Изоловано и усамљено, у овом месту зиме су "да се смрзнеш", а лета "да се истопиш", због чега су становници присиљени да копају подземне пећине и тамо се смештају. Kао кртице. Српској заједници познато је да се налази и подземна православна црква.

Међутим, овде је испод голе површине, у ствари, сакривен читав град, са хотелима, другим црквама, ресторанима, баровима. Овде се, ипак, на површини, налази и чак један једини на свету терен за голф на коме нема ни власи траве.

У хладу (ако га игде има) летње температире су између 35 и 45 степени Целзијуса. Зато више од половине популације од 4.000 људи одлази под земљу где се температура не мења. Једном у животу, ово место би требало видети.

Налазишта опала у Kубер Педију откривена су 1913. и налазе се на површини од 4.954 квадратна километра. Укупно је 70 налазишта која обезбеђују највише опала на свету.

Снабдевање места водом увек је било тешко и скупо - вода се извлачи пумпама из подземног извора 24 километра северно од града.

Туристи учествују у популарној забави - претраживању ископаних отпадака с комадићима опала који су можда промакли рударима. Међу "знаменитостима" је и пећина чувеног локалног "Дон Жуана", Kрокодила Харија, где му посетитељке "одају признање" тако што му остављају грудњаке као "трофеј". Један од таквих комада одеће поклонила му је и Тина Тарнер.

Мештани воле да кажу да је "Kубер Педи као и сваки други градић - само ћете узалуд тражити да вам у кафићу дају: место поред прозора".

Извор: Вести

На свечаност коју је организовао настојатељ манастира архимандрит Михаило, дошли су игумани и монаси из Тврдоша, Сопоћана, Бањске, Зочишта, Фенека, Дубоког Потока, монахиње из Грачанице Кончула, Ђаковице, свештеници наше епархије и многи поклоници из разних крајева Србије. Конак који је подигао о. Михаило у Светим Архангелима може да прими на ноћење око сто гостију, што је сада одлична прилика за многе људе који долазе у обилазак косовских и метохијских црква и манастира.

Повод за ово свечано сабрање било је наречење новоизабраног Епископа Богољубезњејшег архимандрита Сергија. Свештени Сабор Српске Правослевне Цркве, маја месеца ове године, изабрао је високопреподобног Сергија, архимандрита Светоникалајевског манстира Рмња, за Епископа богоспасаване Епископије средњоевропске. Чином наречења началствовао је Свјатјејши Патријарх Иринеј са Преосвећеним Епископима: сафитским Димитријем (Антиохијска Црква), сремским Василијем, банатским Никанором, зворничко-тузланским Хризостомом, врањским Пахомијем, бихаћко-петровачким Атанасијем, ваљевским Милутином, рашко-призренским Теодосијем, брегалничким Марком, умировљеним зворничко-тузланским Василијем и умировљеним средњоевропским Константином.

Пошто је Високодостојни Архимандрит Сергије, пред свецелим сабрањем наше Свете Цркве, изјавио да се повинује вољи Светог Архијерејског Сабора који га је изабрао за Епископа Цркве Христове у Немачкој, примивши благослов од Патријарха и Архијереја, наречени Епископ началствовао је вечерњом службом Педесетнице. Њему су на овој служби салуживали архимандрит Иларион - новоизабрани Епископ тимочки, архимандрит Арсеније - новоизабрани Епископ топлички, архимандрит Јероним - новоизабрани Епископ јегарски, и архимандрит Серафим - игуман манастира Рмња, и ђакони Архиепископије београдско-карловачке. Појањем су ову свечаност улепшали појци студенти Православног богословског факултета Универзитета у београду и надалеко чувено Прво београдско певачко друштво.

Миљан Никитовић

• 
  
• 
  
• Епархијске вести
  
• http://spc.rs/sr/nareewe
  

Очекује се да ће чину интронизације присуствовати највиши представници Католичке Цркве Аустрије, државних власти, многих црквених организација и установа из света, као и личности из Србије, Републике Српске, Грчке, Русије, Румуније, Бугарске, Немачке... монаси из светогорских монашких заједница, професори Православног института при Минхенском унивезитету где је архимандрит Андреј спремао докторску дисертацију, представници Светског савета цркава и Конференције европских цркава...

Епископ Андреј (Ћилерџић) рођен је 21. августа 1961. у Оснабрику (СР Немачка), као други син протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића и мајке Маријане. Основну школу и гимназију завршио је у Диселдорфу (СР Немачка), а после матуре боравио је годину дана на Светој Гори (1980-1981). На Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду уписао се септембра 1981, а дипломирао 25. марта 1986. године. У манастиру Високим Дечанима, 7. јануара 1987, замонашио га је његов духовник, тада јеромонах, а сада Епископ бачки Иринеј.

У чин јерођакона рукоположио га је 8. марта 1987, у храму Светог Саве у Диселдорфу, тадашњи Епископ западноевропски Лаврентије. Боравио је од 1987. до 1989. на последипломским студијама у Солуну (Грчка) и служио две године као јерођакон у храму Свете Софије у истом граду. Од 1989. до 1993. службовао је као суплент у Богословији у Призрену, где је био и диригент хора богослова. У чин јеромонаха рукоположио га је 21. 11. 1990, у храму Светог Саве у Диселдорфу, тадашњи Епископ моравички и администратор Епархије бачке Г. Иринеј. Од 1992. године до избора за Епископа ремезијанског био је сабрат обитељи Светоархангелског манастира Ковиља у Епархији бачкој. Од 1993. до 2005. службовао је као секретар Канцеларије за међуцрквене односе Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у Београду.

У чин протосинђела произведен је 26. јула 1999, а у чин архимандрита 19. августа 2002. године. Године 2005/2006. боравио је на студијама француског језика у Босолеју/Монте Карлу (Француска). Од 2006. до 2008. службовао је као доцент за комуникацију и саветник за запошљавање на Економском институту при Министарству рада града Диселдорфа. Од 2008. године, у својству докторанда и научног сарадника, бавио се истраживањем православне еклисиологије на Институту за православну теологију Универзитета у Минхену.

У мају 2010. године Професорски савет изабрао га је за асистента на Катедри за православну догматику. У Минхену је богослужио у грчком православном храму Свих Светих, као и у капели Светог Николаја Руске Заграничне Цркве града Минхена.

За викарног епископа Патријарха српског, са титулом Епископа ремезијанског, изабран је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаног у Београду од 16. до 27. маја 2011.

Од 2011. до 2014. године био је шеф Кабинета Његове Светости Патријарха Српског у Српској Патријаршији у Београду.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве га је на свом редовном мајском засједању 24. маја 2014. изабрао за епископа аустријско-швајцарског Епархије Аустрије-Швајцарске-Италије и Малте са седиштем у Бечу у Аустрији.

Епископ Андреј говори више страних језика: немачки, грчки, италијански, енглески и француски; служи се руским, латинским, јеврејским и арапским језиком. Познат је као један од најбољих познавалаца црквеног појања, свира гитару, а у народу је познат као одушевљен предавач и надахнут проповедник Христове благовести. Његове беседе се издају у мултимедијском формату званично у интернету.

Током свог дугог служења у Српској Православној Цркви учествовао је на многим међуцрквеним и међународним конференцијама, у богословским дијалозима и трибинама широм Европе, у Африци и Азији. Био је изасланик Српске Православне Цркве у Светском савету цркава и у Конференцији европских цркава у Женеви. Такође је био члан у званичној делегацији Српске Цркве у Александрију и Цариграду.

У мају 2014. године, на званичан позив његовог родног града Оснабрика, свечано се уписао у златну књигу града.

Члан је више европских мировних иницијатива и удружења: Аустријског форума „Пут наде“ у Грацу, Друштва немачко-српског пријатељства у Минхену (Немачка), Грчког музичког удружења у Минхену, Академије за социјалну, националну и културну сарадњу у Вуперталу (Немачка) и др.

За време несрећног грађанског рата у бившој Југославији, од 1992. до1995, и 1999. године, био је познат у народу као духовник ратној сирочади, ратним инвалидима и избеглицама које је, као сабрат манастира Ковиља и службеник Српске Патријаршије, а у сарадњи са црквеним институцијама у Грчкој, Немачкој, Аустрији, Италији и Француској, прихватао и збрињавао.

* Устоличење у Бечу у цркви Васкрсења Христовог новоизабраног Епископа аустријско-швајцарског Андреја обавиће се 20. јула 2014. г. у наставку торжествене архијерејске Литургије коју ће служити Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј, уз саслужење великог броја Архијереја Српске Цркве и других сестринских помесних Цркава, као и свештенства и монаштва, и благочестивих верника.

Очекује се да ће овом чину интронизације присуствовати и највиши представници Католичке Цркве Аустрије, државних власти, многих црквених организација и установа из света, као и личности из Србије, Републике Српске, Грчке, Русије, Румуније, Бугарске, Немачке... монаси из светогорских монашких заједница, професори Православног института при Минхенском унивезитету где је архимандрит Андреј спремао докторску дисертацију, представници Светског савета цркава и Конференције европских цркава...

• Актуелно
  

Преподобни Сергије Радоњешки после себе није оставио ниједан записан ред. Не само то, увек је избегавао да некога отворено поучава. Зато се може рећи да је учење преподобног Сергија Радоњешког – његов живот. Кратко време пре смрти Сергије Радоњешки је завештао својим монасима да „имају чистоту душевну и телесну и искрену љубав“, „да се украшавају смирењем“, „да чувају међусобну слогу“, „да нимало не цене част и славу у овом животу, већ да уместо тога очекују награду од Бога, наслађивање вечним небеским добром“. У суштини, у овом завештању су у краткој форми изражене све главне компоненте идеје „узвишеног житија“. Проповедајући „узвишено житије“ Сергије Радоњешки је позивао монашку братију пре свега на потпуно одрицање од светских саблазни – богатства, власти, мржње, насиља. Природно је да се и сам Сергије обавезно придржавао својих заповести, чиме је још за живота стекао свенародну љубав и велики морални ауторитет, не само код обичних људи, већ и код аристократије из овог времена. Због тога Сергије није био само духовно лице, већ и судија, који је преузимао на себе мисију посредника. Сергије је „тихим и кротким речима“ могао да утиче на најгрубља и најокорелија срца; врло често је мирио кнезове који су били у непријатељству, наговарао их је да се потчињавају великом московском кнезу (на пример, ростовског кнеза – 1356., нижње-новгородског – 1365., рјазањског Олега и др.). Захваљујући томе у време Куликовске битке скоро сви руски кнезови су признали власт Димитрија Донског. И руски кнезови су наступили као јединствена снага против татаро-монголске војске. По житију, Сергије Радоњешки је учинио много чуда. Људи су долазили код њега из различитих градова ради исцелења, а понекад чак и само због тога да би га видели. Како тврди житије, једном је васкрснуо дечака, који је умро на очевим рукама док је овај носио дете код свеца ради исцелења. Руска Православна Црква је канонизовала Сергија Радоњешког и он је један од најпоштованијих светаца.

Извор: Голос России

(преузето са сајта www.srbijadanas.net )

www.telegraf.rs

(извор насловне слике)

Чинило се, да она стоји на високој, недостижној литици и одатле без страха гледа на таласе који бесне око ње, устремљујући свој духовни поглед у даљине вечности

Дођоши и путници смо на овој земљи. Овај видљиви свет је само место нашег тужног прогонства. Земаљски дани су варљиви. Свакоме дође час када треба да иде кући, у Небеску Отаџбину. Свети Божији људи чекају смрт као велику радост. За њих је крај земаљског живота — сусрет с Творцем, према Коме је душа непрестано стремила. Човек који се посветио Богу, верује да Господ у потпуности промишља о њему. Верујући спасоносном Божијем Промислу он ће претрпети сваки бол и тугу.

«Господ гледа на мене; чега да се бојим?»

Велика књегиња је храбро и мирно дочекала смутњу која је почела у Русији. Као и дотад помагала је људима: обилазила је рањенике, учествовала у организацији и прикупљању помоћи за фронт. У њој није било ни сенке увређености.

«Народ је дете, он није крив за ово што се дешава, — кратко је говорила. —Зар то није болесно дете које сто пута више волимо за време болести, него док је било здраво и весело? Желела бих да понесем његове патње, да га научим трпљењу, да му помогнем...»

Свим срцем заволевши руски народ, она је донела одлуку да до краја подели с њим његова страдања, одбивши да напусти Русију. Она је пророчки писала, да врата ада неће надвладати Православну Цркву, да ће наша Заступница, Пресвета Богородица умолити Свога Божанског Сина и да ће Црква опстати, прошавши кроз сва искушења.

...Ако постанемо свесни велике жртве Бога Оца, Који је послао Свога Сина да умре и васкрсне за нас, осетићемо присуство Светог Духа, Који ће озарити наш пут. И тада ће радост постати вечна...

Непојамна је Божија Промисао. Кад душа очврсне и постане способна да иде путем страдања, почињу искушења. Господ води човека на Крст који његова душа може да понесе, ка оној црти иза које почиње вечност. Уским и тесним путем води га ка бесмртности, светости и победи над смрћу.

У априлу 1918. године, на трећи дан Васкрса, Јелисавета Фјодоровна је ухапшена и одвежена из Москве. Тог дана је Његова Светост патријарх Тихон служио у обитељи Марте и Марије Свету Литургију и молебан — то је био и благослов и поздрав великој књегињи пред крсни пут на Голготу.

«Господ нека вас благослови и нека вас утеши и нека вам снагу да Васкрсење Христово... Уједините се и будите као једна душа, све за Бога и кажите као Јован Златоуст: „Слава Богу за све!“», — тако је велика књегиња испратила сестре пред пут у прогонство. Пролазиле су поред малог прозора на вагону крошње, ниско су пловили облаци, све се сливало у једно...

И дошао је и крај пута. «Сине Мој, дај Ми своје срце...»

У дубоку јулску ноћ, на дан обретења моштију преподобног Сергија Радоњешког, велика књегиња је заједно с инокињом Варваром и осталим затвореницима бачена у јаму. Прича се да се из дубине јаме чула Херувимска песма. Анђеоски хорови су је певали на просторима које не могу да виде земаљске очи, где више ништа не може лишити душу вечне радости.

Све је везано земаљским јемством —

За зверју ноћ, за белом птицом небо;

Али ко ће се сакрити иза белине.

За Анђела ко се може борити?

Нема на свету рањивијих од њих.

Нема скривенијих у хладном свету.

Пред њима треба запалити ватре.

И опевати их на најгласнијој лири.

Једном је за време путовања по Светој земљи, посетивши храм Свете Марије Магдалине, који се налази у подножју Елеонске горе, велика књегиња рекла: «Како бих желела да будем овде сахрањена».

Задивљујуће је како Бог чује сваку реч.

Мошти настојатељнице обитељи Марте и Марије и њене верне сапутнице инокиње Варваре су биле пренете у Јерусалим и положене у крипту храма Свете равноапостолне Марије Магдалине. Када је отворен сандук с телом велике књегиње, просторија се испунила миомирисом. По речима архимандрита Антонија осећао се «као неки јак мирис меда и јасмина».

...Радуј се судбинама

Божијим прослављена.

Радуј се, Горњег Јерусалима

житељко блажена;

Радуј се, ка Јерусалиму Небеском,

свима нама предводнице.

www.obitel-minsk.by

(извор слике и текста, на том сајту можете прочитати комплетно житије Свете Јелисавете)

Владику др Порфирија Перића Сабор Српске Православне Цркве крајем маја, после упокојења митрополита Јована, именовао је за његовог наследника на челу Митрополије, а на нову дужност биће устоличен у Загребу 13. јула. Поздрављајући "све грађане Хрватске и Словеније - православне, католике и свих других вероисповести, али и агностике или атеисте", митрополит Порфирије наглашава да долази "отвореног срца, с љубављу према свој браћи и сестрама".

Каже да му је његов претходник, владика Јован, оставио "драгоцено наслеђе сејући јеванђелско семе у деценијама које нису биле нимало лаке, као и да није за собом затворио ниједна врата".

"Искрено ћу радити на дијалогу са свим добронамерним људима у Хрватској, али у првом реду ћу, разумљиво, водити бригу за поверене ми православне хршћане у Епархији загребачко-љубљанској. Њих поздрављам Христовим речима: ‘Што је људима немогуће, Богу је могуће’, а у исто време, речима премудрог Соломона: ‘Боље сусед близу, него брат далеко’ ", каже владика Порфирије.

Као своја темељна полазишта у унапређењу односа са Католичком Црквом у Митрополији и уопште, нови Митрополит загребачко-љубљански наглашава "веру у Бога, веру у изворну доброту човека и веру у хршћанску цивилизацију љубави".

Коментаришући тврдње да је оспоравањем ћирилице угрожен и национални идентитет Срба у Хрватској, овај великодостојник Српске Православне Цркве указује да је ћирилично писмо "органски део културног идентитета српског народа".

"Срби немају другог писма. Онај ко се залаже за укидање ћирилице тамо где је њена употреба у складу са људским правима и домаћим и европским стандардима и законодавством, заправо тежи да укине и српски културни и национални идентитет", оценио је митрополит Порфирије, истовремено указујући и на одлучно реаговање хрватске државе на протесте због ћирилице.

"Претходни, немили догађаји и реакција хрватске државе уверили су ме да се, овим поводом, ипак не морамо позивати на законодавство Европске уније и да су они који не желе да виде ћирилицу у Хрватској у мањини. Наглашавам, не постоји алтернатива - морамо учинити све да прихватимо једни друге онаквима какви јесмо", порука је новог Митрополита загребачко-љубљанског.

Он наводи да је био "ако не протагонист, а оно сведок и скромни сaрадник настојања одговорних личности у Српској Православној Цркви да католици, као и верници других вероисповести, имају у Србији иста права као и православни".

"Што смо од државе тражили за себе, у истој мери смо тражили за друге Цркве и верске заједнице и њихове вернике. Ни више ни мање. У погледу законодавних решења, друштвеног живота, враћања имовине, заступљености у медијима, свега...", објашњава владика Порфирије.

Коментаришући тврдње појединих челника избегличких удружења Срба из Хрватске у Србији да се мења национална слика и да су хиљаде Срба у Хрватској у међувремену покатоличени, владика Порфирије каже да "нема егзактне податке, али жели да верује да је прозелитизам далека прошлост".

"Изнад свега поштујем слободу свакога и у слободи лично опредељење по сваком питању, па и по питању вере", наглашава он и каже да би, примети ли "било какав облик принуде у вези с вероисповешћу, у складу са својом одговорношћу, указивао на такву појаву и чинио све да се заштити слобода вере и савести сваког људског бића".

Коментиришући актуелне расправе и полемике о могућем канонизовању кардинала Алојзија Степинца, владика Порфирије каже како "дели мишљење Патријарха српског Иринеја да светац, којој год Цркви припадао, мора бити личност светла и света за сву браћу у Христу".

На питање како Цркве и верске заједнице могу више допринети узајамном поверењу и помирењу међу народима бивше Југославије и шта он лично жели и може учинити, нови Митрополит загребачко-љубљански каже како је "послање Цркве да изграђује мир и међусобно поверење" и подсећа на Христове речи: "Мир свој дајем вам".

"Ако имамо мир Божји у себи, мирићемо се с другим човеком, с природом и са собом. Ширићемо мир око себе, бићемо сведоци мира, благовесници мира, миротворци", каже он, наглашавајући да то могу само "истински људи Цркве у којима влада императив љубави, истине и правде".

"Дијалог, праштање, помирење – три су начела која ћу настојати да применими у пракси. Трудићу се, а на Богу и људима је да процене мој подвиг", истакао је владика Порфирије.

Поводом честих коментара о зближавању Православне и Католичке Цркве и могућностима да Папа посети Србију, што је посебно помињано током обележавања годишњице Миланског едикта, владика Порфирије каже да је та тема досад била више "медијско нагађање, него што је имала службени карактер", као и да му није позната "било каква службена иницијатива која је потекла сa било чије стране".

"Како је дијалог начин на који Црква врши своју мисију у свету, лично сматрам да братски и добронамеран разговор може донети корист свима - и православнима и католицима", наглашава владика Порфирије.

"Што се тиче зближавања двеју Цркава, најважније је да ми, нарочито у подручјима која вековима делимо, живимо у заједници љубави. Тада ће и службени богословски дијалог, као и свако друго међусобно општење Католичке и Православне Цркве, дати благословене плодове", каже владика Порфирије и подсећа на недавне заједничке изјаве папе Фрање и патријарха Вартоломеја: "Бог нас учи да сматрамо једни друге члановима исте хршћанске породице, да волимо једни друге да бисмо могли исповедати нашу веру у исто Јеванђеље".

"И ми, у Хрватској, Србији, било где, заједно са нашим поглаварима треба да будемо предани путу ка јединству за које је и Христос молио Господа речима ‘да сви једно буду’", оценио је митрополит Порфирије, наглашавајући да на нову дужност у Загреб долази "са радошћу и страхом Божјим".

"Радујем се јер долазим у средину са великом и богатом хршћанском традицијом, а страхујем јер не знам хоћу ли достојно испунити овај велики задатак који су пред мене поставили Бог и Црква", каже митрополит Порфирије, који ће од 13. јула бити на челу Митрополије загребачко-љубљанске.

Нови митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Перић рођен је 1961. у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, гимназију у Новом Саду, дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1986. године, а замонашио се годину дана раније.

На постдипломским студијама у Атини био је од 1986. до 1990. када је постављен за игумана манастира Ковиљ код Новог Сада, који од тада постаје духовна матица многим младим људима, интелектуалцима, али и уметницима, глумцима и рок музичарима.

Као игуман манастира, посебно је ангажован у лечењу болести зависности, а 2005. године утемељио је терапијску заједницу "Земља живих", која је призната као најуспјешнији пројект за лечење зависности о дрогама и данас, под вођством владике Порфирија, има више од стотину штићеника у камповима широм Србије.

Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је 1999. за епископа јегарског, викара Епархије бачке, а докторирао је 2004. на Богословном факултету Универзитета у Атини.

На Богословном факултету у Београду предавач је на катедри Пастирске психологије, његова предавања посећују и студенти других факултета, а суоснивач је грађанског удружења које се бави ресоцијализацијом жртава деструктивних верских секти и култова.

Епископ Порфирије истовремено је и председник Управног одбора хуманитарне организације "Привредник" која стипендира талентоване, а сиромашне ученике и студенте.

Скупштина Србије га је, као представника свих Цркава и вјерских заједница, 2005. године изабрала за члана Савета Републичке радиодифузне агенције (РРА), независног тела са јавним овлашћењима у регулисању радиодифузне политике у Србији. Веће РРА га је за свог председника изабрало 2008. године. Од доласка владике Порфирија на то место у радиодифузном спектру Србије чују се и православне радио станице као и католички Радио Марија, а покренут је и низ радијских и телевизијских емисија које се баве религијским темама.

Својим је не само духовним, већ и богатим и разноликим друштвеним ангажманом стекао је значајан углед у Србији. Говори грчки, енглески и немачки, служи се руским језиком.

Велимир Илић

http://www.spc.rs/sr/mitropolit_porfirije_dolazim_otvorenog_srca

Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија - Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

На овај дан се прославља и Преподобни Давид Солунски

МНОГОБРОЈНИМ ЧУДЕСИМА СВОЈИМ ЗАДИВИО ЈЕ ЉУДЕ. Преподобни Давид родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији.

Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.

Тропар (глас 8):

У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Давиде, радује се дух твој.

Празник иконе Тихфинске. Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке. Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.

насловна слика преузета са sr.wikipedia.org

текст преузет са сајта Храм Христа Спаситеља, Црква Уб

ИНТЕРВЈУ: владика западноамерички МАКСИМ Косовски завет не постоји изван Новог завета

Поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног

„Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету.

– У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим.

Како је дошло до тога о чему говорите?

Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје.

Шта је основа видовданског завета или етике?

Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба.

Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra.

Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом?

Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту.

С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма.

Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора?

Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине.

Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија.

Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем?

Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге.

С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао?

Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу.

----------------------------------------------------------------------------------

Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета

Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити?

Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса.

То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета.

Живојин Ракочевић

објављено: 07.07.2014.

Извор: Политика

Састанку, одржаном 3. јула 2014. године, присуствовали су уредници и сарадници Патријаршијских гласила: Православља, Теолошких погледа, Гласника, Православног мисионара и Светосавског звонца, као и и Информативне службе Српске Православне Цркве.

Сагледавајући свеукупну ситуацију, након извештаја о раду сваког гласила понаособ које су поднели главни и одговорни уредници са сарадницима, дошло се до закључка да је неопходно не само одржати, него и даље унапређивати мисионарска и богословско-научна гласила Српске Цркве. Митрополит Амфилохије је истакао неопходност подршке ових гласила, листова и часописа, од стране епархија, тј. свештенства, монаштва и вероучитеља како у институционалној сарадњи, тако и у раду на терену, јер ће само кроз живу мисију и дела писана реч имати своју праву вредност и пуноћу поруке онима којима је намењена.

Такође је закључено да наведена црквена гласила треба да развијају не само људске, него и технолошке ресурсе како би на одговарајући начин могла да преносе информације и излажу православнуистину, а све у циљу правовременог едуковања јавности, следујући речима Господњим: „Идите и начините све народе мојим ученицима крстећи их у име Оца и Сина и Духа Светога, држећи све ово што сам вам наложио, и, ево, ја сам са Вама у све дане до свршетка света”.

• Медији
  

|

Владику др Порфирија Перића Сабор Српске православне цркве крајем маја, након смрти митрополита Јована, именовао је за његовог наследника на челу Митрополије, а на нову дужност биће устоличен у Загребу 13. јула.

Поздрављајући "све грађане Хрватске и Словеније - православне, католике и свих других вјероисповијести, али и агностике или атеисте", митрополит Порфирије наглашава да долази "отворена срца, с љубављу према свој браћи и сестрама".

"Искрено ћу радити на дијалогу са свим добронамерним људима у Хрватској, али у првом реду ћу, разумљиво, водити бригу за поверене ми православне хришћане у Епархији загребачко-љубљанској. Њих поздрављам Христовим речима: 'Што је људима немогуће, Богу је могуће', а у исто време, речима премудрог Саломона: 'Боље сусед близу, него брат далеко' ", каже владика Порфирије.

Као своја темељна полазишта у унапређењу односа с Римокатоличком Црквом у Митрополији и уопште, нови митрополит загребачко-љубљански наглашава "веру у Бога, веру у изворну доброту човека и веру у хришћанску цивилизацију љубави".

На питање како цркве и верске заједнице могу више допринети узајамном поверењу и помирењу међу народима бивше Југославије и шта он лично жели и може учинити, нови митрополит загребачко-љубљански каже како је "послање Цркве да изграђује мир и међусобно поверење" и подсећа на Христове речи: "Мир свој дајем вам".

"Ако имамо мир Божји у себи, мирићемо се с другим човеком, с природом и са собом. Ширићемо мир око себе, бићемо сведоци мира, благовесници мира, миротворци", каже он, наглашавајући да то могу само "истински људи Цркве у којима влада императив љубави, истине и правде".

"Дијалог, праштање, помирење – три су начела која ћу настојати примиенити у пракси. Трудићу се, а на Богу и људима је да процене мој подвиг", истакао је владика Порфирије.

Извор: rs.seebiz.eu

http://www.prijateljboziji.com/_Dolazim-otvorena-srca/23329.html

Патријарх Иринеј је недавно рекао да су најаве из Ватикана да би кардинал Степинац могао бити канонизован до краја ове године, биле велико изненађење за српске архијереје, јер – да неко буде светитељ, то мора бити заиста свијетла и света личност коју прихватају као такву и други хришћани.

Римокатоличка црква чека још само потпис папе Фрање Првог па да озлоглашеног кардинала Алојзија Степинца прогласи за – светитеља.

Контроверзни хрватски надбискуп, који се 1998. године сматра „блаженим“, на корак је од уздизања на највиши ниво поштовања католичких вјерника. И док се најави Степинчевог ореола у Загребу увелико радују, српски историчари и борци за истину о геноциду у НДХ истичу да је недопустиво да се светим проглашава неко под чијим благословом су убијене стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома.

За оне који нису упознати са новијом југословенском историјом, Степинац је био кардинал и загребачки надбискуп који је током Другог свјетског рата био познат по својој сарадњи са Усташама и отвореној подршци коју је пружао у формирању НДХ.

Осим тога, подржавао је поглавника НДХ Анта Павелића, јер је сматрао да Срби и Хрвати никако не могу да живе у једној држави.

Осим тога, Степинац је као загребачки надбискуп наредио бискупима и свештенству у Хрватској да покрштавају српски живаљ у Хрватској, за вријеме Павелићевог режима.

За своја злодјела му је чак судио и комунистички режим Јосипа Броза Тита. Степинац је непосредно након завршетка рата, затражио од комунистичких власти у Хрватској да престану да хапсе и процесуирају нацистичке колаборанте у Хрватској. Комунисти га хапсе 16. септембра 1946. године, а суде му 30. септембра.

Суд га је 11. октобра прогласио кривим за велеиздају и ратне злочине и осудио га на 16 година затвора, али је одлежао само пет у затвроу Лепоглава.

За своје заслуге, не само током Другог свјетског рата, него и након рата, прије свега у извачењу нацистичких злочинаца из Хрватске преко тзв. „пацовских канала“ до Јужне Америке, Ватикан је Степинца одликовао. Прво га је папа Пије седми, прогласио за кардинала 1952. године, да би га 1998. године папа Јован Павле други прогласио за мученика и беатификовао га !?

Папа Бенедикт XVI је у јуну 2011. у Загребу рекао да се Степинац захваљујући хришћанској савјести одупирао тоталитаризму, а у вријеме нацизма бранио Јевреје и православце.

Због тих ријечи о Степинцу на рачун папе стигле су бројне критике у страним медијима. Америчка агенција АП навела је да је „Степинац подржавао усташе чија је окрутност била тако екстремна да су успјели да шокирају и нацистичке газде“.

„Папа је у праву када проклиње злочиначке усташке војне снаге, али није у праву када одаје признање једном од њихових заговарача“, цитирао је АП Елана Стениберга из Америчког удружења жртава холокауста.

Глас против намјере Ватикана да ратном злочинцу намијени светитељски ореол дигао је између осталих др Србољуб Живановић, предсједник Међународне комисије за истину о Јасеновцу. Он је писмом упућеном на адресе Владе Србије и Патријаршије Српске православне цркве у Београду затражио да ове институције упуте оштар протест Светој столици и размотре прекид односа са Ватиканом.

„Међународна комисија за истину о Јасеновачком систему хрватских логора не може да се помири са проглашењем ратног злочинца за једног од светитеља Римокатоличке цркве. Ријеч је о особи која је благосиљала кољаче Срба, Јевреја и Рома, лично насилно покрштавала и чинила низ других злочина“, каже се у писму које је потписао др Живановић.

Цео пројекат је остао на дрвеној макети маузолеја која је први пут изложена на светској изложби у Риму 1911. а тренутно се налази у власништву музеја града Крушевца. Косовски циклус је код Мештровића трајао готово десет година а завршава се Првим светским ратом. Иако свега 5% уметничких радова, трајно је обележило Мештровића као интегралног Југословена и уметника који је фасциниран српском видовданском традицијом.

У ноћи музеја на Белом Двору дрвена макета Видовданског храма бива за савремену српску јавност сензационално откриће, најављивано у медијима као „досад невиђено“. Интересовање за Видовдански храм због актуелизације косовског питања и видовданског завета у српској јавности постаје више од присећања на једног даровитог уметника. Поставља се питање зашто пројекат није реализован, али и много комплексније колико би он аутентично био у духу српске видовданске традиције. Реакција савремене српске јавности на овај пројекат иде од крајње усхићености што се ето неко „са запада“ бави(о) нашом маргинализованом традицијом до жалосне ксенофобичности према овом „хрватском склуптору“.

Далеко од тога да мештровићев рад , пре свега Косовски циклус, није имао озбиљне критичаре, заправо њих је једино и имао, како у прошлости тако и у садашњости, почевши од краља, преко цркве, од српских и хрватских интелектуалаца па до комунистичких интелектуалаца титовске Југославије, где је врхунац ироније да српску традицију брани сликар и комуниста Моша Пијаде позивајући се на српско-византијску традицију које у мештровићевим радовима бечког сецесионистичког стила наравно да нема. На страну мотиви за овакав став, он је заправо најближи историјској и духовној истини реалног односа мештровићевског видовданског опуса према аутентичној светосавској традицији.

Савремени хрватски критичари уметности сматрају да је мештровићева видовданска идеја понајвише политички инструментализована и антигермански настројена те да је стога,сматрају, имала пажњу и подршку Англосаксонаца. Ни овај став није без основа али је заправо њихово одбацивање Мештровића условљено дубоком цивилизцијском одбојношћу према српским митским мотивима његових радова. Мада се они готово никад не одричу Мештровића ипак је присутна конфузија у хрватским интелектуалним круговима где и како поставити овог великог светског скулптора и његову проблематичну фасцинираност „видованским митом“.

Мештровић сам за себе говори да је од ране младости искрено одушевљен епском поезијом косовског циклуса имао обичај као зрео човек да у друштву рецитује песме у десетерцу па и да их сам саставља. Ово нам говори да је иницијални покретач да се бави ово темом заправо препознавање њене снаге и лепоте у времену које оскудева врлином.

У прва времена опчињеност сељачком Србијом и исто таквим за њега Београдом не крије, не стога што је Србија само сељачка и што му је баш као таква блиска већ што народ има ту енергију косовског завета коју он препознаје и којом се одушављава. "...њихово срдачно гостопримство, њихов сељачки говор...будило ми је осјећај као да сам у повећаном селу, које је престоница једне веће покрајине сељака, онаквих као што су и моји гдје сам се родио, али који су још храбри и одважни онако као што су моји били у стари земан, који не даду да им је итко господар осим Бога...".„Осјећао сам да је то моја земља, мој народ и језик који је судбина противнародна подјелила, те да је подјела тек вањска, а у његовој нутрини да нема граница, и да ће та нутрина све умјетне границе порушити.“-говорио је Мештровић.

Далматинско уметничко друштво „Медулић“ Мештровић оснива са кругом пријатеља, истомишљеника. Загреб не гледа благонаклоно на оснивање овога друштва у којем види одвајање од Загреба и приближавање Србији. Циљ друштва „Медулић“ је створити народну уметност на темељу јуначке песме те тиме афирмисати посебност југословенску у односу на аустроугарску. У том смислу треба гледати мештровићеву одушевљеност видовданском идејом, као ону потребну покретачку енергију за издвајање и формирање јужнословенске и унутар њега хрватске националне посебности и слободе. „Нејуначком времену у пркос“ је назив изложбе коју 1910. Мештровић отвара у Загребу скулптурама Косовског циклуса у узаврелој политичкој атмосфери након анексије Босне и Херцеговине и велеиздајничког просеца у коме се суди 53. Срба. Изложба је по свему била провокативна. Загреб нема претеране симаптије за Мештровићев рад у којем се велича српски хероизам и видовданска традиција. Већ 1911. Мештровић прави чувену макету од дрвета Видовданског храма која наилази на велику пажњу и којом се он практично винуо у свет познатих и признатих уметника.

Од реакција на ову провокативну загребачку изложбу занимљиво је навести речи Матоша: "Мене као Хрвата силно боли, што Мештровић родом Хрват није нашао у повијести хрватској ни једну једину епизоду...заборављајући на Зринског и јунаштво небројених хрватских дијела...Стид и срам вас обузме, кад гледате те са мора мајсторе како се стиде свог хрватског имена и пришљамчује уз оно српско...". Мада и сам Матош на крају признаје да је Обилић кога је исклесао Мештровић једнако присутан и у предању хрватских гуслара ипак видовданско предање које је донекле присутно у Мештровићевој души као и радовима, Матош апсолутно не познаје нити разуме његову енергију. Међутим Матош је ипак у праву када критикујући Мештровића каже да је његов рад завршио у хипертрофији расне надмоћи, монументализму и истицању свега онога што је у име идеала запустило живот.

Видовданску идеју која је била покретачка енергија многих уметника па и самог Мештровића није лако изразити. Мештровић као Хрват и католик, бечки ђак, и далматински сељак, ма колико пријемчив за српску традицију ипак је потпуно човек западне културе те као такав у својим делима даје виђење српске традиције очима једног западњака. Од свих уметника и интелектуалаца запада Мештровић се највише приближио разумевању и схватању Косовског Завета и видовданске идеје, па ипак његов Видовдански храм није ништа друго до један тевтонски храм посвећен раси, а скулптуре косовских јунака ликови сломљених титана. Мештровићев видовдан је европски видовдан, овосветски трагичан без разрешења драме у вечности. И поред свег његовог напора да се досегне видованска висина он је ипак европски а не српски, и земаљски а не хришћански.

У чему је разлика између видовданске идеје у српској традицији и онога како је види Мештровић, а и бројни други западњаци? Они виде борбу и страдање, као што се у западној перцепцији Христа потенцира његово страдање. Но Косовска идеја се, као ни његов архетип Христова идеја, не зауставља на Великом Петку и страдању, она је свеобухватна јеванђеоска идеја, и Великог Петка али и Васкрсења. Дакле и страдања у времену али и победе у вечности. Не само сила танатоса већ и сила живота и пре свега сила вечног живота.

Синтеза хришћанског и националног, небеског и земљског, божанског и људског у видовданском опредељењу је Његош преточио у својеврсно свето писмо Горског Вијенца да се „крсту служи а Милошем живи“ у којој су хероји трагични неретко са ореолом мучеништва, али и са заветом Богу и роду као јединим одговором на историјске изазове. Ту је она нада коју Мештровић назире у видовданској идеји и која га је највероватније и мотивисала, али за њега ипак мистично неухватљива те је никад не реализује у својим делима. Можда су за то заслужни и сами модерни Срби као наследници оних видовданских идеја од којих је Мештровић са правом очекивао више. Много више.

Мештровић је у једном писму написао: "Не ваља нас дијелити по томе, тко је Хрват, тко Србин, тко је бољи,а тко гори. Та то дијељење је мене и потјерало из свих ексклузивних удружења више но личне интриге вођене против мене. Ми смо сви, који смо овдје изложили, једнако Срби као и Хрвати и имамо исту завјетну мисао. Како смије другачије да буде: кад смо иста раса, један језик, једна књижевност, мора да је и једна умјетност." За Мештровића заветна мисао иако је добар познавалац његошевих дела и идеја у којима је заветна мисао кључна мисао, је само мисао о слободи у смислу независности јужнословенских народа који су иста раса, језик и књижевност. Јер како каже Мештровић у интервјуу београдској «Штампи»: "Срби и Хрвати то су два имена за један народ, само што је тај народ под именом Србин боље очувао своју народну индивидуалност, слободу и чежњу за слободом. Стога ми је то име милије." Косовски завет онако како га он схвата није ништа друго до једна чежња за таквом слободом, управо оно што у већини недостаје Хрватима.

Свакако да је један од елемената видовданске идеје и слобода, но не таква слобода каквом се она подразумева данас или каквом ју је доживљавао својевремено Мештровић. Видовданска идеја подразумева слободу даровану од Бога, слободу од палости овога света, јер видовданска мисао своје извориште пре свега има у религијском искуству народа. Слобода да човек располаже својим поступцима без обзира на спољашње околности у којима се налази па макар оне биле и ропство-«Седи криво а говори право».

Културна основа на којој је Мештровић замислио јужнословенско јединство је пре свега хуманистичка. Видовданска идеја је по својој природи теистичка. Центар јужнословенске културе Мештровића је човек, јужнословенски човек, његова расна особеност. Центар видовданске идеје је Бог и завет са Њим. Неспојивост ове две идеје је основним узроком разлаза мештровићевог са видовданском идејом.

Но лако би ми изашли на крај са странпутицама мештровићевског доживљаја српске традиције да се она није запатила и у српској елити. Наиме код нас доминирају два става према видовдану први је да је то нешто ирационално јер „ко још слави свој пораз“ а други ипак види драматику и снагу видовдана но ипак не сагледава његову егзистенцијалну и хришћанску суштину. Одбацивање или криво схватање видовдана су обележја српске интелектуалне левице која на њега гледа негативно и деснице која на њега гледа мештовићевски или европски. Док год ми као народ не будемо имали прави и правилан однос према видовдану, а то значи однос какав смо вековима гајили, ми заправо и нисмо више баштиници те традиције. А то је духовни узрок и кризе идентитета код појединаца и народа у целини. Ми као људи и као народ не можемо да се излечимо док не излечимо свој однос према Видовдану. Све наше кризе – политичке, економске и друштвене ће бити превазиђене кад разрешимо кризу односа према Видовдану.

Извор: Видовдан.орг