Чин присаједињења ка Православној Цркви католичког свештеника Константина Симона извршио је Архиепископ Петергофски Амвросије. О чину присаједињења католичког свештеника ка Руској Православној Цркви на фејсбук страници је известио ђакон Павле Јермилов.

Католичким свештеницима ово није први пут да доносе одлуку да пређу у Православну Цркву. У протеклом периоду је тридесетшестогодишњи кубанац, архимандрит Јероним Еспиноза, познати научник хемичар и свршени студент католичког богословског факултета суштински изменио свој живот, примио монаштво и посветио се служењу Православној Цркви.

Извор: pravmir.ru

Са руског: чтец Дејан Ђуричић.

http://www.prijateljboziji.com/_Katolicki-svestenik-primio-pravoslavlje/23124.html

У Епархији ваљевској очекују долазак бројног верног народа из свих помесних православних цркава, те напомињу да присуство вађењу моштију аве Јустина неће бити могуће. О преограму говори протођакон Слободан Алексић, уредник Радија Источник Епархије ваљевске.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/06/11.06.14.o.slobodan_aleksicnajava_prenosa_mostiju_ave_justinasredjeno.mp3

"Maksimalna brzina napada je dosegla 46 Gbps ili oko deset miliona zahteva u sekundi", navodi se u saopštenju Informativne službe SPC i dodaje, slikovito, da je udar na njihov server srazmeran količini podataka nešto većoj od jednog DVD-a (5,7 gigabajta) svake sekunde.

Poređenja radi, kako se navodi, napadi ovog obima mogu potpuno da zatvore kompletan protok internet provajdera.

U saopštenju se dodaje da je Informativna služba SPC u februaru znatno unapredila svoju infrastrukturu i konstantno je unapređuje, tako da server i sajt SPC nesmetano funkcionišu.

Foto freeimages.com/hoboton (ilustracija)

http://www.tanjug.rs/novosti/132947/hakeri-napali-sajt-srpske-pravoslavne-crkve.htm

На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове.

Овај час јесте свечани, молитвени и радосни час када Ви, Ваша Узоритости (Eminenz), својом пастирском одлуком, надахнути љубављу Христовом, у име Цркве којој припадате и свим својим бићем служите, предајете Српској Православној Цркви, однoсно њеној Црквеној општини у Бечу, поклон непроцењиве вредности – овај предивни свети храм са пратећим обjектима – на трајну литургијску употребу, у славу Божју и на спасење многих који ће се у њему молити, као што је било и до сада, од дана када је саграђен до дана данашњег. Шта да кажем у таквом часу, удостојен – не по својим заслугама него искључиво по милости и доброти Господа нашега – да у име своје Цркве примим из Ваших часних руку тај дар Ваше љубави и љубави Ваше апостолске Цркве као целине? Могу само да изразим најтоплију благодарност најпре Господу и Спаситељу свих нас, Дародавцу свих добара у времену и у вечности, и Светоме Духу Његову Који нас надахњује на дела љубави, а одмах затим Вама, Ваша Узоритости, и Цркви коју Ви оличавате (персонификујете) и иконизујете овде у граду Бечу, у Аустрији и много, много шире.

Црква је и по својој природи и по својој мисији Католичанска (Саборна, Сабóрнаја), свобухватна (allumfassend), „шира од небесâ” јер оприсутњује, hic et nunc, – најпре на светој Евхаристији, а потом и у свему што сведочи и дела, – будуће Царство Божје. Прво од њених сведочења и дела јесте исповедање јеванђелске и апостолске вере. По тој вери, актуализованој у Литургији, она се паралелно звала – а и данас се зове – Православном Црквом. Придеви католич(анс)ки и православни од давнине су синоними или бар комплементарни термини. Хришћанин не може бити истински католик уколико не исповеда православну веру, а не може бити ни православан уколико не живи духом католичанске пуноће и отворености Цркве. Јер, Православље није идеолошка или доктринарна припадност него егзистенцијална и доксологијска пракса. Другим речима, Православље се манифестује као Праводелање, Ортопраксија, а Праводелање није могуће без Православља као исповедања вере. Православље и Праводелање, Ортодоксија и Ортопраксија, догма и етос, јесу једна реалност: можемо их разликовати, али их не можемо раздвајати.

У Вашој личности, Еминенцијо, и у Вашој одлуци да поклоните нашој Цркви ову бечку светињу усуђујем се да препознам превазилажење антиномије Исток – Запад и трагичног прекида општења међу Црквама Истока и Запада у другом миленијуму хришћанске историје. У том контексту, Ви харизматично сведочите католицитет Цркве, а својом ортопраксијом сведочите, такође, дух и традицију Православне Цркве. Нека Вам Господ, Вечни Првосвештеник Цркве и Епископ душа наших, узврати за то, а не ми, слаби људи! Искрено се питам да ли бисмо ми православни, у граду у којем смо већина и доминантна Црква, а римокатолици мањина, били способни за ортопраксију за коју сте се Ви показали и способним, и призваним, и храбрим. Хвала Вам!

Останимо у заједници љубави, у име Христово, до дана – историјског или есхатолошког – када се можемо надати и пуној заједници у Тајни Тела и Крви Једнога Господа и Спаса нашега, Исуса Христа, Којему слава у векове векова! Амин.

Беч, 05.06.2014 - Информативна служба Епархије бачке

Аутор програма је протођакон Златко Матић, а сарадници су чланови Одбора за просвету и културу наше Епархије, професори и асистенти на Православном богословском факултету УБ и професори у Крагујевачкој богословији. Програми се налазе у Каталогу републичког Завода за унапређивање образовања и васпитања, заведени у област изборни факултативни предмети, под редним бројевима 860 и 861.

Детаљније на страници: http://veronauka.sabornost.org/2014-2016-seminari-za-veroucitelje

Поглаварима је саслуживало око 30 архијерејâ који су били у пратњи, као и представници патријаршијâ: Александријске, Антиохијске, Московске, Бугарске и Грузијске.

Освећењу су присуствовали председник Републике г. Бујар Нишани, председник Скупштине г. Илир Мета, премијер г. Еди Рама, као и лидер опозиције и градоначелник Тиране, г. Љуљзим Баша.

У свом обраћању после Свете Литургије Архиепископ Анастасије је између осталог рекао да су душе православних верникâ Албаније преплављене осећањима славословља, благодарења и радости због неизмерних дарова и благословâ Божјих током протеклих 23 године. Архиепископ је још нагласио да се у скоријој историји памти време страдања и погребења албанског православног народа, али да освећење овог велелепног храма у Тирани представља својеврстан симбол Васкрсења Православне Цркве у Албанији.

Формални део прославе је пренет у свечану салу поред Саборног храма где су поглавари разменили пригодне дарове, по већ устаљеној пракси у оваквим приликама.

Извор: Ромфеа.гр С грчког: јереј Владимир Вранић

http://www.spc.rs/sr/osvetshenje_hrama_vaskrsenja_u_tirani

„Сви они који на прави начин негују философију ни за чим другим не теже него да умру и буду мртви...“

„Жалосна је душа моја до смрти... Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова...“

Сократ, учитељ великог Платона, оптужен је да хули на богове и да квари омладину. Осуђен је на смрт. Окружен својим пријатељима, који су га будно слушали у тамници, мирно је чекао смрт. На његовом лицу била је радост. Тешио је своје пријатеље доказима о бесмртности душе. Страх од смрти одгоњен је дијалектичком нужношћу. Ум је смирио Сократа.

Исус, учитељ рибара које је изабрао за своје апостоле, оптужен је да се гради једнак Богу, да се издаје за Месију (Христа) и да је због тога богохулитељ (Мк 14, 61-64) који заводи изабрани Божији народ, Израиљ. Осуђен је на смрт. Његови пријатељи, ученици његови које је изабрао за јеванђелске апостоле, оставили су га самог у тами Гетсиманског врта. Спавали су док је он дрхтао од туге и страха пред долазећом смрћу. На његовом лицу биле су зној и сузе. Тешио се молитвом Оцу. Страх од смрти одгоњен је вером у Оца и прихватањем воље његове. Љубав према Оцу је Исусу давала наду.

Зашто се човек Сократ не боји смрти? Зашто се човек Исус боји смрти? Зашто је првоме душа весела а другоме тужна? Због тога што се човек, истина, живот и смрт разликују у очима једног и другог. Није Сократ лагао. Његово умовање ишло је ка истини, у добром правцу, али није коначно стигло до ње. Он је стигао до спознаје до које може стићи облагодаћени, божанском иконичношћу почашћени људски ум. Ипак, Сократ није стигао до краја, до циља. Дивном и смиреном мудрацу Сократу недостајао је Отац. Недостајао је Други. Коначни и истинити одговор о животу и смрти.

Христос, Богочовек, доноси управо ту целовиту философију живота. Ипак, она није тако чврсто и безбедно ушушкана у дијалектичку нужност. Није ушушкана у умом гарантовану удобност која је Сократу измамила осмех на лицу. Христова наука наставља иза те удобности. Зато је она потрес од којег навиру зној и сузе. Вера у Другог. Вера у Оца. То је потрес који је неопходан да би се истина заокружила, да би живот надвладао смрт.

Где се Сократ зауставио? Пред каквим одговором на питање о животу и смрти? И Исус и Сократ поистовећивали су истину са живим и постојећим. Али, откуда онда да се Сократ радује смрти? Зашто философ Сократ хита ка смрти? Отуда што је и живот и смрт гледао на један и једини начин. Шта је живот, по Сократу? Живо и истинито је оно што је просто, једноставно, без делова. Оно је нужно живо и постојеће јер је у њему немогућа промена, немогуће је распадање и раздвајање. Таква је управо душа. Цела и једноставна, несастављена. Зато је бесмртна. Оно што је састављено, оно је и смртно. Смрт је распадање и раздвајање сложеног. Такав је човек, као психо-соматско биће. Он је састављен из двоје: душе (психи) и тела (сома). А и само тело је састављено из мноштва елемената. Отуда, по Сократу, човек, као психосоматско биће и није истинито биће. Зато и треба да тежи да умре, јер се тиме ослобађа сложености. Опстаје душа као једина проста, несложена и зато бесмртна. Зато је душа истинито биће. Истина је простота, оно што је једно и недељиво. Смрт је раздвајање. Раздајања има само тамо где има и сложености. Тамо где је сложеност, тамо је и променљивост. Тамо где је променљивост не може бити истине. Јер, истина је увек иста. Истина јесте. Душа се не може распасти и раздвојити јер је проста, није из делова. Зато је истинита и зато је жива. Душа је оно што јесте у Сократу. Зато се Сократ радује. Смрт је, заправо, бег из лажи у истину. Бег из привида и променљиве сложености у истиниту једноставност. То је бег у живот.

Христос говори да су истина и живот у јединствености а не у једноставности. Он се Оцу моли да „сви једно буду“, по узору на његово и Очево јединство (Јн 17, 21). Христос говори о животу који је сложен од многих, али ипак истинит јер је јединствен. Онтологија о којој говори Христос не искључује ону Сократову већ указује на њену краткоћу и недовољност. Отуда су и свети оци говорили, наизглед контрадикторно, о бесмртној души али и о њеној вечној смрти. Хришћански оци поновили су оно што је говорио и мудри Сократ. Јер, и њихов Учитељ је говорио о души која је „претежнија од јела“ (Лк 12, 23). Храбрио их је Учитељ да се не боје „оних који убијају тело а души не могу наудити“ (Мт 10, 28). Заиста, слично је и Сократ храбрио пријатеље своје. Али, Сократ није сазнао да се и душа може погубити, заједно са телом. Није, јер није стигао до коначне истине и живота. Зато није ни знао за ту страшну смрт душе. Како то умире душа? Умире овим: „Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.“ (Мт 7, 23).

Смрт јесте распадање и одвајање. Душа не умире, јер се не може распасти будући да је једноставна, без делова. У себи самој не може се раздвојити. Ову Сократову мудрост поновили су и свети оци. Али, душа се може раздвојити од Бога. И та раздвојеност представља њену смрт. Отуда су оци говорили да је душа бесмртна али да ипак може да умре. Зато што бити жив не значи, како је Сократ мислио, бити једноставан а не бити сложен. Односно, та бесмртност о којој је говорио Сократ, за свете оце, поучене Христом, није довољна да би се говориоло о животу. Бити жив, за оне који су поучени Христовој онтологији, значи бити у јединству са другима. Тако, бити жив значи јединство душе и тела. Али, ни то још увек није довољно. Бити жив значи увести то психосоматско биће човека у однос са Богом и ближњима. Тек у том узношењу себе у однос са Богом и ближњима настаје идентитет, личност. То је живот конкретног, непоновљивог човека, са својим именом и идентитетом. Бити жив, у правом и пуном смислу те речи, значи имати свој идентитет. Тај и такав живот не може обезбедити бесмртна душа, сама по себи. Јер, иако остаје бесмртна јер је нераспадива, она није способна да сачува Сократа од смрти. Душа Сократова вапи да воли и буде вољена, заједно са својим телом. Без те љубави Бога и човека, Сократова душа остаје бесмртна али вечно умирућа. А Сократ, без те љубави, остаје заувек мртав.

Хришћански оци, поучени Јеванђељем, говорили су дакле о смрти и животу мислећи на двоје. Са једне стране, бесмртност следује ономе што је просто а тиме и нераспадиво. У том смислу, душа је бесмртна – што значи да је, будући проста, нераспадива. Као таква, остаће заувек жива. Ту су се оци сложили са Сократом, с тим што, за свете оце, душа неће заувек бити без свог тела. И телу, након васкрсења, следује бесмртност. Бесмртан треба да буде човек а не само његова душа. Ипак, оци Цркве су отишли даље, тамо где Сократ није. Живот у потпуном и коначном смислу значио је живог човека са конкретним именом и иденитетом. Значио је постојање конкретне личности. Тог пак живота нема без другог, великог и малог другог – Бога и ближњих. Јер, тај идентитет који значи живу личност не извире из бесмртне душе већ из љубавног јединства са другим – Богом и ближњима. Зато, коначна формула хришћанске онтологије гласи: волим и вољен сам, дакле постојим. Сходно овоме, смрт човека, у оном првом значењу, за свете оце било је, као и за Сократа, раздвајање душе од тела. У другом значењу, смрт је раздвајање душе од Бога. То је оно Христово на Судњем дану: „Никада вас нисам знао; идите од мене...“ Отуда бива јасно зашто су свети оци говорили да душа може да умре иако су, у исто време, тврдили да је она бесмртна.

Бесмртност, ону о којој је учио Сократ, лако је појаснити и лако је разумети. Зато ваљда та бемсртност и има много присталица. Зато, јер има снагу да убеди дијалектиком. Има снагу да ушушка човека у самога себе, у ослонац на властити ум и разум. Човек је најспокојнији када му властити разум, снагом својих когнитивних сила, даје одобрење. Бесмртни силогизам. Утеха коју је философија пружила човеку:

1. премиса: распада се и умире само оно што је сложено

2. премиса: душа је проста

Ко може одолети овако сигурној радости? Може ли се ико чудити зашто је Сократ био храбар до самог краја? Не, Сократ није волео смрт. Напротив, Сократ је волео живот. Живот, односно једноставност, без сложености и промена. Смрт је за Сократа била капија пред којом се одбацивала свака сложеност и свака промена и кроз коју се улазило у истинити, бесмртни свет. То и јесте био задатак философије. Силна и моћна лекција. Снагом њене дијалектике падала је свака сумња и неизвесност. Зато су и Сократови пријатељи будни. Разум и дијалектика трезне и буде, имајући моћ да убеде човека и тиме га умире. Зато је и Сократ радостан.

Бесмртоност о којој говори Христос није лако појаснити. Она је несместива у дијалектичке форме. Она нема снагу убеђивања које води човека у спокојство. Напротив, она често захтева да разум и дијалектика одступе. Захтева не остајање у себи већ излазак из себе, екстазу ка другоме. Та бесмртност је загледање и поуздање у другог. Зато Христос дрхти и плаче у Гетсиманском врту. Он исказује бесмртни парасилогизам:

1. премиса: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова... (Мт 26, 39)

2. премиса: Или, Или, лима савахтани? (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?)

Ко ће прихватити овакву проповед? Овакву лекцију? Она је лишена сваке сигурности и ушушканости коју нуди разум. Ко ће ово прихватити, кад закључак не следи из премиса? Премисе не имплицирају онакав закључак, онакву одлуку. Христово предање вољи Очевој је сулудо. Ко ће се радовати овом парасилогизму? Мало ко. Зато је Христос сам, у зноју и сузама. Његови пријатељи нису будни као Сократови. Они спавају. Богочовек дрхти у Гетсиманском врту, остављен од својих пријатеља и ученика. У њему дрхти његово човештво, које му не да мира јер га Христос изводи из властите комоције и ушушканости. Његови зној и сузе показују да је пут до истине трновит и узак. Бивајући излазак из себе, истина престаје да буде силогизована утеха. Она постаје догађај. Постајући догађај, истина постаје живот. Екстаза ка другоме. Љубав и поверење. Личност, као коначно и истинито постојање. Христови следбеници и трагаоци за истином морају бити спремни да је поистовете не са силогизованом удобношћу, већ са животом. Уместо дијалектичке лагодности, нуди им се драма и потрес. Нуди им се крст: „Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ (Мт 16, 24). Нека крстоносци заволе и Сократа и нека помену његову бесмртну душу, не би ли је спасили од смрти.

Александар Милојков

У таквом осећању и расположењу сабрало се свештенство са народом у храму Вазнесења Господњег у Београду. Мали је био храм, мала је била порта да сви стану, па је народ испунио и околне улице. Величанствено је било видети сабрани свет који и у овим тешким данима по нашу земљу сведочи речи Божје о љубави и милосрђу, о узајамној помоћи и разумевању у невољи. Данас се молило за страдални народ на Косову и Метохији, за пострадали народ у поплавама, за утамниченог Архиепископа охридског Јована, за свакога ко је у невољи, за све упокојене, браћу и сестре…

Светом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј уз саслужење Епископа аустралијско-новозеландског Иринеја (Добријевића) и свештенства Архиепископије београдско-карловачке и из других епископија.

Честитајући храмовну славу и славу Града Београда, поздравно слово је упутио Владика Иринеј:

„…Посебно се радујемо што су међу мама овде драга, вољена и лепа наша деца из Обреновца! Уместо да ми њих тешимо, они су дошли да на данашњи дан певају заједно са хором и тако можемо да чујемо њихове милозвучне гласове!

Управо они пружише нама утешну реч! Зар није то савршени израз богочовечанске љубави? Тога ради Господ се на овај данашњи дан и вазнео на небеса!…“

„…Ко не може да осети да су се на данашњи дан испуниле речи Христове: Где год су двоје или троје сабрани у моје име, и Ја ћу бити међу њима? Тако се ова наша ослабљена људска заједница претвара у савршену заједницу Његове Љубави, по речима и учењу светих наших Отаца…“

Владика аустралијско-новозеландски Иринеј упутио је и речи охрабрења свима нама овде, јер, како је казао, Аустралија није далеко:

„Верујте ми, удаљеност није појам срца, већ тек пуке географије! Ми смо стално са вама у нашим молитвама и осећањима. Ево шта нам се десило ових дана? Колико невиног народа је настрадало? Чак и у тој далекој Аустралији сви су похитали како би подарили који прилог за пострадале. Радосно вам могу казати да смо до данашњег дана сабрали око 650.000.- долара као помоћ нашој сиротињи која је страдала и онима којима ће тек да страдају. Најважније је ово: да би се оваплотила Христова љубав, не смемо да се сетимо само оних који пате и тугују, који су остали бескућници, и то само у овом првом маху, него да их се сећамо и када им је најпотребније, када морају обнављати домове своје…“

Кум овогодишње славе је помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Братислав Петковић. Славски колач је пререзао Патријарх Иринеј, док је друге славске колаче пререзао Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј (Добријевић).

Тропар славе певао је хор са верним народом, а од уста до уста, у храму, у порти и на улицама града преносила се радост и узносила молитва Господу за наш српски род, нашу свету Цркву, овај град и сваки други град, за све православне хришћане.

Спасовданску Литију предводио је Његова Светост Патријарх српски Иирнеј са Епископима аустралијско-новозеландским Иринејем, новоизабранима аустријско-швајцарским Андрејем (Ћилерџићем) и славонско-пакрачким Јованом (Ћулибрком). Црква са верним народом и представници народне власти били су данас заједно.

На челу овогодишње Спасовданске литије налазили су се: градоначелник Београда г. Синиша Мали, заменик градоначелника Андреја Младеновић, градски менаџер Горан Весић, начелница Градске управе Сандра Пантелић, члан Градског већа г. Раденко Дурковић са сарадницима, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, принчевски пар Карађоређевић, принц Александар и принцеза Катарина, васцели свет који се не може лако побројати. У Литији су се видели и представници Војске и Полиције, Удружења Свибор…

Прва молитва је прочитана код чесме на Теразијама, а затим је литија прошла Кнез Михаиловом, Париском, Симе Марковић. Код Саборне цркве је прочитана друга молитва, и непрегледна литија наставила је свој предивни ход Поп Лукином, Бранковом, Краљице Наталије, Добрињском до Адмирала Гепрата и Вазнесенске цркве, где је одржана трећа молитва у спомен свих палих јунака Београда.

Њен супруг Данијел Вани каже да су и бебу задржали у затвору, али да није клонуо духом, јавља Ројтерс. „Маријамино психичко стање је боље. Девојчица је за сада добро“, каже Вани.

Вани истиче да је то најгрубље кршење људских права и не зна шта више да уради. Тражио је да се случај преиспита и нада се позитивном исходу. Како каже, нада му једино остаје. Маријам је иначе била у осмом месецу трудноће када је осуђена.

Суданка Маријам Јахја Ибрахим осуђена је на казну вешањем због одметништва и прељубе, јер се удала за хришћанина. Иначе, у Судану је забрањен брак између верника хришћанске и муслиманске вероисповести.

Маријам је одрастала са мајком хришћанком, а отац који је био муслиманске вероисповести напустио је њену мајку чим је затруднела. Иако је никад није признао, околина је Маријам „прогласила“ муслиманком. Али та Суданка је одгајана у православном духу и када су је ухапсили условили су је да се одрекне своје вере, што је она одбила.

Студенти у Судану, последњих неколико недеља, покренули су низ протеста тражећи коначан крај кршења људских права, веће слободе и боље друштвене и економске условe.

Извор текст и слике: РТС

Патријарх Кирил је то, како се наводи, рекао на пријему у руском Министарству иностраних послова, који је одржан у његову част, а у дужем обраћању, он је потврдио да ће у оквиру те посјете боравити и на Косову и Метохији.

Руску Цркву, казао је, и даље "узнемирава положај светиња СПЦ на Косову и Срба који тамо живе". "Молимо се за нашу браћу и подижемо глас у њихову заштиту", навео је он.

Говорећи о стању у Украјини, патријарх је понудио "миротворну мисију" цркве у успостављању дијалога између "супротстављених страна".

"Трагедија Украјине - то је наша сопствена трагедија", рекао је он и додао да је Украјинска православна црква, која је у канонском јединству са Московском патријаршијом, има своје парохије како на истоку, тако и на западу Украјине. Црква није спремна да служи "ма чијим политичким интересима", додао је.

Извор: РТРС

4 Нато ће змија жени: »Не, нећете умријети! 5 Него, зна Бог: оног дана кад будете с њега јели, отворит ће вам се очи, и ви ћете бити као богови који разлучују добро и зло.« 6 Виђе жена да је стабло добро за јело, за очи замамљиво, а за мудрост пожељно: убере плода његова и поједе. Даде и свом мужу, који бијаше с њом, па је и он јео. 7 Тада се обадвома отворе очи и упознају да су голи. Сплету смокова лишћа и направе себи прегаче. 8 Уто чују корак Јахве, Бога, који је шетао вртом за дневног повјетарца. И сакрију се – човјек и његова жена – пред Јахвом, Богом, међу стабла у врту. 9 Јахве, Бог, зовне човјека: »Гђе си?« – рече му. 10 Он одговори: »Чуо сам твој корак по врту; побојах се јер сам гол, па се сакрих.« 11 Нато му рече: »Тко ти каза да си гол? Ти си, дакле, јео са стабла с којега сам ти забранио јести?« 12 Човјек одговори: »Жена коју си ставио уза ме – она ми је дала са стабла па сам јео.« 13 Јахве, Бог, рече жени: »Што си то учинила?« »Змија ме преварила па сам јела«, одговори жена. (1Мој 3:1-13)

Библија као Божја реч, није свакако, само говор о Богу, већ и о људима, или боље речено, она говори о односу Бога и његовог створа, човека. Говори најважније ствари - које је достојанство човека као Божјег створења, која је његова улога у створеном свету, и који је однос Бога према човеку, а са тим у складу и шта Бог очекује од човека. Библија је упутство како прихватити Спасење које Бог нуди. Ту долазимо до кључне речи - Спасење! Од чега нас Бог спашава и како је могуће да нам уопште треба спасење, ако нас је већ Бог створио. Како је могуће да уопште имамо потребу за спасењем и како је Бог допустио да толико паднемо, да нам је спашавање потребно. Прве главе Библије садрже, митолошким језиком изречено, где се налази основни човеков проблем - како смо се од Бога одвојили и како је то било могуће, па и зашто је то било неопходно, ако тако можемо да кажемо.

Бог је човека (при том мислим на човека и жену - јер је човек, у пунини људско биће тек кад припада заједници), поставио у Рајски врт. Био је у заједници са својим Творцем, како каже и библијски текст - за благог летњег поветарца су ходали кроз врт Творац и створење и разговарали. Међутим, будући да је Бог створио човека на своју слику, а неке од веома важних карактеристика те слике су свакако слобода и љубав, није желео створење које би на силу било са Њим у заједници, већ је желео створење које зна да слободно љуби и у тој слободи да оно само изабере јединство са својим Творцем. Зато је Бог засадио два дрвета: дрво познања добра и зла и дрво вечног живота - на првом месту дрво познања добра и зла, јер је оно кључно за разумевање нашег заједничког проблема.

Која је улога дрвета познања добра и зла? Његова је улога да буде гарант слободе, јер нуди избор. Слобода се гарантује слободом избора. Без избора је човек роб, натеран да чини оно што једино може. Но, избор који је стављен пред човека није избор између Бога и дрвета, веч човек бира између послушности Богу, или послушности себи, између сопствене воље и воље Божје. Била је потребна снажна противтежа. Свако од нас, у сваком тренутку живота зна и осећа да једино што нас најјаче може да одвуче од Бога је управо моја сопствена воља, моје ја, мој егоизам. И тако и би. И више него што трећа глава 1 Мојсијеве описује пад, она је опис нашег стања. Одлучили смо се за себе, за сопствену саможивост (види речи:Виђе жена да је стабло добро за јело, за очи замамљиво, а за мудрост пожељно ) Дакле, Ева прво види, угледа, што значи да је спазила објект пожуде, тај објект пожуде мења човека (добро за јело) а за мудрост пожељно - за људску мудрост - лажну као што је и змијин предлог.

Да ли је Ева поверовала Змији? Да, свакако, али корен побуне је већ био у њој. Није се држала Божје речи на првом месту, а потом није ни размишљала о предлогу. Колико често и ми сами упаднемо у исту клопку. Змија не лаже - потпуно,. Она говори полуистине, али прво увлачи у погрешан дијалог, поставља га изазивачки: Зар вам је Бог рекао да не смијете јести ни с једног дрвета у врту? Ева ступа у разговор: Плодове са стабала у врту смијемо јести. 3 Само за плод стабла што је насред врта рекао је Бог: ’Да га нисте јели! И не дирајте у њ, да не умрете!’ Да је стала на томе, ништа се не би десило десило - али, змија види да је отворила канал, који није смео да буде отворен да је Ева веровала Богу (да не кажем да је волела свог Творца). Почиње дијалог са Злим, а он, знајући колико је снажан егоизам у нама, управо подвлачи елементе које ће тај егоизам да задовоље. Змија почиње са полуистинама пошто види да поверења нема и да то може да искористи: Не, нећете умријети! Тачно. Неће умрети, јер је човек створен за вечност, али смрт овоземаљска долази, то им није рекла. Није им рекла да нећете умрети значи да неће престати да постоје, јер нас је све Бог створио за вечност, али да смо без Бога осуђени на вечну егзистенцију без Бога, без извора живота, у самоћи свог егоизма - на прави пакао. Него, зна Бог: оног дана кад будете с њега јели, отворит ће вам се очи, и ви ћете бити као богови који разлучују добро и зло. Тачно - Бог зна! Зна да ће им се отворити очи и да ће видети сву беду одбацивања Бога. Зна да ћемо постати сви као богови (множина) сваки за себе, богови са малим б, значи, никакви богови, већ тирани себи и другима, који ће желети да буду они који одлучују о животима људи и својим животима без Бога. Бог зна да ћемо почети да стварамо СВОЈ морал, СВОЈЕ одлуке шта је добро и зло из наше саможиве перспективе. Бог зна да пуни себе, не можемо да се вратимо у заједницу Св. Тројице у којој нема ништа што припада само Оцу или Сину или Светом Духу, већ им је све заједничко. У ту заједницу се не улази кад си препун своје воље и својих пожуда.

И тачно тако, чим су им се "отвориле очи" прво што су урадили покрили су се и сакрили, одвојили од Бога. Покушали су да побегну, да се склоне од Божјег погледа. Затворили су се у себе, изоловали од других, застидевши се себе и својих пожуда, свог пада, своје голотиње. Њу и данас скривамо лажима, неискреношћу - зато исповед служи да вежбамо повратак откривања самих себе Богу. И открили су шта је добро и зло. Открили су да је побуна према Богу зло, и препознали су добро које су изгубили. Сакрили су се од Бога, као што се и ми данас често сакривамо од њега, или барем, сакривајући се иза неразмишљања и разних изговора себи говоримо да Бог не види.

Друго, није жена била сама. Са њом је сво време био и Адам. Хава (она која даје живот), животни принцип је пао, Прах (Адам - адамах - земља) је слепо следио, без размишљања, као што и данас то чини.

У ствари, о чему говори овај извештај: о разлозима зашто смо на земљи - школа одрицања од себе, у слободи, да би смо могли да се вратимо Богу; учи о замкама Рогатог, о полуистинама које слепо следимо а које нас убијају; о томе где води неповерење у Бога, мањак љубави.

Све то се није десило у Рају и тамо остало. Све се то дешавало и дешава сваки дан, свима нама. Овај текст, зато, није само опис пада Адама и Еве, већ упозорење свакоме од нас на замке око нас и у нама, не би ли их избегли и тако прихватили Спасење.

Велечасни Александар Нинковић

Током посете обележиће се стогодишњица од почетка масовног пресељења Асираца у Руску Империју. Поред Патријарха Кирила, госте из Ирака примиће и високе државне личности Руске Федерације. У плану је и посета асирским општинама у Ростову на Дону, где ће Патријарх Мар Динха обавити чин освећења камена темељца новог асирског храма, и у Краснодару, где ће се 30. маја обавити велико освећење новосаграђене асирске цркве. Иначе, по доласку делегације у Москву обављена је посета московској асирској парохији Пресвете Деве Марије, где је Патријарх одслужио молебан и сусрео се са члановима парохије.

Високе госте из Ирака примио је и Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Иларион. За време разговора Патријарх Мар Динха је подсетио на геноцид над хришћанским народима у Османском царству 1914-1918. године услед чега је дошло до масовног пресељења Асираца у области Руског царства. Патријарх је говорио и о садашњем тешком стању хришћана на Блиском истоку услед дестабилизације политичке ситуације у том региону и доласка на власт радикалних исламиста. Тако је само у Ираку последњих година порушено много хришћанских храмова, док је 1000 хришћана убијено због исповедања вере у Христа.

Митрополит Иларион је изразио дубоко жаљење Асирској Цркви од Истока услед ових прогона који су задесили хришћане последњих година у Ираку и Сирији, и изјавио да ће Русија и Руска Православна Црква и даље указивати снажну помоћ хришћанима у невољи на Блиском истоку. Митрополит сматра да је неопходно активније обавештавати међународну заједницу о размерама непрекидних прогона хришћана Блискога истока, у чему Руска и Асирска Црква могу знатно допринети.

Обе стране су размотриле могућност даље сарадње двеју Цркава, у шта спада и развијање заједничких научно-богословских пројеката и студентска размена.

Патријарх Мар Динха је заблагодарио Руској Православној Цркви на услишењу потреба асирске општине у Русији уопште, а посебно на уступању парцеле за изградњу храма асирске општине у Ростову на Дону.

***

Асирска Црква од Истока – једна од древних источних дохалкидонских Цркава, настала је у I веку, у Месопотамији, у местима која су говорила арамејски. Према црквеном предању, овде су проповедали Апостоли Петар, Тома, Тадеј и Вартоломеј. Апостол Тома је пренео благу вест чак до Индије, где и данас постоје парохије Асирске Цркве од Истока. У време његовог процвата утицај ове Цркве се простирао на сву централну Азију и мисионарски рад је провођен чак у Монголији и Кини. Ова Црква признаје само два прва васељенска Сабора – Никејски из 325.г. и Цариградски из 381.г., па се тако сматра наследницом несторијанског усмерења хришћанства.

Патријарх Мар Динха је рођен 1935.г. близу града Шаклава у Краљевини Ирак у породици свештенослужитеља. Октобра 1976. изабран је за Католикоса Патријарха Асирске Цркве од Истока. Учествовао је у свечаностима поводом хиљадугодишњице крштења Русије 1988. године.

Извор: Московска Патријаршија

http://www.spc.rs/sr/poglavar_asirske_crkve_u_moskvi

Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика.

Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета.

http://eparhija-timocka.org/novoizabrani-episkop-timocki/