"Очекивао сам дискредитацију. Снимак који је три-четири године на Јутјубу, искористили су баш сада кад сам осудио паљење хрватске заставе, јер сметам и радикалима у Србији, и јастребовима у Српској православној цркви", рекао је загребачки митрополит.

Он је коментарисао наводе да је певао четничке песме, како су објавили поједини портали, објашњавајући да је тај снимак настао пре пет година када је био гост у Чикагу, у Источноамеричкој епархији.

После литургије је био ручак и забава, па је тражио да се запева "наша песма" мислећи на "Тамо далеко".

Уместо тога, запевала се, како је рекао, њему непозната песму у којој се налазе стихови о "кокарди војводе Ђујића". Митроплит је навео да је и он "мало певушио", али да је заћутао када се певало о кокарди.

"Добио сам информацију да је из једног центра у Србији вест о овом снимку дистрибуирана пре три-четири дана свим медијима у Србији, али да они то нису хтели да објаве. Бојим се да постоји неко ко има злу намеру и коме не одговара оно што се, уз помоћ Божју и скромно, трудим да сведочим еванђеље", рекао је Порфирије.

Др. Војислав Шешељ/Фото: Новости

Он је додао да не зна ко стоји иза иницијативе, али да "постоје неки кругови у Цркви који нису задовољни начином на који овде (у Хрватској) функционише".

"Још је лакше проверити шта сам радио свих ових година. Деценијама сам био међу реткима у нашој Цркви који је улагао све напоре и снаге у изграђивање пријатељских и братских односа са свима и изграђивање дијалога", нагласио је Порфирије.

"Вечерњи лист" наводи да је сазнао да је иницијатор акције против Порфирија српска десница, незадовљна његовим изјавама о лидеру СРС Војиславу Шешељу, и његовим отвореним и дијалошким ставовима по доласку у Загреб пре девет месеци.

Извор: Бета, Фото: О. Бунић/Епископ Порфирије

Ако си и у гроб сишао, Бесмртни,

но разорио си силу пакла

и васкрсао си као победитељ, Христе Боже,

женама мироносицама говорећи: Радујте се!

и Својим апостолима мир дарујући,

Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење!

Ову песму бесмртности, драга наша децо духовна, певамо неућутно у ове дане у којима прослављамо Христово Васкрсење, које се догодило, како сведоче древни тајновидци Божји, у исти онај дан у који је Бог у почетку, ни из чега, створио небо и земљу.

У исти тај дан, сагласно истим тајнозналцима, избавио је Господ Свој изабрани народ из египатског ропства; зато се он и зове Пасха – то јест прелаз из ропства у слободу у Господу кроз Црвено море.

Пуноћа Божјег присуства у Његовој творевини открива се управо у тајни Христовог Васкрсења, овога светога дана у који Му појемо: У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени.

Очевидно је, да се Васкрсење Христово јавља и показује не само као победа над смрћу и пролазношћу, него и као откривење пуноће Божанског промисла о свету и човеку.

Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Но, истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе.

Сила, пак, Христовог Васкрсења јесте управо квасац једине истинске слободе, као квасац и залог бесмртности и вечног живота. Том силом и божанском светлошћу се обједињује Бог и човек, обасјава небо и земља, анђели и људи, време и вечност. Светлошћу Васкрслог Христа и Љубављу Божјом, прожети и загрљени, постају једно у Христу Васкрсломе преци и потомци, сва људска покољења, и сва творевина сабрана у Цркви као Његовом Богочовечанском телу.

Ми Хришћани смо по томе Хришћани што смо сведоци и носиоци тог вечног и непролазног људског достојанства, поставши, по благодати, „синови Светлости и Дана“.

Отуда је празновање Христовог Васкрсења – празновање Живота вечног и непролазног. Земаљски живот је само семе за тај вечни живот. То семе се зачиње у материној утроби, силом и дејством једног за свагда делотворног Божанског благослова: Рађајте се и множите се, и напуните земљу. (в. 1. Мој 1,28).

У светлости Христовог Васкрсења – свако зачеће, рођење, и свако људско биће има вечни смисао, представља рађање за вечност, као и нашу вечну људску одговорност за њега.

Васкрсли Христос, „Који је смрћу смрт уништио и онима у гробовима живот вечни даровао,“ основа је човекове пробуђености за одговорност за свако људско биће, не само у времену него и пред вечношћу. Исповедајући Васкрсење Христово и верујући у опште Васкрсење мртвих, ми исповедамо и постајемо свесни своје непролазне одговорности за светињу сваког људског бића и сваког створења, и празнујемо неуништивост вере и људске наде у вечни смисао живота, у Христу, Богу љубави, Жртвованом „за живот света“.

Данас, као и одувек, самољубље и саможивост прете да униште значај ове и овакве несебичне саможртвене Христове љубави, на чијем пламену се греју сва бића и сва створења. Само вера у човекову бесмртност и вечну одговорност за свој живот и дела сажиже својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући, да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем, нашем вечном брату и сабрату, излаз и спас из свих човекових заблуда, мрака и безизлаза. Само душе обасјане и обновљене светлошћу Васкрсења Христовог и надом у опште Васкрсење мртвих ослобађају се себичности и непоштења, страха и грамзивости; задобијајући стид и доброту, налазе праву меру свега што је пролазно и равнотежу између светиње општег и заједничког добра и личних потреба; уче се братском дељењу добара и срдаца у тајни ломљења хлеба живота, то јест, у Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом.

Славећи Васкрсење Христово, „у Коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17,28), руковођени пастирском бригом, позивамо вас, браћо и сестре, да исповедате и чувате своју веру православну, и то, не речима, већ животом – делатно и истрајно. Чувајмо се свих оних који „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” (Мт 7,15). У миру и љубави похађајмо своје храмове и своје светиње, учествујући у богослужењу и причешћујући се Божанским Тајнама Христовим.

Знамо добро шта значи држати се здравог учења о побожности, а шта, пак, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка” (1. Тим 6,4-5). Зато, у заједничкој молитви, „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности.

Помолимо се Господу Васкрсломе да се мир врати свуда одакле је протеран, на првом месту у наша срца и у наше домове. Чувајмо светињу хришћанскога брака, јер је она основ узвишене, здраве и честите хришћанске породице.

Велики руски старац, Свети Серафим Саровски, све своје посетиоце је увек поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја,!” показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине, и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења.

Поздрављајући вас, браћо и сестре, најрадоснијим Васкршњим поздравом, позивамо вас да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот, јер ћемо само тако постати и бити синови и кћери Васкрсења. Стога, чувајте у љубави тајну живота коју је установио и осветио Сâм Бог. Ово ради благостања и угледа нашега, ради наше деце – највећега блага, због којих живимо и радимо. Искрена верност и узајамно праштање да не изостане.

Кад знамо да је Господ са нама и у нама, треба Њему и да се обратимо, Њему своју тугу и муку да исповедимо. Он ће нас утешити, ојачати и кроз овоземаљски живот водити. Чувајмо тај Божји дар у себи, и чувајмо се да Господа не увредимо својим гресима. Кад нас непријатељ нападне, завапимо попут Апостола Петра: „Господе, спаси ме!“ (Мт 14,30).

У животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости, али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, и да је Својим ученицима и Апостолима, а преко њих и свима нама рекао: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33).

На овај Празник над празницима, обрадовани радошћу Васкрсења Христовог, поздрављамо све: мајку која чува чедо под срцем и нагнуту над колевком свога болесног детета; поздрављамо оне који страдају и пате, прогнане правде Божје ради; поздрављамо све презрене и понижене, и сужње у тамници; поздрављамо трудбенике и раднике, путнике по сухом, мору и ваздуху; поздрављамо учене и неуке и све оне који трагају за вечним смислом и тајном живота; поздрављамо све болесне и напаћене; поздрављамо све људе поздравом вечне победе: Христос васкрсе – веру, наду, љубав и вечни живот донесе, тугу и смрт однесе!

Овим поздравом, обрадујмо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији који данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над силама таме.

Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве која живе на свим континентима, али са којима смо у молитви сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да чувамо јединство Свете Цркве Христове, да у љубави и слози једни са другима чувамо „јединство Духа свезом мира” (Еф 4,3), и да никада своје земаљске интересе не стављамо изнад интереса Цркве и свеопштег добра нашег народа.

Нека мука и тескоба наших дана узмакне пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог! И никада не заборавимо да Васкрс значи почетак, сигурни залог и темељ нашега Васкрсења.

У радости Васкрсења Христовог загрлимо једни друге и сва створења, и запевајмо свету песму вечног живота и Светлости:

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши.

Дано у Патријаршији српској у Београду, Васкрсу 2015. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ


Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ


Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ


Епископ будимски ЛУКИЈАН


Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ


Епископ банатски НИКАНОР


Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ


Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ

Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ западноевропски ЛУКА


Епископ жички ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН


Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ


Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ


Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН


Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН


Епископ западноамерички МАКСИМ


Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ


Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД


Епископ славонски ЈОВАН


Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ

Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ


Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ умировљени славонски САВА

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА


Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ


Епископ брегалнички МАРКО


Викарни епископ стобијски ДАВИД

После ужасног детињства, без родитељске љубави и пуног злостављања, повлачи се на маргине друштва као дванаестогодишњи вођа банде дечака а затим и припадник терористичке групе Бадер-мајнхоф. Током дугих дванаест година креће у потрагу за смислом живота, љубављу и истином. Потрага испуњена разочарењима, мржњом и смрћу, води га са једног континента на други, од Индије, Пакистана, Ирана, Ирака, Тајланда, Колумбије и назад у Европу. Из религије у религију, из окултизма у есотерију, из пакла дроге у празнину трансценденталне медитације, више пута осуђен на смрт, у покушају да пронађе смисао или нестане у ништавилу.

Сусрет са мајком Терезом у Калкути представљао је једну од Клаусових животних прекретница. Сусрет у Лозани са старцем Софронијем („оваплоћена љубав“ како је Клаус написао), представљао је почетак изласка из пакла бесмисла у светлост Богопознања и истине. Више од 20.000.000 километара потраге за истином сажето је у књизи „Кроз њиве глади до хлеба живота“ коју је са благословом митрополита Амфилохија (Радовића), 2014. године, на српском језику, штампао и објавио манастир Дуљево.

У септембру 2014. године Клаус је одржао серију веома посећених предавања и гостовања у Београду, Чачку, Лозници, Љубовији, Ваљеву, Новом Саду и Зрењанину.

Од 29. марта до 10. априла 2015. године Клаус опет борави у Србији када ће бити одржана предавања и разговор са посетиоцима у:

- великој сали Коларчеве задужбине (31. март са почетком у 19:00 часова),

- манастиру Светог Архангела Гаврила (Градски парк, Земун, 4. априла на Врбицу са почетком у 18:00 часова),

- манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Трешњи код Авале (на Цвети 5. априла после Свете Литургије),

- Окружном затвору у Новом Саду и Центру „Земља живих“ (6. априла) и

- Градској библиотеци Новог Сада (6. априла са почетком у 19:00 часова).

Улаз је бесплатан.

Хонорар од продаје књиге „Кроз њиве глади до хлеба живота“ намењен је манастиру Дуљево.

Аутор је мисионар и нема никаквог хонорара нити зараде од предавања нити продаје књиге.

Наслов који би прошао бледо у бројним данашњим српским медијима, да није повод за помен тако важан за Србију и за све ваздухопловце са аеродрома Батајница. Свако по својој савести, памти добра дела и жртве које су дате, да би ми данас живели у миру. Сунчан дан на Батајници, нема грмљавине авиона, ветар на тренутак утихнуо, птице са неба су нестале, а ваздухопловци са Батајнице полако, достојанствено корачају према централном месту аеродрома Батајница. Као плава река, прилазе темељима бивше Команде 204.ловачког пука.

Команди пука, која је прва подигнута далеке 1951. године и која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине.

Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204.ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичара и војника. Пробудио је безимене Синђелиће.

Тог дана, 24. марта 1999. године, строј бранилаца слободног неба, искорачио је као један према тамном мору зла, мору које је претило да удари Отаџбину и потопи цели наш народ. Све вредности, којима се вековима поносимо, биле су на испиту опстанка или смрти. Ваздухопловци су били први у зиду одбране Отаџбине! ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Девиза којом се сви ваздухопловци са Батајнице поносе и носе је достојанствено. Полетели су тог 24. марта, најбољи међу њима, нико од њих није рекао нећу, не могу, не смем. Те речи су заборављене, кад су народ и Отаџбина у невољи. Полетели су као њихови славни претходници, пилоти 6. ловачког пука Краљевског ваздухопловства Југославије, 6. априла 1941. године. Тог априлског јутра 1941. године, полетели су према стотинама агресорских авиона, храбри браниоци неба.

Из те неравноправне борбе нису се вратили Милош Жуњић, Живица Митровић, Добрица Новаковић, Јован Капешић, Карло Штрбенк, Бранислав Тодоровић, Владимир Горуп, Миливоје Бошковић, Душан Борчић, Михо Клавора. Остали су на небу као заклетва будућим пилотима, како се брани Отаџбина. Те ноћи 24.марта 1999.године, Давид је морао против Голијата. Давид је бранио велику светињу. Голијат је рушио због ситне користи. Колико пута је овај наш народ морао да се брани од силника, обесних освајача, рушилаца свега светог овом нашем народу? Отаџбина је била у опасности само у прошлом веку три пута. За много веће народе и једном би било много, а за нас је било превише. Увек смо губили најбоље, то нам је некако судбина од Косовског боја. У тој неравноправној борби 1999.године, обарани су пилоти један по један, али у строју бранилаца није било пукотине која би толико значила агресору. Стајали су браниоци усправно, поносно, 76 тешких дана. Стајали би и дуже, да је Отаџбина тражила. Ваздухопловци 204.ловачког пука, изгубили су у тој борби Команданта потпуковника Миленка Павловића и пилота мајора Зорана Радосављевића. Остали су на небу Србије. Придружили су се небеској ескадили бранилаца Србије. Својом жртвом, стадоше уз великане Михаила Петровића, Божидара Костића, Милоша Жуњића, Милету Протића, Ратка Јовановића и бројне друге. Претворише се у легенде, хероје 204.ваздухопловне бригаде, хероје ваздухопловства, хероје Србије.

У данашње време, када су највеће вредности у друштву новац, лагодан живот, скуп ауто. Када више нису на цени поштење, скромност и хуманост, младима је тешко да пронађу узоре, људе на које ће се угледати, идоле који ће им показати, какве особине треба да поседује човек. Ваздухопловци са Батајнице, тај проблем немају, зато што су имали част да живе и лете са истинским херојима. Миленком и Зораном Овог 24.марта, 16 година после НАТО агресије, ваздухопловци не прихватају заборав својих хероја. Не желе да их оставе у књигама из историје. Не желе да нестане истина. Богослужењем на темељима старе команде, симболично су подигли храм сећања на Миленка и Зорана. Богослужењу су присуствовали целокупан састав 204.ваздухопловне бригаде, припадници Техничког опитног центра који базирају на аеродрому Батајница и породице погинулих пилота – хероја српског народа. Помен су служили протојереј-ставрофор Миле Јокић и бригадни свештеник, јереј Предраг Докић. Након помена, присутнима се обратио Командант 101.лае мајор Дејан Беда, у свом говору, подсетио је присутне на рат 1999. године и улогу 204.ловачког пука.

Беседом о Отаџбини и народу, присутнима се обратио Командант 204.ваздухопловне бригаде, Бригадни генерал Предраг Бандић. Тих неколико минута, слушали су ваздухопловци речи свога Команданта. Тих неколико минута, били су сви заједно саборци, колеге, пријатељи, без разлика, без титула. Били су ваздухопловци. Говорио је тихо из поштовања према херојима. Говорио је о Милутину, Михаилу, Миленку, Зорану, Мехи и бројним другима. Подсетио је све, зашто је Милутин кренуо у рат, у одбрану Отаџбине, кућног прага, породице. Подсетио је зашто су полетели Миленко и Зоран Подсетио је зашто се постаје херој. Подсетио је шта сваком српском војнику значе Отаџбина и народ. Две најважније светиње за српског војника.

Зашто нас красе част и човечност. Говорио је о борби против заборава на жртве, хероје, пале саборце. Рекао је пуно, за тих неколико минута. На крају је и тишина говорила. Кренуше ваздухопловци у своје јединице, свако са својим мислима. Испратише их Милутин, Михаило, Миленко, Зоран, Меха, Ђука, Драја и Миладинче. Остадоше на темељима срушене Команде.

Епархија сремска

Викарни епископ патријарха српског Иринеја истакао је да је икона дубоко у традицији Православне цркве и да се кроз векове се развијала, у манастирима али и преко људи који су радили на томе.

– Данас свака православна црква има своју академију, која на стручан начин али са мером гаји православни иконопис. Фреске и иконе су живо Јеванђеље које сведочи о Богу и његовој цркви која се најпре огледа у светој Литургији и Евхаристији, рекао је високи црквени клирик.

Епископ је додао да се српска средњовековна културна баштина пре свега огледа у црквеној уметности из српских манастира, и да се, после изложбе коју данас отвара, а приредили су је професори Академије, нада да ћемо ускоро имати прилику да погледамо радове њихових студената.

Директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица С. Карапанџин подвукао је симболику која прати отварање изложбе, истичући да некадашњи Ратнички дом са Донжон кулом, као делом јединственог комплекса Калемегданске тврђаве представља симболичку везу са ратовима за ослобођење од турског ропства.

– Дом Војске баштини и вреднује ту ослободилачку традицију, односно предање српске Војске, а наши сарадници на пројекту, Висока школе - Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, баштини традиције академског образовања уметника, чија је основна намера стваралаштво у сврху литургијског живота и евхаристијске заједнице.

Радови, који ће у Дому Војске Србије бити изложени до 24. априла, и њихови аутори, окупљени су овом приликом око специфичне идеје обнове једног заборављеног идентитета на обзору академског уметничког образовања – профила црквеног уметника, било да је његово поље деловања усмерено на стварање нових или на чување и обнову „старих“ уметничких дела под окриљем православне духовности, пише пригодном каталогу који прати поставку др Александра Кучековић .

МОРС

Богослужењу је присуствовао начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима колегијума.

У беседи након помена главни војни свештеник капетан Слађан Влајић рекао је да се са болом у срцу, али са великим поносом, сећамо сабораца који су славно положили највећу жртву за отаџбину и слободу.

– Не смемо дозволити да избледи сећање на наше хероје. Уместо тога, свесни њихове жртве, морамо из ње црпети снагу и мотивацију како бисмо наставили светлу традицију српске војске и државе, рекао је отац Слађан Влајић и храброст погинулих припаднике војске упоредио са старозаветним примерима херојског супротстављања надмоћнијем непријатељу.

МОРС

Отварајући изложбу, патријарх Иринеј истакао је да је данашњи сусрет прилика да се чује нешто више о улози цркве, свештеника у нашим ослободилачким ратовима, што није био случај у неким прошлим временима.

- Сви наши непријатељи и нашег народа и наше културе су чинили прве кораке да тај народ лише интелигенције у коју су спадали и свештеници, јер су знали да свештеници представљају и воде народ, када нестану, нестаје и њихових учитеља и њихових духовних вођа – нагласио је патријарх Иринеј подсећајући на велике недаће кроз које су народ и црква прошли у вековима који су за нама.

Он је, такође, изразио наду да је то време за нама, и да смо се поново вратили својим коренима, својој историји и култури, због које смо то што јесмо.

- Српска црква је била увек са народом, а напредак народа, био је и напредак цркве, а страдање народа, било је увек и страдање цркве и о томе сведочи и наша целокупна историја – поручио је патријарх Иринеј додајући да су свештеници током ратова храбрили српску војску, подизали морал војника, говорили о родољубљу, као и то да је част и погинути за отаџбину и ближње своје.

Према речима директора Медија центра „Одбрана“ пуковника Стевице С. Карапанџина, ова изложба је прилика да се подсетимо једног важног сегмента нововековне српске, уједно и црквене и војне историје, јер је то било време када је српском војнику Бог био најважнији савезник и када је тај исти војник био непобедив.

- С обзиром на чињеницу да су у Српској војсци били присутни још од 1804. године, војни свештеници током ратова нису имали потешкоћа са схватањем своје улоге и задатака које су им постављале војне власти.Својим ангажовањем они су значајно допринели очувању традиционалних националних и верских вредности и очували висок морал војника у најтежим ратним приликама.Редовно су били у првим борбеним редовима, или у болницама уз рањене и оне на самрти – подсетио је пуковник Карапанџин додајући да су војне заставе освештавали су војни свештеници, након чега су оне имале статус светиња и чуване су по цену живота, а ниједна српска пуковска застава током Великог рата није пала у руке непријатељу.

Како је истакао, 239 војних свештеника, рабина, имама и капелана допринело је да уз бриљантни официрски кор, храбре и пожртвоване војнике и национално јединство духа, из Великог рата не изађемо физички уништени као народ.

Присутнима су се обратили и аутор изложбе директор Архива СПЦ Радован Пилиповић, доцент бањалучког Филозофског факултета др Горан Латиновић, као и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Министарству правде др Милета Радојевић.

Изложба ће бити отворена до 20. марта 2015. године а сви заинтересовани имаће прилику да погледају изложбу сваког дана осим недеље у времену од 11 до 19 часова.

МОРС

Изложба има за циљ да јавности представи улогу војног свештенства у свим круцијалним тренуцима српске историје и борбе српског народа за ослобођење и национално утемељење у јединственој држави. Српска црква је у пресудним тренуцима морално подупрла борбу за ослобођење свога народа, на првом месту кроз живи пример служитеља олтара.

Његова Светост Партијарх Српски господин Иринеј свечано ће отворити изложбу, а присутнима ће се обратити др Горан Латиновић, доцент са Философског факултета Бања Лука; Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ и аутор изложбе; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Министарству правде и пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра „Одбрана“.

Изложба ће бити отворена до 20. марта 2015. године , а сви заинтересовани имаће прилику да погледају изложбу сваког дана, осим недеље у времену од 11 до 19 часова.

MOРС

Својим предавањима окупљенима су се обратили др Димитрије Попадић, са темом Екуменски дијалог и Јеванђеље као модалитет превладавања конфликта, и присутнима већ познат са прошлогодишње радионице г. Александар Шибул, психолог, са темом Психолошки и религијски аспекти помирења.

Госпођа Данијела Марковић је отворила радионицу, поздрављајући све у име Института за студије културе и хришћанства и у име председника Института проф. др Давора Џалта. Госпођа Данијела је истакла да је циљ овакве радионице промовисање дијалога, и да сарадња са Образовним центром Епархије пожаревачко-браничевске на челу са председником Одбора за просвету и културу Њ. П. Епископом пожаревачко-браничевским г. Игнатијем мотивише разговор на тему о миру.

Протођакон Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, обратио се окупљенима у уводној речи у циљу усмеравања теме на суштинско богословско промишљање категорије мира и помирења. Надовезујући своја размишљања на прошлогодишњу радионицу на сличну тему, протођакон Златко је нагласио да говоримо о миру у разним димензијама. Истакао је да тема мира најпре има есхатолошку и евхаристијску димензију, а да су њене историјске и социолошке пројаве истините у мери иконизације поменутих богословских димензија.

Др Никола Кнежевић је окупљене поздравио у име Центра за истраживање религије, политике и друштва. Првенствено се захвалио Њ. П. Епископу пожаревачко-браничевском г. Игнатију и Одбору за просвету и културу на указаној прилици да се о проблему мира може говорити у Образовном центру Ecclesia Viminaciensis. Упутио је присутне да ће ово бити прва од неколико радионица на ову тему које ће бити одржане у Пожаревцу.

Затим је проф. др Димитрије Попадић започео своје излагање на тему: Екуменски дијалог и Јеванђеље као модалитет превладавања конфликта. Др Димитрије Попадић кроз своје предавање говорио о Јеванђељу као правом моделу за превазилажењем конфликта. Анализирајући Жичку беседу Светог Саве др Димитрије је покушао присутнима сликовито да прикаже пример контекстуализације Јеванђеља у смислу дијалога, јер Свети Сава у својој беседи износи догматске истине проповедајући љубав, без намере да покрене хајку на богумиле.

Предавање је продубило конструктивну дискусију, и због предвиђеног временског оквира реч је преузео Александар Шибул.

У свом предавању, Александар Шибул се присутнима обратио предавањем на тему: Психолошки и религијски аспекти помирења. У првом делу предавања нагласак је био на термину траума, и колико траума може да утиче на теолошко здравље. У циљу објашњења појма траума, господин Александар је присутнима пустио филм „Споменик“, Мирослава Мике Антића, који је снимљен 1967. године. У другом делу предавања је говорио о структурама мозга и могућим последицама по живот личности, до којих долази у раним фазама живота.

Ово предавање је изазвало доста озбиљних питања која су наставила да се разрађују на пригодном ручку.

Учесници су добили позив од др Николе Кнежевић да своја размишљања у виду есеја пошаљу на његову e-mail адресу, како би се ова тема још више продубила.

Програм радионице:

11:00 Регистрација учесника

11:15 Поздравне речи и увод (о. Мр Златко Матић, Данијела Марковић, др Никола Кнежевић)

11:45 Предавање: др Димитрије Попадић: Екуменски дијалог и еванђеље као модалитет превладавања конфликата

12:15 Предавање: Александар Шибул, психолог: Психолошки и религијски аспекти помирења

12:45 Дискусија

13:00 Пауза за ручак

14:15 Предлози учесника за faith based активизам - brainstorming, Води: Данијела Марковић

15:30 Крај радионице

Иван Филиповић, катихета

http://centar.sabornost.org/2015-03-radionica

Он је рекао да му је, приликом изласка из затвора, једини услов био да не понови исто кривично дело због којег је био осуђен.

"Али ја то кривично дело и не могу да поновим јер је оно било измишљено. Како сам могао да перем паре којих није било? Ни сада немам пара па не могу да направим било какво кривично дело које се назива прање новца. Свима је јасно да је то био монтиран процес и да нисам ништа мућкао са било каквим новцем", рекао је владика.

Према његовим речима, боравак у затвору му је само ојачао дух и уверење да је на правом "Христовом путу".

"Борим се за јединство цркве и вере и те високе вредности ми дају смисао животу", рекао је он.

У суботу, 21. фебруара уочи празника преподобног Симеона мироточивог у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Руми, у 22:00 часа, више свештенослужитеља служиће свеноћно бденије.