Најстручнији, најдетаљнији, најкомпетентији опис и приказ најславнијих српских победа на Церу и Колубари које су помутиле славу Термопила, Ватерлоа, Бородина... а њихове команданте - српске војводе Степу Степановића и Живојина Мишића овенчале славом која је засенила најславније војсковође светске историје.

Аутор ових књига, Генерал ЖИВКО Г. ПАВЛОВИЋ, као помоћник начелника штаба Врховне команде Војводе Радомира Путника, био је непосредни сарадник команданата Степе Степановића и Живојина Мишића, стратег и активни учесник славних битака.

Књиге представљају фасцинантну слику свих ратних операција у дневничкој форми славног ратника, од првог до последњег дана трајања битака, са описом и документованим приказом најситнијих детаља у командовању и покретима трупа на терену од најмањих одељења до читавих дивизија и армија у целини.

Књиге које објашњавају зашто се Церска и Колубарска епопеја изучава на свим војним академијама света и зашто су легендарни српски команданти Војвода Степа и Живојин Мишић и њихови прослављени ратници ушли у легенду и историју највећих светских ратних победа.

– Кобила коју видите, – рекао је човек, – јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.

– Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.

Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била

налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:

– Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.

Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:

– Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.

Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа – па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!

Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.

Протојереј Вјачеслав Тулупов

Светој Литургији претходило је освећење овог обновљеног, а током последњег рата, девастираног храма. Постојећи храм саграђен је 1890. године на месту првобитног дрвеног храма за који се не зна тачно кад је био подигнут.

Кум данашњег новообновљеног храма био је Драшко Миладиновић, родом из Великог Цвјетнића.

У току свете Литургије Епископи су произвели у протојерејски чин протонамеснике дрварске, Сашу Црљића и Синишу Сердара. На крају службе преломљен је славски колач, освештано кољиво и благосиљано преображенско грожђе.

Епископи Атанасије и Сергије обратили су се присутнима беседом у којој су говорили о великом догађају који се десио на Таворској гори.

На крају, захваливши се свима за велики труд око обнове храма, Епископ Атанасије уручио је захвалнице истакнутијим појединцима међу којима су посебно заслужни кум Драшко Миладиновић, Роберт Ђилас из Аризоне, премијер Унско-санског кантона г. Хамдија Липовача и други.

За све присутне који су узели молитвеног учешћа у преображенском слављу домаћин протојереј Синиша Сердар уприличио је славски ручак.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА АТАНАСИЈА

http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/component/content/article/43-2009-07-22-12-41-52/1739-2014-08-19-18-35-02

У раним јутарњим сатима из разних праваца кретале су поворке верника пут планине Цера да торжественом Литургијом прославе велики Господњи празник - Преображење. Благочестив народ је дочекао Патријарха српског Иринеја у пратњи Епископа шабачког Лаврентија.

Звона Спомен-цркве на врху Цера огласила су почетак Свете Литургије у 8 часова. Началствовао је Патријарх са владиком шабачким Лаврентијем, уз саслужење свештенослужитеља Епархије шабачке и Архиепископије београдско-карловачке. Саслуживали су архимандрити: Нифонт (манастир Богоштица) и Филимон (манастир Каона), и протојереј-ставрофор Стојадин Павловић и Мирко Вилотић, као и протођакон Стевица Рапајић и ђакон Никола Јанчић.

Током Литургије је за српске војсковође и војнике који су живот свој положили за Отаџбину и православну веру произнета заупокојена јектенија.

Верни народ се причестио у цркви и испред цркве, јер је било много оних који су хтели приступити чаши Господњој.

После Свете Литургије Патријарх је обавио чин благосиљања грожђа.

Испред Спомен-цркве на Церу посвећене Светом Јовану Шангајском, Патријарх Иринеј је у поздравном слову казивао о данашњем празнику Преображења Господњег и посебно говорио о разлогу данашњег окупљања под Цером – о највећем страдању Срба на једном месту кроз читаву српску историју.

„На данашњи дан на овај велики празник овај простор и ова планина Цер, као и друга места у околини, били су обливени и обагрени крвљу наших јунака, који су се одупрли онима што су хтели да одузму оно што им је Бог дао... Мало је Аустроугарској била огромна држава, па су јој требали Србија и плодна Мачва...,“ казао је Патријарх Иринеј и наставио држећи право историјско предавање о Србима почев још од Немањића преко Церске битке до данашњих дана.

„Жеља и љубав према слободи увек је водила наш народ кроз историју," истакао је Патријарх Иринеј и подсетио да је слободарство карактерисало српски народ кроз сву њихову историју, тако да је српски народ изашао у сусрет непријатељу да на својој земљи, своме прагу, на својим ливадама и и у својим шумама брани своју Отаџбину када је био нападнут те 1914. године..."

Сав културни свет се задивио исходу Церске битке, па тада примењену стратегију српске војске и данас изучавају на војним академијама широм света.

Патријарх Иринеј је посебно нагласио да када данас нешто чинимо, треба да размислимо шта би наши преци рекли, како би оценили наш живот, рад и поступке.

Наши су преци пре сто година извојевали величанствену победу, а кад су се вратили у своја села, своје домове, затекли су смрт на сваком кораку. Такве злочине је починио, нажалост, хришћански народ, и Његова Светост Патријарх српски Иринеј је поставио питање, какво је то хришћанство какво посведочавају злодела над Србима.

Поука Патријарха Иринеја за данашњи празник и историјски дан

„Наша слобода и родољубље нашег народа овде су прескупо плаћени, највећом и најскупоценијом ценом – ценом живота. Има ли ишта вредније под овим небом, под овим сунцем од живота? Живот се полаже само за оно што је вредније од цене живота, а то је вера, своја нација, култура, светиње. Овде је принета та највећа жртва после Косова...

Шта треба да данас понесемо са ове наше голготе? Са српске Голготе? - Да понесемо једну велику поуку, велики наук: како треба волети и љубити своју Отаџбину...“

Онима који су расејани на свих пет континената Патријарх Иринеј је поручио да не забораве ко су и шта су, и да чувају свој језик, веру, културу, идентитет.

Светој Литугији су присуствовали представници Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Драган Новаковић, помоћник директора, и Мирољуб Радосављевић, саветник, представници града Шапца, бројних организација, Потомака ратника од 1912-1918, као и представник Удружења српских домаћина г. Нићифор Аничић.

После Свете Литургије Патријарх Иринеј је са Владиком шабачким Лаврентијем, свештенством и верним народом, пошао пут Текериша да заједно са пристиглим народом из свих крајева Србије, Републике Српске, Црне Горе и других крајева, као и из расејања, са представницима државне власти, одрже парастос српским војсковођама и војницима.

Зорица Зец, СПЦ.Инфо

Упала је кроз прозор,сломивши стакло, и срушила је на под вазу са цвећем, постављену код целивајуће иконе Христа Сведржитеља.

Украјински пројектил се буквално забио у под и није експлодирао. Остао је да лежи пред силом Христа Сведржитеља и буквално је постао његово подножје.Пројектил је изазвао мању штету и пожар је спречен.

Превод: Александар В.

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2014/08/rocket-dropped-in-orthodox-church-in.html

На Мајдану су најратоборнији били „активисти“ који су дошли из западних делова Украјине, где су сконцентрисани управо гркокатолици и католици. У том делу Украјине је најјача традиционална нетрпељивост према свему што је руско.

Кад су звона у Кијевско-печерској лаври у минулу среду означила да је изабран нови поглавар Украјинске православне цркве Московског патријархата многи су узбуђено чекали да негде прочитају, виде или чују који је митрополит добио највише гласова. Архијерски сабор Украјинске православне цркве Московског патријархата изабрао је митрополита Онуфрија Березовског (70) за наследника митрополита Владимира (Сабодана) који је преминуо 5. јула.

http://youtu.be/CUf8LsQGwXE

Велики интерес је био разумљив, јер је од тога ко ће бити на челу те цркве зависи хоће ли Украјинска православна црква остати и даље под Московском патријаршијом, или ће кренути корак даље ка аутокефалности, односно самосталности.

У садашњем украјинском руководству, у којем на челним функцијама нема много православаца, сматрају да Украјинска православна црква Московског патријархата није довољно патриотска. Они патриотизам мере по томе који су их попови подржавали кад су отимали власт на Мајдану, као и то колико подржавају „антитерористичку акцију“ на истоку земље.

И у обраћању председника Украјине Петра Порошенка архијеријском сабору који је требао да изабере поглавара УПЦ МП осећала се доза политичког притиска:

- Ваш сабор се одржава у тешким временима за Украјину.Пролива се крв, ми страдамо од спољашње оружане агресије. У таквој ситуацији врло је важна консолидирајућа мисија цркве у друштву, њен моћни васпитни и патриотски потенцијал - поручио је Порошенко.

Иначе, Порошенко је подржавао митрополита виницког Симеона. И Симеон је вернике позивао у мају да гласају за Порошенка који је свој велики бизнис почео у Виници. А уочи архијерејског сабора у Кијеву на тамошњим ТВ каналима била је емитована серија емисија и филм у којима су два водећа митрополита Онуфриј и Антониј називани „московским агентима“.

И премијер Арсениј Јацењук, по вероиспосвести унијат, позвао је архијереје да код гласања воде рачуна о ситуацији у Украјини. Ратоборни Јацењук је поручио да се ових дана друштво обраћа цркви „за духовну подршку, за благослов за супростављање непријатељу“. Узгред речено, и председник парламента Украјине Александар Турчинов, иначе баптист, нема симаптија према свештеницима који су се образовали у Русији.

Католички часопис „Католички преглед“ подржао је Друштвену иницијативу „За Јединствену Помесну Цркву!“, која је на својој Facebook страници објавила почетак акције “Принуда сепаратистичких клирика на схватање државности“:

Драги пријатељи! Започињемо акцију “Принуда сепаратистичких клирика на схватање државности“. Молимо Вас да нам јавите о случајевима антиукрајинских проповеди на парохијама, а такође да нам пошаљете скриншот изјава на друштвеним мрежама свештеника следбеника Руског света из Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата (УПЦ МП). Надамо се да ће у будућности свештеници који не могу да прихвате Украјинску државу прећи у Руску Федерацију. Чак се трудимо да истакнемо сарадњу владином програму „пресељења руских сународника у РФ“, али на телефон амбасаде РФ у Украјини тренутно нико не одговара. Отац А. Ткачев је показао пример правилног понашања отишавши из Украјине. Очекујемо исти поступак осталих следбеника Руског света. Напомињемо да пресељењу подлежу само лица која су безнадежно заражена шовинизмом. Они који се још колебају или нису довољно упућени у питања украјинске историје морају донети одлуку о томе да ли су спремни да служе не Богу, већ Украјинској Цркви. Данас објављујемо скриншотове изјава свештеника Игора Шумака (парохија Адријана и Наталије, Кијев). Људи из ове парохије јављају да је профил садржао усклике: „Луганск устани, Харкове устани“. Отац Игор је уклонио ове објаве, међутим, они који су их прочитали спремни су сведочити да су их видели. Отац Игор се није појавио на парохијском скупу.

Доле наведене скриншотове и писма парохијана предаћемо правосудним органима и парламенту. У случају неодговарајуће реакције оца и кијевске митрополије даћемо себи право да пошаљемо код свештеника војнике фашисте се обратимо војно-патриотским организацијама.

Свајто-Покровско-Тихоновску цркву у селу Червонаја Мотовиловка у Кијевском региону напали су присталице неонацистичких странака Слобода (странка која углавном има присталице међу унијатима у Галицији) и Радикалне Партије Украјине (Љашкова странка). Прекинули су богослужење.

Свештеника оца Владимира полили су црвеном течношћу (неки сок), уз кричање жене која је то урадила: "На твојим рукама крв моје браће"... За свештеника тврде да "подржава терористе" и поставили су му ултиматум да напусти њихову земљу и иде у Москву...

На огради цркве написано је "саучесник терориста" и "Путинов слуга".

Део текста са руског превео Раде Јагодић

Извор: Поуке.орг, Новости, Блог-Варјаг

Погледајте више на нашем ФОРУМУ

УВЕДЕН ЈЕ У ТРОН НОВИ МИТРОПОЛИТ

УКРАЈИНЕ ОНУФРИЈЕ

Ујутру је извршена свечана божанствена литургија у присуству представника помесних православних цркава и украјинске цркве. Како је већ писала Romfea.gr, патријарха Москве и свих Руса г. Кирила представљао је поштовани митрополит Волоколамска г. Иларион. Такође је и митрополит Француске г. Емануил прочитао поздравну поруку васељенског патријарха г. Вартоломеја, док је из делова украјинске цркве г. Онуфрија поздравио митрополит Одесе г. Агатангел. Нови предстојатељ украјинске цркве је, у беседи поводом увођења у трон, затражио молитве свих да би се показао достојним службе коју му је поверио Бог.

Извор: http://romfea.gr/epikairotita/26027-2014-08-17-15-32-41

Превод: Поуке.орг

Да би исконструисао тврђење из цитираног наслова, зрењанински бискуп се присећа разговора између Патријарха српског Иринеја и Надбискупа Доминика Мамбертија, одржаног пре месец и по дана у Патријаршији у Београду, уз учешће чланова Светог Синода Српске Православне Цркве и других српских епископа, међу њима и потписника ових редака, као и чланова пратње монсињора Мамбертија, међу њима и бискупа Немета.

Пре него што кажем неколико речи о том разговору, подсетићемо укратко на посету надбискупа Мамбертија Србији.

Дакле, надбискуп Доминик Мамберти, секретар државе Ватикан за односе са другим државама, учинио је, од 27. јуна до 1. јула 2014. године, званичну посету Републици Србији.

Већ првог дана посете сусрео се са својим домаћином, првим потпредседником Владе и министром спољних послова Републике Србије, Ивицом Дачићем. Том приликом је, уз размену мишљењâ о питањима од заједничког интереса, обострано оцењено да су односи између две државе добри и, у складу са циљем посете, потписан је споразум о сарадњи у области високог образовања, што је важан корак у билатералним односима, који ствара оквире за даљу сарадњу.

Уследили су, потом, сусрети са председником Републике Томиславом Николићем и председницом Скупштине Србије, Мајом Гојковић.

Јасно је да је надбискуп Мамберти, као званичник своје државе, био у званичној посети искључиво Републици Србији и њеним највишим представницима. С обзиром на то да је посета званичника државе која има веома малу територију, али има специфично велики утицај у глобалном оквиру, уследила после једанаест година, и да је потписан споразум од далекосежног утицаја, свакако је њен значај велики.

Као знак уважавања већинске Цркве и њеног поглавара, у програму посете надбискупа Мамбертија је био и куртоазни сусрет са Патријархом српским Иринејем и Светим Синодом, који се догодио 30. јуна у Патријаршији у Београду. У срдачном неформалном разговору обе стране су истакле потребу даљег унапређивања односâ и сарадње између двеју Цркава, Православне и Римокатоличке. Било је речи и о потреби и корисности билатералних сусрета на високом и највишем нивоу, али секретар Свете Столице за односе са државама није уручио никакав „историјски позив“ папе Фрање Патријарху и члановима Светог Синода да посете Ватикан. Пошто није било позива, није могло бити ни одзива, тако да само зрењанински бискуп зна како су се патријарх Иринеј и чланови Светог Синода сагласили да „до те посете свакако треба доћи” и какви су то „дипломатски преговори око начина организовања ове посете” о којима у Српској Православној Цркви нико ни појма нема.

Зна се, уосталом, како се уручују такви позиви. Зна се и то да званични папски позив бива уручен тек када је све унапред договорено и када је потврдан одговор извесност. Ту нема вересије ни „игре на срећу”, осим, можда, у машти господина бискупа, који, гле чуда, упорно, из ината или из неких других побуда, показује да има опсесивну потребу да се бави Српском Православном Црквом и да јој дели лекције. Његове даље опсервације о црквено-политичком и екуменском значају такве посете потпуно су беспредметне. Вероватно је прави циљ његовог рашомонског екскурса да нанесе још једну увреду Српској Православној Цркви, њеном поглавару и целом српском народу, поредећи нас са децом из забавишта, која све раде „из ината”. Ако су инат, ирационалност и неодговорност у речи и на делу типичне за „нас у Србији”, како неукусно, а не духовито, инсинуира бискуп Немет, онда га ваља подсетити на речи његовога и нашега Спаситеља: „Лекару, излечи самога себе!”

Овде не бих улазио у унутрашња питања Римокатоличке Цркве у Србији о којима такође има речи у интервјуу др Немета мада остаје нејасно како евентуалним успостављањем засебних – и то „националних”! – бискупских конференција Србије, Црне Горе, Македоније и Косова(!) не би био прејудициран статус Косова и Метохије, српске покрајине коју Ватикан не признаје као државу.

Није згорег поставити питање: у чије име бискуп Немет наступа у јавности? Ко га је овластио да медијима пласира своја виђења и тумачења, притом неутемељена? Српска Православна Црква сигурно не! Она има своје службе и лица одговорна за општење са јавношћу, те јој овакве услуге надобудно и наметљиво услужног господина бискупа нису потребне. Истовремено, ни Српској Православној Цркви ни јавности у Србији није знано да он врши дужност гласноговорника овдашње бискупске конференције, а још мање нунцијатуре у Београду. Да није можда „слободни стрелац”, каквих и ми имамо? (Ту не мислим само на вајне „аналитичаре” него, нажалост, и на појединце из наше Цркве.) Или је, не дај Боже, „извођач радова” за рачун нама непознатих, а ипак наслутивих чинилаца? Бог једини зна!

У сваком случају, дијалог и сарадња међу Црквама неће бити доведени у питање због сензационалистичких јавних иступања бискупа др Немета, контрапродуктивних управо за оно за што се он вербално и формално залаже. Притом очигледно није свестан опасности да самога себе може – задуго, ако не и трајно – искључити из дијалога који траје упркос многим искушењима и препрекама.

Медицина је дала јасан одговор да је трансплантација органа, односно пресађивање органа једне особе у тело друге, без обзира да ли је у питању живи давалац или лице у стању мождане смрти, велико научно достигнуће.

Какав је став СПЦ према овом питању, да ли се Црква саглашава са овим захватима?

– Питање трансплантације људских органа спада у новију научно-медицинску област, посвећену борби за здрављем и дужим овоземаљским људским животом. Црква је, кроз своје вековно предање и искуство, дала један начелан одговор, који се своди на то да је човек дужан да чува и штити своје тело: „Јер нико никада није омрзнуо своје тело, него га храни и греје – као Христос Цркву, јер сви смо удови Христова тела“ (Еф. 5,30).

На нашим свакодневним богослужењима молимо се Богу за наше здравље. Самим тим је и брига сваког појединца и заједнице у целини тежња да се болест превазиђе, посебно захваљујући савременим начинима медицинских достигнућа. Трансплантација органа спада у одговорност здравога према оболеломе. Другим речима, ова терапеутско-људска појава ће се најбоље сагледати из болесничке постеље или са становишта онога који је захваћен одређеном болешћу коју је могуће уклонити једино трансплантацијом. Једна од димензија црквеног живота и односа је била да је човек онолико човек колико препознаје другога у себи. Друга, дубља мера је, да је човек онолико човек колико себе види у другоме. Према томе, мерењем било којих од ових димензија, сећамо се заповести Господње која нам указује да нема веће љубави у благодатном давању од оне да неко положи свој живот за ближњега свога. У тој исцрпној мери огледа се и завештање људских органа.

Да ли Црква благосиља да се православни хришћани укључују у ове хуманитарне акције?

Може ли верник, избором статуса добровољног даваоца органа, да завешта своје органе који после његове смрти могу бити пресађени у тело друге особе?

– Потребу завештања органа треба посматрати у контексту добровољног даваоца крви. Због чега би требало правити уопште разлику између драгоцене органске течности и било којег органа који егзистира помоћу крви? Друго, проблем трансплантације не треба посматрати ни са гледишта здравог човека, него управо обратно! Са позиције онога који вапије за помоћ, било да нам је то родитељ, дете или сродник, било да нам је нека непозната особа. Несумњиво је да је благослов Цркве ту најприсутнији и најблагодатнији. Знамо да се најчешће трансплантација врши над органима срца, бубрега и јетре. Замислите сада, с једне стране, могућност успешног пресађивања бубрега човеку који проводи као болестан 20-30 сати недељно са иглом у вени, чекајући филтрирање крви (дијализа), а са друге могућност враћања истог у здраво стање једном хируршком интервенцијом.

На који начин Црква може допринети бољем разумевању, већој обавештености и поверењу у трансплантацију органа, чиме се омогућава живот другом, тешко оболелом човеку (за јетру, срце то је уједно и једини метод лечења)?

– Првенствено, доприноси се разложном схватању таквог стања. Трансплантација се чини искључиво када се тело налази у стању мождане смрти, односно када мождано стабло не функционише, јер се у њему налази центар за дисање и рад срца, који су најелементарнији услов живота. Медицинским прегледом се тачно може утврдити да не постоји никаква мождана активност. Највидније је то код коме, где се утврђује живот, и ту нема речи о могућој трансплантацији нити угрожавању живота потенцијалном завештатељу органа. Шансе да се добије орган су 20 пута веће него да се дарује орган у стању смрти.

Сваком вернику је посебно знано да се упокојени полаже у гроб, те да се тело враћа земљи којој и припада до општег васкрсења мртвих. Благовремено узимање органа и пресађивање у другу особу је двострука радост: прва је што се на најпрактичнији начин показује мера наше добродетељи, а друга је што ће тај орган давати нови животни импулс некоме ко ће са њим наставити живот, Богу бити благодаран, и молити се за дародавца надомештених година његовог живота.

Медицина и закон кажу да после узимања органа и ткива тело није наружено. Бог је дао лекаре и медицинска знања да се нађу као посредници између небеске и земаљске помоћи оболелом човеку. Да ли је неповредивост мртвог тела предрасуда са хришћанског гледишта?

– У физичком смислу мала је разлика између трансплантације и обдукције (судско-медицинске или патоанатомске) или било које друге виталне операције. Обдукција се изводи ради утврђивања узрока смрти, да би се открила да ли постоји наследна или друга, по породицу покојника веома значајна болест, коју би у будућности чланови породице могли предупредити. Колико људи кроз операције остају без оболелих екстремитета и унутрашњих органа, па никоме не пада на памет да постави питање „људске естетике” – зашто би га постављали пред овом мером? Медицина и лекари су живо и благодатно средство испружене Божје руке које, по мени, превазилази сваки други људски посао. Ја га понекад не разликујем од олтарског саслуживања. Зато је у речнику и данас остао назив за лекара – видар, а за помоћно особље – сестра.

Како се борити против предрасуде да трансплантација органа може променити људску психу (поједине секте заговарају тезу да, заједно са органом, један део душе бива усађен код примаоца органа)?

– Они који су подложни предрасудама, и без овог питања имају безброј тема за сумњичавост и несигурност, а секте за дрскост. Најсрећније решење за све је ући у суштину и указати на вредност која произилази из завештања, а то је истински хришћански поступак који пројављује племенитост. Имам у личном животу неколико људи који су живи захваљујући туђим бубрезима, јетри и посебно срцу које им бије у грудима. Датум опрације им је нови рођендан, који је из темеља променио њихов начин живота. То су људи пуни доброте и жеље да се и они одуже некоме кога никада нису срели у животу, а посебно некоме из свог окружења. Срце је најчуднији орган, који зачиње у фетусу после свега 18 дана од зачећа, а када човек бива сахрањен, последње иструли од меког људског ткива. Зато је оно сабирно сочиво свега материјалнога и духовнога у човеку. Оно је гнездо наше душе док је мозак само „инструмент”. И за бубреге је знано следеће: у молитви крштења обраћамо се Господу који све тајне људског срца и бубрега зна. Молитвом се изражава на тај начин нешто што је најдубље у људском организму. Просто је запањујуће колико је то све било познато у црквеној вековној пракси. Нису случајно носиоци црквеног живота у одређеном времену (св. Василије Велики, св. Јован Златоусти, у српском народу Св. Сава) били истовремено и они који су предњачили по устројству најсавременијих болница свог доба. Фрапантно је сведочење средњовековних светогорских монаха о познавању медицине свога времена, које мало заостаје за савременим искуствима медицине (рукопис пронађен у Кирило-белозерском манастиру из 1427. године).

Изједначавање смрти мозга са смрћу човека отвара дилеме. Шта се догађа са душом човека коме је дијагностицирана смрт мозга, или с душом човека коме су, непосредно после смрти, извађени органи како би били имплантирани у тело неког другог човека, што практично значи да ће наставити да живи као део другог организма? Да ли је орган даваоца, пренесен у друго тело, само физичка замена за орган примаоца, или је и носилац одређених информација и програма? Присутни су велики страхови који се односе на завештање органа.

– Искуство говори да постоји и клиничка смрт. Али стање мождане смрти искључује сваку сумњу у биолошки живот човека. Организам у таквом стању без апарата је дефинитивно мртав за пет минута. Душа у овом случају не искључује тело, нити тело душу, нити условљава неким посебним разлозима који би се косили са трансплантацијом. Завештани орган је само физичка замена за орган примаоца, било да се ради о више или мање виталном органу. Ту се не нарушава легитимитет личности. Поредак ствари у Цркви је познат: код трансплантације се има у виду биолошко пресађивање органа. Друго је питање биоинжењеринга и генетских модификација, и куда нас води таква врста научног искушења. Али је проблем код трансплантације објективнији, јер трансплантат често зна да буде као страно тело и да га потребни организам не прима лако и једноставно, а чести су случајеви да га одбаци.

Са становишта хришћанског морала, човек је бесмртно биће које тежи вечном животу. Како тумачите препоруку Цркве да пресађивање не сме да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца?

– У тренутку земаљске смрти, људска душа постаје разлучна од тела. Дух се враћа Животодавцу, а распадљиво тело земљи. Претходним „позајмљивањем” одређеног органа суштински се не мења ништа у опипљивом односу онога који напушта овај свет и сели се „Богу на истину”. Унутрашњост мењања било ког органа не нарушава никакав људски изглед. Узмимо још један пример! Уобичајено је пресађивање коже приликом тешких кожних рана и опекотина. Ако је спасавање људског живота због тога у питању, у том случају нико није никада постављао питање нарушавања спољашњег изгледа човека. Етички су строго контролисане операције мутилантних мера, тј. вођење рачуна да се, приликом таквих радњи, над оболелом личношћу не угрожава и унакажава његово сопствено тело.

Ако бисмо тражили опасност у свему овоме, она је једино могућа у злоупотреби оних који би евентуално својом несавесношћу могли да тргују људским органима. Резултате таквог криминалног акта би требало прописно кажњавати, а надзор државних институција за здравство би морао по овом питању да буде најбуднији и најригорознији, наравно ако постоје одређене сумње.

ЦРКВЕ И ВЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ПОДРЖАВАЈУ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ ОРГАНА

„Подржавамо идеју стварања националног програма завештања органа искључиво у сврху очувања људских живота, искључујући могућност да се они користе за медицинске експерименте или у наставне сврхе за студенте медицине“, навели су у заједничком саопштењу представници Српске Православне Цркве, Католичке Цркве, Јеврејске заједнице и Исламске заједнице у Србији потписаном у Београду 28. маја ове године.

Изјаву је у име СПЦ потписао Епископ јегарски Порфирије који је истакао да две основне заповести - о љубави према Богу и према ближњем свом представљају темеље хришћанске вере и хришћанског живота. Образлажући да је религијска обавеза лечити оболелог, излечити болест и продужити живот владика је указао: „Треба да будемо отворени за помоћ ближњем и спремни да део свог тела, ако је потребно, поклонимо ближњем, уколико то може да продужи његов живот“.

На округлом столу су учествовали, поред представника Цркава и верских заједница и лекари представници Министарства здравља који су изнели податак да закон санкционише трговину органима и завештање које није потписано слободном вољом. Истакнуто је да се трансплантација обавља једино када не постоји други начин излечења и уколико она не угрожава живот донатора. На скупу је поводом неких недоумица око тога колико се тачно може констатовати тренутак смрти констатовано да нема места таквим дилемам јер постоји осам критеријума за утврђивање мождане смрти и три за потврђивање. У лекарској пракси никада лекар који утврђује тренутак смрти не ради и трансплантацију органа.

Истакнуто је да је подршка цркава и верских заједница од велике помоћи у подизању свести грађана о доприносу завештања органа.

Српска Православна Црква даје подршку подизању свести друштва о значају трансплантације органа како би се став јавног мњења променио са поверењем.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1037/tekst/crkva-blagosilja-transplantaciju-organa/print/lat

Високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу Електротехничку школу завршио je у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. По одслужењу војног рока долази у манастир Буково1994. године.

Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин јерођакона маја месеца исте године, а потом у чин јеромонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. г. За настојатеља манастира Букова постављен је 1998. г. Чином протосинђела је одликован 2002, а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. г. Од 2009. године врши дужност архијерејског заменика.

Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак отац Иларион је, добрим делом, саградио својим рукама. Осим редовних монашких послушања и обавеза, активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом.

Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду месеца јула 2013. године. Исте године наставља богословско усавршавање на мастер студијама овог Факултета.

• Епархијске вести
  

Са огромном жалошћу смо примили вест о трагичном упокојењу ваше Тијане.

Молимо се Богу, Сведржитељу и Творцу Који влада живима и мртвима, да верну слушкињу Своју у насељима праведних настани, у наручју Авраама упокоји и праведнима приброји, а вашој породици подари снагу и утеху у неизмерном болу који осећате.

Молимо вас да примите Наше искрено саучешће. Нека Господ Свеблаги подари Тијани вечни живот и блаженство у Царству небеском!

Са благословом Епископ бачки Иринеј

http://www.eparhija-backa.rs/novosti/saucesce-porodici-juric-episkop-irinej

Овога пута долма није издржала. У делићу секунде насип је пукао и вода је као цунами почела да наилази и плави све пред собом. Вредни домаћини су за мање од сат времена изгубили све што су генерацијама стицали. Њиве и баште су уништене, куће за тоталну поправку, намештај и остало покућство се морају комплетно бацити и заменити другим, стока се многима подавила а траткори и аутомобили се морају поправити.

Тек по повлачењу воде и по повратку у поплављене домове наступила је страшна брига и неверица да ли ће се то икада обновити. Многи су се и помирили са судбином да се имања никада неће вратити у пређашње стање.

Први ко је прискочио у помоћ угроженом народу је била Српска Православна Црква. Митрополија аустралијско-новозеландска је, почевши од петка, 20. јуна, у више дана рада на терену уручила помоћ у 170 сеоских домаћинстава. Свако је добио по 1,000.00 аустралијских долара (односно, 78,000 динара). Тај новац није довољан да се обнови комплетно домаћинство, али је довољан да се почне обнова и купи нешто материјала. Поред тога, ова помоћ је доказ братске хришћанске љубави према онима који су у невољи.

Људи који су добили ову једнократну помоћ просто нису могли да верују када им је на лицу места та помоћ и уручивана. Многи су се и заплакали и у сузама захваљивали Србима Аустралије и Новог Зеланда на братској љубави. Били су дирнути чињеницом да су се људи са другог краја планете организовали и послали помоћ.С благословом Епископа ваљевског Г. Милутина а у сарадњи са Епархијом ваљевском и локалним свештеницим, на челу са архиђаконом Силуаном (Мракићем), помоћ су у име верног народа Аустралије и Новог Зеланда уручили: Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Иринеј, прота Саша Радоичић из Сиднеја и г. Славко Говедарица из Аделаида који су у то време већ боравили у Србији па су оставили своје породичне и друге обавезе и одморе и одазвали се позиву за помоћ.

Срби Аустралије и Новог Зеланда са поносом могу рећи да су били први који су било какву новчану помоћ уручили онима који је то било преко потребно.

Извор: Митрополија аусталијско-новозеландска

• Епархијске вести
  

Из јаме су извађени на Усековање Светог Јована Крститеља, 11. септембра. Од преживелих страдалника до наших дана су у животу мајка Милица, Боја Радета, рођ. Лалић која и данас живи на родном Ливањском пољу и Мара Јурић, рођ. Лалић у Банатском Деспотовцу. У Сурчину су, у поратном периоду нашле уточишта још четири мученице из Долачке јаме, које су већ пошле Богу на истину. Спомен на жртве Ливањске јаме чувају њихови потомци окупљени у удружење „Огњена Марија Ливањска“.

Током сусрета са Митрополитом мајка Милица, смиреног и крепког духа, посведочила је своју животну Голготу али и утеху коју јој је Бог даровао кроз пород и потомке, шест унука и два праунука. Ипак, кроз сузе је рекла да ће са непреболном раном на души отићи пред лице Божје јер су кости њених родитеља и састрадалника, после 50 година извађене из јаме (1991.) и опојане, поново оскрнављене 1992. од потомака оних истих који су их и бацили у јаму. Сведочење мајке Милице може се чути на http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-29-jul-2011: а више прочитати у монографији Буда Симоновића Огњена Марија Ливањска у више издања.

Митрополит Амфилохије је на благослов мајки Милици и њеном дому донео икону Светог Јована Крститеља, освештану његовом десницом у Цетињском манастиру и кутију светогорског тамјана. Уз мајку Милицу Митрополита су дочекали и указали срдачно гостопримство њен син Владимир са супругом Зорком и и ћерком Милицом. У пратњи Митрополитовј су биле монахиња Злата, настојатељица Манастира Богородице Тројеручице подно Авале и др Милијана Савић лекар и председник удружења „Помоћ породици“ са задатком да подстиче успостављање брачног живота, рађања и васпитања деце на хришћанским основама. Са истом наменом др Милијана води и саветовалиште у оквиру Верског добротворног старатељства Архиепископије, основаног благословом нашег светог Патријарха Павла.

• Епархијске вести
  

|

Новог Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, устоличеног тачно пре две недеље, хрватска јавност је дочекала изненађујуће срдачно и с поштовањем. Он сâм изјавио је да долази без предрасуда и отвореног срца. У манастиру Ковиљ, његовом духовном завичају, данас разговарамо управо о томе: о одласку, дочеку, изазовима и жељама новог Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија.

- Много Вам хвала што говорите за Седмицу.

- Вама хвала на позиву и на могућности да учествујем у Вашој емисији и да на овај начин општим и с Вашим и нашим слушаоцима.

- Владико, рекли сте да у Загреб идете с радошћу и са страхом. Шта Вас радује, а шта плаши?

- Морам пре свега да укажем на Вашу примедбу, запажање да ме je хрватска јавност, заиста, дочекала предивном добродошлицом и ехо те добродошлице још увек траје чиме се ја, ничим заслужено на неки начин, храним и инспиришем. То ми даје снагу и увереност да мој одлазак у Загреб није уопште зависио од некаквих евентуалних мојих квалитета, него да је то израз промисла Божјег. Само љубав многих људи - и у Хрватској и овде - је контекст и атмосфера у којој ћу моћи да дејствујем. То ће, заправо, бити основ и снага којима ћу да допринесем животу наше Цркве тамо ако уопште будем успео нешто да допринесем.

- То је оно што Вас делимично радује, али шта је оно пред чим зебете?

- Да. С једне стране ме радује та добродошлица, такво расположење. У исто вереме страхујем да можда нећу увек бити на висини задатка и да, заправо, иако то никада неће бити плод моје воље, али може бити да због неких недостатака и слабости, нећу моћи да испуним сва очекивања која су изражена у тој добродошлици. Наравно, страхујем и због размишљања о одлуци нашег Сабора који поставља задатак пред мене и, у том смислу, нисам сигуран да ли ћу моћи свим задацима да одговорим. Оно што сигурно знам је да желим и да хоћу свим својим бићем и свим својим капацитетима, какви год да су, да учиним све да наша Црква тамо живи пуним плућима. То значи да се сваки човек који је православни хришћанин осећа потпуно слободно у Христу и да јеванђељске вредности буду свакодневница Цркве, тојест људи који су православни. То је једини могући начин да сведочимо истину и да та истина буде мост у односу на све друге који такође чезну за истином.

- Умеренији део описује Вас као политички отвореног и екуменски насртојеног духовника, а онај слободнији као изванредног човека широких погледа.

- То су утисци других о мени, ја сâм не могу о себи да говорим. На крају крајева кад бих говорио, питање је да ли би моја запажања била истинита. У сваком случају кад говоримо о отворености, мислим да не постоји други начин човековог постојања ако хоће да се назове хришћанином, ако хоће да испуњава вољу Божју, ако прихвата Свето Писмо као своју књигу. Човек је створен као биће дијалога и он, ако није у дијалогу и ако битише, не постоји суштински. Ми верујемо, на првим страницама Библије је записано да је човек створен по слици и прилици Божјој. Верујемо у Бога као Свету Тројицу. Дакле, у Бога који је један, а заједница. Основна карактеристика или димензија те слике Божје, човека као слике Божје, је управо то да је биће заједнице. Кад каже у Светом Писму: “Створи Бог човека!” одмах и наставља: “Мушко и женско створи!” Хотећи да каже да је створио заједницу. Онај који не живи у заједници, који не живи у дијалогу самолишава себе. То није напросто размена информација, него даривање себе другоме, прожимање. Сапостојање! Онај који не живи тако лишава себе достојанства, аутентичног живота и достојанства човека. Наравно да смо суочени с временом које је време индивидуализма. Дакле, ово је време афирмације појединачности које је искушење за ово аутентично постојање. Управо из тог разлога је и наша одговорност неупоредиво већа. Дакле, дијалог, како год да се он звао, екуменски дијалог је нешто на шта смо позвани. То је наш задатак. То је природа Цркве. Да не говоримо о самој речи Господа Христа да сви једно буду. Сваки човек је створен по слици и прилици Божјој. Па, према томе, ко је тај који није достојан наше речи да не кажем наше љубави. Ја, напросто, мислим, тако верујем, тако осећам и трудио сам се и трудим се да тако живим, увек, наравно, поштујући околности у којима се налазим, да апсолутно не само прихватам другога онаквим какав он јесте него да мој живот, као живот хришћанина, треба да буде живот за тог другог.

-Али, претпостављам, опростите што Вас прекидам, да сте свесни потенцијалних и могућих проблема у том дијалогу који сте најавили и који очекујете?

- Ја сам тога свестан! Када сам поменуо дијалог нисам мислио на велике речи, у смислу претпоставки или очекивања да ћу ја бити неко ко, не знам, спаја светове, спаја културе итд. Мислио сам, пре свега, на тај конкретан, мали дијалог, на конкретног човека, на сваког човека кога сретнем на улици, у продавници, на пијаци. Већ сам ових дана имао ту прилику. Ако желите да идете путем истине, тј. ако сматрате да је нешто истина и желите да идете тим путем, морате бити сигурни унапред да ће бити много оних који, пре свега, неће веровати у то што говотите. Неће вам веровати! Друго, и кад верују неће бити сагласни с тим што чините. Треће, биће оптерећени неким својим егоизмом и својом затвореношћу, али то су све препреке на путу, искушења. То су све задаци које треба решавати и ићи ка циљу. До које мере ћемо ми стићи на том путу, то је друго питање. То не зависи од мене. То зависи од воље Божје и од низа других фактора. Ја не видим другу могућност и другачији начин свога постојања и свога послушања у Цркви тамо у Хрватској осим да, заиста, следим оно што Господ каже. Шта ће Господ хтети да буде од тог мог следовања то је Његова ствар, а ја сам увек благодаран и захвалан, макар и резултати таквих инвестиција били супротни мојим очекивањима.

- У реду! Свесни сте изазова који већ деценијама српско становништво у Хрватској има на свакодневном и на свим другим нивоима. С чим излазите пред њих?

- Наравно да су дубоки проблеми на овим просторима не од јуче и да се они циклично понављају. Мислим да, и то је мој дубински бол, нема веће трагедије или већег изопачења, ни већег отуђења човека од самог себе од ситуације у којој човек убија човека. Сви смо створени да будемо браћа и створени за Царство небеско где нема разликовања по боји коже, по националности, по половима. Једнака љубав Господња се излива на свакога и сви смо позвани да једнако одговоримо на ту љубав. Кроз ту љував смо позвани да прихватимо читав свет као дар Божји. Како ја могу волети Бога, а да не волим било ког човека којег је Бог створио. Дакле, нема веће трагедије од тога и имао сам прилике кроз свој живот да срећем заиста свете људе који су плакали над судбином човечанства и, пре свега, над чињеницом да човек пролива крв другом човеку. Тога сам потпуно свестан. Оно што негде у души, уз помоћ Божју, осећам у овој ситуацији, будући да сам митрополит на територији две државе - и ту постоји разлика - у Словенији и у Хрватској, јесте да некако то покушам да представим широј јавности, која, такође, носи у себи бол. Многи људи су и тамо рањени. Многи су изгубили браћу, сестре, родитеље. Неко ко је оптерећен таквим болом често није у стању да надиђе свој бол и да види у сваком човеку људско биће које је достојно љубави. Ја то разумем, али хоћу да покушам да посведочим да је могуће кроз преображај, кроз покајање, кроз праштање, кроз сагледавање лица Божјег и његовог присуства међу нама, да се исцеле болови и да, заиста, прихватимо једни друге као људе. Да покушамо, без обзира на предходне промашаје у којима смо сви губитници, да зидамо своју садашњост и тако да стичемо мир у себи. Бол је немир. Гнев је немир. Мржња је немир и она ствара проблем ономе ко то носи у себи. Дакле, да покушамо да стекнемо мир у себи стичући га с Богом како бисмо онда могли да будемо макар мало у миру с другима. С друге стране, хоћу да покушам да пренесем члановима наше Цркве неку врсту елементарног осећања достојанства и да покушам да помогнем да се ослободе страха који евидентно постоји. Да буду оно што јесу. Ослобађајући се страха моћи ће да, у онима који страх имају, заживи љубав која ће да храбри. Страх и љубав су две ствари које се међусобно искључују. То је нешто што производи фрустрацију као ход у дубоке психолошке проблеме где ви не осећате ни своје достојанство, ни своју вредност, а немате онда ни поштовање за оно што је око вас. Имате резерву у односу на све, и на себе и на друге, потпуну несигурност где вам се живот претвара у свој антипод, у потпуни пакао. Ако будем успео да, заједно са свима који су тамо, учиним Јеванђеље приоритетом у нашем животу за оне који буду хтели да учествују у томе, мислим да ће доћи до неког макар елементарног или минималног помака и у ширим друштвеним оквирима. Наравно, уз помоћ свих других епископа који су тамо јер ми смо потпуно једнаки и сви смо на истом задатку.

- На устоличењу у беседи сте рекли да се политиком у модерном смислу те речи нећете бавити, али да ћете се бавити политиком у њеном изворном смислу. Шта сте тиме хтели да кажете?

- Политика данас као борба различитих партија за власт, најједноставније речено, која знамо шта све подразумева и знамо да често у себи носи и доста непријатности и прљавих, да тако кажем, односа и активности, политику као борбу група које се удружују да би се бориле против других група једноставно не видим као политику у изворном смислу те речи. Политика, у изворном смислу те речи је у антици где се и појавила као појам, рецимо код Аристотела, сматрана као брига за заједнички живот. У тој бризи су учествовали сви грађани и сви су једнако делили одговорност за друштво, за оно што је заједничко. Дакле, том врстом политике не само да мислим да хоћу него и треба да се бавим и сваки човек је дужан да се бави у мери у којој је то њему дато. Од тога, најелементарније да ли ће хлеб коштати оволико или онолико, да ли ће бити објективна цена тог хлеба, да ли ће бити збринути сиромаси, да ли ће сваком болесном да буде указана права брига.

- Па до питања ћирилице?

- Па до питања, рецимо, ћирилице која је друштвени проблем, друштвена тема, али је и, наравно, тема везана за идентитет српског народа. Дакле, у том смислу политиком ја, напросто, морам да се бавим.

- Јасно! Хајде да сада видимо питање ћирилице које је сада поготво актуелно јер је и културно и политичко а тиче се, донекле добрим делом, и права Срба у Хрватској на сопствено писмо. Како ћете то право бранити?

- Да. Већ у питању које сте поставили назире се одговор. Ћирилица је, заиста, део идентитета српског народа и српске културе. Она је добрим делом везана и за историју хрватског народа, али данас је она везана за идентитет српског народа и српске културе. Ако је ћирилица, а јесте, у складу не само са европским стандардима и законима него је у складу и с хрватским законима, онда је сваки покушај да се она елиминише пре свега кршење закона. Самим тим јесте и тенденција да се елиминише српско постојање на хрватском простору. У складу са свим овим што сам говорио сматрам да ми вековима делимо исти простор, делимо исте проблеме, да смо веома слични као људи и као народи. Напросто, потреба појединаца да укину српски идентитет доводи нас у ситуацију да, хтели - не хтели, морамо на све начине на које можемо да се боримо против таквих идеја.

- Али, свесни сте да, на пример, само у Вуковару 65% испитаника у некој анкети сматра да треба укинути ћирилицу као званично писмо, двојезичне табле и сл.

- Ја разумем. Пре неки дан сам имао сусрет са амбасадорком Француске у Загребу, и рекао сам да потпуно разумем, могу да разумем тих 65% који су против ћирилице, који су део корпуса хрватског народа зато што и дан данас имате у Вуковару да више од хиљаду лица не знамо где су, и шта су и шта се с њима десило током оних несрећних збивања деведесетих година. Многи су, од оних који су сада против ћирилице, можда изгубили неког свог ближњег и они реагују како реагују. С друге стране, рекао сам и то да исто тако морамо да разумемо да тамо постоји велики проценат људи који имају другачији идентитет. Значи, иако постоји бол, с друге стране постоји страх и морамо учинити да, ма колико то било тешко, сваком обезбедимо право на његово постојање са свим оним што он јесте. Дакле, иако је таква ситуација у Вуковару чини ми се да ипак огромна већина, глобално посматрано, у Хрватској хоће да заштити право српском народу на ћирилицу. Морам да кажем и то шта је рекла француска амбасадорка, а чини ми се да није далеко од истине, наводећи пример односа француског и немачког народа после Другог светског рата кад је потписана Декларација о помирењу, пре свега кад су у питању млади. Она је изрекла следећу реченицу: “До мира и до решавања свих проблема може доћи ако постоји политичка воља.” Ја то исто мислим. Ако постоји политичка воља, онда ће и токови унутар једног друштва и једне државе ићи у складу с том политичком вољом. Али, ако неко злоупотребљава вољу људи које сам поменуо, тих 65%, с друге стране злоупотребљава страх друге групе људи због неких политичких циљева. Tо је политика којом не желим да се бавим. Oнда, наравно, тај који злоупотребљава ове две димензије ће доћи до неког свог циља. Тај циљ суштински неће бити у складу с дубинским потребама једнога друштва. Он ће имати бенефит, али заједница и друштво ће губити. Дакле, мора да постоји политичка воља. Мој утисак је да она постоји у Хрватској.

- Мислите у хрватској влади?

- На хрватској политичкој сцени. Не знам до краја детаље и нисам се никад бавио активностима хрватске владе, али чини ми се да у политичкој елити хрватске државе постоји воља да сви грађани Хрватске могу да остварују своја људска права.

- Српске организације и културне институције тврде да је и даље у току осипање српског националног тела покрштавањем, бирократским мењањем националне припадности. Да ли Вас је за ове две недеље неко на то већ упозорио?

- Па успут, у разговорима које сам имао с неким људима рекли су ми да се број православних верника смањује од деведесетих година па на овамо. Међутим, нико није успео, ни моји сарадници тамо, да ми аргументовано потврди да је неко на силу, рецимо, променио веру. Може бити да се неко из утилитарних разлога или се због једноставнијег функционисања приклонио римокатоличкој вери. Кад је реч о истинским члановима Цркве, онима који заиста себе осећају као православни хришћани није било чињеница и аргумената који указују да се то дешавало уз било коју принуду. Може бити да је било оних који су били просто Срби по свом националном идентитету и самим тим се претпостављало да су православни, али који нису имали никакав однос према вери. Дакле, номинално бисмо могли да их сматрамо православним хришћанима али они у суштини, de facto то нису били. Да је неко из користољубља, што је његово лично право, у околностима у којима је живео нарочито претходних година, изменио своју веру коју заправо није ни имао, нити је раније био верник, нити је постао нови верник. Номинално је био православни хришћанин, сад је номинално постао римокатолички хришћанин. Мој задатак као и задатак Цркве и свих осталих братије епископа је да уколико видимо да постоји тенденциозно, насилно евентуално прелажење из једне вере у другу не само реагујемо него да онда сва расположива средства употребимо да се то спречи. Ја до сад нисам имао прилику да чујем тако нешто.

- Ви сте већ рекли да сте изненеђени избором и новом функцијом, али свеједно морам да Вас питам да ли сте успели да сагледате проблеме Срба у Хрватској и да ли бисте сада навели главне проблеме њиховог живота?

- Па изненеђен сам пре свега, обзиром да сам живео у манастиру и некако сам и свој црквени део живота организовао овде у Србији. Такође, друштвени део живота и друштвене активности су ми биле распрострте на разним пољима наше, српске јавности и у том смислу за мене је то било изненеђење, поготово што је одговорна и висока функција. У Хрватској видим свој задатак пре свега, опет то да кажем, не као личност која је политичка личност, него неко ко је епископ Цркве. Моје је да служим Литургију, да проповедам Јеванђеље, моје је да крштавам оне који хоће да се крсте у Православној Цркви, наравно пре свега је реч о Србима, али може бити да ће неки Хрват или Словенац хтети да буде православни хришћанин. Моје је да прорповедам Христа. У својој приступној беседи сам цитирао владику Николаја који је говорећи о Светом Сави рекао: “Свети Сава није проповедао српство, него је проповедао Христа и био надахнут Христом.” Христос је тај који га је учинио светим.

- Многи ће поставити дилему да многи крштени народи нису Србима увек прилазили као браћи у Христу?

- Поставиће, али то је њихова ствар. Међутим, они који су заволели, у доба Светог Саве, његов народ кроз контакте с њим, они су значи заволевши Светог Саву који им носи Христа, заволели и народ Светог Саве. Према томе ако ми будемо живели Јеванђеље у Хрватској као православни Срби, ако наш живот буде свети живот, они који буду долазили с нама у контакт имаће прилику да кроз све то заволе Христа, да нâс заволе, а онда заволе и све оно што јесте наше. Све остало је идеологија. Ако ми проповедамо било коју другу вредност мимо Христа, то су споредне вредности. То су пролазне вредности. То су вредности од овога света. Дакле, мој примарни задатак је, и ја хоћу само то, да сведочим Христа, да проповедам Христа, да позивам људе да приступе Христу јер сам сигуран да је то једини начин да људи који дођу до Христа сазреју, постану стабилни, постају сигурни у себе. Нема јачег оружја уз помоћ којег ће онда отићи и страх и несигурност. Нема јачег оружја које ће, једноставно речено, од људи који су у Христу учинити праве људе. То је суштина, све остало може само у вези с тим да се тумачи.

- Патријарх Иринеј је у Загребу поновио да су наша и Римокатоличка Црква биле једно па смо позвани да чинимо све да дођемо до жељеног и веома потребног јединства.

- Ја се слажем са овим речима које је Његова Светост изрекао и пре свега мислим на нас хришћане јер се ради о Црквама. Уколико свако од нас буде живео у складу с jеванђељским заповестима онда не може да се не деси да се приблжавамо једни другима. Морамо, пре свега, да негујемо међусобну љубав. Исти проблеми, исти простор, исти амбијент делимо и то јединство које је хиљаду година везивало две Цркве је огроман капитал.

- Али, многа оптерећења у последњим деценијама су се нагомилала.

- Оптерећења се јесу нагомилала, она су често индукована. Када је реч о људима који, заиста, верују у Бога, верују у Христа и имају слободну комуникацију с припадником друге Цркве ту готово да нема проблема. То је моје лично искуство и навешћу пример. Ми смо две хиљадите године, овде у манастиру Ковиљу, кад је то било непопуларно код нас у Србији, а било је нарочито непопуларно за оне који су дошли из других земаља, организовали камп за двеста младих људи из дванаест европских земаља међу којима су били из Хрватске, из Босне и Херцеговине и ту су били више од десет дана. Надаље, имам лично контакте са многим бискупима, с многим манастирима из Римоклатоличке Цркве и међу нама, заиста, постоји не само пријатељска него истинска братска љубав. Ми се истински разумемео. Када не би било често утицаја, можда у разним историјским приликама са стране и кад не би многи људи бивали довођени у ситуације да чине понекад оно што не желе и неће, када би могли да буду потпуно слободни од свих историјских околности, односи који нису историјски гледано само црквени, потпуно сам сигуран да би ти односи били још бољи. Сигуран сам да бисмо били ближе јединству. Кад кажем ближе јединству мислим на евхаристијско, литургијско јединство и на организационо јединство.

-Западну цивилизацију сте својевремено описали као цивилизацију успеха, а православну као цивилизацију љубави која је трпељива, која се нада и која верује. Сада ћете се наћи некако на прагу те западне цивилизација, па Вас питам да ли очекујете судар и да ли је могуће прожимање та два света? Мада сте ми делимично на то већ одговорили.

- Ја сам ту пре свега мислио а мислим и сада на ту нову западну цивилизацију која долази из Америке, оно што је дефинисао Ноам Чомски већ с насловом своје књиге Профит изнад човека. Дакле, бити успешан на било ком пољу је нешто за шта се припрема модерни човек западне цивилизације и кроз образовање, кроз културу. То успешан често значи бити потпуно усамљен. Оно што је идеал и што је модел западне цивилизације не значи да не постоје милиони и милиони људи који чезну за овим другим. Та самоћа, која је често садржај успеха, је можда одскочна даска за глад и жеђ за овим другим, а то је љубав. Ништа није вредније од заједнице, од сусрета човека с човеком, од гледања лица другога.

- Тај контраст, у смислу о коме сада говорите, је и у Србији.

- Сигурно, то нису географски појмови, данас је западна цивилизација присутна у читавом свету као модел живота.

- Један новинар је написао: „Радујем се владики Порфирију јер сам Хрват, да имам брата Србина пастира којем могу отворити душу.“ Најавили сте већ да сте отворени за све добронамерне људе, али како ћете се борити са онима који то нису и који то не буду били?

- Пре свега се слажем и исто мислим као и новинар кога сте поменули зато што брат није биолошка категорија и у том смислу није национална категорија. Дакле, брат је духовна категорија и ако у духу можемо да се препознамо, без обзира коме припадамо и којој цивилизацији, и ком народу, и којој култури, онда заиста јесмо браћа. Можемо бити биолошки, национално и државно припадници једне те исте скупине, а да смо милијарде километара далеко једни од других макар како год се звали. Дакле, како се борити? Једино тим путем, тражити у духу блискост, тражити у конкретном човеку оно што је у њему вредно. Ми смо, некако, навикли да говоримо у општим категоријама и тако избегавамо живот. Говоримо о народу, о држави, о култури, а заправо свугде, и овде у Србији и у Хрватској постоји око нас стотине хиљада људи који имају конкретне своје глади и жеђи за животом, за другим, за љубављу, за Богом ако хоћете. Имају своје конкретне проблеме. На нивоу конкретних људи, о конкретним питањима и темама, сигуран сам да свако са сваким може постати близак ако је отворен. Може постати једно!

- На крају смо разговора, морам да Вас вратим сада у Србију. Хоћете ли настојати да останете присутни у овдашњој јавности, у којој мери и шта ће бити са вашим обавезама у РРА?

- Пре свега, ја ћу, наравно, духовно увек бити везан за Ковиљ и долазићу овде. По благослову Владике бачког Иринеја задржаћу и духовни надзор над овим братством. Остаћу и даље на Богословском факултету и већ те две чињенице су довољне да потврдно одговорим на Ваше питање да ћу остати и овде. Граница између две земље није граница како рече једна моја пријатељица управо на устоличењу: “Границе су само у глави и у срцу.” Географске границе као такве које постављају људи не постоје за оне који не носе границе у својој души. Што се тиче РРА, с обзиром да је мој мандат ипак негде при крају, на измаку и да не бисмо сада улазили у неку ванредне процесе, остаћу члан Савета - а има чланова Савета из Србије који можда и дуже путују до Београда него што ћу ја из Загреба. Добар је аутопут, брзо се стигне. До краја мог мандата, негде половином следеће године, ћу остати у РРА, наравно, не као председавајући - већ је изабран други председник - него као члан Савета. С искуством које већ имам толике године у функционисању Републичке радиодифузне агенције надам се да ћу бити од користи.

- Па добро, ако Ковиљ остаје Ваше духовно уточиште, ја се надам скором сусрету поново овде.

- Дај Боже! Морамо да покушамо мало да се приближимо и да те границе о којима сам говотио учинимо пропустљивим.

- Хвала Вам што сте говорили за Седмицу.

- Хвала Вама на гостопримству.

• Интервјуи
  
• http://www.spc.rs/sr/intervju_mitropolita_porfirija_radio_beogradu