Пријему су присуствовали потпредседници г. Славиша Ристић и г. Милан Лапчевић и председник Извршног одбора Демократске странке Србије г. Андреја Младеновић.

• Званичне посете
  

Пре свега, желим да изразим захвалност вама лично, као и уредништву успешног недељника, на прилици да се обратим читаоцима "Новости", које нису самоникле: оне расту и развијају се на традицији српског издаваштва у Хрватској, које траје веома дуго. Ако се сетимо "Српског забавника", "Србобрана", па и "Привредника", за који сам и лично везан а који као подлистак издају "Новости", јасно је да ту велику традицију успешно настављате и у овим измењеним околностима.

У Хрватској, Богу хвала, поред мене су још четири архијереја. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Осим владике осечко-пољског и барањског, г. Лукијана, на чије се животно искуство у много чему угледамо, нас петорица смо, не само генерацијски него и по сагледавању места Цркве у друштву, веома слични. И епископи сремски, г. Василије, и херцеговачки, г. Григорије, имају овде делове својих епархија. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да дамо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, ex officio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање црквених питања на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. И напокон, ми православни хришћани који живимо овде треба да живот сагледавамо и поучавамо се библијским примерима. Поготову после недаћа које сте поменули. Књига о Јову каже да, кад ме Господ искуша, изаћи ћу чист као злато. То значи да сва патња и недаће прочишћују човека који се узда у Бога. Зато је моја порука: уздајте се у Бога, будите христолики и нека, као што се каже у молитви славске свечарске анафоре, Христос буде између нас! Нека Христос буде између нас православних хришћана, али нека буде увек и између православних и браће католика, са којима делимо ове балканске просторе, свакодневни живот, а до 1054. године и богослужбену традицију.

СПЦ има важну улогу у животу православних вјерника у Хрватској, али многи овдашњи Срби одгојени су као атеисти и агностици. Желите ли их окренути Цркви? Познато је да су ваша врата увијек била отворена и онима који нису вјерници...

Животно искуство ме учи да истинских атеиста има врло мало. Сви смо ми призвани да будемо Божја деца. С друге стране, знамо да је Бог дао људима слободну вољу и да сваки човек одговара за свој животни пут. Друштвени систем у коме је атеизам био готово обавезан, нарочито ако сте у државној служби, наследило је доба индивидуализма, конформизма, егоизма. Комуникација је отежана и у оквиру породице, уколико она и постоји. А породица треба да буде домаћа црква. Старији су опхрвани бригама, а млади беже у виртуални свет, виртуално дружење и општење. Због тога је наш задатак да укажемо да јеванђеље Христово упућује на живот у заједници, непрестано давање себе другима, несравњиво тежи. Потребно је, уз лични пример, аутентично сведочење, изградити и нови приступ, нову семантику која ће младима указати да је Христов пут једини који даје смисао животу и гаси метафизичку жеђ. Али све те препреке и искушења, који су код Срба у Хрватској и тежи због недаћа које сте поменули, савладаћемо само уколико ми свештеници будемо слушали тихи глас Христов.

Рат је многе грађане српског поријекла поколебао и уплашио у дефинирању њиховога националног идентитета. Мислите ли да се СПЦ треба активније укључити у заустављање процеса асимилације?

У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са тим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе литургију, да проповедају јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино шта Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета.

Патријарх Иринеј и ви познати сте екуменисти. Недавни сусрет цариградског патријарха Бартоломеја и папе Фрање охрабрио је многе који се надају јачем повезивању православља и католичанства. Мислите ли да екуменизам има будућност у Хрватској?

За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: "Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао." Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову.

Гост на вашем устоличењу био је и сисачки бискуп Владо Кошић, којег сте представили као пријатеља из студентских дана, али који у својим иступима неријетко користи антисрпску реторику и дјелује супротно правилима екуменског дијалога. Како с браћом попут њега градити екуменизам?

Недавно сам провео неколико сати у отвореном и искреном разговору са братом, бискупом Кошићем. Дотакли смо се многих актуелних питања, па и ових која ми постављате. На неке појаве не гледамо исто. Слушао сам га и он је слушао мене. Покушао сам да га разумем, слушајући његове аргументе који су били логични и чврсти, али и ја сам се трудио да моје речи буду братске и благе, а аргументи јаки и јасни. Верујем да искреним дијалогом можемо разумети један другога и постати ближи и да само тако и ми, као црквени пастири, скромно можемо, благодаћу Божјом, допринети да сваки човек, не угрожавајући другог и другачијег, на овим просторима живи потпуно слободно. Ускоро ћемо се опет срести и наставити разговор.

Годинама сте у Србији били на челу Републичке радиодифузне агенције (РРА). Јесте ли задовољни количином програма религијског садржаја у Србији?

Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику.

На ХРТ-у православци немају своју емисију, а своју редакцију немају ни грађани српске националности. Мислите ли да би се то требало промијенити?

На РТС-у постоје емисије, седмична "Верски мозаик Србије" и свакодневна "Верски календар", у којима су, по принципу позитивне дискриминације, равномерно заступљене све цркве и верске заједнице које су историјски утемељене у Србији. Према томе, у њима је редовно заступљена и Католичка црква. Није тешко запазити да ХРТ не примењује овакав принцип. Свих ових месеци откада сам устоличен за митрополита загребачко-љубљанског, поред телевизијског преноса мог устоличења (који је, морам да кажем, био одлично реализован) и неколико емисија које се могу набројати на прсте једне руке, није било других програмских садржаја у којима би било речи о Православној цркви. Слично је и са заступљеношћу других цркава и верских заједница на ХРТ-у. Не знам, можда је то резултат и неких објективних околности. Било како било, ту слику треба поправити. Треба применити европске стандарде и свакоме дати исто право да равномерно буде заступљен на јавном сервису. Лично ћу се, по мери својих могућности, за то заузети, а верујем да ћу наићи на разумевање.

Предајете на Богословији и то пасторалну психологију. Можете ли нам рећи нешто о том дијелу вашег рада? Хоћете ли остати професор?

Да, остајем професор. Мислим да је важно бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: "Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?"

Пуно сте се бавили младима који болују од различитих овисности и посљедица других штетних активности: мислите ли, у неком облику, с тиме наставити и у Хрватској?

Мислим да је нужно наставити са друштвеним радом. Болести зависности су један од нових облика отуђења. Бити равнодушан значи бити лишен социјалне емпатије, то јест квијетистички и ускогрудо забијати главу у песак и бежати од наше будућности, а то су млади. Разбијене породице и друштво окренуто среброљубљу управо узрокују девијације као што су наркоманија, алкохолизам, зависност од компјутерских технологија. Црква није истинска црква ако не излази у сусрет палом човеку. Ако му не пружи обе руке, она је само реликт прошлости и естетика љубитеља обреда, било које конфесије или деноминације.

СПЦ је прије Другог свјетског рата имао бројна добра и зграде које су национализиране. Је ли вам познато у којој мјери је извршена денационализација?

Показало се да је денационализација веома сложен процес, зато што је у међувремену промењено више титулара имовине. Ради се о неотуђивим правима. Држава је већ доста одузетог вратила. Будући да је Хрватска чланица Европске уније, уверен сам да ће одузето бити враћено колико год је то могуће. Са друге стране, то јесте битно питање за СПЦ, али не и најбитније. Наша служба Христу је суштина нашег постојања. Речено је: "Иштите пре свега царство Божје и правду Његову, а све остало ће вам се придодати."

Не можемо побјећи од тешких питања. Какав је ваш став о беатификацији Алојзија Степинца, о чему су мишљења католика и православаца често дијаметрално супротна?

Откако живим у Хрватској, увидео сам да браћа римокатолици имају велико поштовање према личности кардинала Степинца. Тема канонизације није нова. Папа Јован Павле II још је 1998. кардинала Степинца прогласио блаженим. Католичка црква има своју процедуру проглашења светитеља, која је различита од праксе Православне Цркве. Ми ту не одлучујемо. Желим само да поновим речи патријарха Иринеја да личност светитеља треба да буде поштована и од других хришћана.

Какав је ваш став о актуалном проблему постављања ћириличних плоча у срединама у којима је трећина становника српске националности?

Нажалост, то је питање у великој мери негативно исполитизовано. Појединци злоупотребљавају бол оних који су у несретним и безумним крвопролићима деведесетих година прошлог века изгубили своје ближње. Тај бол разумем и свакодневно се коленопреклоним и молим Богу да им да утеху онако како само он уме. Исто тако, целим срцем се молим да свакој невиној жртви, без обзира ком народу и којој вери припада, подари царство небеско. Али политизацијом питања као што је ћирилица, ради постизања користољубивих, дневнополитичких циљева, појединци не само да не доприносе ублажавању бола, него га још више продубљују и отварају могућности за нове и теже ране. Да будем јасан: свако ко живи у Хрватској треба да поштује законе ове земље, да развијајући личне и колективне потенцијале доприноси општем добру и развоју државе. А држава и друштво су дужни да штите и афирмишу неговање духовне и националне посебности, лично-саборног идентитета сваког народа и појединца. То важи и за Србију, за Хрвате у Србији, као и за Србе у Хрватској. Изражавам наду да ће и Католичка црква допринети очувању верског и културног идентитета Срба, онако како то настоји да чини Православна црква у Србији. Ћирилица је део српске посебности и идентитета! Ипак, да би се трајно решио проблем ћирилице и други слични проблеми, најважније је да постоји политичка воља. Цркве су ту да, са своје стране, створе позитивну атмосферу. Ћирилицу такође користе Бугари, Руси, Украјинци... Замислите кад би трећину грађана неке хрватске жупаније или града чинио неко од њих. Да ли би локална управа због њих поставила ћириличне натписе или не би? Претпостављам да би. Реч је о људским правима и ништа више од тога. Оно што се данас назива западном цивилизацијом, а ја је без обзира на мане и искушења изједначавам са хришћанском цивилизацијом, створио је Милански едикт, давши пре тринаест векова слободу савести сваком народу и свакој личности. Ако смо хришћани, то врхунско начело слободе ћемо неговати, а не гушити.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

• Интервјуи
  

|

Министар рада и борачко–инвалидске заштите Републике Српске Петар Ђокић, који је присуствовао слави храма, истакао је да је важна афирмација духовног живота у Српској.

"Црква шири хуманистичке поруке, као и поруке важне за зближавање људи", рекао је Ђокић новинарима.

Протојереј Петар Поповић нагласио је да би изградња храма Свете Петке требало да буде завршена у наредне двије године.

"Желимо да народ овог бањалучког насеља има цркву, јер је духовно уздизање и окупљање народа веома важно", рекао је Поповић.

Владика бањалучки Јефрем освештао је темеље цркве Свете Петке 2011. године. Прошле године постављена су звона и црква је покривена.

Обиљежавање славе организовали су чланови Савјета бањалучке Мјесне заједнице Старчевица и парохија Ребровачка.

Четири плоче и мали тепих је све што му је потребно за одмор и спавање.

Каруља има пећине са ћелијама које висе на стрмим стијенама у јужном дијелу полуострва Атос, недалеко од Катоунакиа Скита. До удаљенених пећина се може доћи само путем ланаца везаних за стијене и Будућност Монах Серафим раније студирао на универзитету, Департмент оф Ецономицс, а затим је радио као новинар на српској телевизији медијима. У свету је оставио 16-годишњу ћерку, јавља Афонскаиа Трибуна информативни портал. зато се називају Унутрашње или "Застрашујуће" пећине.

Монах Серафим раније је студирао Економију , а затим је радио као новинар на српској телевизији. У свијету је оставио 16-годишњу кћерку, јавља информативни портал Атонскаја Трибуна.

"Моја вјера нема никакве везе са мојим радом као новинаром-то су два супротна свијета, различитих вриједности и убјеђења," Брат Серафим каже. "Овде сам се молим за моју кћерку и супругу, јер их никад нисам их оставио. Ја сам са њима у мислима. То десило једног лијепог дана, једноставно сам постао запаљен Божанском љубављу . А то је за добробит свих нас ".

Живи у једном од најудаљенијих и најдивљијих мјеста Кароулиа, али ипак каже: "Ја нисам сам овдје, многи пријатељи су са мном." На питање ко су ти пријатељи, монах је одговорио: "Хиљаде анђела, а можете их видјети једино када се трудите за добробит ваше душе, али не и за добробит вашег тијела.Тијело треба мало свих добрих ствари које Господ обилно нам шаље."

"Једном се догодило да нисам имао апсолутно ништа за јело, а онда се догодило чудо. Видио сам орла који лети веома брзо према мени. Уплашио сам се и помислио у себи: сад ће ме запленити и однијети, ко зна гдје. Али, када се он приближио, видио сам да држи нешто у кљуну. То је била свјежа риба ... То је била моја вечера тог дана, "рекао је монах Серафим радосно у закључку.

извор:pravoslavie.ru

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископи жички г. Јустин и будимљанско никшићки г. Јоаникије служили су 24. октобра 2014. године са свештенством свету службу Божју у цркви Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици.

На литургији су одговарали матуранти Богословије Светог Петра Цетињског. Митрополит Амфилохије је, овом приликом, одликовао игумана манастира Дајбабе оца Данила чином архимандрита. Владика је рекао да је отац Данило не по својој памети већ по Божјем промислу дошао са простора бескрајне Русије у Црну Гору. -Отац Данило је магистар богословља нашег Богословског факултета у Београду и докторант на Солунском универзитету. Благодарећи њему и његовом труду један број богочежњивих душа монахиња основале су манастир Светог архангела Михаила у Прекобрђу, а ево, у последње вријеме, послије упокојења блаженог спомена нашег оца архимандрита Луке Анића, он је преузео да води манастир дајбабски у коме почивају мошти Светога старца Симеона, рекао је митрополит Амфилохије.

-Велика одговорност је легла на моја леђа и од Вас само тражим молитве пред Богом, рекао је, захваљујући владици Амфилохију на одликовању, архимандрит Данило.

Након светог Јеванђеља, митрополит Амфилохије је у литургијској проповиједи казао да прослављајући Светог апостола Филипа ми, кроз Међународни научни скуп о Светом Симеону Мироточивом, прослављамо и тог светог старца рођенога на Рибници у дашњој Подгорици. -Сјећамо се кроз њега и преко њега, његовог благословеног коријена и свих оних изданака његове светородне лозе заједно са Светим Стефаном Првовјенчаним, Светом оцем нашим Савом и редом свих који су изникли из светородне лозе Немањића и који су са те лозе напојили и нахранили духовно сва покољења до наших времена, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је поздравио епископе Јустина и Јоаникија, као и учеснике научног скупа о Светом Симеону Мироточивом.

Потом је у у Духовном центру Црквене општине Подгорица за епископе, свештенство и учеснике научног скупа приређено послужење.

Након архијерејске Литургије у цркви Светог Ђорђа под Горицом, у Саборном храму Васкрсења Христовог настављен је рад Међународног научног скупу „Владар, монах и светитељ Стефан Немања – Преподобни Симеон Митороточиви и српска историја и култура (1113-1216)“.

Скуп, који се одржава поводом јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање, почео је прије два дана у Ректорату Универзитета у Београду, а јуче је један његов дио одржан у манастиру Студеница.

Учесницима скупа се обратио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је указао на континуитет немањићког предања са ранохришћанским јерусалимско-ромејским предањем.

Он је казао да на простору данашње Црне Горе готово да нема ниједнога храма из тринаестог, четрнаестог и петнаестог вијека, па и до новијих времена, у којему нијесу осликани ликови Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.

„У ово наше вријеме, када је идеологија, нажалост, поново надвладала разум и науку, имамо тенденцију да се уклањају ликови Светог Саве и Светог Симеона из храмова. Имамо један храм Светог Саве на Његушима, у срцу Старе Црне Горе, и тамо су наравно Свети Сава и Свети Симеон, као што сте их видјели и у цркви Светог Ђорђа под Горицом. Све је то деветнаести вијек. И једна група ових монтенегрина, јер то више нијесу Црногорци, не знајући шта да раде, покушала је да склони њихове ликове. Из једног храма су и избацили икону Светог Саве и Светог Симеона“, казао је Митрополит црногорско-приморски који је казао да је то додуше само један али трагични тренутак збуњености дијела народа у Црној Гори дукљанско-монтенегринском идеологијом.

Владика је казао да се та идеологија родила из црногорског јапајајства и брозоморног сјемена и да је добила облик псеудоевропских тзв. интеграција.

„И да би могла да опстане и да промијени у свеукупном смислу идентитет и народа и државе, та идеологија покушава да избрише све немањићке трагове, почевши од Немањиних на Рибници. Па се онда превиђају сви историјски слојеви до петнаестог вијека, до доласка Мехмеда Освајача који је ту поставио своје утврђење. Све се то брише, не би ли памћење ишло само до Турака и не би ли они постали мјерило нашег историјског, духовног и културног памћења“, казао је владика Амфилохије.

Он је казао да се ради о занимљивом социолошком, политичком и идеолошком феномену који поприма научно-митолошке форме.

„То није својство само овдашњег простора. Постоји митологија Македонаца, Хрвата и Црногораца, а постоји, не треба да то изгубимо из вида, и у Србији таква митологија о Србима као народу од Адама и Еве“, нагласио је митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је објаснио да послије изгубљене равнотеже, коју је на балканске и словенске просторе донијело вријеме комунизма, носиоци тих митолошких представа у потрази за изгубљеним идентитетом покушавају да их научно потврде.

Он је рекао да је увјерен да ће и овај научни скуп показати да личност Светог Симеона и светородна лоза Немањића не могу бити избрисани из историјске и духовне вертикале Дукље, Зете и савремене Црне Горе.

Данас раније учесници скупа су посјетили манастир Златицу, Дукљу и Немањин град на ушћу Рибнице у Морачу. Скуп сјутра наставља са радом у Никшићу.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка, Митрополија црногорско-приморска

Епархијске вести

Наиме, мала парохија у Нојвиду (део ЦО Келн) на челу са свештеницима, архијерејским намесником, протојерејeм-ставрофором Неђом Јањићем и старешином храма, протојерејем Младеном Јањићем, већ више пута је врло успешно организовала разне акције у циљу помоћи нашем страдалном народу. Та помоћ је до сада углавном стизала преко Верског добротворног старатељства у Београду.

Да једна вредна пошиљка дође у Чачак побринуо се секретар ЦО Чачак, јереј Марко Мирковић. Реч је о пет тона пелена у вредности око 20.000 евра. Такође, ово је само први контигент помоћи од још неколико планираних. Братство храма Вазнесења Господњег у Чачку је дочекало ову испоруку, која ће се поделити установама којима је потребно, сиромашнима и поплављенима, по благослову Епископа жичког г. Јустина. Надајмо се да ће овакви догађаји постати освештана традиција у жичкој Епархији.

Хвала свим парохијанима из Нојвида, нека им милостиви Господ, Пресвета Богородица и сви свети узврате на љубави коју су показали према своме српском роду и поверењу према братству храма Вазнесења Господњег у Чачку.

Извор: Епархија жичка

• Епархијске вести
  

|

https://www.facebook.com/arhimandrit.sava?fref=ts

Тема породице је данас једна од најзначајнијих. Она је показатељ моралног стања друштва у коме живимо. Ми данас са зебњом посматрамо злоупотребу појмова слободе и толеранције који се користе последњих година како би се обеснажиле основне вредности укорењене у верским традицијама. Све је већа агресивна пропаганда идеје моралног релативизма која се проповеда људима чак и у установи породице, а која је светиња за целокупно човечанство. У читавом низу земаља Европе и Америке, без обзира на многе протесте, долази до одобравања тога што држава подржава бракове истополних лица.

У неким случајевима је право да истополни брачни партнери усвајају децу већ и законски регулисано и проводи се у живот, при чему се дозвољава коришћење технологије „сурогатног материнства“.

Истовремено, традиционалне породице изграђиване на схватању брака као заједнице мушког и женског бивају све слабије. Уместо да се старамо за њихово јачање, све јача је пропаганда тзв. „слободних односа“. Схватање верности узајамног уважавања и одговорности брачних другова замењује се наметањем хедонизма и позивом да се живи за себе.

На децу се више не гледа као на жељени плод узајамне љубави супружника. Уместо тога, шири се ничим неограничено право на абортус, што је довело до легализације уништења милиона људских живота. Међу озбиљним проблемима имамо сирочад чији родитељи су живи, као и напуштену и хендикепирану децу. Схватање моралног релативизма одразило се на многе хришћане који на речима исповедају Христово учење, а фактички не држе га се.

Потврђујући светост брака, заснован на речима самог Спаситеља (уп. Мт. 19, 6; Марко 10,9), Римокатоличка и Православна Црква традиционално стављају одговорност човека према ближњима изнад његових егоистичких интереса. Васпитање о таквој одговорности међу хришћанима – како у породици, друштву и у широј средини – најважнији је задатак Цркве данас. Заштита достојанства човековог и истицања високог значаја љубави, која се остварује у породици, саставни је део јеванђељске поруке коју треба да износимо пред људе.

Новембра 2013. године Одељење спољних црквених односа Московске Патријаршије и Папски савет по питањима породице под руководством надбискупа Винченца Паље одржали су у Риму конференцију на тему „Православни и католици заједно у заштити породице“. У коначном документу истакли смо „своју увереност да ћемо сносити заједничку одговорност како бисмо учинили да брак и породични живот бивају пут у светост хришћанске породице“. Дошло је време да хришћани уједине своје напоре и иступе на заједничком фронту ради племенитог циља заштите породице пред изазовима секуларног света ради очувања будуће цивилизације. То је оно поље на којем наше савезништво бива неопходно.

Дужност нам је да заједно бранимо наше ставове како у оквирима дијалога са законодавном и извршном влашћу својих земаља, тако и на платформама међународних организација какве су Уједињене нације и Савет Европе. Извесно искуство такве сарадње већ имамо – треба се сетити добро познатог случаја „ Лауци против Италије“.

Не треба се просто ограничавати на племените апеле, него и на сваки могући начин издејствовати законодавну заштиту породице. У нашем друштву неопходно је васпостављати свест да је слобода незамислива без одговорности за сопствене поступке.

Православна Црква доследно проповеда идеал једном и за свагда склопљеног брачног савеза. Истовремено, снисходећи немоћи људске природе, у изузетним случајевима Православна Црква допушта ступање у нови црквени брак - у случају распада првог брака. У овоме се наша Црква држи начела „икономије“, будући руковођена љубављу према грешнику кога не жели лишити средстава спасења. У данашњем свету, у којем строго придржавање црквених прописа бива све ређе, пракса икономије, која постоји у Православљу вековима, може постати драгоцено искуство за решавање пастирских проблема породице.

Православна Црква је прикупила богато искуство пастирског старања о породици. У њој је свагда постојала установа ожењеног свештенства. Свештеничке породице су, по правилу, често многочадне и њихова деца се васпитавају у духу хришћанског благочешћа и верности црквеном учењу. Свештеник, имајући и сам искуство породичног живота и васпитања деце, може боље схватити проблеме породичних односа и својим духовним чедима указивати неопходну пастирску помоћ. Сматрам да би било корисно имати на уму ово искуство које постоји и у католичким Црквама источног обреда.

....

Извор: Московска Патријаршија (превео Радомир Ракић)

spc.rs

Као Епископ Рашко-призренски изражавам најдубљу забринутост због свих немилих дешавања ових дана у Београду и другим градовима Србије, где су угрожена лица и имовина грађана друге националности. Уништавање имовине Албанаца и Горанаца заслужује сваку осуду и може да угрози безбедност Срба на Косову и Метохији, који су и сами изложени провокацијама и нападима. Овом приликом упућујем апел да разум превлада над мржњом, како се насиље не би наставило.

Призрен-Грачаница, 17. октобар 2014.год.

http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/apel-episkopa-teodosija-protiv-napada-na-imovinu-albanaca-i-goranaca-u-srbiji

Пројекат “СЛИКЕ ДУШЕ” реализован је у терапијској заједници за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности Земља живих, под покровитељством Градске Управе за Културу Новог Сада, са циљем да штићеници стекну основно културно-уметничко образовање и да се кроз упознавање са техникама цртања и сликања, подстакну на кретаивно изражавање. Радове настале током реализације пројекта представићемо на завршној изложби, коју ће отворити Члан Градског већа за културу, господин Вања Вученовић.

Срдачан поздрав!

Земља живих

Земља живих

Текстови из ове књиге, који указују на актуелна питања шта војник и старешина треба да знају о Цркви и свештеницима, а шта Црква и свештеници о војсци, могу значајно допринети приближавању војске и Цркве.

Читаоци се могу упознати са основним одредницама вере, свештеничке струке, православља и верског живота у српској војсци од 1804. до 1919. године; војничким славама, молитвама и заклетвама и на послетку са поименичним подацима о 298 свештеника, који су прикупљени из војних архива.

О књизи ће говорити: проф. др Веселин Ђуретић; пуковник др Борислав Гроздић; јереј Милорад Средојевић – уредник; Љубомир Марковић – председник Савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920. и аутор.

МОРС

Вехабија је потом насрнуо на једног од полицајаца са узвиком Алах-у-егбер и повредио га. Бећири је у притвору и истрага је у току. До нас је дошла информација да је Бећири са групом вехабија неколико дана пре тога ушао и у римокатоличку цркву у Пећи и часним сестрама запретио да ће их заклати. Нажалост у Пећи и Призрену има вехабија које су препознатљиве по свом начину облачења. Виђали смо их с времена на време али нису показивали агресиван став према нама. Истрага треба да покаже да ли је реч о групи која има везе са исламским милитантима.

За сада безбедност у другим манастирима је у реду. Данас је у Пећаршији свечано прослављена слава Покрова Пресвете Богородице. Литургију је служио Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј уз саслужење Вл. Теодосија. Било је лепо и свечано и сасвим је све мирно и безбедно прошло. Патријаршију нормално посећују наше поклоничке групе.

У Дечанима је КФОР пооштрио безбедност. Биће инсталирани нови рефлектори и још једна стражарска кула и биће заграђен улаз на наше имање како би се спречио приступ лицима који могу да направе провокације или учине неко веће зло. Дечани су велики комплекс и није лако контролисати сваки метар. Без обзира на оно што се догодило имамо поверење да ће италијански КФОР ојачан молдавским војницима учинити све да се осећамо безбедније. Иначе у Дечанима је дан прошао сасвим уобичајено уз јако велики број посетилаца, поклоника и туриста. Живот се наставља. Молите се за нас и сигуран сам да ће наше заједничке молитве Богу помоћи да се и наше светиње и ми у њима сачувамо.

Ево извештаја о графитима који је синоћ припремо Андрија Игић за РТС

http://www.eparhija-...cani_131014.mp4

Архимандрит Сава Јањић

Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Владика зворничко-тузлански г. Хризостом уз саслужење протојереја Јове Лакића, архијерејског замјеника и архијерејског намјесника модричко-градачачког, Стеве Јовића, архијерејског намјесника тузланског, и Жике Мићановића, пароха бијељинског, (сва тројица рођени у Шпионици), као и протођакона Славољуба Милошевића и ђакона Александра Милашиновића.

После свете Литургије и избора кума стогодишњег јубилеја, обављен је трократни опход око светог храма. У наставку програма одржан је кратак културно-умјетнички програм који су извели СКУД из Петрова и Крепшића.

Преосвећени Владика г. Хризостом је најпре бесједио на еванђеску тему, а потом честитао 100. годишњицу освећења храма, захваливши свима који су допринијели и доприносе да је храм у Шпионици у изузетно добром стању и да се у њему редовно служи света Литургија. Преосвећени Владика је позвао вјернике да се молитвено сјете својих ђедова и очева који су овај храм зидали од 1900. године, а који је осветио Митрополит зворничко-тузлански Иларион Радоњић.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

• Епархијске вести
  

|

Надзор над радом Одељења поверен је Преосвећеном Епископу рашко-призренском г. Теодосију, као члану Светог Архијерејског Синода задуженом за вођење мисијских послова. На предлог епископа Теодосија у стални састав Одељења именовани су свештеници, свештеномонаси, вероучитељи и лаици који су се у протекле две деценије посебно истакли на мисионарском пољу, док су у својству придружених чланица у састав Одељења укључене најуспешније мисионарске структуре које већ делају на канонском подручју Српске Православне Цркве. О активностима Мисионарског одељења Српске Православне Цркве јавност ће благовремено бити обавештавана.

Портал Поуке.орг је ушао у састав одељења, а о. Иван Цветковић, оснивач сајта је делегиран за сталног члана миионарског одељења СПЦ.

СПЦ