Том приликом, на трибини су говорили директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин, пуковник у пензији др Раде С. Н. Рајић и председник Удружења ратних добровољаца 1912-1920. др Видоје Голубовић.

Преносећи благослов Његове светости патријарха српског Иринеја, епископ топлички господин Арсеније, викар патријарха, истакао је да традиција заједништва и сарадње цркве и војске датира још од 1803. године, три деценије касније уведено је и војно свештенство у Кнежевини Србији, а у Првом светском рату српско свештенство је било раме уз раме са својим народом и војском.

Говорећи о улози свештенства у Великом рату, др Рајић је истакао да су свештеничка и војна професија традиционалне професије, које имају велики утицај на психолошку свест народа. Те две службе, објаснио је он, у условима рата, повезују се и обједињавају како би се сачувало оно што је наметнуто ратним приликама, међу којима тај духовни аспект помоћи војсци у јачању њених моралних војничких вредности има приоритет.

Осврнувши се на разлику између историјских прилика и околности Балканских ратова и Првог светског рата, др Рајић је нагласио да је у току Великог рата, од 3.200 свештеника и монашког особља страдало, безмало половина, претрпевши, као и народ, огроман погром у том рату. Он је, такође, додао да је 192 свештеника учествовало у јединицама српске војске од 1912. до 1914. године, помажући духовним радом и делом на учвршћивању морала, припреми и продору српских пукова.

Пуковник Карапанџин рекао је да војно свештенство у Српској војсци од пре 100 година представља огледало, у коме ми, још увек себе у довољној мери не видимо.

- Војни свештеници с искуством од 75 година нису током Великог рата имали потешкоћа са схватањем своје улоге и задатака које су им постављале војне власти. Значајно су допринели очувању традиционалних националних и верских вредности и очували висок морал војника у најтежим ратним приликама. Због тога је и ова тема, о којој говоримо данас, веома важан сегмент те епопеје, иначе најмање позната широј јавности, рекао је пуковник Карапанџин. Он је истакао да је најмање позната због борбе против памћења, борбе против вере која се на овим просторима одвијала током протеклог века.

- Уважавајући поједине ставове о томе да све што је у вези са прошлошћу и у вези са религијом јесте ретроградно и нешто што је супротстављено некаквом прогресу, стално самом себи постављам питање - да ли нам требају искуства из Великог рата, па и она која обухватају верски живот у Српској војсци? Према искушењима у којима се налазимо, она су наша сушта потреба, од непроцењивог значаја за садашњост и будућност, рекао је пуковник Карапанџин.

Видоје Голубовић је присутнима приказивао фотографије из периода Великог рата, на којима се налазе познати и мање познати војни свештеници и команданти. Он је говорио о Архимандриту Милентију, Нићифору Дућичу, Јакову Чупићу, Проти Стевану Михалџићу, затим о српској војсци и свештенству у Бизерти, у Америци, на Корзици... Приказао је како су војници тада славили крсне славе, како изгледају пуковска гробља и нагласио да чланови Удружења сваке године обилазе гробља да би одали почаст јер „Србија памти и зато ће вечно живети“.

У програму су учествовали вокални солиста Алекса Зарев и квинтет Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“ који су извели композиције „Тамо далеко“ и „Ово је Србија“.

МОРС

Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.

Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.

Поуке.орг

Косовски божури и Ивана Жигон

Матија Бећковић

Катарина Радивојевић

Браћа Теофиловић

Александар Срећковић – Кубура

Јелена Жигон

Хор Мојсије Петровић

Вокална група ПИРГ

Зашто се Срби и Руси од давнина сматрају братским народима? И колико Руси, заправо, знају о православној Србији?

Филм обухвата снимке мирне посјете Његове светости патријарха московског и све Русије Кирила Српској православној цркви у новембру 2014. године. У оквиру те посјете он је освештао руски некропољ у Београду – највеће у Европи гробље руских војника и официра, који су погинули на фронтовима Првог свјетског рата. Поглавари Руске и Српске цркве служили су Божанствену литуригју у саборном храму Светог Саве на Врачару и освештали споменик руском цару Николају Другом у центру престонице Србије.

Филм ће такође упознати гледаоце са српском православном традицијом, од којих је најпознатија породично празновање Крсне славе или имендан фамилије. Та традиција је рођена у времену када је Србија примала свето крштење и када су крштаване цијеле породице.

Руски гледаоци ће сазнати о светим манастирима Србије, о, заиста, херојској историји Српске цркве, о томе како данас живе православни Срби.

Аутор и водитељ филма је митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), а режисер Дмитриј Мендељејев. Филм је снимљен у студију „Неофит“ на молбу Благотоворног фонда светог Григорија Богослова, уз помоћ Федералне агенције за штампу и масовне комуникације.

На сидришту Ушће данас је освештано бродско звоно на броду посебне намене „Козара“.

У присуству заменика команданта Команде за обуку генерал-мајора Млађена Нишевића, заменика команданта Речне флотиле пуковника Драгана Бојића, активних и пензионисаних припадника те јединице, удружења Поткозараца и преживелих логораша и бројних гостију Његово преосвештенство, епископ славонски владика Јован Ћулибрк освештао је бродско звоно, које од данас краси „Козару“.

Домаћин свечаности, командант 2. речног одреда Речне флотиле капетан фрегате Смиљан Ружић изразио је задовољство што брод као што је „Козара“, који прославља 75. годишњицу постојања, коначно добија звоно, што није само ствар престижа, већ препознатљив симбол брода.

— Наша давна жеља је да се наш најстарији, највећи, највреднији и, након ремонта, најсавременији, уједно и командни брод Речне флотиле, окити бродским звоном по угледу на ратне бродове других земаља код којих је поморачка традиција од постанка имала свој препознатљив идентитет и континуитет, рекао је Ружић.

Својеврстан историјски час, подсећање на стравично страдање српског живља у Поткозарју у току Другог светског рата, одржао је генерал Борислав Ђукић, док су своја сведочења, виђена тада очима детета, живописно пренела двојица Поткозараца, касније логораша, Миленко Чекић и Душан Алексић.

Своје данашње име, односно тада уматичење, „Козара“ је добила 1961. у Градини, у част и славу свим пострадалим Подкозарцима. Породица Кременовић, чији су корени управо на Козари, без двоумљења је донирала звоно.

— Наша породична ливница „Лиград“ годинама је позната по изради црквених звона. Са задовољством смо израдили бродско звоно за „Козару“, коју смо од срца даривали, рекао је Немања Кременовић, напомињући да је и његова фамилија пострадала у Другом светском рату.

Његово преосвештенство епископ Јован Ћулибрк освештао је и славски колач, поводом празника Светог Николе, заштитника помораца и бродара. Традиција налаже да сви поморци на дан свеца заштитника буду „на сидру“ или пристану са својим бродовима у луке.

Један од најстаријих бродова који се налазе у служби на рекама у оружаним снагама света јесте брод посебне намене БПН-30 „Козара“ – командни брод Речне флотиле Војске Србије. Саграђен је 1939. године у бродоградилишту у Регенсбургу, у Аустрији. Током Другог светског рата био је у саставу немачке Дунавске флоте, намењен за снабдевање и „подизање морала, одмор и рекреацију“ официра. После победе савезничких снага „Кримхилд“ је постао брод касарна „Орегон“, у саставу америчких снага у Регенсбургу. Демилитаризован је јуна 1946. године и додељен је предузећу „Баварски Лојд“ из Регенсбурга. У Југославију је стигао 1960. године, у замену за један теретни брод. Из листе имовине „Дунавског Лојда“ 1962. године ушао је у флотну листу оружаних снага бивше Југославије као брод база. Од 1971. године на „Козари“ се налази Команда Речне ратне флотиле.

МОРС

Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота у својој отаџбини Кападокији у Малој Азији. У узрасту од осамнаест година долази у Свету Земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре по једном откровењу ангела Господњег и ту почиње организовање монашког општежића. Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена светом Николају, није била довољна за потребе братства, свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Овај саборни храм Лавре је освећен 502. године.

Поред велике Лавре, свети Сава је основао и многе друге манастире и киновије. Најзначајније од њих су киновија Кастелија, киновија Докимос (послушник), Гадара, Никополеос, Спилеон, Схолариа и Нова Лавра. Каже се да су свети Сава и свети Теодосије све своје монахе привели Царству Небеском.

Свети Сава Освећени је по својој светости постао познат у читавом свету. Упокојио се 532. године и само неколико година касније откривене су његове нетљене мошти. У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру, што ће се догодити у октобру 1965. године.

Житије светога Саве говори како је он често имао сусрете и виђење анђела. Један анђео му је открио да треба да дође на место где је подигнута Лавра и ту да се подвизава. Други анђео Господњи му је објавио време смрти светог Антима Затворника, као и упокојење монаха Јакова. Један анђео је пратио светитеља приликом његове посете цару Анастасију у Константинопољу 502. године, те је и сам цар видео овог анђела.

Свети Сава је живео узвишеним аскетским животом, као сами анђели и својом аскезом је достигао пуноћу врлине. Стекавши љубав према Богу и ближњима, достигао је висину благочешћа и смирења. Свети Сава Освећени је установио узвишени монашки подвиг, који је он наследио од светог Јевтимија Великог, а тако је живео и свети Стефан Чудотворац. Свету Четрдесетницу је проводио у сухоједенију, узимајући само мало хлеба и воде, а време Часног поста је проводо у пустињи између Лавре и Мртвог мора. По упокојењу светог Саве, па све до разорења Свете Земље од стране Персијанаца 614. године, а потом и од Арабљана 638, у Јудејској пустињи и у Лаври светога Саве је цветало монаштво. У Лаври светог Саве је тада живело око пет хиљада монаха, док их је укупно петанест хиљада живело у областима око Мртвог мора и Витлејема, између Јерихона и Ермона, настањујући око седамдесет манастира и киновија. У то време је као обични монах саваит живео и свети Ксенофонт, који је био царског порекла, са своја два сина - светим Аркадијем и светим Јованом.

После светог Саве, Лавра је најпознатија по светом Јовану Дамаскину, који је живео средином осмог века, будући у то време највећи теолог, философ и химнограф читаве хришћанске царевине. Лавра је такође позната по светом Михаилу Сингелосу и двојици иконопоштовалаца светом Теофану и Теодору. Њих тројицу је свети Теодор Столпник позвао у Константинопољ да бране Православље од иконоборачке јереси.

Свети Теодор Саваит је такође један од великих светитеља Лавре, који је 836. године посвећен за Епископа у граду Едеси у Сирији. Својом врлином и светошћу, он је багдадског калифа Ал-Муавија превео у хришћанство. Овај калиф ће своју веру у Христа посведочити својим мучеништвом.

Свети Михаило сродник светог Теодора Едеског неколико година касније ће такође постати мученик.

Многи познати и непознати Саваити пострадали су мученички у време Персијанаца 614. године, док су други такође страдали у време арапског разбојништва и пустошења 796. године. Манастир је четрнаест пута у својој историји доживео разне непријатељске нападе. Руски игуман Данило приликом своје посете Светој Земљи 1106-1107. године, пише да се у Лаври молио пред моштима петорице велких светитеља и да се у манастиру на све стране осећао благоухани мирис: светог Јована Дамаскина, Јована Исихасте, Теодора Едеског, преподобномученика Михаила и светога Афродисија. Саваити су познати по томе што су увек били бранитељи вере, не само у Светој Земљи него и изван ње. Свети Сава Освећени је заједно са светим Теодосијем имао пресудну улогу у организовању монаха Јудеје против монофизитске јереси 516. године. Каснији Саваити су имали значајну улогу у разобличењу оригенизма и монотелита. Саваити су такође учествовали у одбрани свештених икона и први су устали у борби против јереси Филиокве, коју су Франци под утицајем папизма 809. године донели у Јерусалим.

За православну Цркву веома је значајан Типик светог Саве Освећеног, којим су устројена богослужења и поредак у православној Цркви. Типик светог Саве је држан веома дуго после његове смрти. Њега су се придржавали и многи други велики оци - св. Харитон, Јевтимије Велики, Теоктист, Софроније и Јован Дамаскин. Из Лавре светог Саве овај типик се проширио до Константинопоља и Свете Горе, а имао је великог утицаја и на живот студитских манастира у Цариграду. Посебна карактеристика саваитског типика је да се сваке недеље врши свеноћно бденије; да су 150 Давидових Псалама подељени у двадесет катизми. Као препознатљивост овог саваитског типика су и: Мало вечерње, бденије, литија, благослов хлеба и вина, благослов грожђа које се сваке године врши на Преображење.

У Русији је најпре доминирао типик свете Софије тзв. константинопољски типик, али је касније преко Кијева велики утицај извршио саваитски типик који је штампан 1682. године. Од њега потиче традиција благосиљања кољива.

После крсташа и владавине мамерлука и Турака у Светој Земљи, Лавра више није доживела «златна времена», али је увек била најзначајнији манастир у пустињи. У Лаври су живели сви монаси јерусалимске Патријаршије да би се учили монашком животу. То правило је одређено јерусалимским Патријархом Доситејем. Постоји предање да се приликом изградње Лавре, светом Сави јавила Пресвета Богородица и обећала му да ће сви монаси који на овом тешком месту живе и буду испуњавали своје монашке подвиге, задобити спасење и да ће Лавра постојати све до Другог доласка Господњег. И заиста, ево Лавра, упркос многобројним нападима и страдањима до данас није разорена.

Интересантно је поменути да се Лавра светог Саве налази у Јосафатовој долини на потоку Кедрону. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије прилком Другог доласка Христовог.

У пећинама над којима је подигнута Лавра, непрестано тече света вода. Ову воду је Сам Христос даровао на чудесан начин, пошто се свети Сава молио да монаси из Лавре не морају ићи неколико километара северно како би захватили воду. Једино у Лаври постоје извори воде, док је читава околина манастира безводна и ову воду користе како монаси Саваити, тако и поклоници.

У манастиру светог Саве Освећеног врло често код монаха који се упокоје, мошти не буду укочене, већ им тело после смрти, по благодати остаје покретљиво. У манастиру светог Саве приметно је и једно друго чудо: по упокојењу, од тела монаха саваита не осећа се никакав непријатан задах, иако се они најчешће сахрањују у камене гробове, где уопште нема земље. После извесног времена, њихови гробови се отварају и кости упокојених монаха се сабирају у костурницу, како би се направило место за новопрестављене монахе.

Свети Сава је чинио и чини многа чуда. Исцељивао је људе од рака, али је помогао и многим бездетним родитељима. У ранија времена у Лаври је постојала једна палма, чији је плод лечио неплодност људи. Ова палма се осушила мало пре повратка моштију светог Саве у манастир 1965. године. После тога је поклоницима као благослов дариван по један осушени комадић стабла ове палме. После неколико година, из корена ове палме је поново почела да ниче нова младица, чији листови такође имају исто целебно дејство. Од њих се припрема чај по одређеном рецепту и даје се бездетним родитељима, који уз пост, молитву и покајање најчешће добијају децу.

Свети Сава и данас чини многобројна чудеса у Лаври. Предање каже да је у време упокојења светог Саве Освећеног у Јерусалиму била опљачкана продавница једног благочестивог хришћанина. Овај се молио светом великомученику Теодору да му помогне, али није имао никаквог одговора. После пет дана му се јавио свети Теодор и показао му где се налазе украдене ствари, рекавши му да није раније могао доћи, зато што су сви свети на небесима дочекивали душу светог Саве Освећеног.

После повратка моштију светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело светог Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења мошти светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде.

Монашки живот у манастиру светог Саве је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. За време Великог поста, унутар недеље се једе само храна на води. Свети Сава је установио типик да монаси немају велики избор хране у Лаври, па због тога у Лаври има само неколико украсних биљака, мало маслина и лимуна. Као млад монах, свети Сава се борио са помишљу да убере једну јабуку у време када није био благослов за јело. Пошто је победио ово искушење, свети Сава је узео себи за правило да до краја живота не једе јабуке. Из поштовања према светом Сави, ни данашњи монаси саваити у Лаври не једу јабуке.

У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је опскрба водом заиста у рукама Божијим. У манастиру се не користи електрична струја, осим у случају неких поправки и грађевинских радова. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха.

Молитвама светог Саве Освећеног и свих светих Саваита, нека нас Господ помилује и спасе. Амин.

• Вера
  

|

Окупљени у великом броју, верници Колубарско-посавског намесништва, на челу са својим Првојерархом, дочекали су испред Парохијског дома Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и у свечаној литији допратили до храма Светог Димитрија. Повод за ово литургијско сабрање био је велики јубилеј, стогодишњица Колубарске битке. Обележавање овог јубилеја нераскидиво је повезано са храмом у Лазаревцу у чијој се крипти налази спомен костурница страдалника ове велике и за наш народ значајне битке.

Светој Литургији присуствовали су престолонаследник Александар Карађорђевић, принцеза Катарина Карађорђевић и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић.

После скоро педесет година српски Патријарх је поново служио у Лазаревцу и том приликом поручио верном народу, који је дошао да га поздрави, да угледавши се на оне који су у Колубарској бици положили животе за своју домовину, и ми за своју земљу учинимо оно што је у нашој моћи. Не жалећи своје животе, наши храбри преци бранили су оно што је најсветије, своју слободу, веру и своје светиње. Бранили су своје, нису отимали туђе. У томе је била њихова морална предност и због тога је са њима био и сам Господ. У сукобу са вишеструко надмоћнијим непријатељем, наш народ, наоружан најмоћнијим оружјем, љубављу према својој домовини, успео је да однесе победу. На примеру храбрих колубарских ратника и ми можемо да се поучимо како се то воли своја домовина. Морамо остати у својој постојбини. Онима који су одавде отишли, Његова Светост поручује да се врате својим домовима, храмовима и гробљима. Не чекајмо да за Србију неко други нешто учини, молећи испруженим рукама ка Истоку и Западу. Нека свако учини оно што сам може, а много можемо сами. Останимо јединствени у љубави према своме роду и домовини, према свој вери. Само тако, окренути Богу и себи, нећемо се постидети наше славне историје и славних предака.

Његова Светост Патријарх Иринеј је по завршетку свете Литургије осветио просторије Парохијског дома у Лазаревцу, рекавши овом приликом да о људима највише говоре њихова дела. Овај Парохијски дом израз је љубави народа према Богу и својој Цркви и сведочанство да је онај немањићки, неимарски и задужбинарски дух, још увек присутан у нашем народу. У име Епархије шумадијске Његова Светост Патријарх Иринеј доделио је одликовања заслужнима за изградњу Парохијског дома и његов велелепни изглед. На предлог Црквене општине лазаревачке при храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, одреном Светог Симеона Мироточивог одликовани су г. Драган Томић и г. Владан Јовичић.

Патријарх Иринеј и владика Јован потом су служили помен официрима и војницима пострадалим у Колубарској бици, и у крипти храма дочекали госте, међу којима и председника Републике Србије г. Томислава Николића и председника Републике Српске г. Милорада Додика, који су у оквиру државног протокола, полагали венце у спомен костурници. У наставку манифестације уследио је културно-уметнички програм, у оквиру којег је на простору градског парка у Лазаревцу изведен сценски приказ на тему Колубарске битке, урађен по тексту нашег познатог писца Милована Витезовића.

Свечаном ручку, организованом у Парохијском дому, присуствовали су представници политичког и културног миљеа Републике Србије, као и многе личности из јавног живота града Лазаревца. Међу званицама били су амбасадори многих земаља. Његово Преосвештенство Владика шумадијски г. Јован уручио је орден Светог Симеона Мироточивог г. Милораду Грчићу, директору Рударског басена „Колубара“, и г. Драгану Алимпијевићу, председнику лазаревачке општине, у знак захвалности за помоћ и љубав коју су указали својој Цркви.

У оквиру спомен храма Светог Димитриjа у Лазаревцу уз воjне и државне почасти обележена jе стогодишњица Kолубарске битке, наjзначаjниjе битке између воjске Kраљевине Србиjе и Aустроугарске у Првом светском рату.

"Србиjа ће оздравити а не би се ни разболела да jе увек знала ко jоj jе мачем, огњем и животом сачувао земљу", поручио jе председник Србиjе Tомислав Николић.

Oн jе у обраћању навео да jе немогуће говорити о првоj години рата коjи jе пре jедног века захватио читав свет а да се не спомену две победе српске воjске коjу су пресудно допринеле jачању а потом и коначноj победи савезника.

Kолубарска битка jе, према Николићевем речима, била сензациjа и за осваjаче и за савезнике, можда и за Србе, истакавши да се проучава на безмало свим воjним академиjама света као пример воjне вештине, генералске одважности, тактике и стратегиjе.

"Србе не можеш да победиш осим ако их не поделиш. Tо jе порука наших великих предака са Kосова, са Kолубаре и Сувобора, са Kаjмакчалана и Солуна. Tада Срби нису слабили своjе jаке људе jер се зна да слабљењем jаких поjединаца слабиш своjу нациjу пред неприjатељем", рекао jе Николић.

Oн jе упоредио битку на Kолубари са библиjском борбом Давида и Голиjата речима да jе мала Србиjа, велика у своjоj неподељености, у свом jединству, непосредно ратовала са jедном огромном империjом, а посредно са четири империjе и поново победила.

Николић jе рекао и да jе свако воjничко искуство и знање тада говорило да jе српска воjска Велики рат дочекала преморена од Балканских ратова, десеткована и промрзла, гладна и босонга, са пушкама али без мунициjе.

"Kолубарска битка jе наjвећа перjаница у славноj и победничкоj ратноj епопеjи Србиjе, не само у Великом рату. Добиjена jе колико вештином воjсковођа толико и преданошћу сваког воjника.Tоком битке показало се jунаштво, после битке редак пример чоjства. Видело се и ту ко jе од чега саздан и какав траг оставља за собом у вечности", рекао jе Николић.

Kако jе рекао председник, нема друштва у коме формално образовање може да затре или макар потамни сjаj славе предака и додао да нико не може да нам одузме приче дедова, њихова сећања коjа су преношена као наjвеће породично благо...

Николић jе навео да се данас срећом воде другачиjе битке коjе од нас траже другу врсту мудрости и тактике.

Oн jе поручио да ћемо победити поштуjући породични завет да увек и свуда и у свакоj прилици дамо све од себе, покажемо своjе наслеђене врлине, љубав према отаџбини "jер немамо право да изневеримо своjе jуначке претке".

"Да живимо тако да би нас препознали као своjе потомке да неким чудим могу да сиђу међу нас. Да се непрекидно и као држава и као народ сећамо наjбољих коjи су ходали овом земљом, оних коjи су изгинули да бисмо ми овде стаjали као слободни људи... Да нам буде наjважниjе да сваки наш човек живи у слободи", рекао jе он.

Николић jе рекао да држава до данас има имена и презимена тек 50.000 страдалих у Великом рату.

"Oсталих милион и 100 хиљада нису на истом списку нити знамо где су све уписана, ако су игде уписана. Не знамо где jе родни праг са коjег су пошли у воjевање...а прошло jе 100 година", упозорио jе председник.

Председник jе своjе обраћање завршио речима "Живела Србиjа".

Венце и цвеће положили су поред председника Србиjе и министри Aлександар Вулин и Братислав Гашић, начелник генерелштаба ВС Љубиша Диковић, потомци воjводе Живоjина Mишића, представници дипломатског кора, удружења бораца коjа негуjу традициjу ослободилачких ратова Србиjе...

Извор: Епархија шумадијска, predsednik.rs

Њихова Преосвештенства Епископи бачки др Иринеј, крушевачки др Давид, моравички Антоније и јегарски Јероним узели су учешћа у раду Другог међународног патристичког симпосиона посвећеног делу преподобног Симеона Новог Богослова, „Преподобни Симеон Нови Богослов и његово духовно наслеђе“, одржаног у Москви 11. и 12. децембра 2014. године.

У оквиру овог научног скупа, 12. децембра 2014. године, Високопреосвећени Митрополит волоколамски Иларион примио је Епископа бачког Иринеја и Епископа јегарског Јеронима. Овом приликом српске великодостојници су упознати с програмом ове међународне научне конференције. Српски архијереји су са своје стране изнели нека питања која се тичу међуправославне сарадње и односа између двеју сестринских Цркава.

Иначе, конференцију је отворио председник Одељења за спољне црквене везе Високопреосвећени Митрополит волоколамски Иларион, а у форуму су учествовали: Митрополит диоклијски Калист (Цариградска Патријаршија), делегација Српске Православне Цркве: Епископ бачки Иринеј, Епископ крушевачки Давид, представник Српског Патријарха код Московског Патријарха Епископ моравички Антоније, викарни Епископ јегарски Јероним, а исто тако и клирици помесних православних Цркава, професори универзитета из разних земаља, теолози.

Митрополит Иларион је поздравио учеснике и госте конференције у име Свјатејшег Патријарха г. Кирила:

„Радује ме што у сали видим богослове, философе, историчаре, филологе и друге научнике из разних земаља света, који ће својим истраживањима допринети бољем схватању духовног наслеђа преподобног Симеона Новог Богослова. Радује ме што могу поздравити овде предаваче и студенте духовних и световних научних завода,“ казао је Владика.

Митрополит је посебно апострофирао прусуство високонаучне делегације српске Цркве у којој су и два професора Православног богословског факултета универзитета у Београду — Епископи бачки др Иринеј и крушевачки др Давид.

Председник Одељења за спољне црквене везе је међу учесницима посебно поздравио јерарха и ученог Митрополита диоклијског Калиста (Вер): „Нека ова конференција буде знак нашег дубоког поштовања према Вашем духовном и интелектуалном делу на пољу православног богословља и архипастирске службе,“ обратио се владика Иларион високом госту.

Децембра 13. на Богословском институту за постдипломске студије, иначе организатору овог научног скупа, додељен је почасни докторат (Doctor honoris causa) митрополиту Калисту. „Овај академски степен је, зацело, један од многих у Вашем венцу почасних доктората, али је први у Русији; он сведочи о међународном признању Ваших изванредних заслуга на пољу православне науке,“ истакао је митрополит Иларион.

Прва патристичка конференција је одржана 2013. године на Московском државном универзитету, а била је посвећена преподобном Исаку Сирину и том приликом је привукла познате стручњаке у свету за сиријске свете оце. Зборник у којем су објављени материјали с тог научног скупа представљају прву колективну монографију у Русији посвећену духовном наслеђу Светог Исака.

У име Московског универзитета учеснике овог Другог међународног научног скупа поздравио је проректор А. Н. Петровски.

Прво предавање је одржао митрополит Иларион на тему „Преподобни Симеон Нови Богослов и његово духовно наслеђе“, а следећи предавач је био Митрополит диоклијски Калист с темом „Учење о човековој личности код преподобног Симеона Новог Богослова“.

Првог радног дана рад конференција се одвијала у три пленарна заседања.

Тема другог заседања била је „Аскетско и мистичко учење преподобног Симеона Новог Богослова“. Предавања су држали: протојереј Јован Бер (Академија Светог Владимира, САД), проф. Марин Базани (Оксфордски универзитет), проф. Деспин Прасас (Провиденс колеџ, САД), проф. Жан Клод Ларше (Стразбуршки универзитет), доцент Баранов (Русија), протопрезвитер Николаос Лудовик (Солунски богословски факултет).

На трећем пленарном заседању саслушан је научни реферат „Преводи списа преподобног Симеона Новог Богослова на словенски језик и њихов утицај на руску духовну традицију“ (Адалберто Мејнарди (манастир Бозе, Италија)

После сваке сесије уследила би дискусија.

Учесницима форума приказан је филм Митрополита волоколамског Илариона „Православље на Британским острвима“.

Рад конференције је настављен 12. децембра. Другог дана рада патристичког форума предавања су била посвећена богословском учењу препoдобног Симеона Новог Богослова, личности овог светитеља, његовим претходницима и савременицима, а и византијској традицији. Предавања су држали Епископ бачки др Иринеј, проф Анита Хант (Тринити Универзитет, Лидс, Енглеска), схиархимандрит Гаврил (Бунге) (Швајцарска), доцент П.Б. Михајлов (Москва), архимандрит Иринеј (Стринберг) (Православни универзитет Светих Кирила и Атанасија Александријских, САД) и други.

Увече су учесници посетили Московски конзерваторијум П. И. Чајковског где је оптворен Четврти московски Божићни фестивал, на коме су изведене композиције Вивалдија, Росинија и митрополита Илариона (Алфејева).

Да подсетимо, архиепископ Јован је 12. децембра 2012. године добровољно ушао у своју домовину на граничном прелазу кодБитоља, где је ухапшен. Од тог дана, државни апарат на њему спроводи тортуру незамисливу у модерномдемократском систему. Током ове три године,члановима Светог Синода ПравославнеОхридске Архиепископије било је дозвољенода Архиепископа посете у затвору само једном, у августу 2013. године. Истовремено,иако архиепископ Јован дуже време испуњава све законске услове за дводневним одсуство,затворске власти крше те законске одредбе иупорно не дозвољавају Архиепископуодсуство, које му законим следује.

Архиепископ Јован, који се у затвору налазиосми пут у последњих дванаест година, имадијабетес. Смештен је у затворено одељењезатвора Идризово, заједно са тридесет и тризатвореника. Услови у затвору су испод стандарда, затворска ћелија има тоалет, па свеукупни услови додатно погоршавајуздравствено стање архиепископа Јована. Хелсиншки одбор за људска права прогласио је архиепископа Јована политичким затвореником.

Извор: Православна Охридска Архиепископија и СПЦ

Запањени смо и ожалошћени због овог вандалског чина обесвећивања гробова. Гробови и гробља су одувек, у свим културама и културним друштвима сматрани за света места и као такви били поштовани и поштеђени чак и од непријатељских војски током ратних сукоба. Веровали смо да оваква дивљаштва припадају прошлости и неким другим и другачијим друштвима и културама. Не можемо да верујемо да у 21. веку, у једном савршено складном мултикултурном друштву, какво је наше аустралијско, неко може да злоупотребљава слободу и руши основе културе на којој почива наша хришћанска цивилизација.

Појединцима и породицама чији су покојници узнемирени и чији су гробови оскрнављени, као и целој руској и српској заједници, изражавамо искрено саучешће у болу због причињеног им злодела и материјалне штете.

Иако су припадници српског и руског народа изузетно осетљиви на оваква злодела због сличних искустава на неким другим просторима, потсећамо сународнике на наше хришћанско уверење, да Господ све види и свима даје по делима; позивамо све да у смирењу и праштању остану верни свом хришћанском определењу и апелујемо на достојанствено држање и реаговање достојно наших светих предака, који су нам оставили пример да се од зла бранимо доброчинством и, без освете, позивом на покајање.

У суботу, 13. децембра 2014, у 15:00 часова, благословом Високопреосвећеног Митрополита Илариона и Преосвећеног Епископа Иринеја, у руској капели на парцели Бр. 1 српски и руски свештеници ће заједнички служити заупокојени помен свим сахрањеним на тим парцелама, а након службе ће сви оскрнављени гробови бити освештани, кађењем и преливањем вином.

Имамо пуно поверење у надлежне државне институције и органе који интензивно трагају за починиоцима. Надамо се да ће у најкраћем року бити откривени и изведени пред лице правде. Такође очекујемо да сви порушени и оскрнвљени споменици у најскорије време буду поправљени без икаквих трошкова за породице.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

• Епархијска саопштења
  

Кинезима Хонгконга и директно Кине.

„Православна црква постоји и живи не само у Русији, него због сваког људског бића на овом свијету. До сада сам учио у Русији, гдје сам почео да схватам православље“, казао је о свом путу ка вјери отац Анатолије.

Говорећи о свом будућем служењу, новопостављени свештеник је рекао да „то већ не зависи од његових жеља“, него од воље Божије“.

Овом приликом, у првој седмици Божићног поста, Преосвећени Епископ Хризостом причесто је часним и пресветим Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа православне хришћане запослене у Центру јавне безбједности Бијељина, Оружаним снагама БиХ, Граничној полицији БиХ и у Територијалној ватрогасној јединици Бијељина.

У својој бесједи, Владика је све присутне подсјетио на новозавјетни догађај - сусрет и разговор између Господа и римског капетана у Капернауму:

„А кад уђе у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи:

Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.

А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га.

И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој.

Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини.

А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох.“(Матеј 8, 5-10)

Кроз поуку ове Архијерејске бесједе владика је посавјетовао сва униформисана лица, присутна у Спомен-храму, рекавши: „Градимо у себи вјеру Бога, онакву какву је имао овај капетан римске војске - искрену и непколебљиву. Градите и љубав једни према другима. Официри, чуваје своје подрађене војнике и бринете о њима као овај капетан који се борио да нађе лијека за свог слугу“.

Спомен-храм Светог мученика кнеза Лазара у Бијељини чува успомену и молитвено сјећање на све погинуле полицајце, војнике, ватрогасце и војне љекаре који су пострадали на дужности, као и на све ратне добровољце Семберије и Подриња из ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године.

протонамјесник

Васо Ј. Поповић, војни свештеник, http://eparhijazvornickotuzlanska.info/

Видите, једно време на Пилатовом суду Господ се бранио речима од оптужби, нпр. "Ако ли говорим истину што ме бијеш.." Или: "ти каза да сам цар. Ја сам послан ... итд." или : "Не би ти имао власти нада мном да ти није дана одозго ..." - а онда је једног тренутка заћутао! Више није имало смисла. Тужиоци су били превише помрачени да би ишта разумели. Још су довели лажне сведоке да Га оцрне што је могуће више! Није више прозборио ни речи! Даље је говорио само делима: ношењем Крста, смрћу и Васкрсењем! Речитије не може! Ко то не разуме или прихвати и да сам Господ дође неће схватити!

Пре пар деценија на овамо, некако је имало смисла говорити; људи су покушавали нешто да прихвате, коригују у себи или промене; сада све више имаш утисак као да бисер бацаш посвуда, а то није мудро и препоручљиво - јер има света који не разликује бисер од полувредности; све то заједно прождеру а онда вам се наругају и озбиљне душевне повреде вам нанесу!? Како време одмиче све је постало као да причаш зиду; још се подсмевају, лажу; измишљају лажне оптужбе на светињу; гурају дарвинизам где стигну! Сама помисао да се ту нешто убеђујеш са неким изазива велики напор... и бесмисленост је скоро опипљива. Шта уосталом и можеш да кажеш кад је свет "вере" интимни свет личности (срца) и Бога?! То не стаје у речи; то је само твоје; а са друге стране забрањено је васељенским саборима било коме на силу утеривати веру у срце! Човеку то, најзад, није ни могуће. Остала је, дакле, само молитва - најпре за хришћане ...па једна од задњих клаузула у јектенијама је и "за сав свет" ...а Бог најбоље зна ко где јесте, колико је ко побожан колико није. Он је тај који ће свему наћи меру ..ко седи у челу софре ко у дну. Једини срцезналац!

Ипак један део црквених људи (лаика тј. мирјана) и даље покушава да се надгорњава са светском логиком; исправљају „криве дрине“ ...а Дрина је крива те крива. Има људи који то раде са мером и укусом, док има и оних који мисле да морају да утерују веру у људе по сваку цену као да је то уопште могуће!? А оно не да није могуће већ, по светим оцима Шестог Васељенског Сабора правило 64. нема свако ни право да то чини! Ови други, који мисле да су у обавези или некој облигацији са Небом, помало су жртве искривљене слике о животу и својим местом у њему. Оптерећени су силним штивима манастирског контекста (која нису за сваког јер „није сваком дато да буде монах“) па себе доживљавају као изабране да на сваком месту причају, метанишу, крсте се, исправљају. Има тужних слика где видите да човеку није до приче али га нешто изнутра тера, неки неприродан страх да ће се огрешити ако не крене у теолошке расправе ...нашироко и надугачко. Од озбиљне теме направи карикатуру јер се осети да је контекст синтетички, није стваран ..долази из неке тенденциозности и субјективности пуне магле. Чак и они који декларативно нису црквени, по дефиницији заједничке Христове слике која је у свима, осете тенденциозност и подижу ограде ..јер је привлачно само оно што је искрено и аутентично. Бог се никада не намеће на силу! Он куца на врата срца али не проваљује унутра. Уопште није привлачно ако упорно гурате у нос некоме Црквена гледишта, било директна или кроз фолклорне пројаве, јер то одудара од Његовог приступа човеку. Све преко тога је синдром „великог инквизитора“ који је лепо објаснио Достојевски у Карамазовима. Иза сваког наметања, што посредно објашњавају и Оци Васељенских Сабора, стоји нека намера. Оно што једино можемо у горе наведеној ситуацији је да, са мером и опрезом, само и једино у контексту разговора ако се већ поведе у религиозном смеру, кажемо своје „вјерују“ и искључиво лично искуство из те теме ...ни за живу главу нешто што пише у књигама а није проживљено лично! То је контрапродуктивно; чак штетно! Људска душа је гладна аутентичности, искрености (каква год ова била) и ако јој понудите неку бофл робу или патетичну причу ..она ће то одбити. Препознаће да ту нема истине. Зато овим мученицима, који мисле да морају по сваку цену да проповедају, треба рећи да нису обавезни на то; чак немају ни право ...и управо им велико олакшање може донети споменути 64. члан Шестог Васељенског Сабора. Треба мало да се опусте и релаксирају.

Само на оваквим тематским сајтовима можемо, са опрезом и уз доста осетљивости, написати неки свој став; своје мишљење; али не смести са ума да можда само нагомилавамо фразе већ поновљене безброј пута од других људи ...а да при том овде објављују текстове и много компетентнији ауторитети за било коју сферу црквеног живота ...па можда ваља мало и приштедети "оловку и папир". Не писати свашта по сваку цену.

Тим пре је јавно батргање обесмишљено ако секуларни људи, за које је прича о Васкрсењу бунцање и пијанство, држе у рукама моћне медијске куће...ваша прича је, осим једне једине реакције или демантија Црквених званичника, само млаћење празне сламе. Лажних сведока је било од великог петка на овамо колико вам душа иште ...па их је Црква наџивела јер ти несрећници нису ни свесни са ким се каче и о коме сплићу лажи!? Са извором свог постојања ...који их и поред тога тужно и очински чека и љуби. Да није тако зар би корачали и даље планетом?

Мислим да би једно једино „Јелици изидите“ (као важан део Црквене икономије и стратегије) када из Цркве, па и из порте, у једном тренутку Литургије треба да изађу они који нису крштени или који су под казном, много речитије протресло свако људско биће од било које речи! Није свеједно када те Црква избаци напоље у неком тренутку! Не можеш а да се под стресом не запиташ „зашто ја нисам на Литургији верних“?! То је шок и не знам зашто је та пракса престала? Па њу су инсталирали свети Оци? Да л' је то због линије незамерања са „моћницима“? Патетичног и слинавог ламентирања над неком племенском „светошћу“ при чему уображавамо да је светост предака некретнина која се преноси на потомке?! Бесмислица! Свако је рођењем стартовао трку од нуле; нема гаранција да ћу стићи лако на циљ ако уопште стигнем! Претци су ми само репер понашања али не нужно и мој карактер који сам делима упрљао, разорио, обљутавио.

Не видим другог начина да се реагује на лажи о Цркви одасвуд. Господ је заћутао када већ није имао шта више да каже! Остао је ненаметљив по цену смрти на Крсту ...а могао је позвати легионе Анђела од којих само један можда има снагу да здроби Млечни пут!? Окренуо се по Васкрсењу Стварању Цркве; окренуо се онима који су га веровали. С тога мислим да је „Јелици изидите“ једини одговор на све лажи и лажне сведоке.

Извор: Блог Поуке.орг

Уочи манастирске славе, служи се свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече.

У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места.

Извор: Манастир Хиландар