Дјеци и њиховим родитељима добродошлицу су пожељели координатор за вјерску наставу, отац Александар Шмања и старјешина Саборног храма, отац Младен Жуловић, који су их на крају их даровали пригодним поклонима са поруком да се овакви часови наставе и у будуће.

извор: http://www.vjeronauka.net/

У последње време учестали су случајеви злоупотреба у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота.

Неки свештенослужитељи, који су у Светој Тајни Свештенства од Бога добили право да духовно руководе паством, сматрају да овакво право означава безграничну власт над душама људи. Превиђајући чињеницу да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, овакви пастири преносе чисто монашки појам беспоговорног потчињавања послушника старцу на узајамне односе између мирјанина и његовог духовног оца, мешају се у интимна питања личног и породичног живота парохијана, потчињавају себи паству, заборављајући на богодаровану слободу на коју су призвани сви хришћани (Гал. 5, 13). Овакви недопустиви методи духовног руковођења прерастају у извесним случајевима у трагедију за човека који се поверава духовнику, пошто он своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа.

Извесни духовници грађански брак проглашавају за незаконит или захтевају да супружници који су много година живели заједно, али услед ових или оних околности нису обавили венчање у храму, раскину брак. Дешава се да духовник инсистира на разводу брака уколико један од супружника није православне вере. Има духовника из монашког чина који забрањују својој духовној деци ступање у брак и приморавају их да се замонаше, позивајући се на аргумент да је монаштво тобоже изнад брака. Неки пастири-духовници особама које живе у "невенчаном" браку не дозвољавају да се причесте, поистовећујући такав брак са блудом; забрањују својој духовној деци ступање у други брак, образлажући ту забрану тврдњом да Црква, наводно, осуђује други брак; забрањују супружницима развод у случајевима када због одређених околности породични живот за њих постаје немогућ.

Има и случајева када пастир "не даје благослов" некоме од својих парохијана да се ожени или уда из побуда љубави, него предлаже да се "по послушању" брак склопи са особом коју препоручи сам пастир.

Такође има случајева да пастир забрањује верницима да прибегавају медицинској помоћи, да их спречава у вршењу њихових грађанских дужности - учествовању у изборима, служењу у оружаним снагама. Неки пастири намећу верницима одређене политичке погледе. Има духовника који школовање у световним просветним институцијама сматрају "непотребним" или штетним по спасење. Овакви захтеви не само што осујећују право сваког хришћанина на доношење самосталних одлука, него долазе у сукоб и са важећим законодавством.

Учестали су случајеви стварања таквих црквених заједница чији ће се живот градити на ауторитету пастира који гради такву заједницу, при чему ће се његов ауторитет додатно поткрепљивати негативним односом према црквеној јерархији, као и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири заборављају да је њихов задатак да људе приводе Богу, а не да групишу парохијане око себе самих. У парохијама овога типа ствара се атмосфера властите изузетности, неспојива са духом саборности на коме се темељи Православна Црква.

Донете су следеће одлуке:

1. Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, неопходно је свештеницима који врше духовничку службу указати на недопустивост приморавања или придобијања верника, мимо њихове воље, за следеће поступке и одлуке: ступање у монаштво; прихватање било каквог црквеног послушања; давање било каквих прилога; ступање у брак; развод или одбијање ступања у брак, изузев случајева када брак није могућ из канонских разлога; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања у изборима или вршења неких других грађанских дужности; одбијање медицинске помоћи; одбијање стицања образовања; ступање на посао или промена радног места; промена пребивалишта.

2. Подсетити све пастире Руске Православне Цркве који обављају духовничку службу на неопходност да у својој пракси духовног руковођења строго следе слово и дух Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, завете Светих Отаца и канонске уредбе, као и на недопустивост да православни пастири уводе у духовничку праксу ма какве моралне и друге захтеве који излазе из оквира наведених уредаба, те да, по речи Спаситељевој, "товаре на људе бремена тешка за ношење" (Лк. 11, 46).

3. Подсетити све пастире-духовнике да су они призвани да својој пастви помажу саветом и љубављу, не нарушавајући при томе богодаровану слободу свакога хришћанина. Нагласити да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери примењивати у парохијској пракси у узајамним односима између свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост мешања пастира у питања везана за избор брачног друга, изузев у случајевима када верници моле за конкретан савет.

4. Нагласити недопустивост негативног или презривог односа према браку, подсетивши све свештенослужитеље на правило 1. сабора у Гангри: "Ако ко куди брак и гнуша се жене верне и благочестиве што са мужем својим заједно живи, или је куди као да она неће моћи ући у Царство, да буде под клетвом". Посебно нагласити да је ступање у монаштво чин личног избора хришћанина и да се на тај чин не може одлучивати "по послушању" овом или оном духовнику.

5. Подсетити монахе на недопустивост, сходно 21. правилу Сабора у Гангри, "узимања подвижништва као повода за гордост", "преузношења у односу на оне који живе једноставно" (односно на оне који су у браку) и "увођење новина мимо Писама и црквених правила". Правило 10. истога Сабора гласи: "Буде ли се ко од девствујућих Господа ради преузносио над онима што су брак склопили, да буде под клетвом".

6. Инсистирајући на неопходности црквеног брака, подсетити пастире на то да се Православна Црква са уважавањем односи према грађанском браку, као и према онаквом браку у коме само један супружник припада православној вери, у складу са речима Светог апостола Павла: "Невјерујући муж посвети се женом, и жена невјерујућа посвети се мужем" (1. Кор. 7, 14).

7. Подсетити пастире на то да се у свом односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: "Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш. Јеси ли се одријешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио; и дјевојка ако се уда, није сагријешила. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу" (1. Кор. 7, 27-28, 39).

8. Подсетити пастире на неопходност чувања особитог целомудрија и особитог пастирског опреза приликом разматрања са верницима питања везаних за одређене аспекте њиховог породичног живота.

9. Посебно указати на недопустивост праксе да пастири око себе стварају такве заједнице у којима је присутан опозициони и критички однос како према највишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама.

10. Нагласити недопустивост коришћења црквеног амвона за проповедање било каквих политичких гледишта.

11. Позвати епархијске архијереје да посебну пажњу обрате на то како пастири поверених им епархија остварују духовно руковођење паством. Појачати надзор за строгим држањем уредаба и норми Православне Цркве који се тичу различитих аспеката духовничке праксе.

12. Позвати вернике Православне Цркве да се обраћају свом епархијском архијереју у свим случајевима када пастир-духовник злоупотреби од Бога му дату власт да "свезује и раздрешава". Подсетити православну паству на то да савети духовника не смеју бити у противречности са Светим Писмом, Светим Предањем, учењем Светих Отаца и канонским уредбама Православне Цркве; у случају размимоилажења оваквих савета са наведеним уредбама предност се мора дати овим потоњим. У вези са овим обратити пажњу на речи Преподобног Симеона Новог Богослова о томе на који су начин дужни да се изграђују односи између духовног чеда и духовника: "Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанствена Писма, а посебно практичне списе Светих Отаца, како би, упоређујући са њима оно чему те учи учитељ и предстојатељ, могао да ово сагледаш као у огледалу, и да упоређујеш, те да све што је у сагласју са Божанственим Писмима примаш у унутрашњост свога бића и задржаваш у мисли, а све што је лажно и туђе уочаваш и одбацујеш, да се не преластиш. Јер знај да се у ове дане појавило мноштво преластитеља и лажних учитеља".

13. Епархијски архијереји дужни су да са овом одлуком упознају свештенослужитеље, монаштво и мирјане Руске Православне Цркве.

Патријарх московски и све Русије АЛЕКСИЈЕ и чланови Светог архијерејског синода РПЦ

Преузето из часописа "Каленић", гласила Епархије Шумадијске (2008-2, преузми у ПДФ формату

Делегација је обишла и Високу ваздухопловну школу у Деблину, Генералну команду оружаних снага Пољске и Команду варшавског гарнизона.

Припаднике Војске Србије примио је и митрополит варшавски и све Пољске господин Сава, а током посете уприличен је и састанак са амбасадором Републике Србије у Пољској Радојком Богојевићем.

Православна верска служба оружаних снага Пољске, то јест Православни војни Ординаријат, обновљена је 1994. године. У току протекле две деценије Ординаријат је изградио богат програм свештеног рада и постао значајан извор искуства за успешан рад војне верске службе.

МОРС

У суботу 13. јуна, 2015, у сусрет празнику светковања Преподобног Јустина Ћелијског, видесмо протомајстора и његовог помоћника како у крсту, високом седам метара, клешу камен, брусе његову вертикалу и хоризонталу. Чудесно је гледати призор како људи у крсту обавијеном мрежом порађају Крст у којем су уткане душе наших предака. Господ је подарио српском народу да никне ново молитвено место на уласку у Сурчин.

Благословом Епископа сремског Василија, а захваљујући труду и прегалаштву јереја Страхиње Голијана, пароха сурчинског, и благочестивог народа који је сваку лепту уградио у Часни крст, ново молитвено место је већ сада препознативо - народ казује: видећемо се код Крста. Ту ће се моћи одморити, свеће запалити, тиховати…

На породичном имању српске породице ниче Крст израђен у каменој пластици, у њему обитава дух немањићки и студенички. Протомајстор...... родом са Косова и Метохије...

Када говоримо о символу Крста, видимо да је све у знаку Крста, и да се Крст не може из вертикале добро сагледати. Ако хоћемо да Крст сагледамо, морамо да клекнемо пред њим. Тако, ми данас клечимо пред још незавршеним Крстом, свесни тога шта смо све добили!

Крст је она тајна која је саздала нашу Цркву. Али, Крст је истовремено и суд, јер је Господ рекао са Крста: Сад је суд овоме свету. Крст је мерило наше: где смо, шта смо, какви смо, како живимо.

Нека нас данас овај Часни крст оснажи, орасположи, укрепи; управо то и чини! Пођимо у сусрет Крсту и обгрлимо га као што је Господ преко Крста загрлио нас. Зато се данас клањамо Часном крстуи молимо се Господу да, као што нас је преко Крста ујединио, сјединио, подари нам опроштај грехова, и помогне да носимо свој животни крст. Протомајстор Драгомир Браца Ристић родом са Косова и Метохије клеше од домаћег камена Крст.

З.З

• Култура
  

Подухват је за почетак скромних размера и може да буде преточен у један позив и подстицај за друге који то такође умеју и који су даровити и довољно креативни како би допринели ширењу речи Божје преко савремених средстава информисања, а све на корист народа Божјега жељног живог односа са Живим Богом.

Моравичке поуке ће ускоро почети да се емитују на локалној ариљској Телевизији Клик. Комплетан серијал од планираних седам епизода (у овом периоду биће емитоване прве четири епизоде) требало би с Божјом помоћу да буде завршен у септембру када крене нова школска година.

У првој рубрици аутор, ђакон Младен Миливојевић, анализира поједине сегменте Христових парабола из Матејевог јеванђеља; друга рубрика, Мали катихета, садржи објашњења појединих црквених појмова и појава од стране ђака, а кроз трећу рубрику је нека друга локална заједница из наше епархије представила одређене сегменте свог рада са децом.

Прва епизода садржи кратко појашњење Христове приче о сејачу и семену, затим четири ученика четвртог разреда ОШ „Стеван Чоловић“ из Ариља причају о олтарском простору, а завршна рубрика нас води до Чачка, где ученици ОШ „Милица Павловић“ приповедају о Богородици Градачкој и знаменитостима града Чачка. Благодаримо вероучитељима Милошу Живановићу и Ђорђу Чоловићу који су се потрудили да режирају, реализују и доставе нам овај оригиналан прилог.

Благодарни смо и Његовом Преосвештенству Епископу Жичком Господину Јустину што нам је благословио ово душеполезно дело.

Прва епизода

http://eparhija-zicka.rs/nova-tv-emisija-moravicke-pouke/

Подсећања ради, Теслино интелектуално наслеђе било је и раније предмет интересовања секти. Наиме, представници јапанског култа Ом Шинрикјо (AOM Shinrikyo, који и данас постоји и делује под називом ALEPH), почетком деведесетих година су добили приступ архиви овог музеја. У то време, медији су „с поносом“ пренели вест о „заинтересованости Јапанаца за интелектуално наслеђе српског генија“. Свега пар година касније, припадници ове секте извршили су језиви терористички напад у токијском метроу бојним отровом сарином, како би изазвали „почетак Апокалипсе“. Од тада па до данас, појавили су се и разни други опсенари и „магови“, с идејама о „Теслиним светлосним формулама“ и разним другим езотеријским доктринама за које су (безуспешно) тражили покриће у идејама српског генија и осведоченог православног хришћанина. Чак је отворено и неколико „духовних центара“ којима је наденуто Теслино име, иако је њихова делатност, по правилу, понајмање заснована на науци.

Недавно су у јавности отпочеле и дискусије по питању премештања посмртних остатака Николе Тесле из музеја на примеренији простор. У јеку тих кампања, у медијима су објављене фотографије које је са интернет профила познате београдске водитељке пренета у оквиру „фејсбук“ групе „Хипнотерапија“.

Међу оправданим реакцијама објављен је кратак ауторски чланак Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. др Порфирија, на интернет презентацији Српске Православне Цркве, којим указује на, најблаже речено, непримерене активности које се дешавају у Музеју Николе Тесле у Београду, пред посмртним остацима великог научника. Невероватном брзином ова реакција је изазвала бујицу антицрквених коментара у појединим медијима, покушавајући да докажу недоказиво. За групу младих људи који испод урне седе у медитативном „лотос положају“, једни тврде да „обављају интервју“, други да је у питању „уметнички перформанс“, трећи да је то „део некаквог фестивала“, „уметнички хепенинг“, а вероватно ће се појавити још нешто маштовитије.

Као професор Пастирске психологије, др Порфирије је један од најпризнатијих европских стручњака за окултне и тоталитарне секте и култове. Његовим непосредним или посредним ангажовањем из окултног кошмара је спасен не мали број људи, и то не само у Србији.

Осим прве фотографије (објављене у штампаним медијима), на профилу познате београдске водитељке доступна је још једна фотографија, снимљена у истом контексту.

На сликама се види „медитација“ са евидентним присуством спиритизма па и некромантије (које у контексту источњачких религија често представљају „пожељне“ или макар „уобичајене“ „духовне праксе“). На профилу на који је слика изворно постављена догађај је назван „Guided fantasy interview "passing trough Zero"“ (Разговор вођен фантазијом – пролазак кроз „нулту тачку“), а затим су наведена имена учесника. Савремено секуларизовано друштво често не познаје и не признаје „границе духовности“ – практично, у складу са речима светог апостола Павла „све ми је слободно, али ми није све на корист“. Нажалост, секуларни свет се понаша у складу с првим делом Павлове изјаве, док други део исувише често заборавља.

Има ли места оваквим „духовним подухватима“ у нашим музејима? Може ли се у оквирима било које државне институције оправдати ова некромантија („магијско обожавање мртвих“) и спиритизам („покушај комуникације с душама преминулих“)? Какве везе имају езотерија и источњачке медитације са српским научником Николом Теслом и његовим посмртним остацима који су, крајње непримерено, изложени као својеврсни „музејски експонат“?

Постоје различити „предмети медитације“ – понекад се мисли усмеравају ка некаквој безличној „божанској форми“; у другим случајевима, ка „гуруу“ (духовном учитељу који се у источњачким религијама углавном сматра „еманацијом божанства“); такође, усмеравају се и ка одређеним „божанским истинама“ или „философским концептима“, као и личним духовним искуствима и доживљајима стварности. Као што су аутори слика и самог „перформанса“ и сами написали, неодвојива компонента овакве духовности (која је усмерена ка смрти, а не ка животу) јесте машта или фантазија, која помаже уласку у медитативни занос и наводној комуникацији са духом преминулог српског генија. Међутим, с правом се може рећи да за већину Срба и других верника са ових простора овакви призори представљају увреду, док злоупотреба државних установа од стране разних група сектног карактера представља својеврсну травестију, коју би требало окончати применом закона који оваква понашања инкриминишу.

Информативна служба Митрополије загребачко - љубљанске

Ни најмање не хајући за чињеницу да су „Блицов“ чланак под насловом „Руски патријарх саботира Србију“ оштро демантовале и Српска Православна Црква и Руска Православна Црква, јасно га карактеришући као чисту лаж и измишљотину, у улози прозване жене јавио се главни уредник тог таблоида, Мирко Стјепановић. Он без стида и зазора понавља претходно објављену лаж и, онако успут, Српску Цркву ставља у контекст шовинизма и оних којима сметају новинари са презименима без завршетка „ић“, а ,,званичницима СПЦ“ оспорава право да разговарају са амбасадором Немачке.

Да би народна прича, по први пут, добила наставак, преостаје само то да гос`н главни уредник уложи додатни напор да поново, по ко зна који пут, ангажује „једног од српских владика“, како назива извор за ову лаж и за друге лажи о Српској Православној Цркви које његов лист учестало објављује.

На крају, признајмо да новинарима који у немачко-швајцарским таблоидима потписују чланке о Српској Православој Цркви није ни најмање лако у атмосфери која данас влада у компанији Ringier Axel Springer! Како Удружење новинарâ Србије обавештава јавност, после недавног отпуштања тридесетак истакнутих уредника и новинара, међу њима и самохраних мајки, тамо се „долази на посао са страхом да је то последњи пут“.

Бог нека тим злехудним новинарима опрости све изречене лажи! Српска Православна Црква је изишла на крај са много већим хулитељима и прогонитељима, па ће изићи на крај и са Стјепановићем и њему сличнима. Србија је, упркос свему, демократска држава. Лажима свесно чинити другоме штету законом је забрањено. Осим тога, постоје и норме друштвеног понашања, укључујући и новинарско. Има више блиц-метода и институцијâ система да се на њих подсете заборавни уредници и новинари.

Нови Сад, 08.06.2015 - Информативна служба Епархије бачке

Литургију поводом освећења православне капеле посвећене Светом Димитрију предводио је епископ жички Јустин, уз саслужење војног свештенства и свештенства црквене општине Пожега.

Отварању богослужбеног простора присуствовали су начелник Управе за обуку и доктрину Генералштаба бригадни генерал Маринко Павловић, командант Друге бригаде бригадни генерал Драгослав Сладаковић, представници Команде Копнене војске, председник општине Пожега, начелница Полицијске управе Ужице, припадници 22. пешадијског батаљона и други гости.

Након литургије генерал Сладаковић је уручио захвалнице лицима која су помогла изградњу и опремање богослужбеног простора.

МОРС

“Са тугом кажемо, да је 1700 година после цара Константина у Његошевој Црној Гори, која је утемељена на часноме крсту и Светоме Петру Цетињском, и на његовом законику од 33 члана, који је он написао у име Оца и Сина и Духа Светога, у тој Црној Гори којој је Црква Божја, ова Митрополија цетињска била и остала кичмена мождина, Црква је данас гоњена и прогоњена”, рекао је Владика данас у Цетињском манастиру у проповиједи на Светој литургији поводом празника Светих цара Константина и царице Јелене.

Он је додао да се Црква у Црној Гори налази на распећу.

“Она за ову власт не постоји јер, како они кажу, није регистрована.Намјесто да Црква Божја Светога Петра њих региструје, да би онда они постали права и истинска држава”, поручио је Митрополит црногорско-приморски.

Владика је подсјетио да се Црква по захтјевима власти пријавила онаква каква је била кроз вјекове.

“Данас власт црногорска, ученици оних који су рушили храмове, који су срушили златни крст Његошев на Ловћену, кажу нема Цркве, она треба да се региструје код њих да би онда они могли да кажу од тренутка регистрације сад сте ви настали овдје. Да је онда уцјењују и да стварају своје идеолошко-партијске цркве и религије”, објаснио је Митрополит Амфилохије.

Он је рекао да је проблем боравка свештенства у Црној Гори настао као последица таквог односа власти према Цркви и додао да власт то ради у име некаквог њеног партијско-племенског, многобожачког настројења.

“Они у име тог настројења, као у вријеме прије цара Константина негирају Цркву Божију која овдје постоји и која ће постојати и врата паклена неће је надвладати”, рекао је Владика Амфилохије.

“Намјесто да се угледају на цара Константина, који је имовину отету од Цркве Божије и храмове оскрнављене вратио Цркви, ови наши,иако хоће да иду у Европу, имовину црквену, која је опљачкана, неће да врате. И не само то, већ покушавају да нам отму храмове”, рекао је Владика и навео примјере храмова на Ћипуру и на Крушевцу у Подгорици.

“Сад покушавају да нам отму и ћивот Светога Василија Острошкога,а тиме, наравно, припремају и отимање и ћивота Светога Петра Цетињскога. Дај Боже да их Господ просвети часним крстом,константиновским, као што је цара Константина од многобожачког владара претворио у хришћанина, равноапостолног свједока имена Христовога и носиоца његовога часнога крста”, казао је Митрополит Амфилохије.

Извор: Светигора прес

Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржано је, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, од 14. до 29. маја 2015. године у Патријаршији српској у Београду. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим митрополита дабробосанског г. Николаја. По први пут после заседања 2011. године на Сабору је био и архиепископ охридски и митрополит скопски г. Јован, ослобођен пре неколико месеци из скопског затвора Идризово великим заузимањем Његове Светости Патријарха московског г. Кирила и Руске Православне Цркве уопште, уз садејство Српске Православне Цркве у мери у којој је то било могућно.

Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Литургију је служио и на њој беседио Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење седамнаесторице архијерејâ и молитвено присуство још толико њих. У склопу евхаристијског чинопоследовања извршен је и традиционални чин призива Светога Духа за успешан ток и исход овогодишњег Сабора. Потом је Патријарх на почетку прве саборске седнице, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на најважнија питања живота и мисије Српске Православне Цркве у овом историјском тренутку, у данима великих искушења и изазова и код нас и у свету, али и великих могућности за духовни препород и напредак.

Најбогоугоднија и стога најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве. Наиме, сабору светих једногласно су прибројани, тојест канонизовани су и прослављени, свети мученици пребиловачки (њихов спомен ће се славити 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару), затим свети Мардарије (Ускоковић), епископ америчко-канадски (његов празник ће бити сваког 29. новембра, односно 12. децембра), и преподобни Севастијан Џексонски (Дабовић, спомен 17/30. новембра).

Сабор је одлучио да се на нивоу Српске Православне Цркве, а не само на локалном или регионалном нивоу, достојно прослави велики јубилеј - хиљаду година од мученичке смрти светог Јована Владимира, највећег српског владара из преднемањићког периода (1016-2016). Разне духовне и културне манифестације почеће већ ове године, а завршна свечаност биће, ако Бог дâ, идуће године.

Сабор је прихватио извештаје о учешћу делегације Српске Православне Цркве у раду свеправославних предсаборских конференција и свеправославне комисије за ревизију текстова припремљених за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који се планира за идућу годину, и начелно одобрио став који је иста заступала по кључним питањима о којима ће се одлучивати на том свеправославном Сабору. Коначну формулацију тога става поверила је посебној комисији, у коју улазе и чланови споменуте делегације.

Примљен је и извештај о радовима на унутрашњем уређењу Спомен-храма Светог Саве на Врачару и донете начелне одлуке о даљем току тих радова, нарочито о програму израде мозаикâ и фрескописању у најтешњој сарадњи са Руском Православном Црквом и надлежним органима Русије.

Пошто је испуњен услов за обнављање дијалога са представницима „Македонске Православне Цркве“, - а то је било ослобођење неправедно утамниченог архиепископа охридског г. Јована, - Сабор је одлучио да позитивно одговори на предлог архиепископа г. Стефана о наставку дијалога у циљу превазилажења црквеног раскола и васпостављања канонског поретка у Републици Македонији. Српску Православну Цркву у дијалогу ће представљати митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и епископи бачки г. Иринеј и захумско-херцеговачки г. Григорије, а уз њих ће, као представник канонске Охридске Архиепископије, бити и епископ стобијски г. Давид.

Сабор је одлучио да прихвати још један дијалог - дијалог са Римокатоличком Црквом, односно са Хрватском бискупском конференцијом, поводом намере Римокатоличке Цркве да канонизује контроверзнога кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата и званичног викара оружаних снага такозване НДХ. У ту сврху Свети Синод ће, по налогу Сабора, образовати одговарајућу комисију. Разговараће се о Степинчевој улози у том трагичном раздобљу, и то у контексту српско-хрватских односа у 20. веку.

За председника сталне саборске Комисије за дијалог са Хрватском бискупском конференцијом именован је митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а за председника Одбора за Јасеновац - епископ славонски г. Јован, док је за питања изучавања јасеновачких логора смрти у Градини, на босанској страни, и даље надлежан епископ бањалучки г. Јефрем.

Као и сваке године, посебна пажња је посвећена невољама наше Цркве и нашег народа на Косову и Метохији и донете су одлуке о путевима и начинима да се те невоље ублаже, кад већ не могу бити отклоњене, са посебним, по Бог зна који пут поновљеним, апелом да се прогнанима и расељенима омогући повратак и опстанак на прадедовским огњиштима. Са једнаком бригом и одговорношћу сагледане су, такође, тешкоће и искушења са којима се Црква и српски народ сусрећу у Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини и другде услед притисака, неправди и дискриминације, као и у самој Србији услед повремених неканонских упада клирикâ суседних помесних Цркава на подручје наших епархија у Источној Србији.

Не мање пажње посвећено је, кaо и ранијих година, питањима црквене просвете и школства, верске наставе, научно-просветних установа, као што су Библиотека, Архив и Музеј Српске Православне Цркве, научне делатности, информативне службе и слично.

Изражена је захвалност Сабора Влади Србије и свим надлежним државним надлештвима у Србији, у првом реду Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде, за свестрано разумевање и подршку, нарочито за ону на Косову и Метохији. Иста таква захвалност припада и Републици Српској – њеној Влади и народу.

Посебна пажња посвећена је кризи брака и породице, чији врхунац је све већи број абортусâ, што је еуфемизам за чедоморство, разводâ, породичног насиља и других појава које разарају брак и породицу. Изражена је велика забринутост због исељавања, „одлива мозгова ”, опште небриге за младе, за село, за социјално угрожене, и тако даље.

Разматрано је и питање верске службе у Војсци Србије и предложене мере за њено побољшање. Саслушани су и прихваћени извештаји о раду Светог Синода, епархијских архијереја, епархијских управних одбора, добротворне фондације „Човекољубље”, поклоничке агенције „Доброчинство” и других установа Српске Православне Цркве.

Начелно је одлучено да се размотри могућност деловања представника Српске Православне Цркве у Бриселу ради контаката и промовисања њених интереса пред институцијама Европске уније, у сарадњи са представништвима неких других Православних Цркава, а по потреби и са представништвом Ватикана као државе.

Досадашња Епархија средњеевропска преименована је у Епархију франкфуртску и све Немачке, са седиштем у Франкфурту.

Монах Артемије, вођа познате расколничке групације, враћен је у ред световњакâ под својим крштеним именом Марко и трајно искључен из црквене заједнице, уз позив њему и Негославу Николићу, његовом лажном „хорепископу Николају”, да се покају и врате Мајци Цркви, која ће их, ако то учине, са радошћу примити у свој загрљај.

Епископи канадски г. Георгије и милешевски г. Филарет разрешени су од управљања повереним им епархијама и стављени Сабору на располагање.

Врховни суд Новог Јужног Велса у Аустралији донео је пресуду у корист Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, а против самозване расколничке „Слободне Српске Цркве”, што је Сабор са радошћу поздравио.

Одређени су чланови Светог Архијерејског Синода. Поред митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и епископа шабачког г. Лаврентија, чији мандат још траје, продужен је мандат епископу рашко-призренском г. Теодосију, а за новога члана изабран је епископ бачки г. Иринеј.

У исто време, позвати монахе, монахиње и лаике који су до сада учествовали у њиховим богослужењима и подржавали их у расколу да се врате канонском поретку Православне Цркве и Евхаристијском јединству са њом, и опоменути их да тајне ове двојице изопштених из Црквене Заједнице нису Свете Тајне (крштење није крштење, рукоположење није рукоположење, причешће није Причешће, да наместо благослова доносе клетву), и да је једини излаз из таквог безблагодатног стања пут покајања и покајног повратка у крило Свете Мајке Цркве.

Образложење: Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању (2015. године), поводом неканонског поступка рашчињеног бившег епископа рашко-призренског Артемија, који је рукоположио у чин „хор-епископа старорашкога и лозничког“, такође лишеног свештеничког чина Негослава (бившег Николаја, црноречког игумана), као и због других претходних безакоња, актом АСбр. 82 од 25. маја 2015. године, позвао истог „да крене путем мира и јединства са Црквом“, и да свој одговор на позив пошаље Светом Архијерејском Сабору „усмено или га достави писмено у року од три дана.“ Монах Артемије је одбио да прими акт, али кад је исти дат у јавност, упутио је, посредством пароха грочанског оца Александра Митровића, Његовој Светости Патријарху српском свој одговор, 14/27. маја 2015. године. Разматрајући ово писмо монаха Артемија, Свети Архијерејски Сабор је констатовао следеће:

1. Свети Архијерејски Сабор је, својим актом АСбр. 66/зап. 161 од 4. маја/21. априла 2010. године, по канонској кривици Епископа Артемија трајно разрешио дужности и обавеза управљања Епархијом рашко-призренском, после чега је он прихватио одлуку Синода да борави у манастиру Шишатовац са своја четири монаха. Нажалост, својим дописом од 13. септембра 2010. године, исти је отказао признавање одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, због чега је стављен, актом Светог Архијерејског Синода бр. 1126/зап. 805 од 15. септембра 2010. године, под забрану свештенодејства.

2. Свети Архијерејски Сабор је, размотривши потом канонске кривице Његовог Преосвештенства умировљеног рашко-призренског Господина Артемија, у седници својој од 18. новембра 2010. године, под АСбр. 20/зап. 54, донео ову Пресуду:

„Због доказаних и од њега самога потврђених најтежих канонских кривица: свештенослужења под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Светом архијерејском сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира Српске православне цркве у Епархији рашко-призренској – уз учешће наоружаних појединаца и физичко угрожавање монахâ у тим манастирима, Епископа умировљеног рашко-призренског Артемија лишити епископског чина, и вратити у ред монахâ.“

3. Монах Артемије (Радосављевић), наместо да прихвати одлуке највишег законодавног и канонског тела наше Светосавске Цркве, са једним бројем својих избеглих из Епархије рашко-призренске јеромонаха, монаха и монахиња, почео је да ствара у туђим епархијама своју такозвану рашко-призренску епархију у егзилу. Тиме не само што је погазио вековни канонски поредак Цркве, него и своју заклетву при рукоположењу у епископски чин „У туђој епархији нећу богослужити нити вршити икакву свештену радњу без сагласности епископа дотичне епархије.“. При томе је сопствену Цркву и државу прогласио за „егзил“, стварајући ту своју псеудо-епархију и њене „катакомбе“ са ниоткога прогнаним него са одбеглим из својих манастира, – са тог разлога под црквени суд стављеним јеромонасима и монасима Рашко-призренске епархије, градећи тако на лажи и обмани своју псеудоцрквену парасинагогу. Тако не само што је погазио своју заклетву и вековни канонски поредак Православне Цркве, него је, одвођењем за собом десетине јеромонаха и монаха из косово-метохијских манастира, покушао да ове остави празне на милост и немилост албанским терористима и рушитељима, при томе се заклињући на тобожњу своју верност Косову и Метохији, а друге оптужујући за подршку „независности“ Косова.

Какве су катастрофалне последице за преостале православне Србе на Косову и Метохији, уз подстицај на њихово исељавање и продају имовине – о томе не треба ни говорити (први је био Артемије, који је тајно продао Албанцима црквену имовину у Ђаковици, бранећи народу да то исто чини). Док његови следбеници проглашавају Артемија за „великомученика“ и гуруа, поставља Сабор питање: Чијим новцем је тај „великомученик“ куповао куће по Сремчици и другим местима? Чијим новцем је скоро сваке друге године мењао најскупоценија кола, док му је народ на Косову и Метохији грцао у јаду и беди? Артемије ни до данас није одговорио на акт Светог Синода (бр. 427 од 13. априла 2010. године): шта се десило са милионским средствима са банковног конта у Солуну, уплаћиваног од бројних добротвора за помоћ косово-метохијком народу, по дозволи патријарха Павла, на његово име?

На званично питање Светог Синода о средствима са тог конта, одговорио је (актом Ебр. 16 од 19. априла 2010. године): Ко има право да се меша у моје личне ствари, као слободног грађанина Србије? Поставља се, међутим, питање: Не сливају ли се та косовској сиротињи намењена средства у подизање нимало сиротињских „катакомби“ и зграда широм Србије, међу којима посебно место заузима троспратно здање у Лелићу, родном селу Артемија Радосављевића, које се управо завршава?

4. Анализирајући управо добијено писмо монаха Артемија, као и две „посланице“ његових „црквено-народних сабора“ (одржаних у Лозници код Чачка (2013. и 2014. године), које је у прилогу писму доставио Сабору, дошао је до непобитног закључка: Бивши епископ рашко-призренски Артемије своју „секту Артемита“ идеолошки је почео формирати међу једним делом својих монаха – од самог почетка њиховог сабирања око њега као „свог духовног оца“. Добро је то што их је васпитавао у духу Православља, али је поразно што их је секташки везивао за себе као јединог истинског тумача вере, проглашавајући временом све друге епископе Српске Цркве, на челу са патријарсима Павлом и Иринејем, за јеретике, или како сâм каже: за „глобалисте, екуменисте, паписте“ и „мондијалисте“. При томе он очевидно намерно заборавља да је од тих истих патријараха и епископа изабран за епископа, као и то да сви они до једнога исповедају исти Символ вере и држе се трократног епископског Исповедања вере, датог пре свога епископског рукоположења, као што га је и он сâм дао пред њима. У каквој прелести и гордељивости се налази овај нови монтаниста, још боље се види по томе што је Црква кроз векове лажне учитеље и јеретике проглашавала тек онда када би они на Васељенским Саборима били свестрано испитани и проверени од Светих Отаца. Црква се никада није ослањала, од Јерусалимског Сабора (51. године) на суд појединца ма ко он био, него се увек држала оног апостолског и саборног начела „изволи се Духу Светом и нама“ (Дап 15,28). Свргнути, одлуком Светог Архијерејског Сабора, епископ Артемије сматра се како од својих следбеника на „црквено-духовним саборима“, тако и по њему самом за јединог који држи „исповедање неискварене вере“, а у „црквеном расколу може бити само неко ко је изневерио правоверје“. По њему „Црква је само тамо где се чува истинска и неискварена вера“, што значи само код њега. Он одвајајући се „по Промислу Божјем“ од Патријарха српског и Сабора архијереја, сматра да једини остаје чувар и носилац истинске вере. За њега садржина Патријарховог саборског писма њему, којим се позива на пасхално „све опростимо Христовим Васкрсењем“, и да „крене путем мира и јединства са Црквом“ – „не говори да је оно плод Духа Светога, него плод духа људскога“, а своје пак писмо представља као „сведочење о правоверју“ и „остајање у светоотачкој вери.“ Отуда, по њему, Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у расколу, док он „ништа заједничко немамо са расколом.“ Овде се сусрећемо са радикалним порицањем саборности као основног својства Цркве, из кога су настајали сви расколи и све јереси кроз вековну историју Цркве. Једно је тужна али непобитна истина: Оваква монтанистичка заблуда и артемијевска парасинагога се јавља први пут у вековној историји Светосавске Цркве. У суштини она представља истински раскол и хулу на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову њено име те саме Цркве и њене истините вере. Какво ли је тек нечувено гажење и презир свеукупног канонског предања Цркве рукополагање од једног и то рашчињеног епископа, у чин хор епископа рашчињеног јеромонаха, и то у туђој Епархији, уз додељивање непостојеће титуле!

Са ових и других разлога, сагласно заповести Христовој: ако брат твој, покаран насамо, па покаран пред двојицом и тројицом сведока, не послуша; па онда казан Цркви „не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт 18,15-17); сагласно и вековном канонском предању Цркве, донео је Сабор одлуку којом монаха Артемија (Радосављевића) лишава монашког чина и искључује га, заједно са њиме антиканонски и безаконо „рукоположеним“ „хор епископом старорашким и лозничким“ Николајем – Негославом Николићем, из црквене заједнице. Да се знаде од данас па убудуће, све до њиховог искреног покајања, да свака тајна њима обављана, на челу са Светом Литургијом, представља безблагодатну радњу: њихово крштење није крштење, њихово рукоположење није рукоположење, њихово причешће није Причешће, њихов благослов није благослов него клетва на оне које га примају. Ово нарочито треба да имају у виду сви они који су у својој простоти и наивности заведени њиховом обманом и духовном преваром, нарочито заведени њиме лаковерни монаси и монахиње, али и верници.

Ово под условом да до позитивног решења овог питања предводници раскола неизоставно обуставе неправедни прогон Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Господина Јована, као и прогон више и ниже Јерархије и верних аутономне Православне Охридске Архиепископије, односно одустану од нових судских процеса већ покренутих против њих.

У циљу вођења разговора, формирати нову Комисију Светог Архијерејског Сабора за дијалог са представницима такозване македонске православне цркве, и за њеног председника именовати Његово Високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, а за чланове: Његово Преосвештенство Епископа бачког Господина Иринеја, Његово Преосвештенство Епископа захумско-херцеговачког Господина Григорија и Његово Преосвештенство викарног Епископа стобијског аутономне Православне Охридске Архиепископије Господина Давида, док за њеног секретара поставити протојереја мр Гаја Гајића, хонорарног службеника Светог Архијерејског Синода.

Овим се стављају ван снаге све досад донете одлуке којима су били одређени састави ранијих комисија за вођење поменутог дијалога.

Свесни свеспасоносне истине да се раскол не може опрати ни мученичком крвљу, коју сте и сами, не једампут, исповедили;

подстакнути пасхалним позивом: Све опростимо Васкрсењем Христовим! и

у бризи за садашње и будуће јединство наше свете Цркве, Православне и Светосавске, као и за спасење Ваше и Ваших присталица,

позивамо Вас да кренете путем мира и јединства са Црквом, ван које никоме, дакле ни Вама ни нама, нема спасења.

Свој одговор на овај искрени позив можете или саопштити Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве усмено или га доставити писмено у року од три дана, односно пре завршетка овогодишњег редовног заседања Сабора.

Притом осећамо за своју обавезу да Вас обавестимо да смо вољни, уколико заиста кренете путем предложеног мира и јединства са Црквом, да решавамо и на задовољавајући начин решимо питање Вашег канонског статуса у Цркви, а да ће Свети Архијерејски Сабор, уколико се, не дај Боже, оглушите о овај позив, бити приморан, Вашом кривицом, да, уместо једино спасоносног решења, предузме даље и коначне канонске мере.

Председник Светог Архијерејског Сабора

Српске Православне Цркве

http://spc.rs/sr/sveti_arhijerejski_sabor_poziva_na_jedinstvo

Прва међународна конференција о дигиталним медијима и православној пастирској бризи одржана је у периоду од 7. до 9. маја 2015. године у Атини, под покровитељством Његове Светости Васељенског Патријарха г. Вартоломеја и са благословом домаћина Његовог Високопреосвештенства Митрополита Глифаде г. Павла. Прву конференцију ове врсте у свету, организовали су интернет странице Pemptusija из Грчке, OCN - Orthodoх Christian Network из Сједињених Америчких Држава и Богослов.ру из Русије. Учествовало је 75 предавача из 21 државе и свих помесних Православних Цркава.

На конференцији је истакнуто да мисионарење преко интернета представља велики изазов, јер излазак у сајбер простор захтева одговарајућу припрему и посебне услове. На конференцији су предочене негативне стране попут злоупотребе и прекомерне употребе интернета. Наглашене су и опасности које прете човеку као личности, као и односу верника према Богу и Цркви у новој стварности коју креирају нове технологије.

Међутим, многи учесници су нагласили изазов за мисионарење који произилази из нових друштвених услова, које обликују савремене технологије. Истовремено је дата могућност да православни мисионари, који су дошли са свих страна света, представе своје интернет пројекте из области дигиталних медија и њиховог начина коришћења за формирање истинске хришћанске свести.

Током рада су разматрана и друга сродна питања, као што су поузданост црквених информација, као и неопходност преноса црквених богослужења. Били су присутни и стручњаци, који су изнели своја знања о конкретним питањима која су уско повезана са употребом интернета. На крају, као што је признао научни одбор Конференције на својој завршној седници, постојао је успешан и плодоносни дијалог, уз богату размену мишљења и вишедимензионално давање предлога, који би могли да истакну и ојачају реч савременог Православља у новим дигиталним медијима.Сви учесници, предавачи, гости и публика су похвалили идеју организатора за сазивање конференције овакве природе, као крајње неопходне за стварност коју обликују савремена средства комуникације.

Специјализовани тим преводилаца је пружио услуге симултаног превођења са грчког, енглеског и руског језика. Такође, сва три дана конференција је преношена уживо путем интернета (video live streaming), да би имали прилику да је прате заинтересовани из целог света, који нису били у могућности да дођу у Грчку.

Сви присутни на крају радне суботе, 9. маја 2015. године, имали су прилику да чују инспиративан говор Његовог Високопреосвештенства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. Конференција је завршена у недељу, 10. маја 2015. године, када је служена архијерејска света Литургија у цркви Пресвете Богородице Фанеромени у Вуљиагменију. Началствовао је Митрополит Кисамоса и Селиноса г. Амфилохије, као представник Његове Светости Васељенског Патријарха Вартоломеја, а саслуживали су Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит Зукдидија и Цаисија г. Герасим, Митрополит Глифаде г. Павле, Епископ Термопила г. Јован, Епископ Патара г. Јосиф, Епископ Борисова г. Бењамин, старац Јефрем - игуман манастира Ватопеда и многобројно свештенство.

Архијереји који су учествовали као предавачи:

• Представници Васељенске Патријаршије, Митрополит Питсбурга г. Сава (преко Скајпа), Митрополит Хонг Конга г. Нектарије и Епископ Патара г. Јосиф (Аргентина).
  
• Представник Александријске Патријаршије, Архиепископ Централне Африке г. Никифор (који је у последњем тренутку био спречен да дође због наглог погоршања здравственог стања старца Спиридона Микрајананитоса, а његову презентацију је представио сарадник "Пемптусије")
  
• Представник Антиохијске Патријаршије Епископ Едесе г. Роман (Бразил).
  
• Представник Грчке Цркве, Митрополит Димитријаде г. Игњатије.
  

У почасном одбору су учествовали:

• Његово Високопреосвештенство Митрополит Атланте г. Алексије, Васељенска Патријаршија
  
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Прусије г. Елпидофорос, Васељенска Патријаршија
  
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Сингапура г. Константин, Васељенска Патријаршија
  
• Његово Преосвештенство Епископ Лампсакоса г. Макарије, Васељенска Патријаршија
  
• Његово Преосвештенство Епископ Навкратиде г. Мелетије, Александријска Патријаршија
  
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Волоколамска г. Иларион, Руска Патријаршија
  
• Његово Преосвештенство Епископ Борисова г. Бењамин, викар Митрополита Минска и Слуцка, Руска Патријаршија
  
• Његово Преосвештенство Епископ Тулсеаса г. Висарион, Румунска Патријаршија
  
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Зукдидија и Цаисија г. Герасим, Грузијска Патријаршија
  
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Лемесоса г. Атанасије, Црква Кипра
  
• Његово Преосвештенство Епископ Термопила г. Јован, Црква Грчке
  
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Варшаве и целе Пољске г. Сава, Црква Пољске
  
• Његово Преосвештенство Епископ Крује и помоћник Архиепископа, г. Антоније, Црква Албаније.
  

Српска Православна Црква је имала још два учесника на Конференцији: архимандрит Гаврило - игуман манастира Лепавина и проф. др Драган Каран, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Закључци донесени на конференцији

Цела организација конференције је била организована на највећем могућем ниову. Сада се сви надамо да ћемо сарадњу наставити преко интернета. Темељи ове сарадње су постављени током ова три дана за време предавања, дискусија, пауза и учешц́а у највишем облику комуникације, светој Литургији. Сарадници Pemptusije, Orthodox Christian network-а и Богослова.ру, који представљају језгро сарадње, верују да је ова конференција само почетак. Током рада конференције су постављена многа питања која се односе на коришћење интернета, који представља велики проналазак човека, један медиј и средство у служби људи. Ово средство се може искористити за добро, да се реч Божја "шири и доноси многе плодове". Током ова три дана предавања и округлих столова су истакнути проблеми и ризици који настају због неразумне употребе интернета, али су наглашене и његове позитивне стране.

Многи учесници су константовали да су главне одлике нашег доба "дигитализација" живота, односно улазак технологије у све сфере: рад, информисање, образовање, пријатељство и међусобне односе. Тако је током конференције пружена могућност интернет мисионарима, који су дошли са свих крајева света, да представе своје интернет мисионарске пројекте, и поделе са осталим учесницима своје богато искуство и укус плодова свог труда. Приказани су начини искоришц́авања могуц́ности сарадње дигиталних медија за формирање истинске хришц́анске свести, за стварање дигиталних библиотека за напајање жедних знања са истинских извора хришц́анске традиције, за типологију публике, а дати су и закључци о захтевима савременог човека. Кроз све то чак је учесницима пружена прилика да упознају једну димензију, која још није сагледана у целини, тј. мисли се на однос православног монаштва и интернета, његово сагледавање са стране аскетске традиције и предлоге које дају монаси и монахиње.

Учесници су се јадногласно сложили да не може бити "изласка" у сајбер простор без одговарајућих припрема. Потребне су одговарајуц́е духовне способности, висок осец́ај пастирске одговорности коју има уредник и наравно истинитост и јеванђеоска етика његових изговорених речи. Осим тога, треба имати на уму да је интернет само једно средство и зато га не би требало користити непромишљено, али на аскетски начин, што значи да би требали бити вођени духом разборитости, уздражаности и одговорности према њему. Само тако ћемо проц́и кроз илузију виртуелног, а наше деловање ц́е имати опипљиве и корисне последице по стварни живот. Многе су изнели веома вредне предлоге о перспективама развоја и координацији рада интернет страница духовног садржаја. Тако је постављен предлог наставка рада Конференције на друге начине, али и формирању једног сталног радног тела, чија би улога била да даје савете, обучава и размењује информације међу уредницима тих интернет страница, за које је вредно напоменути да углавном раде на добровољној бази, подстицани искључиво мисионарском ревношц́у. Изражена је и неопходност провере од стране неког независног тела ових интернет страница, да ли на правилан начин и истински духовно изграђују своју јавности.

Тачно је да је интернет изникао ван Цркве, па је нормално да постоји једна врста збуњености при покушају његовог разумевања и правилног коришц́ења. Али то никако не спречава савремену православну мисао да искористи његове могућности, да га успешно интегрише у динамику свог деловања и да га освећује колико је то могуће, на славу Тројичном Богу. Ова три дана интензивног рада су то доказала.

Повезане вести:

• http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8449
  
• http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8452
  
• http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8455
  
• Дигитална средства информисања и пастирска брига
  

У манастиру Лепавина, 24. мај 2015. године