У библиотеци америчког конгреса у Вашингтону, представљена је монографијаХришћанско наслеђе Косова и Метохије: историјско и духовно средиште Српског народа (тј. проширено и допуњено издање Задужбина Косова) на енглеском језику, у издању Севастијан преса, Издавачке куће Епархије западноамеричке, Балканолошког института САНУ и Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

Г. Харис Грант, управник одељења за Европску књигу, отворио је скуп поздравом гостију. Придајући посебан значај догађају представљања овакве књиге истакао је да је Библиотека Конгреса почаствована да има такву ретку уметничку и историјску монографију.

О књизи су говорили Преосвећена господа Епископи херцеговачки др Атанасије и западноамерички др Максим, као и г. Стивен Мајер, пензионисани професор са Националног универзитета за безбедност и бивши помоћни директор за Балкан. Грчки архиепископ Димитрије такође је приспео и узео учешћа у разговору о књизи. Присутних је било око шездесет, међу њима и два Албанца.

Епископ Атанасије је истакао да духовно, културно и уметничко благо Косова и Метохије спада међу највећа достигнућа хришћанске цивилизације (поменуо је број од 1400 цркава и манастира и посебно десетине великих светиња од 12. до 14. века). На жалост, уместо да буду препознати као богатство светске баштине, ови православни и српски споменици (осим неколице) су изложени демолирању, па и девастацији. Зато је понајвише Српска Црква дубоко забринута за судбину нашег народа на Косову и његових светиња (150 срушених светиња током 1999-2003.г. и још 35 у погрому 2004). Наводећи конкретне примере страдања из савремене косовске драме, епископ Атанасије је позвао на заштиту основних људских права и верских слобода. Посебно је нагласио несхватљиво спречавање повратка избеглих Срба и посете преосталих светиња и гробаља, чак и оних које су порушене. Подсетио је на неопходност опстанка и заштите преосталих Срба, као и потпуне слободе кретања и и права на рад, имовину и сл.

Епископ Максим је укратко представио слојевити садржај књиге, истакавши да је ова монографија живо сведочанство о истрајном настојању Српске Првославне Цркве да створи изузетну духовну и материјалну културу, очува своје вековне споменике и хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Поменуо је да је ова књига плод труда више десетина стручних аутора, а посебно историчара проф. Душана Батаковића, директора Балканолошког института САНУ. Ова монументална монографија у научном, културном, уметничком и историјском погледу задовољава највише стандарде и на најбољи начин, уз обиље непобитних историјских чињеница и богат илустративни материјал, документује историјски и духовно-хришћански идентитет Српског народа на Косову и Метохији. Књига није политички него историјски документ и споменик Косова и Метохије у његовој скоро хиљадугодишњој историји.

Пензионисани професор са Националног универзитета за безбедност и бивши помоћни директор за Балкан г. Стивен Мајер је указао на различите политичке аспекте косовског питања и подсетио на неопходност много опрезнијег и истанчанијег приступа угроженом српском наслеђу на Косову и Метохије, како од стране америчке администрације тако и од српке власти.

Сва тројица излагача су апеловала да се зауставе варварска уништавања и скрнављење храмова и гробља на Косову и да се обезбеди заштита живих настањених манастира и цркава које су од непорециве националне, хуманитарне и верско-културне вредности. Taкoђе је наглашена неопходност да се Српској Православној Цркви обезбеди повратак имовине, као и да се месном свештенству осигура неометан пастирски и духовни рад на Њиви Господњој.

Књига је тврдог повеза у пуном колору, на 1008 страница, илустрована са преко 900 драгоцених колорних репродукција свих важнијих историјских личности, градова, манастира, цркава, фресака, икона и уметничких дела врхунске вредности, а посебно је у њој презентована српска баштина под заштитом УНЕСКА. Осим тога, монографија садржи текстове наших знаменитих историчара, теолога, публициста, уметника, и још важније: преводе историјских докумената и повеља, а потом и разна саопштења и извештаје из прошлости као и из најновије садашњости наше трагичне косовске судбине. (У књигу је унет и цео Меморандум Српске Православне Цркве о Косову и Метохији). Поред националног, ова монографија је и од општег значаја за хришћане широм светa којима је српски и хришћански карактер наше Свете земље или непознат или мало познат.

Промоцији су присуствовали и представници амбасаде Србије. Следе промоције у Бостону, Њујорку, Чикагу, Финиксу, Лос Анђелесу и Сан Франциску.

Извор: Епархија западноамеричка, www.eserbia.org

Убрзо је отац Јосиф постао прави пустињак. Будући да је добар појац, повремено би одлазио на празнична бденија ван Свете Горе, да својим појањем увелича торжество празника. Тако је једне године певао у цркви у Скиросу, где је поводом празника организован и аеро митинг на оближњем аеродрому. Док је светогорски монах шетао аеродромом, пришао му је један пилот рекавши му да га често посматра са неба. Објаснио је збуњеном оцу Јосифу да се његова келија на Вигли налази на коти коју пилоти називају Прекретница и да он често патролира изанд те коте. Кад год би прелетао ту тачку он би посматрао монаха који обавља неко послушање око своје келије. Када су се растајали, пилот је обећао монаху да ће му следећи пут махнути крилима авиона да зна да је то он.

И заиста, кад год би монах чуо звук авиона, излазио би испред своје келије и често би видео како га пилот поздравља окретањем авиона. То дружење двојице пријатеља је трајало тако све до једног дана када је отац Јосиф узео заставу Свете Горе и стао на ивицу понора машући њоме и отпоздрављајући свом пријатељу. Убрзо су то спазили и други пилоти, који су све чешће надлетали келију како би поздравио и њих. Данас то више није дружење, већ неписано правило сваког пилота који лети у близини Вигле, да је обавезно прелети и "узме благослов" од монаха. Заштитник ваздухопловаца Грчке су Свети Архангели, али често ћете чути од пилота да је и отац Јосиф Виглиотис такође њихов заштитник. Неки од пилота су свог пријатеља и заштитника и посетили у његовој неприступачној насеобини и донели му разне пилотске сувенире. Тако је отац Јосиф добио и пилотску униформу са натписом Јосиф Монах.

Понекад се пилотима придруже и морепловци, па и они трубе са пучине све док монах Јосиф не изађе са заставом у руци, било да је она грчка или светогорска. Уколико у келији има поклоника то се и они придружују монаху са малим заставама у својим рукама.

Носталгија

Свету архијерејску литургију освећења богослужбеног простора, су поред свештенства Епархије Врањске саслуживали и војни свештеници Војске Србије.

Освећењу богослужбеног простора присуствовали су командант 4.бригаде Копнене војске бригадни генерал Зоран Лубура, представници Команде Копнене војске и бројни припадници јединица размештених у бази „Југ“.

МОРС

Идеја да се црква сагради на овом месту поникла је од њихове браће, припадника јединице 126. бригаде ВОЈИН, да би се кроз време и кроз вечност памтило дело двојице српских ратника, официра наше војске, који су на свој начин пружили отпор империјалистичкој сили.

126. бригада ВОЈИН је јединица одговорна за осматрање комплетног ваздушног простора изнад Републике Србије. Два припадника ове јединице, официри потпоручници, Жељко и Синиша, тек свршени академци, 6. априла 1999. године, према војном распореду обављали су своју дужност на Краљевом столу осматрајући из своје радарске станице небо над Србијом. Бранили су свој мученички народ за који су положили своје животе. Пострадали су од империјалистичке силе, агресорске авио-бомбе која је погодила њихов положај. Два млада живота су угашена а две светиљке упаљене у Царству Божјем, упаљене да горе и да се више не гасе.

Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Жељко и Синиша су животе положили за српски народ али и један за другога. У разговору сазнајемо да је по правилу службе било довољно да дежура један официр, али у тренутку када је требало да дође до смене, Жељко и Синиша су остали заједно на положају да поделе мучеништво. Заједно су се преселили у вечност а иза себе оставили успомену, коју на овај начин, изградњом цркве, Војска Србије и Црква желе да сачувају од заборава. То је сећање на потпоручника Жељка Савичића и Синишу Радића. То је памћење, не заборављање агресије, али и увек опраштање, како нас то Господ наш Исус Христос учи.

Поштујући пре свега поредак старешинства, представници 126. бригаде ВОЈИН, консултовали су надлежног Архијереја по питању канонског реда приликом изградње цркве. Следи договор са урбанистима града Ваљева и решавање имовинско-правне својине на земљишту на коме ће се храм градити, а оно што је овом приликом договорено јесте светитељ коме ће храм бити посвећен. На предлог Епископа ваљевског г. Милутина црква ће бити посвећена Светом Великомученику Георгију, римском официру, војнику који се истакао храброшћу и војним заслугама, мученички пострадалом за веру Христову.

Секретар Епископа ваљевског

јереј Саша Максимовић, СПЦ

Министар Гашић потврдио је владици Јовану да је задовољан функционисањем верске службе и да присуство војних свештеника, односно верских службеника, у јединицама Војске Србије има позитиван ефекат. Саговорници су се сагласили да верска служба доприноси јачању духовних и моралних вредности припадника војске.

Првом састанку министра одбране са владиком Јованом, који је недавно именован за војног епископа Српске православне цркве, присуствовао је и главни војни свештеник капетан Слађан Влајић.

МОРС

Представник Организационог одбора скупа Андреј Јефтић рекао је Срни да је намјера организатора да овим скуповима, кроз призму актуелних тема, буде понуђено критичко промишљање мјеста хришћанске теологије у савременом свијету.

„Намјера нам је да окупимо учеснике који ће критички да вреднују актуелно мјесто теологије у нашем друштву и да покушају да поставе смјернице за будућност. Кроз теме које их спајају, испитује се однос теологије и политике, економије, науке, културе, умјетности…“, истакао је Јефтић, који је асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Он је навео да фокус скупа није само на питању: „Шта теологија може пружити савременом свијету?“, него и на питању: „Шта свијет, односно јавна сфера, може пружити теологији?“, будући да истинско богословље, иако се надахњује из вјечности, никада није аисторично и ванконтекстуално.

Према његовим ријечима, дводневни скуп, који ће бити одржан у амфитеатру зграде предузећа Хидроелектране на Требишњици, одвијаће се у форми четири панел дискусије.

У свакој од дискусија учествоваће стручњаци из различитих дисциплина, освјетљавајући тему из више перспектива.

Према програму, симпозијум ће свечано бити отворен у петак, 6. фебруара у 10.00 часова, а у 10.30 биће одржана прва панел дискусија о теми „Украјинска криза: вјера и политика“.

Јефтић је навео да се испоставља да је криза у Украјини била прекретница којом је свијет ушао у ново доба међународних односа, које многи карактеришу као нову фазу хладног рата између Истока и Запада. Учесници у расправи имају за циљ да на овом примјеру испитају улогу вјере, а нарочито православља, у генерисању националних идентитета, промоцији политичких циљева и геополитичких стратегија, и успостављању мировних рјешења. Модератор је Богољуб Шијаковић, а учесници Дарко Ђого, Александар Раковић, Дарко Спасојевић и Никола Танасић.

Друга панел дискусија о теми „Вјера Књиге: хришћанство и књижевност“, биће одржана истог дана са почетком у 16.00 часова.

Хришћанска вјера одувијек је била везана за литерарну културу, имајући за свој основ Свето писмо. „Тематизујући историју преплитања вјере и књижевности, учесници у расправи ће такође покушати да промисле и будућност књижевности и литерарног израза хришћанства у свијету којим доминирају нови технолошки облици писмености“, навео је Јефтић. Модератор ове дискусије је Олег Солдат, а учесници Влахо Богишић, Ромило Кнежевић, Родољуб Кубат и Дуња Кустурица.

У 19.00 часова у Музеју Херцеговине биће промовисан зборника радова првог годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“, одржаног од 8. до 10. фебруара прошле године.

Другог дана симпозијума, у суботу, 7. фебруара, од 10.00 до 12.00 часова биће одржана панел дискусија о теми „Хришћанство и економска правда у (нео)либералном капитализму“.

„У вријеме када улазимо у седму годину свјетске економске кризе, учесници у дискусији испитаће концепт правде у хришћанству и његове социјалне реперкусије, с једне, и структурално устројство (нео)либералног капитализма, с друге стране. Учесници ће настојати да пруже одговоре на питања: Који су духовни узроци и димензије свјетске економске кризе? Да ли капитализам може бити праведан? На који начин хришћанска вера треба/може да допринесе (ре)структуирању економског поретка на глобалном нивоу…“, појаснио је Јефтић. Модератор ове дискусије биће Растко Јовић, а у њој учествују Предраг Драгутиновић, Миодраг Зец, Саша Радуловић и Ико Скоко.

Од 17.30 до 19.30 часова биће одржана четврта панел дискусија о теми „Од фрејма до иконе: литургија и филм“, а модератор је Емир Кустурица. Учесници у овој панел дискусији су Небојша Дугалић, Ненад Илић и Стаматис Склирис.

Јефтић је навео да би се могло тврдити да је свака умјетничка форма, од театра, преко музике до сликарства, нашла свој израз у литургији Цркве, а да једини изузетак представља филм који, на начин сличан литургијском чину, у себи обједињује цијели спектар умјетничких форми. „Током расправе учесници ће настојати да тематизују, како из теоријског, тако и из практичног угла, литургијске и јеванђељске димензије седме умјетности, и филмске потенцијале литургијске вјере“, истакао је Јефтић.

Свечано затварање дводневног симпозијума „Теологија у јавној сфери“ планирано је у суботу у 19.30 часова.

Јефтић је најавио да ће у недјељу, 8. фебруара у 9.00 часова, служењем Свете архијерејске литургије бити обиљежена слава Епархије захумско-херцеговачке и приморске – Пренос моштију Светог Игњатија Богоносца.

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/wp-content/uploads/plakat1.pdf

СРНА/ЕПЗХП

Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је имао благослов да седамдесетих година прошлога вијека проведе неко вријеме поред новопросијавшег Светитеља Божијег Пајсија Светогорца.

Живописно се присјећајући разговора са Старцем Пајсијем, Високопреосвећени овом приликом говори и о Старцу Тихону Русу, чији је новопросијавши Светитељ једно вријеме био ученик. Разговор водила Оливера Балабан.

Тонски прилог Радија Светигоре

http://www.svetigora.com/node/16273

Пред читаоцима је књига која је дело велике љубави пожртвованог пастира Цркве Христове, високопречасног протојереја-ставрофора Ненада Андрића, који је, водећи већ низ година верујући народ на поклоњење Светом Нектарију, постао живи сведок о утехама Божјим које се изливају на оне који с вером приступају овом великом угоднику Божјем. У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцелење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског.

рецензент: јеромонах мр Силуан (Мракић), секретар Епископа ваљевског Милутина, редакција: протођакон Радомир Ракић, професор, лектор: др Слободан Живковић

Књигу можете поручити на 065/445-3036, 066/888-7570 (слањем смс поруке са Вашом адресом) или преко nenadandricc@gmail.com

Одломак из књиге У сретање Светом Нектарију Егинском Чудотворцу, издање прво 2015. године, Ваљево, Духовна библиотека “Агиос Нектариос”

страна бр.19 ...Освежих се на манастирској чесми, хладном водом, да ублажим врелину, која је у ово доба jулског дана доминирала, уђох у ћелијски храм Светог Архангела Михаила, и угледах испред трона андроске иконе Пресвете Богородице, видно болесног човека у инвалидским колицима, поред кога су стајали ћелијска монахиња З. и један младић. Када сам се поклонио икони Светог Архангела, и целивао је, монахиња ми рече: „Оче, дођи да упознаш нашег брата Миодрага.“ Пришао сам и док су узимали од мене свештенички благослов монахиња и младић који је стајао уз инвалидска колица, већ поменути брат Миодраг ми рече тихим гласом:“Оче, дошао сам са кумом из Новог Сада, болујем од рака костију, у дубокој метастази. Лечио сам се две године, али лекари су ми рекли да је болест узела маха и да они не могу да ми помогну. Чуо сам за Светог Нектарија да лечи рак, и да овде, у манастиру Ћелијама, има део његових моштију. Дошао сам да му се помолим, и верујем да ће ме исцелити, да одгајим своје синове.“ Било ми је веома тешко у срцу када сам чуо ове речи, али уздржао сам се да не заплачем. Рекох му: „И ја верујем да ћеш оздравити, Бог ће ти помоћи и Свети.“ Потом је монахиња препоручила да одемо до гроба Аве Јустина, који се налази крај олтара храма. Тако смо и учинили. Поред гроба Авиног, Миодраг се помолио и сви присутни. Монахиња З. је испричала кратко житије Аве Јустина и разишли смо се са поздравом, и жељом да се видимо у здрављу догодине на исти дан. О, чуда Божијег, тако је и било. Миодраг је оздравио, и на исти дан 2008. године срели смо се без сумње, молитвама Светог Нектарија и Светог Аве Јустина, у манастиру Ћелије. Миодраг данас ради у Новом Саду и слави Светог Нектарија, а од Аве Светог нашег Јустина, каже, чита сва дела.

СПЦ

Отварању изложбе присуствовали су представници Владе, Војске и Цркве, као и остали грађани, а публици су се обратили директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица Карапанџин, Његово првосвештенство епископ Славонски Јован, главни рабин у Србији Исак Асијел, представник Ромског националног савета Љуан Кока, Његова екселенција амбасадор Израела у Србији Јосеф Леви, амбасадор Немачке у Србији Хајнц Вилхелм, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин.

„Морам да нагласим да сваки пут кад стојим пред овом говорницом постоји симболика. У овом здању је у периоду од 1941. до 1945. године била команда Гестапоа за јужни Балкан. Овде су довођени људи, хапшени, мучени, убијани. Наш народ има изреку: Ко се не освети, тај се не посвети. У том смислу ја видим симболику. Јер ми у Медија центру „Одбрана“ чинимо напоре да жртве које су страдале у Другом светском рату под сводом овог здања не буду заборављене“, тим речима је пуковник Стевица Карапанџин отворио церемонију.

Његово првосвештенство епископ Славонски Јован говорио је о јучерашњем дану и његовом двоструком значају. У исто време то је велики верски празник који слави име светитеља Саве, али и Међународни дан сећања на жртве Холокауста. Епископ Јован истакао је пак 22. април, као датум који буди сећање на геноцид над српским народом. „То је дан када су последњи заточеници Јасеновца кренули у свој очајнички прогон. То није дан када су поклани, већ дан када су устали подигнутог чела, устали као људи“, рекао је епископ.

Рабин Исак Асијел подсетио је присутне на нека „зашто“ на која можда никада нећемо имати „зато“. Рецимо зашто је Хитлер био толико опседнут Јеврејима.

„Немање одговора на та питања губљење је тла под ногама. Можда на њих никада нећемо ни имати одговор. Али напустити та питања равно је томе да нам се све поново деси, јер старе идеологије се стално буде и враћају“, закључио је рабин Асијел.

Представник Ромског националног савета Љуан Кока похвалио је владу зато што је организовала изложбу, која људима ставља историју на увид.

„Опростити је хришћански, а заборавити је јерес“, рекао је Љуан Кока.

Потврдио је то и Амбасадор Израела Јосеф Леви. „Седамдесет година после ослобођења не знам да ли постоји баш отворена рана, али засигурно постоји ожиљак, који често крвари у нашој души. Седамдесет година касније мало је остало оних који су преживели и који су сведоци злочина. Зато је веома важно то што је министарство одлучило да исприча о холокаусту, како се он више никада не би поновио“, казао је амбасадор.

Публици се обратио и амбасадор Немачке у Србији Хајнц Вилхелм. Није имао лак задатак вечерас. Чак ни седамдесет година касније. „Ова изложба показује слике страховитих злодела која су немачки војници починили у Србији. Мене је, као и сваког Немца, срамота што је мој народ починио такве злочине против човечанства. Овим позивом Влада Републике Србије пружа руку помирења. Овим позивом Србија показује да је спремна да прашта“, захвалио је амбасадор Хајнц Вилхелм министру Вулину и организаторима изложбе.

На крају вечери дирљив говор одржао је министар Александар Вулин. Говорио је о Аушвицу, о његовима духовима и жртвама једног неиспричивог зла. „То је слика коју ни најстрашнија прича није могла да опише. Аушвиц није реч. Није чак ни име. Аушвиц је осећај да зло постоји. Апсолутно и ничим изазвано зло. Аушвиц је терор. Човечанство је лежало у Аушвицу, као жртва надајмо се непоновљиве идеологије мржње и зла. Чак и да је неко сумњао да таква амплитуда злочина могућа, морао је да заћути пред суровом сликом Аушвица“, рекао је министар Вулин. Прича је страшна, али и то има своју сврху. Да се историја не би поновила. А управо то и јесте смисао ове изложбе.

Страву је немогуће улепшати, али Хор „Ноктурно“ својим гласом свакако је тужну церемонију учинио лакше подношљивом. Најпре су отпевали химну Србије „Боже правде“, а потом и песме „Свјати Боже“ и „Тебе појем“. Хорски певач Борис Постовник говорио је одломак из проповеди немачког дворског свештеника Фридриха Гризендорфа, део који се тиче српских заробљеника.

На крају церемоније отварања, почаст је одата страдалим цивилима у Србији за време Другог светског рата полагањем цвета или камена у Малој галерији Дома војске.

Изложба ће трајати до 6. фебруара, после чега ће поставка гостовати у музејима по целој земљи.

МОРС

Једна од маски садржала је фрагменте Јеванђеља по Марку из 80. године после Христа- што представља најранији познати фрагмент овог Јеванђеља и смешта га у време близу оног у коме је Христос живео. То демантује оне који тврде да је Јеванђеље написано вековима након Христовог живота на земљи.

„Проналазак сведочанства Новог завета из првог века, јединствено је откриће. Задивљује још више чињеница да је оно пронађено у Египту“, наисао је Дени Бјурк, професор на Бојс Колеџу. „То указује на могућност да је оригинал вероватно написан и раније“.

Ово откриће јавности је објавио Крејг Еванс, професор Новог завета на факултету Акадиа у Волфвилу, Нова Шкотска. Еванс је овај папирус идентификовао као Јеванђеље по Марку.

Најстарији данас познати фрагмент је такозвани папирус п52, део Јеванђеља по Јовану (18, 31-33 и 18, 37-38), које се датира између 125. и 150. године, на грчком језику.

https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/01/23/jevandjelje-marko/

ЗАДУЖБИНЕ НЕМАЊИЋЕ, КВИЗ 7, "ЖИВОТ СВ.САВЕ" 1.дио (квиз урађен по књизи владике Николаја), Живот Св.Саве 3 (квиз урађен по истоименој књизи владике Николаја), ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ НА ИСТОК,

РАСТКО-љубитељ књиге (квиз рађен по уџбенику за 7.разред), ПОВРАТАК СВЕТОГ САВЕ У СРБИЈУ И МИРЕЊЕ БРАЋЕ(квиз рађен по уџбенику за 7.р

Просветитељски рад Светог Саве(квиз рађен по уџбенику за 7.разред),

АНЕГДОТЕ О СВЕТОМ САВИ, МОНАШКА ИМЕНА НЕМАЊИЋА-споји парове

НАСЛОВИ СВЕТОСАВСКИХ ПЈЕСМИЦА,

У тмурним временима погрома, који је прогутао милионе живота, једно од светала хуманости и великодушности засјало је на месту на којем се најмање очекивало – у дипломатском представништву немачког савезника Јапана.

Ћијуне Сугихара, јапански вицеконзул православне вероисповести на служби у граду Каунасу у Литванији, у лето 1940. године је, упркос противљењу својих претпостављених и опасности која је претила њему лично и његовој породици, издавао јеврејским избеглицама из Пољске транзитне визе и тако спасао, процењује се, више од 6.000 људи.

Сугихара је службу почео након завршетка Првог светског рата у кинеском граду Харбину, у којем је тада живело око 120.000 Руса, углавном белогардејаца, пребега који су претрпели пораз у грађанском рату са комунистима. Сугихара, који је од ране младости био хришћанин, члан протестантске баптистичке цркве коју су у Јапану основали амерички мисионари, у том граду је учио руски и немачки језик и срео своју прву супругу, Рускињу, због које прихватио православље.

Када је Јапан 1931. године окупирао Манџурију, Сугихара је добио функцију у марионетској влади и узнапредовао до позиције заменика министра иностраних послова, али је убрзо поднео оставку у знак протеста због суровог односа јапанских окупационих власти прем локалном становништву.

Након неколико година проведених у домовини, он је послат у тада независну Литванију 1939. године. Међутим, исте године немачке снаге су продрле у суседну Пољску отпочевши Други светски рат, услед чега су хиљаде пољских Јевреја биле присиљене на бекство, нарочито у неутралну Литванију, с обзиром на то да су и са истока, према споразуму Хитлера и Стаљина, продирале совјетске трупе.

И сама Литванија је имала велику јеврејску популацију, па се Сугихара, који је требало да прикупља обавештајне податке о кретању немачких и руских трупа, 1940. године нашао затрпан захтевима очајних Јевреја – за издавање јапанске визе.

На његове упите – шта са њима треба чинити, тадашње јапанско министарство спољних послова одговарало је инсистирањем на тачном спровођењу имиграционе процедуре. Тачније, тражило је од њега да не издаје транзитне визе апликантима који не поседују довољна новчана средства и карту за одлазак у неку трећу земљу.

Огромна већина Јевреја који су у журби напуштали своје домове није могла да испуни те формалне захтеве, али је Сугихара, оглушивши се о инструкције својих претпостављених, свесно одлучио да им издаје десетодневне транзитне визе.

Традиционално, у јапанском друштву хијерархија и свест о сопственом друштвеном и професионалном положају унутар те хијерархије – изузетно се вреднују, што је нарочито било изражено у то доба када је Јапан био захваћен националистичким жаром и милитаризмом. Тада је од појединаца тражио потпуну посвећеност држави и највеће жртве за њене циљеве. Од државних службеника и војника се зато очекивала апсолутна послушност и беспоговорно извршење наредби које су долазиле одозго.

Такође, Јапан је потписивањем "Антикоминтернског пакта" 1936. и "Трипартитног пакта", војнополитичког споразума са Хитлером и Мусолинијем, 1940. године, већ био ступио у близак савез са Немачком, па је Сугихарино деловање представљало посебно велики проблем за јапанску дипломатију, јер је угрожавало важне односе са главним савезником.

Херојска борба за спасавање живота

Због свега тога, самом Сугихари је претила озбиљна опасност не само да изгуби посао већ и слободу. И његова друга жена и деца коју је са њом имао могли су да очекују прогон и друштвену изолацију, па је он стога своју супругу обавестио о могућим последицама и затражио њено разумевање пре него што је донео одлуку да на своју руку помогне унесрећеним Јеврејима.

Сугихара је тако, без одобрења јапанске владе, почео са издавањем транзитних виза јеврејским избеглицама у другој половини јула 1940. године, када је Совјетски Савез већ био окупирао Литванију и друге балтичке републике у складу са споразумом Рибентроп–Молотов.

До затварања конзулата почетком септембра те године Сугихара, који је дневно проводио и више од 18 сати исписујући визе, успео је да изда више хиљада тих путних исправа од којих су неке биле за читаве породице, а не просто за појединце, па је, према неким проценама, његов подухват спасао читавих 10.000 душа.

У последњим данима и сатима, и његова супруга, Јапанка, помагала му је у издавању виза, а при одласку из Каунаса, Сугихара је на железничкој станици окупљеној маси из воза бацио празне обрасце за јапанске визе са печатом конзулата.

Сугихара је, захваљујући познавању руског језика и словенског менталитета, у међувремену успео и да издејствује одобрење совјетских власти за транспорт Јевреја Сибирском железницом до Владивостока, што је, међутим, путнике коштало пет пута више од цене карте у нормалним условима.

Од гнева државе у том тренутку вероватно га је спасло то што његови надређени нису имали тачан увид у број виза које је издао. Сугихара је тако наставио да ради за јапанско министарство спољних послова током рата у дипломатским представништвима у Чехословачкој, источној Немачкој и Румунији, где га је 1944. заробила Црвена армија.

Из заробљеништва је пуштен 1946. године, али је по повратку у Јапан, већ наредне године отпуштен са посла, иако му је било само 47 година, наводно – из организационих разлога.

Дуг пут у Јапан

Прилив јеврејских избеглица у Јапан наставио се и након затварања конзулата у Каунасу, све до пролећа 1941. године. Сматра се да је део виза за њих у престоници Вилњусу лажно издала црква коришћењем јапанских дипломатских печата које је Сугихара намерно оставио за собом, као и да је један број јапанских виза фалсификован у Пољској.

Новац потребан избеглицама за одисеју од Литваније, преко Сибира, до Јапана и даље до њиховог коначног одредишта, прикупила је јеврејска дијаспора у Северној Америци.

Канцеларија јапанске путничке агенције ЈТБ у Њујорку добила је 1940. године захтев од тамошњих јеврејских имиграната да организује транспорт избеглица из ратним вихором захваћене Европе, преко Јапана, у САД, Канаду, Јужну Америку и Аустралију.

Нацистичка окупација пољских лука, присуство немачких подморница у балтичком мору, као и ваздушни и поморски сукоб између Немачке и Велике Британије, те улазак САД у окршај у северном Атлантику на страни Британије, јеврејским избеглицама из средње и источне Европе је пресекао одступницу на западу, па су они масовно бежали у Русију, где су се Транссибирском железницом пребацивали до обале Тихог океана.

Ту су их прихватали јапански бродови који су редовно саобраћали између Владивостока и Цуруге, луке на Јапанском мору у префектури Фукуј, на око 80 километара северно од Кјота.

У то време путници су при уласку у Јапан морали да докажу да код себе имају 100 долара у новцу и карту за неку трећу земљу или, алтернативно, 200 долара у новцу. Пошто је највећи број избеглица долазио без икакве имовине или са само нешто ручног пртљага, јеврејска дијаспора у САД је у Јапан слала новац за њихове путне трошкове и за испуњење поменуте правне одредбе о уласку у земљу.

Познато је да је, на пример, за групу од 765 избеглица уплаћена сума која у данашњем новцу износи шест милиона долара, као и да је јапанска путничка агенција уредно вратила део уплаћеног новца када се испоставило да се 93 особе са тог списка нису појавиле.

Бриге и наде

Новине у граду Фукуј, главном граду истоимене префектуре, у фебруару 1941. писале су о томе како Европом лута 300-350.000 јеврејских избеглица, које немају другог начина да се домогну сигурности на америчком континенту него преко Русије и Јапана.

Помисао на то је узнемиравала домаћу јавност ненавикнуту на толико присуство странаца, али и јапанске безбедносне структуре. Власти у далекоисточној царевини стрепеле су да би међу избеглицама могли да се нађу и страни шпијуни, због чега су распоредиле обавештајце на доковима Цуруге.

Јеврејске избеглице које су доспеле у Јапан из Цуруге даље су пребациване у луке Кобе и Јокохаму, где су укрцаване на прекоокеанске бродове.

Спискови са тачним бројем јеврејских путника и њиховим именима изгубљени су у пожарима које је проузроковало америчко бомбардовања Цуруге при крају рата. Са сигурношћу се, међутим, зна да је међу јапанским пловилима највише избеглих Јевреја до Земље излазећег сунца пребацио брод по имену "Амакуса", који је одједном превозио између 300 и 400 људи.

Изграђен је 1902. у Немачкој за потребе Русије и првобитно био крштен именом "Амур", али су га Јапанци запленили током кратког, жестоког руско-јапанског рата 1904-1905, преименовали и наменили, донекле иронично, за путничку линију до руског града Владивостока, која је затим послужила да спасе људе који су бежали од Немаца.

Када је почео рат на Пацифику, брод је био пребачен на југ Јапана одакле је из лука Кагошима на острву Кјушу и Наха на острву Окинава пловио за Тајван, који се тада налазио под јапанском окупацијом.

"Амакуса", брод који је пружио спас и наду хиљадама људи, завршио је, међутим, на дну Тихог океана када су га при повратку са Тајвана торпедовали Американци.

Иља Муслин, дописник Јавног сервиса из Токија, РТС Онлајн

Наводимо извод 35. главе Студеничког типика која говори о померању успомене нашег ктитора Преподобног Симеона пре поста:

Рашчитани српскословенски текст и варијанту на савременом српском језику доносимо из превода Томислава Јовановића. Види: Студенички типик, Цароставник манастира Студенице, Београд 1994.

Преузето: manastirstudenica.rs