такође има један велики део и он је познатији од нашег зато што баш на том делу се налази рупа од једног од четири клина на којима је Господ био разапет. Али по величини, када се сви делови саберу, овај део који је био у Хиландару је већи и од тог Ксиропотамског. Пресвета Богородица се на целој Светој Гори поштује као Игуманија, али због чуда када се њена икона сама поставила на игуманско место, сами грчки монаси на Св. Гори кажу да је Пресвета Богородица Игуманија целе Св. Горе, али да је њен игумански трон у Хиландару. Још једну чудотворну и веома важну икону, велику светињу – икону Млекопитатељницу, Св. Сава је донео као дар Преподобног Саве Освећеног, по коме он и носи име, и који је предвидео унапред много векова и оставио завештање монасима свог манастира, да ће доћи после много векова један монах, који ће носити исто његово име Сава и да ће бити царског порекла и да му дају ту икону. Они су му је дали и он ју је донео у Кареју. Тамо је подигао црквицу посвећену Преподобном Сави Освећеном и поставио је икону Млекопитатељницу, по предању, са десне стране на иконостасу, где увек стоји Христова икона. И данас, када уђете у испосницу Св. Саве, у црквицу Св. Саве Освећеног видећете нешто необично: да је икона Пресвете Богородице са десне стране а Христова икона са леве. Женском полу је недоступан приступ Св. Гори. Објасните нам зашто је то тако, јер у вези са тим углавном постоје предрасуде. То правило у ствари није ништа необично. Једино је необично што овде говоримо о једној целој територији, дакле целом полуострву. Иначе, то правило, „аватон“, заступљено је у већој или мањој мери у сваком манастиру. Било у мушком, било у женском. Рецимо у манастир Светог Саве Освећеног такође жене не могу да уђу, али исто тако је било у историји много случајева да у женске манастире нису смели да улазе мушкарци, осим неких старијих свештеника који су им служили Литургију и остале службе. Чак и тамо где је дозвољен улазак у сам манастир, увек постоје барем делови, где нпр. живе монаси – ту особе женског пола не долазе. Исто тако, у женским манастирима – мушкарци долазе у Цркву, долазе у гостопримницу, у трпезарију, али у сам конак не улазе. Дакле, тај принцип је у монаштву увек заступљен, и ту уопште није реч о некој, како би сад рекли, дискриминацији. Основа оваквог правила је подвижничка, због тога што је један од завета који и монаси и монахиње дају када се монаше, завет девствености. Знајући слабост и непостојаност људске природе, они који су стројили поредак монашког живота, још од првих векова, одредили су да они који живе монашким животом буду на неки начин изоловани од особа супротног пола, да не би долазило до искушења. Тако је тај принцип, „аватон“, у ствари заступљен у монаштву од самог почетка. Св. Гора се само разликује по томе што је у питању цела једна област, на којој се налази двадесет манастира, доста скитова и келија на једној малој територији, па се тај принцип некако стопио и проширио на цело полуострво. Због тога је у ствари забрањено особама женског пола да долазе на Св. Гору, а не због било какве дискриминације. Велики део манастира је изгорео 2004. године: од трпезарије до пирга Св. Саве. То је мало више од половине манастирског комплекса. Хиландар је у својој историји доживео неколико пожара, али је овај био најтежи, зар не? Ово је највећи од великих пожара који су били, и ево баш ових дана се навршава десет година како се тај пожар десио. Сама обнова није одмах почела, јер је било прво потребно да се само градилиште припреми. Требало је учврстити оно што је остало од зидина, да се не би обрушило на извођаче радова. Обнова је почела тек 2006. године, тако да смо сада ушли у осму годину обнове, и до сада је обновљено нешто више од половине изгорелог дела манастира. То много значи за братство, јер смо првих година после пожара били веома скучени што се простора тиче, а сада већ користимо нове конаке. Важно је рећи да је нама главни циљ био да оно што се обнови буде у највећој мери слично са оним како је било пре пожара, и многи поклоници који су годинама пре пожара долазили у манастир, потврдили су да је оно што смо до сад урадили заиста потпуно исто као што је било пре пожара. Како се братија држала тих дана? Тада је било очигледно да када Господ допусти неко страдање, Он истовремено даје и духовну снагу да се са тим искушењем носимо. Тако су сви заиста били некако закриљени том благодаћу Божијом, и нико није попустио духом, ни вољом. Заиста је све било на нивоу духовном, како је и требало да буде. То је просто немогуће разумети другачије већ да је то у ствари Божија благодат учинила. Да ли може нешто да се каже о симболичком, духовном значају овог догађаја? Некако се човек у тој ситуацији запита – да ли је то казна за грехе наше? Знате како, кад неко каже – Бог кажњава, ја обично волим да мало то преформулишем и кажем – Бог у ствари исправља и подучава. Тако да све што се дешава овде на земљи, а што нам је непријатно, то у ствари Бог користи да би нас исправио. Па ето, и сам народ каже – без невоље нема богомоље. Некако када се дешавају искушења, ми се у тим искушењима духовно челичимо, и прочишћавамо се као што се злато прочишћава у огњу, да бисмо чистији и светлији дочекали Други долазак Христов. Мислим да је са свим страдањима која се дешавају у нашем народу, кроз целу историју, па ето и овим страдањем кроз пожар у Хиландару, у ствари Бог имао тај циљ. Елза Бибић Митрополије Црногорско-приморска

Source: http://www.pravoslavie.ru/srpska/70230.htm

© Pravoslavie.Ru

Протођакон Златко Матић је вероучитељима поморавског округа најпре представио Летопис Одбора за просвету и културу ЕБ — публикацију која на веома прегледан начин сумира и представља рад како самог Одбора, тако и свих вероучитеља који су учествовали у процесу повратка веронауке у наше школе и који и данас непосредно изводе верску наставу. Епархијски координатор још једном је подвукао чињеницу да је темељна поставка верске наставе управо литургијска катихеза, односно да циљ веронауке јесте да ученици постану активни чланови конкретних литургијских заједница.

Састанак је завршен у конструктивној радној атмосфери, а уговорени су и термини нових сусрета.

ђакон Срђан Антић

http://veronauka.sabornost.org/2014-4-sastanak-pomoravskog-aktiva

Матуранти Техничке школе у Бечеју, у Епархији бачкој, њих седамдесеторо, добили су веома примамљиве понуде туристичких агенција да на екскурзију иду у Беч, или Праг. Међутим, они су исказали жељу да иду – у манастир Острог, светом Василију Острошком Чудотворцу, наводи се на сајту Митрополије.Још прошле године, њихови старији другови и другарице су хтјели да иду на матурску екскурзију у манастир Острог, али нијесу успјели да се организују. Зато су они још од почетка школске године, од септембра, почели да се припремају. Свесрдно их подржала директорица њихове школе Светлана Томић.

Све вријеме су присно сарађивали са бечејским парохом протонамјесником Миланом Малинићем и својим вјероучитељем теологом Данијелом Кобиљским.

Још тада су, у мјесечним ратама, почели да прикупљају новац за екскурзију и, напокон, ових дана су, у организацији Епархије бачке, кренули за манастир Острог. Са собом су повели и своју директорицу.

У Острог, са два аутобуса, стигли су у петак вече, и сљедећег јутра, 26. априла, били су на Литургији у Горњем манастиру.

Семинар „Катихизис некад и сад: оригинални текст у настави православног катихизиса“, Зајечар, април 2014.

Желећи да омогући континуитет сталног стручног усавршавања вероучитеља из стручних области, а ослањајући се на своје деценијско искуства у раду са вероучитељима и на катихизацији ученика основних и средњих школа, чланови Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, са благословом председника Одбора, његовог преосвештенства епископа пожаревачко-браничевског г. Игнатија, за школске 2012/2013. и 2013/2014. године акредитовали су три програма стручног усавршавања.

На позив Одбора за веронауку Епархије тимочке и са благословом његовог преосвештенства епископа тимочког г. Јустина, чланови Одбора за просвету и културу Епархије браничевске су за активне вероучитеље на територији Тимочке епархије одржали један од акредитованих програма стручног усавршавања запослених у образовању под називом „Катихизис некад и сад: оригинални текст у настави православног катихизиса“. Програм је у Каталогу републичког Завода за унапређивање образовања и васпитања заведен у област друштвених наука под редним бројем 180.

На почетку рада семинара епископ Јустин се обратио гостима – предавачима и учесницима – својим вероучитељима. Владика је изразио радост што се указала прилика да се састане са својим вероучитељима, али најпре да служи Свету Литургију тог дана у Зајечару и да се сви заједно причесте. Указао је на Евхаристију као извор хришћанског идентитета и сваке службе, па и службе катихете. Подсетио је да се за мисију наше Цркве кључни догађај десио када је 2001. васпостављена настава веронауке у школама на територији Републике Србије, у чему је и сам учествовао. Владика је нагласио да вероучитељ треба да сведочењем, својим животом, а не толико наметањем информација, пренесе деци дар Божији, који нам је Христос донео. Али да би то постигао, вероучитељ треба да је утемељен у црквеном животу. Као такав, он ће, не само деци, већ и колегама професорима нудити избор једног новог начина живота.

При крају, Владика тимочки је пожелео срећан рад учесницима семинара, са циљем да у духу заједнице разреше многе дилеме и нађу заједнички пут у дефинисању веронауке као кључне просветне реалности у нашој Цркви.

По завршетку уводног обраћања Епископа, аутор семинара, протођакон Златко Матић, се осврнуо на техничке детаље семинара.

Своје излагање је затим започео анализирањем етимологије речи „катихизис“, а затим и излагањем историјског прегледа улоге катихизиса у животу хришћанске заједнице првих векова. Као узор литургијске катихезе предочене су Катихезе св. Кирила Јерусалимског, настале у „златном веку патристике“. Протођакон Златко је у основним цртама представио актуелно и неопходно штиво догматског и евхаристијског богословља, које је садржано у Катихезама јерусалимског оца Кирила, а које би могло да представља потку нашег данашњег катихетског рада, нашег сведочења евхаристијског сусрета са Господом и његовим ближњима.

Након искрене и тексту верне анализе литургијског катихетског богословља овог светог пастира, аутор је извршио педагошко-догматску синтезу и упоредио те ставове са савременим планом и програмом Православног катихизиса за основну и средње школе, који се примењују у Верској настави у Србији. Наиме, актуелни план и програм Православног катихизиса, који је методолошки, садржајем и циљевима у потпуној сагласности са изворним, светоотачким визијама катихизације, обавезује предавача да указује на литургијско искуство будућег Царства, као и на циљ да ми и сва твар прерастемо у космичку Литургију Царства небеског.

Као закључак предавач је вероучитељима поново нагласио сотириолошки значај њиховог позива: садржај и циљ катихеза IV и XXI века је исти — бесмртности катихумена, односно ученика.

Будући да је циљ веронауке као изразито литургијске катихезе недовољно схваћен, нажалост, у свим структурама пројекта веронауке, његово представљање је и на овом семинару провокативно деловало на развој позитивне дискусије и доношење заједничких закључака, али и на стварање жеље за даљим сусретима овакве врсте.