Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине

Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост

Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић)

Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати.

Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки.

Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата.

Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по.

И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година.

Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском.

Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак.

У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра.

Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт.

Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима.

Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник.

У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу.

Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога.

Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода.

Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим.

Отац Момо постао је мој духовник.

Имао сам, са супругом, срећу у животу.

Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке.

Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219.

У моћи је то људи чија се кичма види издалека.

Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник.

– Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било.

Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила.

Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“.

Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне.

Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу.

Али не одмах…

Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику.

Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу.

Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека.

Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци.

Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе.

Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017.

Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја.

Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске.

Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година.

Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор.

Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац!

О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама.

Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола.

Бока и Црна Гора су се завиле у црно.

Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома.

И био је то у Боки непроглашени Дан жалости.

Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост.

То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих.

Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас.

Нека Ти буде лака земља као перо маслине.

(Фејсбук страница Николе Маловића)

 Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима

Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије.

• Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус?

Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти.

• Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама?

Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Бо
гу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење.

• По хришћанском схватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији?

Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу.

• Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове?

Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх.

• Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења?

Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији.

• У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери?

Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није.

• Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи?

Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога.

• Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…?

У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку.

• Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова?

Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање.

• Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота?

Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима.

• Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења?

Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа.

• Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење?

Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења.

• У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом?

Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. 

Рада КОМАЗЕЦ

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић казао је за наш портал да је синоћ саслушан у станици полиције у Котору, због како каже наводног кршења прописа Института за јавно здравље.

Такође, демантовао је наводе режимских медија да хапшен, већ да је само ријеч о информативном разговору.

„Истина је да смо синоћ ја и мој син позвани на саслушање у станицу полиције. Нису нам конкретно рекли шта и како, али отприлике јер смо служили молебан. Објаснио сам да смо служили редовну службу и да је било присутно, свега 15-16″, каже отац Момо.

Међутим, наглашава да је читаву причу дигао на тај ниво новинар радио Скала, Славко Мандић.

„Наиме, кад је радио интервју са предсједником Општине Котор Жељком Апрцовићем, он је поставио питање шта ће се учинити против Српске цркве која не поштује мјере и препоруке Института за јавно здравље. Апрцовић је уљудно одговорио. Треба отворити сајт Скала радија. Синоћ је изашао чланак „СПЦ у Црној Гори отворено крши забрану јавних окупљања“,  који објашњава све. Тако да би све ово могло просто насловити – Скала радио против Српске цркве а посебно против Момчила Кривокапића, каже он.

Такође, додаје да у поступцима овог новинара има елемената за кривично гоњење.

„Ово је страшно шта Славко Мандић ради. И планирам да поднесем тужбу против њега, изричит је отац Момо.

Славко Мандић (Фото: Скала радио)

Уједно, објаснио је да се у Котору молебан Пресветој Богородици служи од 17. вијека.

„У току ускршњег поста свако вече. Управо у знак захвалности Богородици што је сачувала не само Боку него и Црну Гору од куге. Како тај молебан и даље служимо, ја кажем пошто нас је пресвета Богородица заштитила од куге давно, сад се молимо да нас сачува од куге овог новог времена. Ја сам чак рекао начелнику, ако буде потребно прекинућемо са тим служењем, али само у глави Славка Мандића је служба и молебани  инкриминисани. То је просто човјек који не зна ништа а злобан је до бола. Мрзитељ је свега што је српско, бивши члан Народне странке и од његовог србовања се некад није могло живјети“, закључио је отац Момо.

Подсјетимо, јеромонах Сава Вукајловић демантовао је синоћ у разговору са новинаром портала ИН4С писања Стандарда да је ухапшен и приведен код тужиоца.

„Није ријеч о хапшењу нити сам приведен код тужиоца“, рекао је синоћ отац Сава из полицијске станице.

Портал Стандард објавио информацију да је јеромонах Сава ухапшен и спроведен код тужиоца у Бијелом Пољу због илегалног преласка границе како би избјегао самоизолацију. У истом тексту, стандардно, одмах је направљена конструкција и поменуто име владике Јоаникија.

У НАСТАВКУ ЈЕ СТАРА ВЕСТ ОД СИНОЋ:

Како су пренели бројни медији, полиција Црне Горе привела је претходне вечери протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намесника бококоторског и његовог сина протопрезвитера Немању Кривокапића, парох которског и професора Богословије Светог Петра Цетињског. Свештеници су приведени непосредног по завршетку вечерњег богослужења у Саборном храму у Котору, а због наводног кршења забране окупљања које је увела Влада Црне Горе, а поводом епидемије вируса корона.

Ово је само још један од доказа непрестаног напада на Цркву Божју, свештенство, монаштво и верни народ Митрополије црногорско-приморске, која се већ више деценија налази на једном виду распећа. Подсећамо прота Момчило Кривокапић, један од најугледнијих свештеника Српске Православне Цркве, прославио је прошле године велики јубилеј - пола века свештеничке службе. У наставку доносимо протино гостовање на таласима васељенског Радија Светигора, а поводом пола века неуморног служења Богу и роду.

У наведеној емисији имаћете прилику да чујете сведочанства овог неуморног служитеља олтара Божјег који је казивао о крсто-васкрсном путу којим је храбро и са вером и љубављу ходио, а ето и данас ходи:  

Приредило уредништво портала ПОУКЕ.ОРГ