Пошто јерарси РПЦ који су били на Синоду, нису могли да служити сутрадан, они су предложили њему да служи у малој гробљанској цркви . "Он се сложио и био је веома задовољан," - рекао је о.Владимир. "Служба је била једноставна, мирна, скромна. Затим је услиједио једноставан доручак и једноставан разговор. Имао сам чврсто увјерење да крај мене сједи свети човјек. Понизност, кротост, једноставност, лакоћа, љубав за друге - све одједном је гријало душу свих оних који су разговарали са њим, "- рекао је свештеник....Извор:Седмица.ру превод:вјеронаука.нет

Помену је присуствовао и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима колегијума, представници Министарства одбране и Војске Србије, кадети Војне академије, као и ученици Војне гимназије.

Том приликом, епископ топлички Арсеније, који је служио литургију, доделио је Грамату патријарха српског Иринеја потпуковнику Микану Васиљевићу из Одељења за веру у Управи за људске ресурсе Генералштаба због заслуга за увођење верске службе и богослужбеног простора у Војсци Србије.

Према речима епископа Арсенија, од данас та црква постаје храм у коме ће припадници система одбране моћи да остварују своје духовне потребе.

Црква Светог Архангела Гаврила, смештена у Хумској улици, подигнута је у спомен српским војницима погинулим у Првом светском рату. Градњу храма су сопственим средствима финансирали Милан Вукићевић, солунац, носилац Албанске споменице и послератни народни посланик, и његова супруга Радмила, који су у својој задужбини и сахрањени.

МОРС

кликните на линк

Извор: Поуке.орг

Сарадња српске и руске православне цркве, две сестринске и аутокефалне цркве, вековима jе била блиска, присна и искрена, поручио jе владика бачки Иринеj на конференциjи за новинаре уочи доласка руског патриjарха, а поводом медиjских написа да он долази да би „СПЦ одржао лекциjу“.

Tоком посете патриjарху московском и све Русиjе биће уручен почасни докторат Богословског факултета, Универзитета у Београду због, како jе речено, изузетног доприноса на научном пољу.

Патриjарси Иринеj и Kирил ће у суботу, 15. новембра у Девоjачком парку освештати споменик цару Николаjу Романову, коjи jе недавно проглашен свецем.

„Tаj споменик jе први на нашем тлу, то jе заjедничка инициjатива две државе и значаjан jе зато што jе после неборjених споменика стаљину и Лењину, а после Информбироа само Лењину, први споменик из класичне руске историjе“, рекао jе владика Иринеj.

Руски патриjарх ће положити и венац на споменик руским воjницима палим у Првом светском рату, на Новом гробљу у Београду, одржати помен на гробу патриjарху Павлу у Раковици, а на завршетк упосете служиће литургиjу у Храму светог Саве на Врачару.

Oво jе друга званична посета патриjарха московског Србиjи од избора на ту позициjу. Oн jе, наиме, прошле године боравио у Нишу, где jе присуствовао обележавању 1.700 година од потписивања Mиланског едикта.

Прослава је почела служењем Свете Архијерејске Литургије, којом је началствовао Његово Преосвештенство, епископ бихаћко-петровачки, Г. Г. Атанасије, представник Српске православне цркве при Министарству одбране и Оружаним снагама БиХ, уз саслужење војних и свештеника Митрополије дабробосанске.

На Светој Литургији, владика Атанасије је произвео настојатеља Канцеларије православног душебрижништва, јереја Милорада Милинковића, у чин протојереја, за исказани труд на уређењу духовног живота православних припадника МО и ОС БиХ, од почетка његовог свештеничког служења као бригадног свештеника, а касније и као руководиоца Православне вјерске службе у МО БиХ.

У пригодној бесједи, Преосвећени владика је указао да су се јеванђеоске ријечи да се не "ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући" (Мт. 5,15) потпуно испуниле на Светом Варнави Хвостанском, који је био скроман и повучен, али као сасуд Божије благодати, био је истински свјетлоносац, и није могао бити заборављен ни од Бога ни од људи. Зато га је Господ прославио, поставивши га на свијећњак цркве да свима свијетли својим примјером. Неустрашиво је свједочио Христа не само у доба мира, него и у вихору рата и у поратном периоду, када је на површину избила безбожна и незнабожна идеологија, која је прогањала Цркву Христову, као каква вишеглава аждаја. И тој вишеглавој аждаји храбро се супротставио овај свети угодник Божији, неправедно осуђиван на робију и интерниран, да би на крају био умртвљен тијелом, будући отрован. Али, није се плашио оних који убијају тијело, а души не могу наудити. Зато је и прешао у наручје Божије, пострадавши за Христа, и смирено претрпјевши до краја терете и искушења која је имао од ђавола преко тадашњих званичних власти и тајне полиције. Епископ Атанасије је на крају бесједе пожелио да нам Господ да духовнога вида, да јасно видимо куда нас упућује свијетли примјер Светога владике Варнаве, а то није мрачно беспуће нечистоте и безбожности, него свијетла радост Цркве Христове, у миру и истини, и љубави једних према другима.

Након Свете Литургије и угошћења у порти и црквеној сали, које су, као изузетни домаћини, припремили свештеници Храма Светог Василија, услиједио је свечани славски ручак у локалном ресторану.

Прослави Крсне славе војних свештеника присуствовале су високе званице из политичког, војног и војно-дипломатског кора, као и друга браћа и сестре војници и официри са којима војни свештеници свакодневно раде и сарађују.

МО БиХ-канцеларија Православног душебрижништва

Доказавши се током низа годинâ на колико одговорној и осетљивој толико и часној и угледној дужности неговања сарадње са другим Православним Црквама, дијалога са инославним хришћанским Црквама и заједницама, као и са другим религијама, и односâ са друштвом и државама, данашњи Предстојатељ Руске Православне Цркве, патријарх Кирил, с правом се сматра оличењем и символом њене величине. Притом не мислимо на спољашњу, квантитативну величину (бројност, распрострањеност, утицај и слично) него, у првом реду, на унутрашњу, квалитативну величину (верност и ревност у вери, њено доследно сведочење све до исповедничког и мученичког подвига, богатство боголужбено-молитвеног и духовно-благодатног живота, преображајни утицај на појединце, културу и друштво у целини и тако даље).

Његова првосветитељска и просветитељска служба јесте понајпре служење целини и пуноћи православне рускости, „рускога света”, кудикамо ширег од опсега савремене Русије, и укупном наслеђу негдашње Свете Русије, Кијевске и Московске. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење целини и пуноћи православне васељене, Цркве Божје која је Источна по пореклу и духу, а саборно-васељенска (католичански икуменска, универзална, свеобухватна) по природи и послању. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење циљу или идеалу васпостављања јединства међу хришћанима, неизвесног у границама овоземаљске историје, али већ датог у оквирима повести спасења и извесног у есхатолошкој перспективи Царства Божјега. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење општем добру, светињи и слободи сваке људске личности, праву сваке људске заједнице на живот у миру, слободи и достојанству, општечовечанском кодексу основних духовних и етичких вредности, присутном, у већој или мањој мери, у свим религијама, па, макар рудиментарно, и у онима са дебелим наслагама људског и греховног или, штавише, са густим наносима нељудског и демонског, – присутном, неискорењиво, и негде у непрозирној дубини душе безбожника и богоборца.

Не смем да прећутим, у овом контексту, да се, унутар оваквог спектра, широког као руска земља и руска душа, у срцу патријарха Кирила нашло места и за преизобилну, очинску и састрадалну љубав према нашој мученичкој помесној Цркви и нашем крстоносном народу. Само један пример: на изазов неправде и насиља светских моћника над српским народом Косова и Метохије, а пре тога на изазов трагедије грађанског рата у Босни и Херцеговини, он је – најпре заједно са својим блаженопочившим претходником, патријархом Алексијем II, а потом, све до данас, самостално или напоредо са државним руководством своје моћне земље – много пута протестовао и апеловао на правду и право, на савест и морал, на човечност и одбацивање насиља као наводног инструмента мира и демократије. Истини за вољу, у појединим приликама је протестовао и апеловао учесталије, убедљивије и делотворније него ми сами, а под нама подразумевам најпре нас, одговорне прeдставнике Српске Православне Цркве, а онда и представнике наше државе и наше интелигенције. То му никада не можемо и нећемо заборавити. Напротив, бићемо му увек и довека благодарни. По мери наших скромних моћи, на љубав ћемо узвратити љубављу.

(Из предговора књизи митрополита волоколамског Илариона „Патријарх Кирил: живот и гледишта”, Београд 2012.), фото: mospat.ru

• Важне вести
  

|

Доксологија ће бити служена у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила у петак, 14. новембра 2014. године, са почетком у 12 часова.

Истога дана предвиђени су сусрети поглавара Руске Православне Цркве са највишим државним званичницима, као и додела почасног доктората патријарху Кирилу од стране Универзитета у Београду.

Очекује се, 15. новембра 2014. године, у 10 часова, посета Патријарха московског манастиру Раковици, где би он служио помен блаженопочившим патријарсима Димитрију и Павлу.

Истога дана у 13 часова, свјатјејши патријарх Кирил осветиће на Новом гробљу Руски некропољ и спомен-костурницу руских војника палих у првом светском рату.

У 14 часова поглавари двеју Цркава, у присуству највиших државних и градских руководилаца, осветиће новопостављени споменик цару Николају Романову у улици краља Милана у Београду.

У недељу, 16. новембра 2014. године, са почетком у 9 часова поглавари двеју сестринских Цркава и више архијереја, свештеника и ђакона, служиће саборно свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светога Саве на Врачару.

Овим поводом позивамо сав верни народ да узме молитвеног учешћа у овом, за нашу Цркву, историјском догађају.

• Важне вести
  

У име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве скуп је молитвом отворио и благословио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион. У оквиру пројекта Верска права лишених слободе, који спроводи Хришћански културни центар Др Радован Биговић уз стручну подршку Београдског центра за људска права и Фондације Конрад Аденауер, 4. новембра 2014. годне у Окружном затвору у Београду одржан је трећи округли сто представника свештенослужитеља и запослених у Управи за извршење кривичних санкција.

Циљ округлог стола био је, пре свега, размена искуства зарад већег уважавања свих страна које учествују у раду казненог система. Поред Преосвећеног Епикопа тимочког г. Илариона, присутнима су се у име Управе за извршење кривичних санкција обратили заменик управника координатор Велимир Видић и управник Окружног затвора у Београду Звонко Груловић, који су показали спремност да наставе започети рад и учврсте сарадњу, пошто је, на основу инцијативе која је дошла од стране православног духовника ове установе презвитера Глигорија Марковића, у септембру у овом заводу отворена просторија за верски обред православне вере - капела посвећена Васкрсењу Христовом. Представници Управе позвали су присутне да изнесу своја искуства рада у заводима у Србији како би се приближили евентуални изазови са којима се свештенослужитељи суочавају.

На овом скупу протођакон Радомир Ракић вршио је дужност преводиоца.

Правни оквир који регулише остваривање верских права одређен је кроз Закон о извршењу кривичних санкција и Правилника о кућном реду, подсетио је презвитер Глигорије Марковић, наглашавајући да је веома битно да применити правни оквир са местом службе, јер сваки затвор има своје индивидуалне карактеристике. Кључни проблем је и даље недостатак системског решења, којим ће се избећи да успешност различитих инцијатива зависе од личне воље запослених, при чему се поставља питање прикладности просторије за верски обред која се затворском духовнику ставља на располагање. Поред просторија за верски обред, битно је и да се садржаји који свештенослужитељ нуди систематизују. Општи садржаји, попут литургијског, библијског и духовног вођства, представљају неподељиву целину духовног старања о лицима лишеним слободе. Још једна битна улога свештенослужитеља у заводима је и увођење шире друштвене заједнице у затвор, чиме се не кидају везе и омогућава боља реинтеграција осуђеника након служења казне. Нужно је да се свештеник у затвору осети као део тима, али и да унесе личну инцијативу, буде редовно присутан и прошири контекст деловања.

Свештенослужитељ мора да буде у контакту са својом парохијом и епархијом како би се заштитио од изолованог служења само у казненом систему, закључио је презвитер Глигорије Марковић.

Заједничко искуство свих присутних свештенослужитеља јесте да честе промене руководства завода утичу на одрживост инцијатива које неко време живе, и које понекад могу бити чак и стопиране. Уобичајени ритам посета свештеника затворима је четири пута месечно па наниже, уз изостанак систематски осмишљеник активнпсти и предавања. У затвору у Новом Саду, поред богослужења, постоје и осмишљени разговори два пута месечно. Новина је да се црква у Казнено- поправном заводу у Нишу реновира, те да ће бити отворена 11. новембра. У затвору у Сремској Митровици, који је највећи затвор Републике Србије са око 2000 затворених лица, верске активности се обављају већ неколико година на нивоу који су у расправи, која је уследила, учесници скупа оценили да је минималан према постојећим потребама.

Присутни су имати прилику да чују искуства вишегодишњег помоћника Главног капелана Енглеске и Велса, свештенослужитеља Цркве Енглеске преч. каноника Роберта Пејна, и протојереја Олега Скомороха из Митрополије Санкт Петербурга.

У Уједињеном Краљевсту, казао је преч. Пејн, затворски систем је нераскидиво повезан са духовним старањем, јер је од првих законских решења средином 19. века капеланска служба у затворима била обавезно присутна. Све затворске капелане постаља, запошљава и плаћа затворска служба, но они могу бити постављени једино ако им овлашћење да бискуп или предстојатељ верске заједнице, пред којим су одговорни. Сваки затвор има, сходно закону, тим капелана, који је како екуменски, тако и мултирелигијски, из разлога што затворска служба захтева да састав капелана одражава религијско-конфесионалне затворске предуслове. Делатност капелана подложна је уредби „Вера и пастирско старање о затвореницима“, чији прописи су у складу са препорукама Уједињених нација и Уредбом о европским стандардима за поступање са затвореницима.

Свештеник Руске Православне Цркве (РПЦ), главни капелан Митрополије Петрограда, Олег Скоморох је објаснио да је на самим почецима, након распада СССР-а, Руска Православна Црква имала пред собом изазове ношења са вишедеценијским комунистичким начинима размишљања и посматрања и деловања у друштву које се свакодневно драматично мењало. Свештеници РПЦ су самоиницијативно са благословом надлежних архијереја почели да посећују лица лишена слободе, што је тада наилазило на вишеструке препреке и опирања и опструкције, али је убрзо начињен помак и након преговора државних власти и Цркве уведени су закони који су омогућили старање о лицима лишеним слободе. РПЦ је 1997. г. донела програм о социјалном деловању под називом Социјално учење РПЦ у који је уврстила старање о лицима лишеним слободе. Коначно, 2000. год. потписан је уговор између Руске Федерације и РПЦ који је јасно дефинисао обавезе, стратегију и методологију, као и постављене циљеве. За протеклих 25 година развила је систем старања у који нису укључени само свештеници, већ и лаици, и који обухвата широку друштвену подршку. Данас се у затворима Руске Федерације налази преко 800.000 лица осуђених, углавном због најтежих преступа, разбојништава, убистава и трговине наркотицима, које посећују редовно свештеници РПЦ. Присутно је неколико модела: свештеници који истовремено имају парохије, али редовно током седмице долазе у Установе за извршење кривичних санкција, затим они који допуњују њихово деловање, и они који повремено то чине. Уведен је посебан предмет на богословским школама и факултетима који се бави овом проблематиком, а редовно се два пута годишње одржавају курсеви на којима свештеницима предају најеминентнији познаваоци криминалистике, права, психологије и затворског система уопште. Ученици семинарија и богословских академија обављају своју социјалну праксу у тимовима који се старају о затвореним лицима, и тако затворе постављају у састав целокупног деловања цркве.

На крају су се сви присутни сложили да су овакви сусрети од великог значаја за службу свештенослужитеља у затворима, али и за саму Цркву, државу и друштво у целини.

Наиме, ових дана навршило се седамдесет и пет година од oснивања падобранске школе Краљевине Југославије и седамдесет година од обнове падобранских јединица на овим просторима. Падобранска школа формирана је у Панчеву 1. октобра 1939. године и до избијања рата ишколовала је две класе падобранаца (1939. и 1940. године).

Курс/школа је трајала годину дана, класу су сачињавали искључиво официри и подофицири добровољци, а настава је обухватала теоретски и практични део. Прву класу падобранске школе завршило је 20. јула 1940. године двадесет и пет полазника који су стекли звање "падобранац" и добили падобрански знак. Може се рећи да су то први официри, подофицири и каплари који су оспособљени за војну службу падобранца на нашим просторима. Они су и претеча падобранске чете која је формирана наредне године, као прва ваздушнодесантна тактичка јединица. Школа је поделила тртагичну судбину краљевске војске током априлског рата 1941. године.

Тек средином 1944. године стекли су услови за обнову падобранских јединица. Врховна команда Народноослободилачке војске Југославије приволела је савезнике да у Италији обуче и наоружају стотину и педесет падобранаца из редова партизана, који ће бити употребљавани у малим групама за операције саботажа. Падобранска обука вршена је у савезничкој (британској) падобранској школи у Италији, у месту Ђоја Дел Коле недалеко од Гравине где је била југословенска база. На истом месту и у исто време су обучавани и грчки падобранци. У жељи да оживи сећање на ове датуме, а уз подршку Министарства одбране Републике Србије, Генералштаба Војске Србије и Московске Патријаршије, седмочлана делегација ветерана 63. падобранске бригаде упутила се 26. октобра 2014. године, авионом преко Рима, на својеврсно тродневно ходочашће стазама наших првих падобранаца у град Бари у Италији.

Делегацију су чинили Владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк (духовник, подофицир, резервиста а однедавно и први почасни инструктор 63. падобранског батаљона), пуковник Ненад Кузмановић и потпуковник Видоје Ковачевић, обојица у пензији, заставник прве класе Мирољуб Јанићијевић као представник активног састава 63. падобранског батаљона и Генералштаба Војске Србије и падобранци-ветерани Саша Гацик, Миодраг Кастратовић и Дејан Ивановић. У Барију нам се прикључио и пензионисани пуковник Жак Огар, бивши командант француских специјалних снага на Косову и Метохији. Са обзиром да смо током боравка у Италији уживали и у гостопримству Руске мисије у Барију (у којој ради ветеран Ваздушнодесантне војске Руске Федерације из Афганистана Андреј), може се слободно рећи да смо били амбасадори традиционалног руско-француско-српског пријатељства.

Град Бари је место у јужној Италији, најпознатије по својој базилици Светог Николе из 11. века у којој се чувају мошти Светога, које су пренешене из Мире Ликијске у Малој Азији. Током посете овој цркви, као делегацији, указана нам је велика част и огромно задовољство да присуствујемо и учествујемо на Светој Литургији коју је служио наш Владика Јован. Невероватно певање мешаног руског хора на гробу Светог Николе, поред велике иконе овог Светога коју је храму 1327. године поклонио српски Краљ Стефан Урош III Дечански учинило је овај доживљај потпуно нестварним и непоновљивим. По одслуженој литургији, Владика је примио дар руских ходочасника, икону Светог Николе, која је намењена Манастиру Ораховици, у коме је прво у нашој Цркви заживео празник преноса моштију Светог Николе. Први дан посете настављен је обиласком Барија и великог броја знаменитости овог места, укључујући и катедралу Сан Сабина у којој се чувају мошти Свете Колумбе, чудесне у својој нетљености и изразу спокојства на потпуно очуваном лицу.

Након тога, драги домаћини у Руској мисији организовали су свечану вечеру за нашу делегацију. Одлучили смо да, из поштовања према свима коју си икада носили падобранску униформу, наравно и у њихово име, обучемо наше униформе и ставимо беретке, на тај начин одајући почаст и признање вољеној јединици и свим њеним бившим и садашњим припадницима. Током свечане вечере, посебну пажњу посветили смо дружењу са Жаком Огаром, великим пријатељем Срба и Србије, бившим пуковником Легије странаца и командантом француских извиђачких јединица на Косову и Метохији након потписивања кумановског споразума 1999. године. Пуковник Огар носилац је француске Легије части и српског ордена Светог Саве, који му је Српска Православна Црква доделила за исказану пожртвованост током спашавања монахиња и манастира Девич. Такође, успостављајући барикаде на мосту у Косовској Митровици, заслужан је за заштиту и опстанак српског народа на северу Косова. Пуковник Огар напустио је активну војну службу крајем 1999. године и након тога се посветио борби против неправде која је начињена како над француском војском (аутор је више књига о Сомалији) тако и над српским народом у нашој јужној покрајини. Због свега тога, Удружење ветерана 63. падобранске бригаде уручило је пуковнику Огару Златну плакету, највеће признање које наше Удружење додељује заслужним појединцима и институцијама.

Другог дана путовања, 28. октобра, планиран је обилазак варошице Ђоја Дел Коле, места у коме су обучавани припадници 1. падобранског батаљона и средишње тачке наших активности на овом путовању. На препоруку оца Андреја, настојатеља Руске мисије , одлучили смо да успут посетимо и оближњи град Матеру, тзв. Подземни град, који се налази на Унесковој листи светске културне баштине од 1993. године. Први сусрет са местом је био невероватан, јер је све подсећало на неке од митских градова из епске фантастике. Место на литици високог кањона које је створила река Гравина, састојало се од стотина пећина које су људском руком прошириване и укопаване дубоко у стене на све стране. Изнад пећина, овако прошириваним и прилагођаваним за боравак људи, на неки недокучив начин грађане су мале просторије, кућице, дворишта, камени зидови, одводи за кишницу, без икаквог логичног реда и смисла, пратећи само конфигурацију терена и машту својих стваралаца. Овај подземни град, настао у III веку пре Христа, сем просторија за становање имао је и своја светилишта и манастире са и данас очуваним предивним фрескама из VIII века, затим пространа купатила, просторије за припрему и чување хране, канале за довод и рупе за складиштење воде... Манастири су били уточиште монахињама које су избегле из околине града Ако из Свете Земље, а интересантно је да су све до 1974. године неки од становника Матере и даље живели у овим руком клесаним пећинама. На овом месту је Мел Гибсон снимио холивудски блокбастер „Страдање Исусово“. Такође, препуно симболике везане за наше путовање, Матера је први град у Италији чији су се становници 21. септембра 1943. године подигли против окупације нациста.

Након краћег одмора у Матери, кренули смо пут Ђоја Дел Коле. Истоимена ваздушна база удаљена је четири километра од овог места и тренутно је дом италијанске 36. ескадриле авиона ловаца Јурофајтер. Током Другог светског рата овај аеродром пао је у руке британској армији октобра 1943. године, а коришћен је од стране Американаца за мисије ловаца P-38, P-40 и бомбар6дера B-24, превоз трупа, муниције и намирница. Такође, за нас најзначајније, служио је и као центар за обуку падобранаца, међу којима су били и они са наших простора, а од којих је након обуке на Покров Пресвете Богородице 1944. године (што је данас слава српских падобранаца) формиран 1. падобрански батаљон. Ту смо, уз неизбежно фотографисање поред авиона, евоцирали успомене на та давна времена, поносни и срећни што смо, као чувари традиције, успешно извели и овај додељени задатак.

Трећег, последњег дана нашег путовања, након доручка смо се опростили са нашим драгим домаћинима из Руске мисије и пуковником Огаром те упутили ка Риму, на наш повратни лет авионом за Београд. Наравно, желећи да се присетимо свега из периода оснивања 1. падобранског батаљона, нисмо пропустили прилику да посетимо и место једне од највећих битака Другог светског рата, чувени Монтекасино. У бици за Монте Касино, у првој половини 1944. године, учествовало је 240.000 савезничких војника, 1.900 тенкова и 4.000 авиона. Немци су се бранили са 140.000 људи и непознатим бројем тенкова и топова. Град Касино нацисти су одабрали за центар последње одбране Рима, на тзв. Густав линији, која се протезала од Јадранског до Тиренског мора. На брду изнад града, налазио се велелепни манастир из VI века, који је данас опатија Монтекасино, а био је станиште Преподобног Бенедикта Нурсијског и његових монаха. Погрешно сматрајући да се Немци крију у манастиру, савезници су покренули масовно бомбардовање и 15. фебруара 1944. године на опатију су бацили преко пет хиљада тона бомби, и том приликом га срушивши до темеља, што је било четврто разарање манастира у његовој шеснаест векова дугој историји. Тек тада, немачки падобранци из 1. падобранске дивизије заузели су положаје у срушеном манастиру и држали позицију током стотину двадесет и три дана, успешно одолевајући свим нападима савезника и наносећи им стравичне губитке. Током четири битке за Монтекасино, биланс жртава износио је педесет и пет хиљада војника на страни савезника и око двадесет хиљада Немаца, а укупно је у кампањи за ослобађање Рима страдало стотину и пет хиљада људи. Манастир је потпуно обновљен тек 1964. године и данас фасцинира својом положајем, богатством и историјом.

Најпре смо посетили историјски музеј битке у граду Касино. Испред улаза налази се споменик пољском генералу Владиславу Андерсу који је са својим трупама након четири месеца тешких борби, на крају и ослободио Монте Касино. Упркос томе што је музеј затворен у периоду од 1. октобра до 1. марта, кустос нас је увео и обезбедио туру са водичем кроз четрнаест соба са мултимедијалним садржајем везаним за околности и ток саме битке. Испред саме зграде налази се реликвија из тог доба, амерички ловац тенкова М-10 ”Волверин”, окружен бодљикавом жицом. Унутрашњост музеја направљена је с тематским собама и посебном музиком, филмовима и нарацијом за сваки од догађаја који описују. Посебно је интересантан део где, налик холограмима, савезнички и немачки официри на бојишту описују своје виђење ситуације и ток саме битке. Уз аутентичне артефакте из тог времена, пушке, шлемове, делове граната и војне опреме и сјајне аудио-визуелне ефекте, пола сата колико је трајала ова тура прошло је као секунд.

Након тога, упутили смо се у обилазак обновљене опатије Монтекасино, доминантним и велелепним објектом изнад града. Огромна грађевина, иако споља више личи на тврђаву, унутра је права оаза мира и уметности, са екстеријером и ентеријером од којих застаје дах. Поглед који у рано поподне пуца са терасе опатије према долини је нестваран и незабораван. Двориште манастира има неколико предивних вртова са фонтанама и цвећем, а грандиозне степенице са киповима које воде од терасе до саме цркве такође су нешто што се виђа само у бајкама или епским филмовима. Мермерне статуе светих украшавају унутрашње зидове дворишта, а на крају кад помислите да ово све не може бити лепше и грандиозније, улазите у цркву. Цео њен ентеријер урађен у барокном стилу, пресвучен је златом и украсима. Мермерни стубови урађени су слагањем и уклапањем разнобојних мермерних елемената, свуда су статуе, рељефи и мозаици, игра светлости и сенке све ово чини још чуднијим и фантастичнијим. Нисам сигуран колико све ово помаже верницима да се приближе Богу, али дефинитивно је нешто што треба видети и доживети. Мислим да је просто немогуће схватити како су неуморни градитељи успели да ово све из пепела обнове за само двадесет година. О новцу који је на ово здање потрошен не вреди ни мислити. Препуни утисака, уз последње заједничко фотографисање испред улаза у опатију на којој је на латинском написано PAX (Мир), привели смо крају наше путовање.

Симболично, прикупили смо на сваком од ових места по камен који ће бити узидан у темеље једне нове цркве. Идентично, као што је и по део свакога од нас падобранаца неповратно узидан у темеље наше вољене 63. падобранске бригаде.

За крај, изговоримо оно што се чује увек кад радимо нешто братски и сложно као један: За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. падобранске бригаде – РАДЕ!!!

• Епархијске вести
  

Не зна се шта ће бити славније на "Паради поноса" 2. новембра у Подгорици, за празник Светог Петра Цетињског и Светог Петра II Ловћенског Тајновидца: или то што је Црна Гора у опасности да, од еколошке, постане - содомска држава, или то што ће Европа (она антихристовска) успјети, напокон, да Црну Гору метне пода се, као знак њеног пуног испуњења услова за интеграције и њене пуне афирмације људских права и слобода.

Било како било, једно је сигурно: тога дана, из тог једнополног брака, од Његошеве славне Црне Горе сви су предуслови да се роди - Јадогора, а од поносних Црногораца да почну да се рађају - јадогорци!

O tempora, o mores!

Цетиње, 31. октобра 2014. године

Извор

Докторски рад епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија привукао је много високо свештенство, па и представнике цркве који су преко Атлантика.

"Тема има далекосежне импликације на друштво, на односе у друштву, дакле она је антрополошка, социолошка, не само теолошка и философска како звучи на први поглед", објашњава епископ западно-амерички Максим.

Релациона онтологија Јована Зизјуласа брањена је око три сата. Комисија је слушала, питала, на концу изашла да већа.

"Једна важна порука коју смо могли да чујемо овде, на крају овог свега, да уче и они који знају, а тек они који не знају колико теба да уче, морају да схвате", истиче председник Републике Српске Милорад Додик.

"Један доказ непрекидног усавршавања и учења, тако да сам уживао стварно у свему што сам слушао и бити у овако одабраном друштву, међу овако великим и ученим људима", каже Дејан Бодирога.

Митрополит пергамски Јован Зизјулас, чији је рад био тема дисертације, чувени је филозоф и члан Међународне комисије за богословски дијалог са римокатоличком црквом.

Његова схватања са пажњом се прате на Истоку, али и на Западу - у Ватикану. Србија са централном позицијом између два света, од данас је богатија за један стручан поглед на њих.

линк на којем можете погледатио видео:

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1736767/%D0%9E%D0%B4%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0+%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0+%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0+%D1%98%D0%B5+%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B2%D1%83%D0%BA%D0%BB%D0%B0+%D0%BF%D0%B0%D0%B6%D1%9A%D1%83.html

Од маја наовамо, Епископ ваљевски г. Милутин неколико пута обишао је манастир Пустињу и разговарао са сестринством и околним домаћинима. Сагледавши озбиљност проблема, Владика Милутин састао се у Владичанском дому са директором Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Србије Милетом Радојевићем и директором Дирекције за урбанизам и изградњу Ваљева Драганом Јеремићем, ради што скоријег изналажења решења. Директор Дирекције Драган Јеремић предочио је епархијском Архијереју да на овом терену постоје два клизишта за чију је санацију потребно два и по и пет милиона динара (укупно 7, 5 милиона дин.). Ближи се зима и, у случају снежних падавина, живот у овом делу Ваљевске епархије биће додатно отежан, будући да је машинама за чишћење снега прилаз онемогућен. Владика Милутин рекао је да ће, уз помоћ надлежних институција, Епархија ваљевска настојати да обезбеди средства како би клизишта била што пре санирана и живот манастира Пустиња и народа у околини што пре се вратио уобичајеним токовима.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Домаћин малишана био је Патријарх српски г. Иринеј који је децу дочекао у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог. Његова Светост је децу у краткој и надахнутој беседи поздравио и охрабрио. Испред Канцеларије за Косово и Метохију, Његовој Светости се речима велике захвалности обратио помоћник директора канцеларије др Душан Јововић. О историјату капеле младим гостима је говорио њен старешина протођакон Стеван Рапајић. На крају пријема деци су подељени дарови које је припремила редакција Светосавског звонца.

У наставку посете Патријаршији српској, деца су у пратњи г. Димитрија Стикића, члана редакције Светосавског звонца, посетила Библиотеку и Музеј Српске Православне Цркве, где су малишани упознати са историјатом и издавачком, књишком, уметничком и културолошком фундусу ових црквених институција, које су сведоци, чувари и заштитници нашег националног индетитета. На крају ове посете деца су посетила и београдску Саборну цркву.

Ова активност је само једна у низу којом дугогдишња сарадња Канцеларије за Косово и Метохију и Светосавског звонца, званичног гласила Српске Православне Цркве за децу, улази у још интезивнију и ближу сарадњу којом ће у будућем времену бити обухваћена сва деца са територије Косова и Метохије.

Извор: www.zvonce.spc.rs

• Званичне посете
  
• Косово и Метохија
  

Погледајте слике на линку