Удружење произвођача вина са будућом ознаком географског порекла „Књажевац“ је прво удружење које је у Србији у званичној процедури за успостављање ознаке за вино по ЕУ “PDO/PGI” систему географског порекла. Удружење произвођача вина са будућом ознаком географског порекла „Неготинска Крајина“ је у завршној фази процедуре за предају апликације за успостављање ове ознаке из Источне Србије.

Успостављање ознака географског порекла за вина по новом европском систему представља историјски тренутак у српском винарству, с обзиром да је то потврда унапређења квалитета у Србији и промоција наших вина, земље и регија, из којих вина са географским пореклом долазе.

Извор: Епархија тимочка

• Епархијске вести
  

Баћушка је био широко познат по својој богобојажљивости, поштовали су га чак муслимани. Али завист према таквом светом животу пробудила је јарост Турака освајача, који су га убили, пише Ромфеа.

Претходних 112 година биле су испуњене чудесима и благодатном помоћи житељима села. И света Црква узимајући у обзир све те многобројне чињенице, прибројала је мученика за вјеру лику светих.

Митрополит Касторије Серафим, за 27. новембар заказао је чин омивања часних мошти, које су по свједочењу очевидаца силно благоухале за вријеме вечерње и чина омивања.

Заједно са владиком Серафимом чин омивања обавили су митрополит сисанионски и сиатистки Павле и митрополит врестенски Теоклит.

У свом слову владика Павле говорио је о цијени мученичке крви која је проливена за Христа и освештала то мјесто.

Он је говорио и о кремацији (подсјећамо да је недавно Грчка црква одлучила да неће опијевати људе који су завјештали да их кремирају), рекавши: „Ево пред нама су свете мошти и ви можете видјети да људско тијело није утилитаристички предмет за прераду, него храм Божији“.

Све што се десило те вечери у селу Хилиодендро посјећало је на древна времена када су хришћани умивали кости мученика и слагали их под престоле храмова.

Митрополит је такође пожелио да се мошти мученика нађу на светом престолу храма.

Са руског: Марија Живковић

За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста.

Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.

Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“.

Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.

По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“.

Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих.

Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.

Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.

Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!

Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота.

Из књиге Велики пост, протојереја Александра Шмемана

http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2756-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD,-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0

Литургији је присуствовао високи гост - Његова Светост поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрања, у пратњи више кардинала, надбискупа и бискупа.

Последњих педесет година између двеју апостолских столица размењиване су посете о празницима престола, па би васељенски Патријарх слао високу делегацију на свечаности о Петровдану у Рим, а понекад би и сам био на челу делегације, док би Римокатоличка Црква такође изаслала делегацију о прослави Светог Андреја, оснивача и покровитеља Цариградског престола.

Међутим, ове године прослави Светог Андреја у Цариграду присуствовао је лично поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрања; напоменути је и да је Његова Светсветост Патријарх Вартоломеј радо одлазио на прославу Светог апостола Петра у Риму.

Током Литургије, Папа и Патријарх су одржали говоре, разменили целиве мира и благословили присутне вернике на крају богослужења.

Папа је у свом говору истакао да је „од највећег значаја очувати и неговати пребогато наслеђе Источне Цркве, и то не само оно благо које потиче из литургијске и духовне традиције, него и од Светих отаца и Васељенских Сабора санкцкионисана канонска правила, која управљају животом ове Цркве.“

Сусрети као што је овај и молитва једних за друге представљају важне моменте на путу ка пуном јединству... У том циљу мора се водити богословски дијалог. Обојица поглавара су подсетили на велико наслеђе из времена јединства Цркве у првом хришћанском миленијуму. Ово је „непоколебиви темељ“ за његово васпостављање, казао је патријарх Вартоломеј.

И Папа и Патријарх су подсетили на сусрет својих претходника павла VI и патријарха Атинагоре пре 50 година у Јерусалиму. Вартоломеј је истакао да је тим сусретом започео дијалог који се сада води – „можда дуги и повремено напоран пут, који је зацело неповратан“.

Обојица поглавара су изразили мисао да Цркве морају говорити једним гласом наспрам свих невоља и сукоба у свету, еда би биле веродостојне. Сиромашни, жртве ратова и млади без перспективе и оријентације позивају у помоћ и Цркве треба да ослушну њихов глас.

Његова Свесветост Вартоломеј је изјавио да је хришћанска порука љубави једини пут у праведну и мирну будућност. Наука, политика и техника као такве не могу га саме превалити.

Протођакон Радомир Ракић

Хришћански свет

КАДА је пре неки дан у Високим Дечанима, на манастирску славу Светог Стефана Дечанског, примио Орден Светог Саве првог степена, протојереј ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор призренске Богословије у потресној беседи, обраћајући се патријарху, свештеницима, монаштву и народу, између осталог, рекао је: „Овим чином ви кажете да сам нешто добро учинио. А ја се питам: шта сам то учинио, а да нисам био дужан да учиним...“

Додао је: „До сада сам два пута примао ово одликовање са ликом најлепшег сина српског народа, Светог Саве, нашег духовног родитеља. Веселио сам се, јер је оба пута Орден био за Богословију: 1996. у Призрену и 2006. у Нишу. И сада се радујем. Највише због овде присутне, деце моје, која су често била ускраћена очевог присуства и пажње, због мојих обавеза у школи“.

У дану признања за све што је чинио и учинио за призренску Богословију, духовни и национални стуб српског народа, прота Милутин је заокружио пола века служења у свештеничком чину и више од три деценије ректорске службе. У Призрену, до лета 1999. године, до страшног егзодуса нашег народа са Косова и Метохије. Од тада, у изгону, у Нишу. У Хиландарском метоху „благодарећи тадашњем епископу, а данашњем патријарху српском, Иринеју“, подигнута је нова богословска школа. На њеном оснажењу, уз упорност епископа рашкопризренског, Теодосија, 2011. поново је заживела школа у Призрену.

- Овде бих хтео да изнесем, једно чудо Божје - каже нам ректор Тимотијевић. - Неки су хтели да призренске Богословије нема. Да буде сатрта и затрта. А, она, изгнана, у Нишу почела је да доноси плодове. Сада, уместо једне, тим чудом Божјим, имамо две школе. У Нишу и Призрену. Истог су имена по Ћирилу и Методију. Истог су ктитора, великог добротвора српског народа Симе Игуманова. Исту крсну славу славе. Сачувале су памћење. У спасеним архивима и књигама... кликни на read more да прочиташ чланак до краја

Шта је све претходило дану у коме разговарамо са ректором призренске Богословије?

Заћутао је. И, задрхтао, Милутин Тимотијевић на наше питање кроз каква је времена прошла призренска Богословија с којом је наш саговорник пола века делио судбину. А, заједно Богословија и он, страшну судбину српског косметског народа... Тренуци у коме смо поставили ово питање, били су речитији од речи. Додали смо ново: ко је, пре деценију и по, могао и да замисли да ће се Богословија у Призрену, којој су наменили пепео, придићи? Оживети?

Ректор Тимотијевић је одговорио:

- Сила се Божја, децо, у немоћи познаје...

Није имао снаге да опише тренутак растанка са Призреном у лето 1999. године. Време егзодуса српског народа са Косова и Метохије. Рекао је да такво сећање ником живом не би пожелео.

- То су страшне људске драме. Неописиве живе ране нашег народа и његове Цркве. Космет је наша рана, али је и наша нада - да сваком злу има и краја. Сеобе нису лаке ни када су добровољне, а сазнали смо какве су, када су принудне. А, такве, неправедне, једном ће их зауставити правда. Јача и истинољубивија. Моћници овог света отворили су Пандорину кутију зла, каналисану према једном народу. Српском народу. Последице се знају. Али, понављам, зна се и то - сваком злу дође и крај.

Враћамо време у коме наш саговорник, одликован највишим орденом Српске православне цркве, потискује наше настојање да прича шта је, лично, учинио за Богословију. Одговара једноставно, као што говоре сви истински вредни људи који немају потребу да се уздижу и хвале:

- Све што сам ја учинио, учинио би и неко други да је био на мом месту.

Радије би, додаје, одговорио на наше ппитање: који су то заслужни људи, који су утиснули печат у готово век и по трајања призренске Богословије? Шта су праве вредности које су нам оставили, као обавезу? Који су, данас, темељи успеха? Како смо се, то, заврзли у беспућу морала? Где су се загубили путокази доброте? Куда да трагамо, да бисмо били бољи?

ПЕЧАТ ЗНАМЕНИТИХ ЉУДИ

Поред Симе Игуманова, ктитора Богословије, печат духовном и националном стубу, говори ректор Тимотијевић, дали су и Иван Ст. Јастребов, руски конзул, чувар Богословије, па први ректор архимандрит Сава Бараћ, човек који је у сенци Бечког конгреса 1878. године радио да се чује мука његовога народа у свету. Илија Ставрић, други ректор, покретач листа „Призрен“ на српском и турском језику. Ученици ове Богословије били су српски патријарси Варнава, Гаврило и Његова светост патријарх Иринеј. Патријарх Павле је био професор ове Богословије, као и Ава Јустин Поповић, књижевник Григорије Божовић. Највећи утицај на ову школу имао је патријарх Павле, као епископ рашкопризренски.

Идемо редом.

Ректор Милутин Тимотијевић, који је генерације и генерације ђака Богословије испраћао на пут зрелих људи, са једном једином поруком да постану Човек, одговара нам да је велика радост када се успе у томе да је „човек, човеку - човек, а не вук“.

- Основна ствар у васпитању и образовању наших ученика, сада мислим на све богословије и на све друге школе, јесте да се васпостави лик Божји у човеку - објашњава нам. - Млади човек треба да има саосећање за другог. Да се учврсти у уверењу да смо ми сви потребни једни другима. Регулисање међусобних односа да буде по Христовој речи: „Што не желиш себи, не чини другима.“ Треба одгајати младе људе да се радују животу, али да у животу постоје и обавезе. Да раде на свом изграђивању, прво моралном, а онда и сваком другом. Оно што је добро и поштено, то је добро и поштено у свим временима, друштвима, државама и световима, видљивим и невидљивим. Ту породица има одлучујућу реч. Потребна нам је морално здрава породица. Родитељи често из неразумљиве болећивости дозвољавају деци да расту без упућивања у добро, а касније се то враћа истим родитељима. Могу родитељи да постигну завидне успехе у својој професији, али ако подбаце у породици, све су изгубили.

Каже нам, потом:

- Треба прочитати књигу Арчибалда Рајса „Чујте Срби“ и чути глас правог пријатеља и о том проблему. Разуме се да постоје и други утицаји, као што је школа, друштво, држава. Све треба да стреми једном циљу, а то је да се изгради Човек. Добар човек кога се Бог неће постидети. Споменуо сам државу. Да. Она има утицај на просвету, здравство, породицу. Нисам сигуран да је тамо где треба да буде, а има је превише у породици.

Ректор Тимотијевић први пут за наш лист говори о свеобухватним везама истинских вредности и нашег трајања. Имали смо намеру да га, у препуној цркви Светог Ђорђа у Призрену, у зиму ‘98 о томе упитамо... Служба је потрајала. После су српски, метохијски домаћини са протом Милутином окретали најлепше, шаране виновом лозом и голубовима, славске колаче... А, стизале су вести о страдању народа у Метохији. Морали смо „на лице места“. Имали смо намеру да с њим о томе разговарамо на Видовдан, ‘99. Он је био заокупљен судбином народа који је потражио спас у Богословији. Спас у „подножју Часног крста“. Ректор, Милутин, имао је тада преча посла. Миломир Миша Киковић, наш колега, предложио је Богословију и њеног ректора за подвиг године „Новости“ (2000). Златна плакета нашег листа, коју је примио, јесте признање, али није било и утеха.

А, када је и под Јухором сахрањивао своје ђаке, угушене угљен-моноксидом, од његових речи, чинило се, да је и сама планина устукнула. Ко у том моменту има храбрости да га било шта упита...

Орден Светог Саве, за нас није био повод за разговор. Примили су га и други. Али беседа у Дечанима јесте. Казао је ректор Тимотијевић том пригодом: „Желим да будем син Цркве. И молим се Богу да будем са свима својима. И са ученицима Богословије, садашњим и бившим, и са свима овде присутним, записан у Књизи живота. Питамо га, на крају, које су то врлине које треба да досегнемо до те Књиге.

Одговорио је:

- Врлине које треба да имамо, како бисмо били препознати код Бога и записани у Књизи живота јесте вера у Богочовека Христа. Он је једина вредност у свим световима за коју вреди живети и умрети. Неопходан је живот по тој вери. Да будемо људи, као што је казао Свети патријарх Павле, који је себе изградио по мери анђелској. За њега је један умни човек рекао: „И створи Бог Павла и разби калуп!“

ОТАЦ СИНАДИН КАО ОПОМЕНА

Богословија памти турско ропство, више од четири деценије. Као поруку и поуку, ректор Тимотијевић говори:

- Живот у ропству нашег народа био је немерљиво тежак. Угроженост са сваке стране, треба сачувати главу. Породицу. Име. Веру. Душу. Материјалне и духовне вредности. Окупатор је окрутан, а помоћи ниоткуда. Треба охрабрити народ да издржи, надајући се бољем времену. А нема ко то да уради. Учитеља нема, свештеника нема. Ево само једног примера из тог времена. У призренском крају налази се Гора. Док је макар и једном годишње одлазио свештеник Синадин из села Локвице и крштавао, венчавао и служио опела, Гора је била православна. А када је поп Синадин умро, Гора је потурчена. Али, Горанци, упркос том тешком времену, сачували су душу. Српски језик и ћирилицу. Плаћали су за то и плаћају, и данас, велику цену.

Извор: Вечерње новости ; ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Последњи Папа који је посјетио Истанбул био је Бенедикт 2006. године, а прије њега Папа Јован Павле II је 1979. посјетио Патријарха Димитрија.

У пратњи Патријарха Вартоломеја били су Митрополит пергамски Јован (ко-предсједавајући Мјешовите међународне комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке цркве), Архиепископ амерички Димитрије и велики архиђакон Андреј Софијанопулос.

Његова све-светост Вартоломеј је Архиепископ Константинопоља – новог Рима и Васељенски патријарх. Он је 269. предстојатељ 2000. година старе помјесне Цркве коју је основао свети апостол Андреј. Искуство Његове све-светости, као турског држављанина, пружа јединствену перспективу на дијалог међу Јеврејима, хришћанима и муслиманима. За његов надахњујућ рад на пољу вјерских слобода и људских права, Васељенски патријарх Вартоломеј је 1997. одликован златном медаљаом Конгреса Сједињених Америчких Држава.

Стигавши у сједиште Васељенске патријаршије на Фанару, у суботу 29. новембра, поводом празника светог апостола Андреја Првозваног, покровитеља Константинопољске цркве, Папа Франциско је срдачно поздрављен црквеним звонима. Папу су на патријаршијској капији дочекали Митрополити никејски и халкидонски. Потом је Васељенски патријарх испратио Папу до патриаршијског храма светог Георгија, гдје је служена Доксологија, молитва благодарења и мира, након које су двојица поглавара благословили вјерне у храму. Присутни су били и генерални конзули у Истанбулу.

Патријарх Вартоломеј је Папи Франциску поклонио икону светог Георгију, насликану на Светој Гори. Папа је, заузврат, Његовој светости уручио фототипско издање грчког рукописа из XI вијека, чији се оригинал чува у Ватиканској библиотеци, као и копију мозаика Господа Исуса Христа из базилике светог Петра из IX вијека.

Након тога, Патријарх Вартоломеј и Папа су одржали приватни разговор у патријаршијској резиденцији. Прије поласка, Папа се сусрео са члановима Светог Синода.

Обраћање Његове Све-светости Патријарха васељенског Вартоломеја Његовој Светости Папи Франциску након Доксологије у патријаршијском храму током његове званичне посјете Васељенској патријаршији

Ваша Светости,

Славословећи свеблагог у Тројици Бога, желимо добродошлицу Вама и Вашој часној пратњи на ово свештено мјесто, на епископску катедру историјске и мученичке Цркве, којој је божански Промисао повјерио врло одговорну службу првопрестолне међу најсветијим помјесним православним Црквама. Дочекујемо Вас са радошћу, чашћу и благодарношћу јер сте сматрали сходним да управите своје стопе од Старог Рима ка Новом Риму, симболично градећи мост између Запада и Истока, дијелећи љубав Првоврховног апостола са његовим братом, Првозваним апостолом.

Ова Ваша посјета, прва након избора Ваше Светости на трон који „предсједава у љубави“, представља наставак посјета Ваших истакнутих претходника Павла VI, Јована Павла II и Бенедикта XVI, али свједочи и Вашу жељу и жељу најсветије Римске цркве да у братољубљу настави са Православном црквом заједнички ход ка установљењу пуног општења међу нашим Црквама. Стога, са великим задовољством и благодарношћу поздрављамо долазак Ваше Светости као историјски догађај, испуњен добрим знамењима за будућност.

Овај свештени простор, на коме су, усред различитих историјских изазова, васељенски Патријарси вјековима служили и служе Свету тајну божанствене Евхаристије, наслиједио је друга богослужбена мјеста у овом граду, која су обасјале истакнуте црквене личности, које се већ налазе у хору великих Отаца васељенске Цркве. Међу таквим свјетлоносцима били су и наши претходници свети Григорије Богослов и свети Јован Златоусти, чије се часне мошти налазе у овом светом храму, благодарећи великодушности Римске цркве, која их је вратила Васељенској патријаршији. Поред њих леже мошти светог Василија Великог и свете великомученице Јефимије, која је потврдила истиност вјероисповиједања Четвртог васељенског сабора, као и других светитеља Цркве. Ове године навршава се десет година од благословеног повратка моштију светог Григорија и светог Јована Златоустог и желимо да Вашој Светости изразимо срдачну благодарност за овај братски гест Ваше Цркве нашој Патријаршији. Нека би ови свети Оци, на чијем је учењу основана наша заједничка вјера у првом миленијуму, били наши посредници пред Господом, да би поново открили пуно јединство међу нашим Црквама, и тако испунили Његову свету вољу у овом критичном тренутку за цјелокупно човјечанство и цијели свијет. Јер, по ријечима светог Јована Златоустог: „Ово је оно што заиста повезуе вјерне и подржава љубав. Заиста, управо је зато Христос казао да будемо једно“ (Бесједа на Посланицу Филипљанима 4, 3, PG 62.208).

Још једном изражавамо радост и благодарност у име најсветије Константинопољске цркве и наше лично поводом званичне и братске посјете Ваше Светости и желимо Вама и Вашој пратњи од Господа благословен боравак међу нама да би наше братске везе даље јачале у славу светог имена Његовог.

„Хвала Богу на његовом неисказаном дару“ (2. Кор. 9, 15)

Добро дошли, љубљени у Господу брате!

Са енглеског: Александар Орландић

Извор: patriarchate.org

http://www.mitropolija.com/patrijarh-vaseljenski-vartolomej-docekao-predstojatelja-rimokatolicke-crkve-papu-franciska-u-carigradu-video/

Овај викенд обележен је историјском посетом папе Франческа Васељенској Патријаршији у Константинопољу. Током његове посете, Његова Светост патријарх Васељенски Вартоломеј са папом Франческом, присуствовао је екуменској молитви и Светој Архијерејској Литургији, које су биле одржане у Патријаршијској цркви посвећеној Светом Ђорђу на Фанару. Прочитајте испод ватикански извештај о посети и дирљивом моменту између двојице вођа у којима папа Франческо нагиње своју главу пред патријархом током екуменистичке молитве у суботу увече.

На крају свог говора, Папа Франческо је затражио од Патријарха Вартоломеја благослов и погнуо главу пред њим како би га добио. Вартоломеј је папу потом пољубио у главу и на тај начин, други дан папине посете је завршен овим симболичним чином. Ноћ је већ била пала у Истанбулу уочи прослављања Светог апостола Андреја, заштитника Патријаршије, када је папа Франческо ушао у цркву Светог Ђорђа са својим братом Вартоломејом. Тренутак њихове молитве био је кратак и дао је свету назнаке како ће изгледати наредни моменти када папа буде присуствовао Светој Литургији коју ће служити Васељенски Патријарх. На улазу у цркву, папа је поклонио велику посребрену икону.

У свом поздравном говору, Вартоломеј је рекао да је Франческо ,,пренео љубав једног од најзначајнијих апостола (апостола Петра) на свог брата, првоизабраног апостола Андреја." Патријарх се подсетио ,,сличних посета његових угледних претходника", цитирајући том приликом речи Павла VI, Јована Павла II и Бенедикта XVI. Говорио је о Франческовој вољи, али и вољи ,,најсветије римске Цркве да се настави сестрински однос и утврди једна стабилна веза у обнављању заједништва ових двају Цркава." Вартоломеј је такође рекао да види ову посету Франческа, као један ,,историјски догађај испуњен повољним знацима за заједничку будућност".

Патријарх је захвалио РКЦ на враћању светих моштију Свете Еуфемије и такође се позвао на речи Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. ,,Нека би се ови Свети Оци по чијим предањима наша заједничка вера је била заснована у првом веку, помолили за нас Господу да бисмо могли поново да осетимо потпуно уједињење наших Цркава, и тако испунили Његову Божанску вољу."

,,Док изражавам срдачну захвалницу за ваш братски дочек, осећам да је наша радост већа зато што није део овог света; она није од нас, ни у нашим посвећеностима, ни у нашем труду - што је свакако неопходно - већ је та радост наше вере у испуњење божијих речи." Одговорио је том приликом папа Франческо.

Говорећи о ,,радости и миру које свет не може да пружи, а које је Господ Исус Христос обећао својим ученицима пред Његово Вазнесење", папа Франческо додаје: ,,Апостоли Андреј и Петар су чули ово обећање Господа и добили га као награду. Били су браћа по крви, па ипак њихов сусрет са Христом их је претворио у браћу по вери и милосрђу. Вечерас, на овако пријатном сусрету, и на овом молитвеном бденију, желео бих да истакнем ово - они су постали и браћа по нади."

Превод: Поуке.орг

Извор: http://vaticaninsider.lastampa.it/en/world-news/detail/articolo/37806/

Одговор:

Мисија је заправо суштина бића наше Цркве. Јеванђеље није нека нова философија или теорија, већ благовест, добра вест која се шири и коју су апостоли проповедали до крајева тадашње васељене, а Црква је позвана да је и данас сведочи и проповеда са истим оним жаром и преданошћу како су то чинили апостоли и свети оци наше Цркве.

Међутим, сведоци смо све већег комуникационог јаза између Цркве и оних којима је блага вест намењена. Пре свега, много је православних који мисле да је мисионарство заправо нешто што припада западном менталитету, нарочито протестантима, и да ми православни не треба много да томе посвећујемо пажње. У оваквом схватању лежи осећање себичне самодовољности и погрешног разумевања Христа и Његовог Јеванђеља. Често се понашамо као да нам је сасвим свеједно да ли ће Христова блага реч доћи до неких удаљених народа и Јеванђеље сводимо на меру наше националне традиције и обичаја, а цркву на националне клубове. А управо то је негација хришћанства. Управо због тога је највећи број Јевреја у Христово време пропустио прилику да позна оваплоћеног Сина Божијег. За њих он се једноставно није уклапао у калупе месијанства које се развило у то време, а које је полазило од тога да Месија (Христос) треба да буде пре свега обновитељ Царства Јудејског, а не Спаситељ целог света.

Христос је за фарисеје био човек који је кршио бројна ритуална правила која су они или погрешно разумевали или су их измишљали, правдајући се наводним отачким предањима. За фарисеје он је био јеретик и опасан човек који одвраћа народ од онога што су они сматрали правом вером. За садукеје, који су као високо свештенство уживали највише привилегије под Иродом, а касније под римским управитељима, Христос је био директна претња њиховој моћи и утицају. Садукеји су имали за циљ да под сваку цену очувају храмовно богослужење и привилегије које су им доносиле материјалну и политичку корист. Христос је за њих био револуционар, опасни анархиста, кога је требало елиминисати како не би у народу дошло до побуне против поретка који је садукејима и те како одговарао. Коначно за секту зилота, Христос је био издајник, човек компромиса јер је по њима Месија требало да поведе борбу против окупатора, а он ниједном речју није осудио римску окупацију и тадашњи "светски поредак" који су Јевреји видели као највеће зло и претњу својој вери и националном идентитету. Укратко, јеврејски националисти и ритуалисти Христа и Његово јеванђеље видели су не само као промашај, већ као директну опасност својим „вредностима“ и веровањима. Зато није нимало необично да су управо они тражили од Римљана да разапну Цара славе. Римљани су у целој причи били заинтересовани само за оно што данас политичари зову стабилност и за пословне интересе, а са висине су гледали на верске обичаје народа које су културно и цивилизацијски сматрали инфериорним.

О свему овоме говорим зато што је данашњи проблем у комуникацији Цркве и света управо у томе што доста људи хришћанство своди управо на оно што оно није и зато са светом око себе комуницирамо политичким језиком, бескрајним расправама о ритуалима и правилима, не видећи често да губимо везу са стварним животом у Христу и оним чему су ти ритуали у време када су настали служили и сл. Црква и наша вера нису и не смеју да буду бег од стварности, сусрет са светом око нас али у светлости Христовог Јеванђеља, а у том Јеванђељу нема ни Јеврејина ни Грка, ни истока ни запада, већ само предивна истина спасења коју нам је својим животом и страдањем открио сам Син Божији.

Другим речима, док ми, православни хришћани не заживимо, сваки од нас појединачно, том философијом живота у коме нам је свака отаџбина страна, а свака земља отаџбина, док не заживимо у овоме свету тако да бивамо у њему, а не будемо од њега, већ Христови, наше поуке, наша сведочења биће бесплодне приче које данашњем савременом човеку оптерећеном суштинским проблемима смисла живота у једном глобализованом потрошачком друштву не значе ништа више од неке привремене утехе и бега од стварности у мистику прелепе музике, мириса тамјана и давне царске славе. То свакако не значи да треба да се одрекнемо наше традиције да бисмо се посавременили и приближили данашњем човеку. То би био апсолутно погрешан приступ и видели смо да је фамозни римокатолички aggiornamento (посавремењење) довео до дубоке кризе и још већег секуларизма на Западу. Очигледно, потребан је други концепт комуникације у коме бисмо се суочлили са реалним проблемима, али истовремено сачували духовну со која Цркву чини оним што јесте. Црква, дакле, не сме да се претвори ни у позориште ни у невладину организацију.

Лично мислим да је кључ у евхаристијском животу и да је потребно житав живот цркве, богослужења, мисију итд вратити евхаристијским основама. Појам схватања традиције у Православљу веома често се поистовећује са конзервативношћу, чувањем одређених форми ради тих самих форми, иако су оне већ изгубиле своју везу са стварношћу. На пример, доста наших ритуала настали су у окриљу византијског или руског царског двора и фамозне симфоније Цркве и државе која је данас све више историјски и практично превазиђен концепт и рекао бих чак, све више озбиљна претња јеванђелској мисији Цркве. Црква у данашњем свету глобализације много је више у сличнијој позицији Цркви пред-константиновског периода и отуда је веома важан повратак оним црквеним традицијама и темељима који ће омогућити да њена мисија у свету буде много ефикаснија и прихватљивија. Повратак Јеванђељу није негација свега онога што је Црква кроз све ове векове прошла, већ један органски и свеобухватан повратак принципима који почивају на бризи о обичном човеку и удаљавању Цркве од сваке форме идеологије и служења њој.

У том контексту треба размишљати о мисијском деловању Цркве данас и на нашим просторима. Речи свештеника и теолога морају да буду непосредно повезане са активнијим харитативним радом, нарочито у ситуацији у којој највећи део наших верника живи на граници сиромаштва и беде, али и интензивнијим литургијским животом и повезивањем. Једноставнији и приступачнији начин комуникације са верницима је посебно од кључног значаја. Народ у својим свештеницима треба да препозна пастире са којима може да разговара на улици, а не да их доживљава као државне службенике који се крећу само у изабраном друштву. Христос је као Син Божији на Тавору пројавио своју божанску славу и то је слава коју изображавамо лепотом одејанија и богослужења у Литургији, али Христос је изван храмова био готово неприметни Јешуа из Назарета, који је пешке обилазио села и заобилазио богате јелинистичке градове, трудећи се да увек буде близак оним обичним, малим и заборављеним. Зато није без разлога што Римљани који су бележили све што је за њих било релевантно нису оставили записа о Исусу Назарећанину. Он је за њих био маргиналац, далеко од изабраног друштва првосвештеника и угледних фарисејских духовника који пред којима су се људи клањали. Данашњи православни свештеник управо треба да иде стопама тог Исуса и не заборавља сиромашне, болесне и удовице и не исцрпљује свој пастирски рад у требама. Једна парохија или Епархија су живе само уколико се Литургија наставља и ван храмова тако што ће верници наставити да на евхаристијским принципима служења и жртве сведоче Христа у свим сферама живота. Коначно, мисија није само одговорност свештенства и учених теолога. На Западу је већ дуже времена актуелно питање лаичког апостолата на који се у православним срединама често гледа са опрезом због опасности стварања пара-црквених група. Међутим, чињеница јесте да је лаички апостолат управо један од најважнијих аспеката хришћанске мисије јер је сваки верник позван да сведочи Христа својим животом.

На крају бих поменуо значај савремених комуникација за мисију Цркве, а то је управо оно што и ми овде на нашем форуму користимо. Сетимо се само првих хришћана који су са ревношћу препричавали еванђелске догађаје, првих цркава које су биле у интензивној међусобној преписци, апостола који хитају да проповедају реч Божију, посебно чудесног апостола Павла, који је неуморно одржавао контакт са црквама у којима је посејао семе евенђелске истине. Тадашњи римски путеви били су заправо савремене броудбенд магистрале античког света. Интернет комуникација, ако се користи правилно (што уосталом вреди за сва научна достигнућа) и те како може да помогне у ширењу јеванђелске речи. Никада као до сада није толико било доступних аудио, видео и текстуалних материјала. У првим вековима писана еванђеља имале су само цркве и угледнији грађани, а данас је реч Божија доступна свима који је траже. Међутим, посебан квалитет овом начину комуникације даје интерактивност. Могућност да се у стварном времену непосредно комуницира и то између лица који живе на различитим континентима. Ово даје посебан значај васељенском карактеру наше вере јер питања локалних цраква, нису више део проблематике која је далеко од нас, већ су та питања и за нас релевантна и можемо да се непосредно упознамо са различитим ставовима и изразимо своје мисли пред већим бројем људи. Наравно, то повлачи посебну одговорност у коришћењу средстава масовне комуникације, посебно друштвених мрежа, али и пред Цркву ставља обавезу да буде отворенија за своје вернике и да са њима комуницира не само преко званичних саопштења и медија, већ и кроз разне интерактивне садржаје. То се посебно односи на свештенике пастире, који не само у храму, већ и ван храма могу да непосредно комуницирају са својим верницима, чиме се литургијски дух преноси и на тај начин комуникације. Оно што засигурно није могуће заменити, то је живи и непосредни контакт и заједницу окупљених хришћана око једне Чаше и једног Хлеба – Литургију. Зато савремена технологија има вредност само у оној мери у којој изграђује литургијску и евхаристијску свест, тј. живо и лично нас међусобно повезује са Христом.

Извор: Поуке.орг

"Тамо гдје је примјетна дискриминација православних вјерника теже је говорити о успјешности међурелигијског дијалога. Тај проблем, нажалост, постоји", истакао је владика Атанасије у разговору са Мирјаном Ваљевац из УСАИД-а, стручним савјетником Међурелигијског вијећа БиХ Игором Кожемјакином и Гораном Бубалом из хуманитарне организације "ЦРС".

Из Епархије бихаћко-петровачке саопштено је да је Његово преосвештенство истакао да је међурелигијски дијалог умногоме условљен социјалним и друштвеним правима вјерника приликом запошљавања.

Он је саговорнике упознао о условима живота вјерника Српске православне Епархије бихаћко-петровачке на свом простору са нарочитим освртом на вјернике који живе на подручју ФБиХ, односно у Унско-санском и Ливањском кантону.

Повод за овај пријем, на иницијативу Међурелигијског вијећа, јесте УСАИД-ов четворогодишњи пројекат изградње повјерења, разумијевања и одговорности за будућност, чији је циљ побољшање услова живота вјерника свих вјероисповијести у БиХ.

Епископ Атанасије изразио је спремност да подржи међурелигијски дијалог на подручју Епархије бихаћко-петровачке који се и сада одвија под покровитељством УСАИД-а, ЦРС-а и Међурелигијског вијећа у БиХ. | Извор: СРНА | ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Епископу је саслуживало свештенство Саборне Цркве, а посебну радост је учинило присуство групе пилота из Србије предвођени капетаном Сретеном Рогићем из Београда.

На крају Литургије, владика Андреј је бираним речима упутио добродошлицу драгим гостима из Отаџбине и истакао пример капетана Рогића који је најзаслужнији што је Асоцијација војних и цивилних пилота Србије, са благословом тадашњег патријарха српског Павла, почела да слави крсну славу - великог Чиноначалника небеских сила - Светога арханђела Гаврила.

После свете Литургије, Епископ је у пратњи својих гостију присуствовао недељном народном збору у црквеноопштинској сали где је за угледне госте приређен братски пријем.

СПЦ

Остале фотке на овој адреси:

https://picasaweb.google.com/110032060462725839688/November232014?noredirect=1#

пишу "Вечерње новости".Члан номинационог тима Славе за Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства Марко Стојановић каже да је слава представљена прије свега као обред освештања хране и пића који православни хришћани у Србији практикују у оквиру годишњег циклуса обичаја и као празник породице, посвећен светитељу, заштитнику домаћинства.

Он је навео да је Унесковој комисији приложена обимна документација која најбоље свједочи о истинској важности славе за идентитет српског народа током минулих вијекова, дана и у будућности.

Наглашено је, како каже, да је ријеч о народном обичају прослављања свеца заштитника, који је обликован у српској средњовијековној држави, као и да његову данашњу обичајно-религијску форму, осим већинског спрског становништва, практикују и припадници неких мањинских заједница.

У објашњењу славске гозбе, наведено је да се тако шири друштвени круг у коме се слава препознаје као симбол заједништва и индентитета.

Србија је 2012. године усвојила регистар нематеријалног културног насљеђа који тренутно садржи 27 ставки.

Осим славе, ту су и молитва - ђурђевдански обред, јело белмуж, израда ратарских свијећа, пиротског качкаваља и ћилима, филигрански занат, косовски вез, наивно сликарство Словака, Лазарице у Сиринићкој жупи, Вуков сабор, ерски хумор, пјевање из гусле, пјевање из вика, ојкача, коло, фулашка пракса, врањска градска пјесма, израда чутура, чување Христовог гроба и друго.

вјеронаука.нет

Статистички религијска припадност грађана Беча први пут постала тачно позната након пописа становника Аустрије из 2001. године, У то вријеме становништво града је припадало овим религијама: католика - 49.2%; нерелигиозних - 25,7%; Ислам - 7,8%; Православље - 6,0%; Протестантизам - 4,7%; Јудаизам - 0,5%; друге религије и неодређене религије - 6,3%.

Кад хоћеш нешто да кажеш својој деци, кажи то Пресветој Богородици и Она ће посредовати. Твоја молитва ће деловати као духовно миловање које грли децу - а то ће их привући. Дешава се, видиш, да понекад хоћемо да их помилујемо, а она се бране; од духовног миловања неће се никада бранити".

Старац ме је саветовао и поучавао по сваком питању које се тицало деце.

Моја деца су волела јахање. Једном дође време кад је требало да купимо коња. Пошто се, међутим, радило о значајној одлуци, пођем по савет код Старца, који ме је врло одлучно подржао у томе да донесем позитивну одлуку. Позвао је и моју децу; рекао им да је јахање врло лепа ствар и тражио од њих да, кад буду јахали, имају на уму како је лепо седети на коњу и радовати се томе што радиш.

Исто тако, бодрио је моју децу да пешаче по снегу и говорио им: "Тамо у планини, где пешачите и посматрате небо, снег и читав онај дивни призор, сетите се ко је то све створио". Кроз творевину, на благ начин их је водио ка Творцу.

Упоредо са тим, говорио им је да не запусте своје школско градиво; али, на како леп начин им је то говорио: "Нећете запустити књиге и учење. Ево како ћете поступати. Читали сте и мало се уморили? Пођите до свог коња, мало га појашите, па кад се вратите, видећете да су ваше књиге опет свеже".

Поставио/ла Glogovac Monastery