Верски и државни празник Видовдан обележава се као помен на страдање Срба и кнеза Лазара Хребељановића у бици против турске војске на Косову пољу 1389. године.

Председник Николић je на Газиместану положио венац на спомен-обележје косовским јунацима. Николић је истакао да је Газиместан света земља, да је ту пре 625 година вођена одлучујућа битка, кад су се косовски јунаци борили за слободу своје куће и нејачи.

Рекао је и да је на том месту пристојније да се ћути, али да ипак мора да каже да ће Србија наставити своју борбу и преговарати са свима. "Србија је одлучила - преговараће до краја са свима", истакао је Николић.

Говор председника је прекидан узвицима, а бачена је и петарда. Реаговало је председниково обезбеђење. Николић се затим обратио Митрополиту Амфилохију и рекао: "Опростите за неслогу. Све су ово наша деца."

Николић је пре тога у свом говору рекао да данас на том простору живе комшије Албанци који ту граде куће и обрађују имање, и пожелео им срећу, али и поручио да треба да знају да граде на српској земљи.

"Све што изграде нека им остане за вечито, али да знају да граде на српској земљи", нагласио је Николић.

Председник Србије је поручио онима који су звиждали и довикивали му да је издајник - да су се 1389. године посвађани српски великаши ту окупили како би се заједно борили против силног Османског царства.

Припадницима тих група, међу којима су се могла видети обележја "Образа" и других организација, поручио је да су безумници и да тако само показују како се и даље на Косову међусобно свађамо, пренео је Танјуг.

"Да су тако звиждали Лазару када их је позвао у бој, ви данас не бисте имали где да дођете. Само да не дозволимо да буде више сахрањених косовских јунака, него живих на Косову", рекао је Николић.

Николић је такође поручио онима који су звиждали и бацали ситне предмете ка говорници - да ће сутра, када их деца буду питала шта су радили, рећи да су називали издајницима оне који су покушавали да помогну и да ће их зато бити срамота.

Косовска полиција је пратила грађане који су били кренули на Газиместан. Тамо је упућено девет аутобуса, два минибуса и више аутомобила са око 600 грађана, а ангажован је већи број полицајаца него иначе, рекао је заменик директора Регионалне полиције на северу Косова Бесим Хоти.

Обележавање Видовдана је почело јутрос светом литургијом у задужбини кнеза Лазара, а после службе свештенство је одржало опело страдалима за слободу.

Николић је венце положио у пратњи министра одбране Братислава Гашића, министра унутрашњих послова Небојше Стефановића и начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића.

У цркви Светог Марка у Београду одржан је парастос палим жртвама на Косову и Метохији од 1998. године, а представници више удружења поручили су да се и даље трага за још око 530 киднапованих и несталих на простору Косова и Метохије.

Видовдан је обележен и у свим општинама Поморавског округа, литургијама, одавањем почасти погинулима, паљењем свећа и полагањем венаца на спомен-обележја.

Видовдан се као државни празник обележава радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља присећање на погинуле и умрле у свим ратовима.

То је, према мишљењу историографа, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета.

Симболизује слободу, отпор туђину, неговање патриотизма, националног бића, витештва и херојства, али и прекретницу после периода успона под владарима из династије Немањића.

Посебан значај Видовдан је добио у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. на 500. годишњицу Косовског боја.

После Косовске битке тело кнеза Лазара (1329-1389) сахрањено је у манастиру Раваници, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века пренето је у фрушкогорски манастир Врдник.

У Раваницу су мошти враћене 1989, на 600. годишњицу Косовске битке.

Страдању српских војника посвећен је споменик подигнут на Газиместану 1953. године, рад Александра Дерока, а на месту битке на Газиместану као ендемска врста цвета - црвеног косовског божура.

На Косову пољу 1389. одиграла се пресудна битка између српске и турске војске, која је отворила врата Турцима за даљи продор у Европу.

Претпоставља се да је турски султан Мурат Први, који је на Косово стигао са синовима Бајазитом и Јакубом, предводио 40.000 војника, а да је српски кнез Лазар Хребељановић сакупио 25.000 бораца.

Извор: РТС, фото: РТРС

• Важне вести
  

|

Пресецањем црвене врпце премијер Србије Александар Вучић, председник РС Милорад Додик и редитељ Емир Кустурица, свечано су отворили Андрићград, јавља Танјуг.

Премијер Вучић је изјавио да Србија поштује све друге, да само у миру можемо да се развијамо и идемо напред, и да ником не желимо зло.

Вучић је на отварању Андрићграда рекао да морамо да направимо економски јаку Србију, земљу богатих људи, и да ће на такву Србију Република Српска увек моћи да се ослони и да ће народ РС увек моћи да рачуна на Србију у складу са Законом о паралелним специјалним везама и Дејтонским споразумом, на који имамо право а да никоме не сметамо.

Премијер је рекао да данас, на највећи српски празник, није ни време ни место да се говори о малим људима или онима који би да покушају да нам затру историју или да нас натерају да заборавимо.

"Ми поштујемо све друге, само у миру можемо да се развијамо и да напредујемо - ником другом никакво зло не желимо", поручио је премијер.

Вучић је навео и да је Влада Србије препознала значај Андрићевог института и да ће заједно са Владом РС наставити да учествује у финансирању његовог рада, и оценио да ће тај институт бити нека врста водиље и критике свега онога што радимо.

Имамо такав институт какав имају сви велики народи и можемо са њим да се поносимо, састављен од људи од којих ћемо увек моћи много тога да научимо, рекао је Вучић.

Премијер Србије је рекао и да је почаствован што се налази на том месту и истакао да је Андрићев институт стециште умних српских глава, место на којем ће се размењивати знање и место на којем ћемо "много тога моћи да научимо сви ми који смо добили ваше поверење, али и сви они који долазе после нас".

Вучића су пред капијама града дочекали Кустурица и Додик, а послужени су му хлеб и со.

Пред капијама Андрићграда окупљена је и омладина која носи мајице са ликом Гаврила Принципа на којима пише "Из принципа из Српске".

Додик: Наставак борбе за аутономију

Отварајући културно-историјски центар Андрићград, Милорад Додик је поручио да ће српски народ у БиХ наставити да се бори за аутономију, са жељом да политичким процесом у будућности дође и до самосталности.

Dodik-u-Andricgradu.jpg

"Треба нам мир и ми га желимо, желимо да будемо део цивилизоване Европе, али не желимо да нам Европа намеће босанску државу и језик. БиХ је показала све осим тога да је способна да преживи, али о томе ћемо говорити у неко друго време", рекао је Додик на свечаности којом РС обележава и стогодишњицу Сарајевског атентата.

Срби, како је истакао, неће дозволити никоме да оскрнави њихову историју и слободу, јер пуцањ Гаврила Принципа у аустроугарског престолонаследника није био пуцањ у Европу већ пуцањ за слободу, почетак еманципације и коначно ослобађање од окупатора.

"Слободарске идеје тог времена су нас вукле кроз све ово време. Дошли смо у 2014. у којој разни међународни окупатори покушавају да нам наметну оно што није успела Аустроугарска... У чему је разлика, зашто смо живели ових сто година? Ми то не желимо, хоћемо нашу слободу и хоћемо у њој да живимо", рекао је Додик.

Према Додиковим речима, Андрићев институт, централна грађевина Андрићграда, управо је место са кога ће се пронети име српског народа и његове борбе за слободу, и на којем ће бити представљана национална историја и будућност српског народа.

"Сваки Србин који држи до себе зна шта се овде дешава - овде је поздрав слободи и нашем јединству. Позивамо све да нам се придруже у очувању мира на овим просторима и слободи за све", поручио је Додик.

"Видели смо да многи желе не само да елиминишу Србе већ да и униште њихову историју. Из Сарајева су истерали Србе, а онда су почели да нам отимају и историју. Било је логично да тамо одакле смо морали да се иселимо повучемо и своју историју и донесемо је овде", рекао је Додик.

Како је истакао, српска историја је пуна слободарства и страдања за своју слободу и слободу других, иако су други током 90-их година прошлог века рекли да су Срби разлог њихове неслободе. "Данас је јасно да постоји нешто што има име и презиме, то је српски народ, чије је име Србије, а презиме Република Српска", закључио је Додик.

Кустурица: Лекција како се чува идентитет

Редитељ Емир Кустурица, који је идејни творац пројекта Андрићград, објаснио је да ће тај комплекс бити лекција како се чува идентитет и како се читав један град претвара у културно добро.

Кустурица је истакао да у Европи нема градова посвећених нобеловцима, а потреба да Срби направе такав град вероватно лежи у томе што, како је рекао, колонизатори на овим просторима нису оставили културни траг.

Како је објаснио, стара српска реч трг значи град, а од рушења немањићке царевине Срби су изгубили смисао за живот на трговима, што ће Андрићград променити.

Кустирица је захвалио Влади РС и председнику Додику на помоћи коју су пружили том пројекту, али и Влади Србије и Српској напредној странци на прилозима који су омогућили да се овај комплекс подигне.

Литургија у цркви Светог цара Лазара

Раније данас, у цркви Светог цара Лазара и косовских мученика српски Патријарх Иринеј служио је литургију, којој су присуствовали принц Александар Карађорђевић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Петар Ђокић, академик Матија Бећковић и Кустурица.

"Данас је велики дан. Ово је прва велика прослава Видовдана кроз који видимо мир и присуство Божје у овому народу у и свету који је дело руку његових", поручио је патријарх окупљенима.

"Ово је мој највећи филм. У ствари ово је подухват који је стварао Милорад Додик у последњих неколико година и који подсећа на фазу неке могуће ренесансе. Из тог подухавата направљен је огроман простор кроз који људи пролазе као кроз секвенце филма", истакао је Кустурица.

После свечаног отварања, на Тргу ће наступити Војни оркестар Министарства одбране Србије "Станислав Бинички". Програмом је даље најављено разгледање Отоманског трга испред Караван сараја и Сахат-куле, где ће наступити "Но смокинг оркестра".

Са Византијског трга у небо ће бити пуштено јато белих голубова, а потом ће на тргу бити одржан музички перформанс групе "Врело", Василисе, Марте Хаџиманов и Хора "Јединство" из Котора.

У Галерији "Лубарда" биће отворена изложба слика академског сликара Момира Булатовића - портрети свих учесника Сарајевског атентата под називом "1914. - најт вижн".

После тога у Андрићевом институту биће одржана промоција књиге "Сарајевски атентат - повратак документима", аутора Мирослава Перишића, у издању Андрићевог института и Архива Србије, те промоција међународног историјског часописа "Векови" у издању Андрићевог института и јунског броја "Историјских свезака".

У мултиплексу "Доли Бел" вечерас ће бити приказан филм "Атентат, Сарајево 1914", аустријског редитеља Андреаса Прохаске. На зиду биоскопа предвиђено је откривање великог мозаика "Млада Босна", на којем су представљени Гаврило Принцип и младобосанци, рад магистра сликарства из Београда Бисеније Терешченко.

Приликом откривања мозаика предвиђено је обраћање Милорада Додика, Александра Вучића и Емира Кустурице.

Око 21 час биће изведена реконструкција Сарајевског атентата у сценском приказу у три чина "Побуњени анђели", рађеном према идеји Емира Кустурице.

Обележавање 100 година од почетка Првог светског рата у Андрићграду биће завршено наступом Академског хора руске армије "Александров" на Тргу Петра Другог Петровића Његоша.

Додику и Кустурици Орден Светог краља Милутина

Његова Светост Патријарх српски Иринеј, након освештања храма Светог цара Лазара и косовских мученика у Андрићграду, рекао је да је овај орден Додику и Кустурици додијељен на приједлог Владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија.

Он је истакао да је орден предсједнику Републике Српске, најновије српске државе, додијељен за дјелатну љубав према светој мајци цркви, нарочито показану његовим несебичним помагањем приликом изградње овог храма.

Извор: РТС; РТРС

фото: Танјуг; Дамјан Благојевић; visegrad.info

Поводом Видовдана, државног празника, председник Николић ће положити венац и на спомен обележју косовским јунацима на Газиместану, након чега је предвиђено откривање споменика Милошу Обилићу у Грачаници и састанак са представницима Срба са Косова и Метохије.

Заменик директора Регионалне полиције на северу Косова Бесим Хоти рекао је за приштинску телевизију Телеграфи да полиција прати грађане који су кренули на прославу Видовдана на Газиместану.

Према његовим речима, ка Газиместану је кренуло девет аутобуса, два минибуса и више кола са око 600 грађана, а ангажован је већи број полицајаца него иначе.

Традиционално, поводом Видовдана, у цркви Светог Марка у Београду биће одржан парастос за све жртве на Косову и Метохији од 1998. године, након чега ће на спомен обележју у Ташмајданском парку бити положен венац свим српским жртвама од 1991 - 2000. године.

Видовдан се као државни празник обележава радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља присећање на погинуле и умрле у свим ратовима.

То је, према мишљењу историографа, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета.

Симболизује слободу, отпор туђину, неговање патриотизма, националног бића, витештва и херојства, али и прекретницу после периода успона под владарима из династије Немањића.

Посебан значај Видовдан је добио у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. на 500. годишњицу од Косовског боја.

После Косовске битке тело кнеза Лазара (1329-1389) је сахрањено у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века је пренето у фрушкогорски манастир Врдник.

У Раваницу су мошти враћене 1989, на 600. годишњицу Косовске битке.

Страдању српских војника је посвећен споменик подигнут на Газиместану 1953. године, рад Александра Дерока, а на месту битке на Газиместану као ендемска врста цвета црвени косовски божур.

На пољу Косову 1389. одиграла се пресудна битка између српске и турске војске, која је отворила врата Турцима за даљи продор у Европу.

Претпоставља се да је турски султан Мурат Први, који је на Косово стигао са синовима Бајазитом и Јакубом, предводио 40.000 војника, а да је српски кнез Лазар Хребељановић сакупио 25.000 бораца.

http://vesti.krstarica.com/vesti-dana/obelezavanje-vidovdana-1/

Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.

Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду.

На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.

У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин Архимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.

Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.

Хиротонија новоизабраног Епископа топличког обавиће се 31. августа у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Претходног дана, 30. августа, биће обављено наречење.

Свету Архијерејску Литургију служиће Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење више Епископа.

Школовање у овом богословском училишту завршава са успјехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког Г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпјела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустјелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена.

Услијед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, положивши завјет послушности, безбрачности и сиромаштва, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго прије завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, гдје га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Њемачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском Г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997./1998. године одлази на усавршавање њемачког језика у Регенсбург.

По завршетку овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу.

Од 1998. до 2002. године, предавао је вјеронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у дјелу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послијератним годинама био изазов прожет неповјерењем и искушењима порушених међуљудских и међувјерских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намјесника у намјесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапријеђује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања.

Године 2001. положио је стручни испит за вјероучитеља на Православном богословском факултету у Београду.

Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару.

На Благовијести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела.

По благослову Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, 2005. године одлази у Грчку, гдје на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом.

Услијед труда у обнови манастира Рмањ, прије свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године.

Дана 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ.

У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија (Сладојевића), на Благовијести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, гдје га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, а на редовном прољетном засједању Светог Архијерејског Сабора СПЦ-е у Београду, 23. маја 2014. године.

Хиротонија новоизабраног Епископa средњоевропског Сергија обавиће се 26. јула 2014. у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, а претходног дана 25. јула наречење. Торжествену архијерејску Литургију у овом Саборном храму служиће Његова Светост Патријарх Иринеј уз саслужење више Епископа.

Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обавиће се 7. септембра исте године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру.

• Актуелно
  
• http://www.spc.rs/sr/zhivotopis_novoizabranog_episkopa_srednjoevropskog_arhimandrita_sergija_karanovitsha
  

Молимо се Господу мира да просветли срца свих људи на овом простору и позивамо политичке лидере да одговорним и умереним порукама и у духу искреног дијалога приступе решавању постојећих несугласица. Посебно желимо да захвалимо припадницима КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и Косовске полиције који су учинили велики напор да спрече даљу ескалацију насиља.

Мир и заједнички живот свих заједница на Косову и Метохији без обзира на њихову етничку и верску припадност нема алтернативу и да би се тај циљ постигао потребно је да сви учинимо што је у нашој моћи да се спречи свако даље насиље и да се наставком започетог политичког дијалога успостави међусобно поверење.

Епископ Теодосије упутио је такође жеље за брзи опоравак свих који су повређени у данашњим протестима.

----------

Више информација о данашњим протестима у Косовској Митровици може се наћи на страници информативне агенције КОССЕВ:

http://www.kossev.info/strana/arhiva/deja_vu:_nasilne_demonstracije_u_juznoj_mitrovici/1830

http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-episkopa-rasko-prizrenskog-teodosija-povodom-danasnjih-protesta-u-kosovskoj-mi

Један од свештеника који се труди да испуни еванћелске речи служећи у цркви Божијој више од 30 година је протојереј Благоје Томић, радећи неуморно у цркви Вазнесења Господњег у Радујевцу код Неготина и поучавајући своје парохијане вери отачаственој, бивајући им увек узор и пример хришћанског живота. На духовски понедељак 09. јуна, верни народ Радујевца са својим парохом оцем Благојем, дочекао је Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Јустина, новоизабраног Епископа жичког, у храму Вазнесења Господњег у Радујевцу. Преосвећени Епископ Јустин служио је Св. Архијерејску Литургију уз саслужење свештеника неготинског намесништва и свештеномонаха манастира Буково. Том приликом Владика Јустин одликовао је проторјереја Благоја Томића правом ношења напрсног крста, за дугогодишње служење Светој Цркви. Захваљујући на добијеном признању о. Благоје је рекао да ово високо одликовање обавезује на даље истрајно пастирско делање. Архијерејске захвалнице уручене су ЦО Радујевац, Савету МЗ и Удружењу пензионера Радујевца.

Исто толике похвале и заслуге за вишегодишњи рад на њиви Господњој, припале су протојереју Влајку Банковићу из Јабуковца, који је у недељу 15. јуна, дочекао Његово Преосвештенство Епископа Јустина, са верницима и ученицима веронауке у традиционалним ношњама овога краја, испред храма Вазнесења Господњег у Јабуковцу. На Св. Архијерејској Литургији која је потом уследиила саслуживали су свештеници неготинског намесништва и манастира Буково, уз појање сестара из манастира Вратна. У оквиру Св. Литургије Епископ Јустин одликовао је протојереја Влајка Банковића правом ношења напрсног крста, за искрено пастирско служење у Цркви Божијој. Епископ Јустин ово одликовање доделио је управо на јубилеј– 30 година од када је отац Влајко постао свештеник и нагласио да је изузетан догађај када Црква Божија додељује крст и награђује оне који су јој верно служили и то представња радост за сваког Архијереја, додајући да је прота Влајко свих ових година успешно чувао и водио поверени му народ Јабуковца. Отац Влајко је захвалио Владики Јустину на додељеном признању, истакавши да успех сваког свештеника зависи од подршке и успешне сарадње са парохијанима. За помагање и учествовању у животу своје цркве додељене су архијерејске захвалнице ЦО Јабуковац, ОШ „Јован Јовановић Змај“ , Удружењу пензионера у Јабуковцу и Савету МЗ.

Извор: Епархија тимочка

• Епархијске вести
  

|

Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин јерођакона маја месеца исте године, а потом у чин јеромонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. г. За настојатеља манастира Букова постављен је 1998. г. Чином протосинђела је одликован 2002, а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. г. Од 2009. године врши дужност архијерејског заменика.

Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак отац Иларион је, добрим делом, саградио својим рукама. Осим редовних монашких послушања и обавеза, активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом.

Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду месеца јула 2013. године. Исте године наставља богословско усавршавање на мастер студијама овог Факултета.

Хиротонија и устоличење новоизабраног Епископ тимочког Илариона обавиће се 10. августа 2014. у Саборној цркви у Зајечару. Торжествену архијерејску Литургију у овом Саборном храму служиће Његова Светост Патријарх Иринеј уз саслужење више Епископа.

Претходног дана, 9. августа, на бденију обавиће се наречење новог Епископа тимочког.

Извор: СПЦ

Др Георгије Манзаридис професор Богословског факултета у Солуну

ВРЕМЕ И ПРОСТОР

Ова феноменска супротстављеност између времена и простора, не укида њихово јединство, нити поништава њихове аналогије. Време као меритељ кретања и промена није само меритељ рашћења и живота, него и меритељ распадања и пропадања. А простор као позорница кретања и промена, није само област трулежности и смрти. Време чак, као меритељ живота, пружа човеку релативну слободу унутар простора. Када слобода завршава своје време, завршава се и сама слобода, као и њен живот унутар простора. И немогуће је да постоји било која форма слободе или наде у свету, без перспективе времена. Дефинитивно потпадање под простор јесте потпадање под владавину пропадљивости и смрти.

Посебан значај у Старом Завету има простор који је везан за неко јављање Бога. Овај простор је свештени и према њему се односи са поштовањем. Тако, простор где је Јаков у сну видео Господа и лествицу са Анђелима где силазе и узлазе на небо, карактерише се као "страшно место", као "дом Божији" и "двери небеске". Као и оно место купине неопаљиве, где се Бог открио Мојсеју и позвао га да ослободи Израиљ од Египћана, карактерише се као "земља света".

Сажетак свештеног простора Израиља налази се у храму. То је раг ехсеllапсе простор откривања и обитавања Божијег. У храму верник приступа Богу и налази своју истинску радост и срећу. Но постојање храма има смисао када народ остаје веран своме Господу. Када то није случај, Бог допушта катастрофу свог народа, да би збрисао свако обманљиво убеђење свога народа. То^истиче и символички значај храма као места објављивања Бога народу Његовом. Испуњење овог символичког његовог значаја представља Христос познатим позивом Јудејима: "Разрушите храм овај, и за три дана подигнућу га".

Један други елемент који је везан са напуштањем простора, јесте дуго и напорно путовање. Пресељења Авраама, као и излазак Израиља из Египта и путовање у земљу обећану, представљају један трајни излазак из простора и одговор на позив Божији. Када се опет Изабрани народ успокоји на земљи обећаној и заборави свога Бога, наступа доба поробљавања те земље и сужањство њеног народа. Простор, особито свештени простор, не даје се ради умирења и повлачење у тишину, него ради сећања на Божија јављања и одржавања верности народа према Њему. Зато увек има символички и есхатолошки карактер.

За Цркву земља обећања јесте символ Царства Божијег или Будућег века. Другим речима, место постаје символ једног новог начина живота или једног новог доба, који надилази космичке категорије простора и времена и упућује на будући живот. Царство Божије није ниједан посебан простор, него живот вечни. А вечни живот није један бесконачни живот унутар времена, него божански живот у Христу. Христос је Земља живих и место спасаваних. Простор и време пролази "да би Бог био све у свему" (1.Кор. 15, ).

Карактеристично је да се ово коначно превазилажење простора, чак и свештеног простора, остварује у Цркви, где се побеђује смрт. Другим речима, превазилажење простора, који представља област владавине смрти, остварује се коначно са надилажењем саме смрти. Ово надилажење је припремано кроз целокупну историју Старога Завета, који је и педагог за Христа. Пут према добу Месије јесте један пут поступног одрешивања од простора и динамичког кретања унутар времена. То је један пут који се управља ка "времену" присуства Месије. Црква није теменос, грађевина (као џамија). То јест, није простор који се "temnetai" тј. раздваја од окружења, да би се пружио као обиталиште Божије. Црква је мост који ослобађа човека од простора и уводи га у слободу Духа Светога.

Као и време, тако и простор у Цркви задобија нови карактер. Од области владавине смрти претвара се у оквир објављивања љубави Божије и преображења човека. Уосталом, простор не ограничава оно што је бескрајно, као што ни време не умањује вечност. Бескрајно не налази се само изван или с ону страну простора, него и унутар њега. Као што и вечност не постоји само изван или с ону страну времена, него и унутар њега. Због тога и свака тачка простора, као садржај унутар бескрајног и прожетог њиме, нуди могућност укључења у бескрајно. Бескрајан је Бог. И бескрајни Бог налази се свугде унутар простора, а да не буде ограничен или спречен њиме. Јављање (кроз Оваплоћење) бескрајног Бога унутар простора као ограниченога и описивог човека сачињава основу Цркве и предуслов за обновљење света и обожење човека.

Ограничење у простору, или чак и у свештеном простору, значи повратак у јудаизам. Господ је одлучно изјавио да Његов долазак значи ослобођење од сваког таквог ограничења. "Долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму... Бог је дух; и који му се клањају, у Духу и Истини треба да се клањају" (Јн 4, 21.24). Ово свакако не значи ни одбацивање педагошког значаја свештеног простора, који има своје место у Цркви, где има места и целокупни Стари Завет као сенка Тела Христовога. Ограничење, међутим, само на овај простор, који је идентичан напуштању тела и повратак његовој сенци, превиђа истину. То су учинили Јевреји, који нису поверовали у Христа. А једно такво скретање унутар Хришћанства јесте хилијазам.

Карактеристично је да се ширење Цркве у васељени повезује са уништењем Јерусалима. Простор, и то посебно свештени простор, кад се апсолутизује, може да спута дисање Духа и да потискује слободу верника. Уосталом, никад не треба да се заборави да космички/светски простор јесте област владавине смрти.

Простор раздваја људе. И појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајају их од људи других области. Тако, национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле. Тако се национализам лако подудара са идололатријом. И пошто се национализам увек ограничава на простор, он је политеистичан. Националисти не могу да имају монотеизам. Монотеизам претпоставља ослобођење од националних елемената, који се везују за конкретно место. Због тога је монотеизам примарно могућ не као статичност простора, него као динамичност времена.

Предуслови за разумевање овога феномена постоје у свакодневном животу. Људи раздвојени у простору могу да живе уједињени у времену. Већина живи истовремено у једном датом тренутку времена, али не могу да живе истовремено и у једној датој тачки простора. На тај начин, време уједињује местом раздвојене људе. Но ово његово својство ограничено је и релативно, јер их коначно разлаже и одводи у распадање. Обједињујуће својство времена може бити вредновано једино кад се споји са победом над смрћу. (А то је учинио Христос, и то чини у Цркви).

Одбацујући етницизам (уски национализам) Црква позива људе у јединство унутар времена. Сви искључиво национални елементи, тј. све оно што је везано са временом, бивају релативизовани у перспективи есхатолошког ишчекивања Царства Божијег. Али и Царство Божије прихвата многоврсност (и многонационалност) људи. Ишчекивање Царства Божијег уједињује верне у једну Цркву. А људи могу да се уједињују у једну Цркву зато што се у њој побеђује смрт и нуди се живот вечни. Тако, у Цркви верни живе у заједници са једним Тројичним Богом, као чланови Тела Христовог, благодаћу Светога Духа.

Свака религија која не уједињује људе у перспективи динамичког прогреса времена, јесте паганска, дакле идололатријска. Потчињава се простору, који је област владавине смрти, и из тог разлога није кадра да открије истински смисао историје. Овај смисао се открива једино вером у Сведржитеља Бога. Уз Њега свака појединачна историја бива уклопљена у једну историју која је управљена ка Царству Божијем. Зато и објављивање Сведржитеља Бога сачињава претпоставку објављивања смисла историје. А објављивање смисла историје јесте, у суштини, откривање њенога краја (и доласка Царства Божијега). Уосталом, историја се може протумачити само под светлом њеног свршетка. Као што је тачно примећено, "једино крај историје може да баци стварну светлост о њеном смислу, и само на крају историје човек ће стати изнад историје. Због тога сваки тумач историје има тенденцију да замишља себе близу краја историје, без обзира у којој епохи да живи".

Могућност једног таквог погледа на историју дарује се у Христу. Христос човеку испочетка пружа оно што ће се открити на крају. Ако упоредимо пут људске историје са путем у Емаус, где се при ломљењу хлеба открио Христос који је пратио двојицу ученика у њиховом путовању, свако ломљење хлеба (тј. Света Евхаристија==Литургија), за оне који у њему учествују, јесте једно откривење смисла историје. Црква својом есхатолошком орјентацијом може да се окарактерише као заједница изласка. Свет за њу представља место привременог боравка. Излазак Израиља из Египта сачињава символ њеног изласка из света и њеног пута ка горњем Јерусалиму, ка Царству Божијем. То је истинска отаџбина хришћана, док њихова земаљска отаџбина јесте место привремене насеобине и гостопримства: "свака отаџбина је страна", каже ранохришћански апологет (и додаје: али и свака страна, тј. земља, може хришћанину бити отаџбина). Када се верни сувише примире на своме месту и заборављају Царство Божије, тада губе своју орјентацију. Истовремено, међутим, било које место, као оквир јављања љубави Божије, јесте домаће и пријатељско за њих: "свака страна отаџбина је њихова". Самоприношењем себе Христу, хришћани предузимају своје супротстављање греху и смрти унутар простора. Зато се каже да монаси "чувају место". Изабирају самоограничење у простору и тамо негују духовну слободу коју им пружа Христос. Спуштају се у област смрти, да би снажније живели ишчекивање новога живота. Зближавају се са простором, осећају га као тело своје, преображавају га у Цркву и усмеравају га ка Царству Божијем. [Зато је Христос назван, и јесте: Земља (==простор) живих, и вечни (кроз и надвременски) живот].

Оригинално објављено у часопису Катафаги, бр., 83, Солун 1999, стр. 1821,

а превод на српски у часопису ВИДОСЛОВ, бр., 21.

Да нам брзо дође Господ Реч уредника

Дакле, ставили смо човека као јединку у центар постојања и учимо га дуго година, већ неколико векова, да је он сам себи довољан, учимо га да је он индивидуа, сам за себе и да му други не треба… Ако је човек сам себи довољан онда му није потребан ни Бог. Други је постао не само неважан за мој живот, већ је постао пакао за мене, то јест за моју срећу…

У години у којој Црква у Пожаревцу и Браничеву слави свој јубилеј, двадесет година архијерејске службе Његовог преосвештенства Епископа браничевског господина Игнатија, латили смо се смелог подухвата: издавања антологијског зборника беседа које смо на сабрањима имали прилику слушати од нашег архијереја. Јер ако ја за кратко време стекох према вашем епископу такву блискост, која није људска него духовна, колико више сматрам блаженима вас који сте с њиме сједињени као Црква са Исусом Христом и као Исус Христос са Оцем – говорио је Свети Игњатије Богоносац Ефесцима (Игњатије, Еф V, 1) – благослов да ове отачке речи свакодневно живимо у окриљу љубави владике Игнатија, произвео је код нас и осећај одговорности да оно што нам је (не по заслузи!) дато да слушамо као поуку самог Христа, а што по слабости тела (Мт 26, 41) често не разумемо и заборављамо, сакупљамо и објављујемо у зборницима попут овога који се налази пред нама. Стога, пред вама се налази друга књига у низу, у оквиру издавачке библиотеке „Наши епископи“.

Поред тога што је ова књига један покушај да сву ону љубав коју добијамо од нашег Владике, бар прихватимо, ако нисмо у стању да је узвратимо, жеља нам је и да подсетимо на чињеницу да је мисао владике Игнатија обележила последње деценије Цркве у Србији, а по својој дубини и ширини, несумњиво, представља јединствену појаву у историји хришћанства на нашим просторима, будући да су се њоме отворила врата једне потпуно нове теолошке епохе. Надамо се да ћемо у нашем даљем издавачком опусу имати привилегију да објављујемо студије које ће шире обрађивати тему Владикине мисли, али у антологији која је овде пред нама, ту мисао смо покушали да представимо из једне веома посебне перспективе. Наиме, није била реткост претходних година чути незваничне оцене према којима је теолошки опус владике Игнатија означаван као тешко разумљив, јер има „превише“ филозофије и академских појмова. Беседе које су пред нама представљају Владикину мисао изговорену на Сабрању, тј. у Цркви, где нас нема много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенита рода, већ где је оно што је лудо пред светом изабрао Бог да посрами мудре, и слабо пред светом да посрами јаке, и (где) неплеменито, понижено и ништавно изабра Бог (1Кор 1, 26–28). Овај увид у архијерејске омилије, које су изговаране у различитим сабрањским приликама у животу наше помесне Цркве, током претходне две деценије, подсетиле су нас оних речи које је изговорио Васкрсли Архијереј Луци и Клеопи: О неразумни и спорога срца за веровање – подсетише најпре нас који смо имали прилику да један део ових беседа уживо слушамо, а онима који се са овим мислима буду упознавали кроз ову књигу, остаје да процене да ли смо у праву када се, нажалост, препознајемо у оним речима: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? (Јн 6, 60)

Речи владике Игнатија које смо навели на почетку овог уводног слова, чини нам се, на најбољи начин указују на узрок различитих „неразумевања“ која су својствена савременим хришћанима, тј. да би када говоримо једни другима, то требало да чинимо у љубави, да бисмо, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум, да бисмо се могли испунити сваком пуноћом Божјом (Еф 4, 18–19).

Говоримо данас о вредностима које су изгубиле значај, о вредностима у друштву које треба бранити, али не питамо се на који начин су те вредности стваране – моралне вредности, друштвене вредности. Оне сигурно нису стваране на оваквој основи, где човек посматра сам себе као индивидуу и где му други смета да би остварио своју срећу… Вредности које смо наследили јесу вредности из хришћанске онтологије, то је хришћанско посматрање живота да ми је други извор живота и да ја не могу сам да будем… Наша снага је управо у томе да на примеру љубави и заједништва једних са другима учимо да је то подлога нашег живота, и црквеног, и друштвеног. Да сте живи и здрави и благословени!

Извор: http://izdavastvo.sabornost.org/episkop-ignatije-da-nam-brzo-dodje-gospod

Око петнаест хиљада верника стигло је на ово свето место из свих крајева земље, али и са Свете Горе, из Еладе, Русије, Грузије, Румуније, Кипра, Швајцарске, Немачке, Црне Горе, Републике Српске па и Америке. (Из Епархије бачке, у организацији агенције за поклоничка путовања Светињама у походе, поклоници су стигли у осамнаест аутобуса.)

Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење двадесетак епископа из свих помесних православних Цркава, великог броја свештеника и ђакона.

И пре званичне канонизације, која је била пре четири године, Ава Јустин – духовник, молитвеник, професор догматике, философ православља, мислилац, саветник и добротвор био је уважаван и поштован од свих који су тежили истини и љубави, а прогоњен од комунистичких власти које су га, пуних тридесет година држали у заточењу у манастиру Ћелије, у кањону реке Градац, недалеко од Ваљева. Иако у изолацији молитвено је био у нераскидивој вези са Богом Живим и Истинитим и свима Светима у Цркви Божјој јер био је човек Богочовека Христа – једном речју био је свеобухватан.

Написао је многа богословска и филисофска дела која су објављена у 33 тома сабраних дела, од којих ћемо само поменути: Житија светих, Догматику Православне Цркве и тумачења новозаветних књига.

Ава Јустин је са професором Браниславом Петронијевићем основао Филозофско друштво Србије, био је одличан пријатељ са Браниславом Нушићем, а често су му у госте долазили различити интелектуалци, професори и студенти са простора бивше Југославије, Еладе, Румуније, Немачке, Француске ... Радо је водио разговоре и давао духовне савете свима који су долазили у његову испосницу.

Био је духовник и најзначајнијим теолозима наше помесне Цркве од којих су неки постали епископи.

Црква у којој ће почивати мошти преподобног Аве Јустина Поповића урађена је по његовом завештању и према његовим нацртима, а грађена је највећим делом од средстава која су добијена од продаје његових књига које су штампане на неколико десетина језика.

Импресиониран бројем верника и високих званичника који су овом приликом стигли у манастир Ћелије, Патријарх српски Иринеј је догађај преношења моштију Аве Јустина означио као васељенски.

По благослову надлежног ахијереја, Епископа ваљевског г. Милутина, присутнима у порти манастира Ћелије обрати се Епископ бачки г. Иринеј који је био ученик и духовно чедо преподобног Аве.

Владика Иринеј је рекао да многи нису могли да схвате преподобног Старца јер су га посматрали парцијално, у сегментима, а он је био свеобухватан, целим својим бићем био је охристовљени човек, човек Духоносац. Он је саборни човек, човек Цркве и зато је он био тежак за разумевање и тумачење свима онима који су себе сматрали за мерило вредности и мерило човечности. Он је за њих био символ различитих ствари али они нису схватили и нису достигли његову свеобухватност.

Преподобни Ава је, по речима Епископа Иринеја, у својој личности потврдио свезу академског богословља, монашког подвижништва, истинске молитве и свештенослужења у Цркви Христовој са свима Светима.

Овде доносимо беседу Патријарха Иринеја у целини са сајта Радио Словољубве.

Извор: Епархија бачка; радио Словољубве

Фото: Епархија ваљевска - протојереј Ненад Марковић

На светковини у манастиру Ћелије, код Ваљева, патријарх је подсјетио да Свети Аве Јустин, није само присутан и важан за Србију и Србе, већ и широм васељене.

,,Јустин је био свеобухватан човек, за неке тешко разумљив, за многе велики српски патриота„, рекао је епископ бачки Иринеј (Буловић).

Светковини је присуствовало више хиљада вјерника, како из Србије, тако и из Русије, Грчке, Кипра, Грузије. Литургију је служио патријарх Иринеј, уз саслужење више од 20 владика Српске православне цркве, као и помјенсих цркви из тих земаља. Међу њима је био и архимандрит Марко, архиепископ Руске заграничне цркве.

Мошти Светог Аве Јустина, положене у кивот, привремено су враћене у стару манастирску цркву, док се не ослика нова црква посвећена Светом Сави, Марији Египћанки и Јустину Филозофу. Црква је грађена по тестаменту и завештању самог Светог Аве Јустина Поповића.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије – Васкрснице, моје бесмртне дародавке“.

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“.

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“

Орден је уручен, поводом званиче посете високог госта Републици Србији, у свечаном патријаршијском салону у Београду 12. јуна 2014. године.

У пратњи Председника Белорусије г. Лукашенка налазио се амбасадор Белорусије у Србији г. Владимир Чушев, почасни конзул Белорусије у Београду г. Драгомир Карић, као и амбасадор Србије у Минску г. Вељко Ковачевић.

Високе госте испред Патријаршијског двора дочекали су Епископ аустријско-швајцарски Андреј (Ћилерџић), ђакон Александар Секулић, секретар у Канцеларији Његове Светости, као и протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Патријаршије.

Ово високо признање Председнику Белорусије уручио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј „за делатну љубав према Српској Православној Цркви и Српском народу, нарочито показану његовим истрајним залагањем на очувању целовитости државе Србије, као и пружањем неопходне хуманитарне помоћи пострадалима у Србији после НАТО бомбардовања 1999. године, као и у спасавању угрожених и пружању неопходне им помоћи током овогодишњих катастрофалних поплава“.

Поздрављајући високог госта, Патријарх Иринеј је, између осталог, рекао:

„Наша је велика радост и благодарност Господу што имамо прилику да дочекамо Вас, Председника белоруског народа и белоруске државе, нашег братског народа, уједињеног једном крвљу и једном веру и једном Црквом, једном Истином. Ми смо се увек осећали блиски том народу, као и белоруски народ према српском народу, како у прошлости тако у садашњости. Мени је данас велика радост; то је радост целе наше Цркве, јер имамо прилику да у овоме дому дочекамо Председника Белорусије, човека којег је народ изабрао за свога вођу, за свога државника, човека који је близак Цркви, чији је избор и улогу Председника подржала и благословила Црква Белорусије на челу са Митрополитом Филаретом, нашим драгим пријатељем. Ја сам срећан што у Вашем лику могу поздравити осведоченог пријатеља српскога народа, чије пријатељство и љубав су се показали у времену наше велике трагедије - када смо били бомбардовани...

Ви сте имали храбрости и чврсту савест да кажете свету да је то чин против човека и против демократије. Ви сте нам том приликом прискочили у помоћ, као и сада у новим страдањима од поплава које су нас задесиле. Међу првим спасиоцима били су Белоруси, који су дошли да својом вештином и опремом помогну нашем народу пострадалом у поплавама. Прва велика помоћ која је уопште приспела са стране, дошла је једним теретним авионом који је допремио врло велику и значајну помоћ за наш народ.

И поред свега реченог, никада нећемо моћи заборавити, нити довољно заблагодарити на Вашем ставу по питању Косова и Метохије. Ви сте сасвим правилно схватили шта значи Косово за Србију, да је оно неодвојиви део историје, културе и територије српског народа. Зато смо Вам необично благодарни и захвални. Сматрамо за благослов Божји што Вас данас примимо у овом централном Црквеном дому...“

Патријарх српски Иринеј је још једном свесрдно захвалио господину Лукашенку на указаном гостопримству прошле, 2013. године када је био домаћин њему и свима православним Патријарсима и поглаварима поводом 1050-годишњице крштења Русије, и пожелео је да високо одликовање Српске Православне Цркве дуго краси личност господина Лукашенко на славу Господа, а на радост српског и белоруског народа.

Председник Белорусије г. Лукашенко заблагодарио је на овом највишем признању: „Ваша Светости, нећу говорити о свом односу према Цркви, јер Вам је то добро познато. Ми православни људи учинићемо све како бисмо учврстили нашу веру и носиоце наше вере –православне хришћане. Захваљујем на овом највећем авансу, јер ме то подстиче да још више радим на уједињењу наших братских православних народа.

Треба да будете уверени: никада нећемо изневерити Вас и Ваш народ. Колико смо у могућности, увек ћемо стајати раме уз раме са Вама. Тако је било у време бомбардовања, тако је било после рата, тако је било за време елементарних непогода, тако ће бити и убудуће; увек ћемо бити поред вас.

Председник Србије г. Томислав Николић и ја, као и народни посланици и министри, учинићемо све како би наши народи остали блиски народи, и изградићемо чврсту основицу за трговинску и економску сарадњу. Свагда можете да рачунате на нас.

Ми немамо забрањене теме. Ни од кога не кријемо и нећемо крити наше циљеве и наше интересе зато што нису усмерени против било кога. Они су за јачање пријатељства наших народа и наших Цркава...“

Председник Белорусије г. Лукашенко даривао је Патријарху српском Иринеју у дрвету изрезбарену икону свете браће Кирила и Методија, и пожелео му дуго здравље и срећу, као и свима његовим сарадницима на одговорном православном делу.

У наставку су вођени разговори.

• Званичне посете