Комунистичке власти, погрешно вјерујући да мукли заборав може имати снагу изљечења, нису биле склоне отварати простор говорењу о овом и о многим другим злочинима, какав је покољ Бошњака билећког краја над јамом Чавкарица. Пребиловачке жртве извађене су из јаме 1991.године и тада је направљена спомен-костурница, коју су припадници ХВО минирали већ идуће године. Ове године довршено је обнављање спомен-костурнице, те изградња Храма Васкрсења Христовог, па је обиљежавање тог догађаја одржано 8. августа. О томе и о другим темама разговарали смо са Његовим преосвештенством епископом захумско-херцеговачким и приморским Григоријем, који је зачетник идеје о изградњи храма и који је најзаслужнији за дух којим је била прожета ова церемонија.

Одакле идеја да се Пребиловци обиљеже на другачији начин и да се одступи од начина на који се протеклих деценија говорило о стратиштима и мјестима покоља? Одакле је дошао тај позив „Дођите у бијелом, да славимо живот“, толико различит од позива претходних деценија?

Идеја извире из саме суштине предања историје мучеништва. Све источне религије имају један нарочит однос према мученицима, чак би се могло рећи да су утемељене на мучеништву. Међутим, оно што сам примијетио, јесте да мученици никада нису имали осветнички карактер и да никада нису тражили освету. Само захваљујући томе било је могуће да мучеништво постане славно. У сваком другом случају оно би било извор нових сукоба. Први хришћани градили су цркве на гробовима мученика и тиме су хтјели да покажу да они не вјерују у смрт него у живот. А шта подразумијева вјера у живот? Прије свега то да ни по коју цијену не желимо да одузмемо живот него да свему што је око нас дарујемо живот, онолико колико можемо. Ако вјерујемо да је Бог сами живот и да је извор живота и ако вјерујемо да Он све надахњује животом, онда и наше живљење треба да буде по слици и прилици Божјој, те да се и ми трудимо да надахњујемо живот. Давање значаја ономе ко је био против живота и ко га је уништавао, не доприноси животу. Тиме смо се водили када смо хтјели показати да је у Пребиловцима важна слава а не освета. То није било лако, јер је људској природи, боље рећи слабости људске природе, осветнички менталитет просто прирођен и у њу уграђен. Како смо покушали да се боримо против тога? Архитектуром, сликарством и ријечима којима смо се обраћали људима. До те мјере да се пазило о свакој ријечи, па је било чак и идејних и вербалних сукоба са онима који су покушали да нас скрену са тог пута. Резултат је био изнад нашег очекивања, не знам да ли сте примијетили да тамо није било никаквих застава, транспарената, шајкача, кокарди, беџева… што је до сада била уобичајена иконографија и код Срба и код Хрвата. Не знам колико тога има код Бошњака, али погледајте у Bleiburgu људе у усташким униформама, а ако сте гледали нека српска обиљежавања, онда сте видјели четничка обиљежја, махање заставама, транспарентима… Није се било нимало лако изборити с тим, али након што смо успјели, сви они који су били тамо били су, најблаже речено, захвални. Ми смо били захвални Богу, а што је најважније, имам утисак да су нам и сами мученици били захвални, зато што нису поново претворени у штап у нечијим рукама, него су били оно што јесу – мученици који су својом вјером у живот побиједили оне који су били против живота и који су их убијали. И то је тај узвишени смисао и та тајна – да је побједа у рукама оних који су били слабији и да се Божја моћ показала у немоћи. Међутим, остаје питање како и зашто смо то заборавили у протекло вријеме и зашто смо од таквих догађаја правили нешто супротно од оног што су они морали бити?

Шта данас значе Пребиловци?

Пребиловци и црква у Пребиловцима данас су све супротно од онога што их је узроковало и зато је овај догађај тако срећно завршен. Они никада не би смјели бити оно што је проузроковало тај злочин. Церемонија у Пребиловцима један је од најрадоснијих догађаја у нашој новијој, да је тако назовем, херцеговачкој историји.

Искуство нас учи да политичари не могу мирити народе, већ да то могу чинити институције које баштине национални дух, попут вјерских заједница и националних академија. Уочавамо, међутим, да је реторика из врхова вјерских заједница данас углавном окренута животу, али секуларне институције још увијек као да су уроњене у реторику деведесетих. Шта се може учинити па да цивилне институције изађу из својих идеолошких окова и направе искораке какве су вјерске заједнице већ направиле?

Имали смо три димензије у обраћањима, једна је црквена, друга је политичка и трећа национално-културна. Изван званичног дијела програма неки су људи говорили веома занимљиво и штета је што то јавност није имала прилику да чује, један Јеврејин и један сликар из Грчке који је радио иконопис. Оно што ја мислим да је проблематично са нашим национализмима, са нашим политикама, а чега у вјери не би смјело бити ни у примјесама, јесте идеологија. Ако најсвјетлију идеологију присвојите само за себе и за своју заједницу, ви сте у проблему да неког другог повриједите. Зато за цркву идеологија мора бити страно тијело, нешто што ни по чему не смије бити органско. Сваки идеолошки набој мора бити одстрањен. И у том смислу, једино тад можемо да говоримо а да то не буде опасност за нове сукобе. Шта се догађа са националним, да кажемо, оцима, лидерима, код којих би најмање тога требало бити? Кад се идеологија увуче у човјека, она постаје страст, кад постане страст, она постаје и опасност. И у том смислу је врло тешко борити се против идеологије. И ја сам очајан кад уназад погледам и самога себе, чак и најмање себе зато што сам имао такве учитеље без којих сам не бих могао одолити том искушењу, колико је идеологије ушло у цркву, у нашу нацију, колико је идеологије ушло у културу. Култура не може бити идеолошка, као ни црква, то не може бити ни било која умјетност, поезија, сликарство… Међутим, као што знате, један од најпросвјећенијих народа, њемачки, није одолио томе и почетком XX вијека доживио је такав суноврат од кога се и данас опоравља.

Сједите у међурелигијском вијећу. Колико вјерске заједнице могу помоћи једна другој у проналажењу одговора на питања која стварност поставља пред све нас? И какви су данашњи односи између Исламске заједнице и Српске православне цркве, двије вјерске заједнице које баштине најтрауматичнија искуства из новије историје?

То је једно од најчешћих питања, на које дајем најслабије одговоре. Једноставан одговор је сљедећи – односи су добри у оној мјери у којој ми заиста вјерујемо у оно што проповиједамо. Уколико ту постоје друге примјесе, наша брига за нацију, државу, за историјски и културни развој, за економију… врло лако упаднемо у замку затварања у свој тор и не можемо оног другог да сагледамо у потпуности. Али кад помињете ИЗ и СПЦ, неко ми је причао да постоји некакав запис гдје чувени Benjamin Kállay упозорава неке људе да би требали да спријече врло интензивно и опасно дружење и приближавање православних и муслимана у БиХ, као и то да се мора радити на њиховом разједињавању, јер се они понашају као да су и даље један народ. Тај запис ваљда постоји иако га ја нисам читао, већ ми га је неко цитирао. Ако не постоји онда ми је жао, али знам да постоје људи који тако мисле и раде и да је то врло опасно. Е сад, с друге стране, ми смо неки људи који читају свете књиге, тумачимо их и разумијевамо, али још је Достојевски говорио да се диви свјетлосним висинама своје душе, али и да је запрепаштен пред њеним тамним дубинама. Тако је са сваким од нас, некад можемо да се задивимо узвишеној и просвијећеној свјетлости нечијег ума и срца, а да исти тај човјек у себи може да носи неке мрачне и тамне дубине и то никад не треба заборавити кад се ради о људима. Тако да је једна општа оцјена увијек помало склиска и несигурна. Да сад кажемо да су нам односи баш дивни, а да сутра видимо те људе како се држе за врат. Једна несигурност у тим односима је, мислим, поштена и праведна и они управо на том основу добро функционишу. Ми ходамо као дјеца чији је корак још увијек несигуран. И у том смислу то је добро, јер не глумимо неке људе који су превазишли све разлике, али у односу на друге наше различитости помаже то што ми имамо јасније дефинисане те вјерске идентитете. У политичара је, као што можемо да видимо, то сасвим флуидно, зависи од године до године, од избора до избора. Мијењају се правци кретања, идеје о животу и смрти, као и оне о дневнополитичким питањима. То понекад зависи чак и од коалиционих партнера, а не само од унутрашњих кретања унутар једне политике. Ту је зато још проблематичније да говоримо о неком јасном, истинском помирењу.

На једном од својих посљедњих предавања говорили сте о затвореним херцеговачким онтологијама, о томе колико је бласфемично затварање пред другим. У Требињу се то и осјети, оно је отвореније него неки други градови унаоколо. Шта се још може учинити да Требиње постане још отвореније и да потакне друге на ту отвореност?

У слабост људске природе, у њену смртност, уграђена је та потреба да се затвори, да се зачаури или да се опточи некаквим оклопом као корњача и да се споро креће јер вјерује да јој је то једини начин опстанка. Међутим, ради се о томе да у данашње вријеме, а тако је вјероватно било у сва времена, затвореност неминовно води смрти, у стагнацију, а стагнација опет у пропадање. Дакле, отворена онтологија подразумијева начин постојања у истини, гдје сагледаваш себе истинито. То јест, упрошћено говорећи, сагледавање да ниси ни најбољи ни најљепши ни најпаметнији, те да постоје други људи који имају квалитете које ти немаш. Тек у заједници и сусрету са тим другим људима, ти можеш да се оплемењујеш и да твоје слабости не остану слабости, него да се преточе у врлине. У том смислу отвореност подразумијева неку врсту самоспознања. Зашто људи најчешће неће да се отворе? Управо због тога што немају никакво самопознање и не приступају себи као слабом и смртном човјеку, него полазе од става – ја сам ту да бих живио, а други је мој непријатељ и ту је да ме угрожава. А ја мислим и вјерујем да је то права хришћанска онтологија, да други није моја опасност, други је мој живот, други је извор мог постојања, моје истинско ја. Он је уствари мој извор живота. Али не други Србин, Требињац, Херцеговац, него универзално други, други Човјек. На тај начин посматрајући ствари, Требиње је заиста лијепо ових година, чујемо ту разне језике, видимо људе разних боја. Томе наравно доприноси и положај, близина Дубровника, Херцег-Новог, Будве, Мостара… Али људи имају један урођени, да тако кажемо, животињски инстинкт, они просто осјећају да ли је простор у који су ушли добронамјеран или није. У том смислу је чињеница да овдје долазе људи из читавог свијета, Русије, Турске, Кореје…, упркос још увијек компликованим, несређеним и уским границама, један велики и афирмативан знак за нас. Али то не значи да треба да се престанемо борити за ту отворену онтологију. Јер човјек је по дефиницији склон затвореној онтологији и он ће врло брзо да се затвори уколико му стално не куцкамо по том његовом оклопу и не говоримо му – изађи, не бој се. То је један од основних задатака онога што ја зовем мојом теологијом, мојом проповиједи. Наравно, бити отворен много је теже на личном плану него бити затворен. Јер онда си такав какав јеси а не онакав каквим се представљаш. И зато се људи најчешће затварају и бивају нешто друго. Али не постају испуњени у смислу сопственог идентитета, него су у тој својој чаури опет несрећни.

Двадесети је вијек као императив наметнуо посвемашње одвајање вјере од државе и цивилних послова. Искуство је, међутим, показало да секуларитет не може понудити људима одговоре на битна питања и данас свједочимо повратку вјере на велика врата у јавни живот. Како избјећи искушења на том путу и вратити вјеру у политику, доживљену као аристотелијанску категорију, а при том се не вратити у средњи вијек, већ остати вјеран цивилизацијским тековинама које су се потврдиле као ваљане?

Мада ми је филозофија драга, у одговору на ово питање ћу се позвати на књижевност. У посљедње вријеме прочитао сам једну књигу, а другу управо дочитавам, двојице занимљивих писаца. Један је Исланђанин Stefánsson, са својом књигом Небо и пакао, која је на мене оставила мене веома дубок утисак, а друга је ова познатија, Франзенова Слобода. Они причају о најбаналнијим стварима, о томе како људи живе, о најобичнијим људима и породицама, било да су на Исланду или у Америци. Ако су на Исланду, онда је им је живот нешто тежи, то су углавном рибари, а ако су у Америци онда је то наизглед лакши живот, али живот који човјека у суштини брутално своди на физичку компоненту. Дрога, секс, алкохол, неке врста музике, неко идеално гледање на спорт, бизнис… све то кад се брутално оголи као што чине ови писци, довешће нас пред закључак да сва та физика, сав тај блуд, глиб, жеља човјекова да постигне посвемашњи успјех у овој хоризонтали, доживљава једну трагичну немоћ из које онда проистиче само једно питање – има ли из тога излаза? А излаз је увијек та метафизика. И зато је је XX вијек био трагикомичан, јер је он уствари са том својом физиком, са својим хоризонталним посматрањем свијета и покушајем да се обоготвори шездесетих година ово, седамдесетих година оно, да се направи нека земаљска религија, постигао то да смо ми на крају XX вијека и почетком овог XXI постали тајни тражитељи излаза. И у том смислу сви наши животи постају, ја волим ту ријеч, боготражитељски, постају жеља да се нађе смисао. И заиста је немогуће избрисати гумицом та питања живота, смрти, љубави, вјере… Ових дана читамо о недавном преминулом Арсену Дедићу. О чему је он пјевао, о љубави, смрти и Богу. На крају крајева, не постоји нешто четврто што би могло имати такву важност. А прије неколико деценија Арсен је био музичар лаких нота и ту његову музику нико не би могао назвати тражењем излаза. Тако да можемо рећи да је XX вијек имао своју лудост, али та је лудост произвела нешто добро – трагање за смислом. Нажалост, људи морају проћи кроз патње и страдања, да би дошли до нечега што је уствари суштинско.

Познато је да сте пријатељ са режисером Емиром Кустурицом. Недавно је у јавности одјекнула информација да би се он могао кандидовати за градоначелника Требиња на наредним локалним изборима. Шта би Требиње добило са Кустурицом на челу?

Као изузетна личност, он је човјек непредвидив, па је тако велики ризик предвиђати за годину дана унапријед шта ће урадити Емир Кустурица. Међутим, ми о томе разговарамо већ дуже вријеме и он је као ја, као ви, као и многи други људи који дођу у овај град, заволио Требиње. Људи заволе ово сунце, климу, положај, архитектуру, неку естетику која јесте мало нарушена, која може и мора да се обнови, али је и сачувана као ријетко гдје. Чињеница је да ми немамо пуно оваквих градића не само у БиХ, већ и у бившој Југославији и јесте изазов стати на чело једног оваквог града. Шта би добило Требиње са Кустурицом на челу? Па управо оно о чему смо малоприје причали, добило би ту отворену онтологију, да читав свијет, који зна за Кустурицу, чује и за једно мало Требиње, и то би био један од највећих добитака. Али и други добици су занимљиви. Његово бављење филмом и умјетношћу је усмјерено на слику и стога је способан да направи слику тог града, односно да га естетски учини бољим. Његове способности у погледу есететике и сликарства су несумњиве, што је доказао филмом. Друга ствар, његово познавање социјалних прилика, од Сјећаш ли се Доли Бел, преко Црне мачке, бијелог мачора, па до Живот је чудо, показују да он познаје тај народ, што је такође битно. И трећи важан моменат, који је на неки начин више посљедица нашег западњаштва, него нашег источњаштва, јесте тај менаџерски дух. Он га је показао градећи те градове који су у великој мјери успјешни грађевински подухвати. Али можда је на крају најважније у овоме о чему разговарамо то што смо поставили као главни циљ – да његово кандидовање не буде посљедица било које партијске активности, него да то буде узроковано дејством цијелог народа, да то изиђе из главе цијела народа. Да народ каже, свака вама част, партије, показали сте у задњих 20 година шта можете, а ми сад хоћемо себи да изаберемо градоначелника који ће заједно с нама уредити град онако како ми желимо. Вама нико не брани да гласате за овога или онога, али ми предлажемо да гласате за Кустурицу. Шта добијамо са тим ако успијемо? Добијамо једно присилно помирење. Јер за мале народе и за мале земље оволики број партија значи буквало завађање народа. Није нико од нас противник демократије, али није исто када у једној Америци од 350 милиона становника имате три партије од којих су двије велике а трећа безначајна, и када у једном Требињу или једној Зеници имате дванаест партија. То лудило онда улази у куће, завађа породице, уноси немир. Тренутно је стање такво да једна партија узме власт, па запошљава своје, онда дође друга партија па и она запошљава своје, а умјесто напретка стално слушамо међусобна оптуживања. Овдје не би било могућности за такве изговоре, просто би се повукла једна црта, на чело града би дошао један човјек који има ауторитет, који има и умјетнички и менаџерски и свјетски глас. Наравно, ја га сваки дан храбрим, али сам и неко ко му говори какве све опасности и искушења ту постоје. Тако да је рано говорити да ли ће се то десити, али ако се деси било би одлично.

Епархија је враћена у Мостар. У том се граду примијети повратак православља и српске културе у цјелини. Колико се, међутим, тај повратак задржава само на визуелном, површинском нивоу, а колико је стваран?

Када је ријеч о Мостару, осјећам се као они студенти што сваку годину студирају по четири године. Мостар је врло комплексна средина и врло је наивно посезати за оним уобичајеним фразама, попут „Мостар је Босна у малом“, „ако буде у Мостару мира, биће га свуда“… Тај град сам је за себе један свијет, али један сложен, дубок свијет. Нема ништа лакше него рећи да се преко тог моста у неколико корака пређе из једног свијета у други, али то није посве тачно. А моја носталгија за Мостаром носталгија је за нечим што можда никад није ни постојало. То је мостар Алексе Шантића, Османа Ђикића и других великих људи, умјетника, трговаца, мудраца, великих радника на крају крајева. Мостар је некад био оно на шта Требиње данас личи. Људи воле да сврате у њега, да попију каву, предахну мало. Увијек се сјетим једног записа Црњанског како је свратио у Мостар пред хотел „Неретва“ и срео се са Алексом Шантићем. Просто се човјек најежи пред том носталгијом, али чини се да је ту увијек било тешко, да је ту увијек било неког набоја. Имамо и оне романсиране приче о томе како Алекса остаје неожењен зато што на Бранковац не може доћи жена друге вјере, а сад на Бранковцу скоро да нема ни Срба ни Хрвата. Ствари се обрћу на неки чудан, често необјашњив начин. Али да завршим ову немоћ говора о Мостару тиме што он поред свега остаје лијеп и привлачан. Међутим, ако људи не буду узели ствар у своје руке и ако не почну озбиљно да раде, може се упропастити Мостар, може се све упропастити. Ми живимо у једној средини свакодневно и не видимо како се она урушава. Ја се понекад уплашим како они људи који сједе око Старог моста не виде да то све није баш тако сјајно. С друге стране, Хрвати имају ту тенденцију да говоре о стоном граду, хрватском граду, међутим, и ту се појављује једна немоћ која потврђује да се не може градњом шопинг молова и сличним чиновима дати додатна снага Мостару. Снагу једном граду увијек дају људи. Ако људи не буду људи, ако човјек човјеку не буде човјек, биће много тешко да се извучемо кад је ријеч о Мостару. У сваком случају, некако сам више апсолвирао Требиње и Источну Херцеговину, а у Мостару сам још увијек на првој години факултета и не знам да ли ћу успјети да је положим.

Елис Бекташ

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Фото: Преузето са focusnewsinfo.wordpress.com

Освећењу су присуствовали начелник Управе Војне полиције пуковник Жељко Обрадовић, начелник Одељења за веру пуковник др Саша Милутиновић, командант „Кобри“ потпуковник Владимир Ушљебрка, као и многобројни припадници тог батаљона.

После церемоније богослужења, владика Јован је истакао да су прочитане молитве за све који живе и раде у тој касарни како би се сачували о свих непријатеља – видљивих и невидљивих. Он је, такође указао на значај и снагу вере, подсећајући да су вера, љубав и нада оно што чини сваког хришћанима.

МОРС

На савјетовању су биле сљедеће теме и предавачи:

1. Вјеронаука и људска права, доцент др Раде Кисић,

2. Корелација наставних садржаја Познавања природе и друштва и Православне вјеронауке, доцент др Славиша Јењић,

3. Унапређење ВОР-а и извјештај о стању у настави Православне вјеронауке у школској 2014/15. години,

инспектор-просвјетни савјетник за вјеронауку мр Славољуб Лукић.

Сутра ће савјетовање бити настављено у Брчком за епархију зворничко тузланску.

Извор:http://www.vjeronauka.net/1053105410421054105710581048/savjetovanje-za-vjeronauku

Његова Светост ће овом приликом одржати предавање на тему „Богословље као нада за будућност Цркве“. Свјатјејши ће допутовати у ову знамениту Академију, помолити се у капели Света Три Јерарха, и затим се упутити у свечану салу Академије. Свечаност проглашења почасним доктором богословских наука одржаће се у 18 ч. у аудиторијуму „Митрополит Филип“, а у наставку ће се приредити разговор за округлим столом у виду питања и одговора.

Званични сајт Академије Светог Владимира, на којој су предавали и нама веома познати богослови, као Јован Мајендорф, Александар Шмеман, Георгије Флоровски, Атанасијев и други, наводи да је Патријарх Иринеј ступио на престо Српске Цркве у јануару 2010, а да је за јеромонаха рукоположен 1959. године, да је био професор и ректор достославне Призренске богословије, и да је пре избора за Патријарха био једно време викарни Епископ Патријарха Германа и касније епархијски Архијереј нишки. У пратњи Свјатјејшега налазиће се Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић) као члан Управног одбора Академије, Епископ источноамерички др Митрофан (Кодић), као и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован (Вранишковски).

Извор: СПЦ/Академија Светог Владимира

Према речима министра одбране Братислава Гашића, иако постоји историјска и традиционална веза у изградњи модерне српске државе и њене војске, ни једно ни друго не могу без вере.

- Вера у бога је оно што нас спаја. Војно свештенство код нас има своју традицију и увек су црква и војска били уз свој народ и кроз векове пролазили добро и зло – нагласио је министар Гашић додајући да су припадници Министарства одбране и Војске Србије небројено пута показали да желе да уче и да их није стид када нешто и не знају, а да је ово прилика да се из светих књига научи нешто ново.

- Потврда културног идентитета доприноси ослобађању човека и народа у целини. Буђењем и развијењем афинитета према култури и културним вредностима развија се жеља за личним и националним стваралаштвом - истакао је Гашић додајући да одбрана културних вредности није могућа без познавања нацоналних и духовних вредности.

Министар одбране је изразио уверење да ће Свето писмо, уз своје место у војним библиотекама, наћи пут до срца припадника Министарства одбране и Војске Србије православне вероисповести.

Изражавајући захвалност свима који су допринели данашњој донацији, Његова светост патријарх српски господин Иринеј истакао је да реч о великом дану јер се нашој војсци, која брани своју отаџбину, светиње и све што је највредније за један народ, дарује кодекс божанског закона.

- Имамо много закона, и војска има своје, а ово је један закон изнад свих, један свеопшти, свељудски закон, божији закон, који је учинио да се наша данашња култура и претходна темеље на том закону – истакао је патријарх Иринеј, подсећајући да је у време када је он служио војни рок у Мостару, војницима био забрањен одлазак у цркву, а данашња донација је очекивани моменат који је у складу са, како је рекао, духом свих промена у нашем народу.

Патријарх је указао да то није никакава новина, јер многе армије света у хришћанским земљама су незамисливе без једне такве књиге као што је Нови завет.

- На овај начин смо се сви вратили к себи, нашој култури и историји, важном фактору у животу, који нас је мотивисао и храбрио, давао виши смисао нашем положају да бранимо светиње једног народа – поручио је патријарх Иринеј.

Вредна донација плод је успешне сарадње Одељења за веру Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије, на челу са пуковником др Сашом Милутиновићем, и Удружења грађана Библијско друштво Србије, чији је генерални секретар Вера Митић.

МОРС

Надбискуп Пуљић је захвалио Патријарху српском г. Иринеју што је на позив Преосвећеног Епископа далматинског г. Фотија посетио и Катедралу Свете Стошије. Истичући значај јубилеја Света Три Јерарха Надбискуп је рекао да су црквене образовне институције католичке и православне провинијенције вековима препорађале Европу на духовном, интелектуалном, васпитном и културном плану. Истакао је да се данашњем сусрету радује и Света Анастасија Римаљанка, коју овде фамилијарно зову Стошија, заједничка мученица из римских времена која столећима повезује Исток и Запад, православне и католичке вернике. - Овај сусрет у Задру, уз саркофаг заједничке светитељке надилази димензије локалних граница и простора. Опомињући се прошлог столећа и напетости од којих су трпели и католички Хрвати и православни Срби, Надбискуп је пожелео да овај сусрет буде допинос миру и стабилности у Хрватској и у Србији.

Одоговарајући на речи добродошлице надбискупа Пуљића, Његова Светост је подсетио на време јединства Цркве Христове, које није трајало кратко, а за нас хришћане и не предстваља прадавну прошлост: - То је било време коме се Господ радовао. Ако будемо радили да се то време врати, обрадоваћемо и Господа и Свету мученицу Анастасију Римљанку пред чијим смо се моштима у овом храму и сабрали данас. Патријарх Иринеј је позвао на превазилажење последица недавних трагичних сукоба, за која је пожелео и Богу се помолио да се никада не понове. Истакао је велику личну одговорност оних који предводе обе хришћанске Цркве, као и свих свештеника, јер се на њих угледа и следећи њихов пример поступа верни народ Божји. - Нека Господ благослови и православни и католички народ. Будите деца Божја – дужни смо и позвани да поново будемо браћа, поручио је патријарх Иринеј.

На крају сусрета, патријах Иринеј и надбискуп Пуљић са архијерејима и члановима пратње поклонили су се моштима Свете Анастасије Римљанке, а присутни православни свештеници и ученици Богословије отпојали су тропар овој мученици за Цркву Христову.

У касним поподневним сатима Патријарх српски г. Иринеј биће свечано дочекан у Светоархангелском манастиру Крки, где ће присуствовати свечаној академији поводом четири века од оснивања Богословије Света Три Јерарха.

Извор: http://spc.rs/sr/patrijarh_srpski_irinej_duzhni_smo_pozvani_da_ponovo_budemo_bratsha

Такође, подстичу дјечију креативност и разноврсност њиховог стваралаштва јер се највећи дио садржаја ослања на самосталан рад ученика, па ће часове Православне вјеронаукe учинити интересантнијим и садржајнијим за ученике, а наставу у потпуности унаприједити и побољшати.

Мр Славољуб Лукић

Инспектор-просвјетни савјетник за вјеронауку

Славонски епископ Јован (Ћулибрк) пренео је припадницима десантних снага честитке од Српске цркве и 63. бригаде десантних снага српске војске. Он је истакао да су „Руси и Срби били заједно у два светска рата”. Према његовим речима, Срби памте „како се моћна рука правде Божије показала кроз руске падобранце и десантне снаге, које су дошле у помоћ српском народу у Босни, Хрватској и на Косову”. „Данас, овде и сада, кажем и понављам: ми смо увек заједно, до краја времена”, закључио је представник Српске православне цркве, а преноси РИА „Новости”.

Свештеници су команданту Ваздушно-десантних снага генерал-пуковнику Владимиру Шаманову предали иконе пророка Илије и светог равноапостолног кнеза Владимира.

Руска реч

Вечерашњој манифестацији присуствовали су и министар одбране Братислав Гашић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, државни секретари у Министарству одбране Зоран Ђорђевић и Ненад Нерић, председница Народне скупштине Републике Србије Маја Гојковић, министри у Влади Републике Србије и Републике Српске, чланови Народне скупштине Републике Српске и других државних органа Републике Србије и Републике Српске, Српске православне цркве, дипломатског кора и као и многобројни грађани.

Остало на МОРС

Организатори манифестације су: - Одбор Владе Републике Србије за неговање традиције ослободилачких ратова,

- Општина Богатић,

- Културно- образовни центар Богатић,

- Црквена општина Дубље,

- Месна заједница Дубље и

- Туристичка организација општине Богатић.

Од 8 сати почеће Света Архијерејска Литургија.

У 10.30 одржаће се парастос изгинулим ратницима, а затим полагање венаца у 11 сати.

Од 11.15 је Свечана Академија - Уметнички програм: „Бој на Дубљу“.

Учешће у овом мултимедијалном спектаклу имаће глумци позоришта из Богатића, Прњавора и Шапца; плесна група ФА Ђидо из Богатића уз музику Горана Љубанића; мешовити хор „Мачвански“ под руководством Ивана Радовановића. Специјалну кореографију припремила је Кристина Пајкић, а комплетан програм режирао је ИванТомашевић-Жућа, првак Шабачког позоришта.

У 12 сати је поздравни говор представника Владе Републике Србије и Ненада Бесеровца, председника општине Богатић, а у 12.30 сати ће бити приређен свечани ручак за све присутне.

Током дана посетиоци ће моћи да уживају и у изложби слика: „Ликовна колонија Дубље 2011-2015“.

У вечерњим сатима од 19.30 одржаће се Хајдучки вишебој, надметање за избор „Војводе Дубљанског“.

У специјалном делу Културно-уметничког програма наступиће солисткиња Данка Стојиљковић и Народни оркестар РТВ-е.

Бој на Дубљу је била велика битка између српских устаника и турске војске, која се одиграла у мачванском селу Дубље, 14/26 јула 1815. године. У бици су живот изгубиле српске војводе Милић Дринчић и Сима Ненадовић, али су Турцима нанети велики губици. Устаници кнеза Милоша зауставили су турске трупе из Босне и заробили Ибрахим-пашу Никшићког. Битком на Дубљу је завршен оружани део Другог српског устанка.

ЦО Дубље, СО Богатић, Поуке.орг

Пуковник Милутиновић је упознао патријарха са достигнутим степеном развоја верске службе у Војсци Србије и плановима за наредни период.

МОРС/СПЦ

На данашњи дан, пре 159. година рођен је српски геније Никола Тесла (1856-1943), син православног проте Милутина Тесле (1819-1879) и мајке Георгине Ђуке, рођене Мандић (1821-1892). Прота Милутин је био предан свештеник, интелектуалац и српски национални радник.

Годину дана пре рођења сина Николе Тесле, његов отац свештеник Милутин сведочи о „Божјем феномену“ који се догодио на Петровдан 1855. године изнад Смиљанске долине. Николин отац, свештеник Милутин је о овом чуду писао 1855. године у новинама „Србски дневник“. Мали „Божји феномен“ најавио је рођење српског генија. Годину дана после поменутог догађаја родио се геније Никола Тесла. О овоме, као и о осталим детаљима који су у вези са рођењем Николе Тесле, говори студија: српски прота Милутин Тесла 1819–1879), отац Николе Тесле.

На 159. година од рођења Николе Тесле изашла је књига:

Најзад прва књига о Милутину Тесли (Радуч, 1819 – Госпић, 1879), која доноси нова сазнања о пресудним утицајима оца Милутина на васпитање и образовање сина Николе.

Након дугогодишњих истраживања, аутор приказује целовиту биографију и све до сада пронађене радове, преписку и записе проте Милутина Тесле, српског националног радника, трибуна, проповедника, полиглоте, песника, просветитеља, оца генијалног Николе Тесле.

Милутин Тесла је дуго у неправедном и неоправданом забораву, иако то можда звучи парадоксално с обзиром да се његово име помиње у свим биографским записима о његовом сину Николи. Сем неких спорадичних страница на интернету, последњи озбиљнији текст о њему објављен је пре више од осамдесет година (1928), а академик Василије Крестић је нешто више осветлио његов боравак у Смиљану на основу новооткривених и драгоцених писама у својим радовима 2006. и 2009. године.

Књига има два дела. У првом делу обрађује порекло породице и презимена Тесла, биографије Милутиновог оца Николе и мајке Ане, супруге Ђуке, брата Јосифа, другог сина Данила и три ћерке: Милке, Ангелине и Марице, као и сва четири ујака Мандића.

Свестрано је истражен животопис Милутина Тесле у свим његовим аспектима: школовање, брак, сва места службовања – Штикада, Сењ, Смиљан и Госпић, рођење, одгајање и однос са сином Николом. Посебан осврт је усмерен на лик проте Милутина као врсног проповедника, дописника, стихотворца, књигољупца и узорног православног свештеника који је неговао добре односе са римокатолицима и муслиманима. Други део књиге доноси прилоге у оригиналном облику: дописе, записе, преписку, сведочења савременика, као и накнадна истраживања.

Отац Митрофан је посебна и свестрана личност која је уградила себе дубоко у сећања српског народа, пре свега због своје дубоке, али здраве духовности. Неговао је духовност која је пленила. Све своје таланте је искористио трудећи се да препороди како сам манастир Хиландар, тако и духовни живот у својој отаџбини Србији. Знао је о. Митрофан колики значај има Хиландар за духовни живот Срба и Србије, и зато је целог себе дао за обнову и очување ове велике светиње у Срба. Али је исто тако знао да, докле год буде имао ко да узноси молитву Господу из Хиландара, Србија ће имати благослов хиландарских ктитора и светих родоначалника српских. Сву своју мисију је посветио духовној обнови и препороду ове светогорске светиње. Током последњих ратних збивања на просторима бивше Југославије велики део своје мисије је посветио и усмеравању српске омладине, којој је, нарочито током санкција, било онемогућено школовање и академско усавршавање у нормалним условима. Многим младим и перспективним студентима је помогао да у земљи и иностранству стекну боље образовање, знајући да терет који би они требало сутра да понесу, свакако неће бити ништа лакши. Имао је визију: све је радио гледајући у будућност. За будући подвиг требало је спремити нове генрације. Управо то је била животна мисија оца Митрофана Хиландарца. Своју мисију је испунио достојно преданог монаха, истински духовног човека. На нама млађима је да оправдамо указано нам поверење.

Парастос оцу Митрофану су служили протојереј-ставрофор Петар Лукић и јереј Владимир Вранић, а сваке године, већ 16 година, присутни су: проф. др Владета Јеротић, проф. др Димитрије Стефановић, проф. др Даница Петровић, проф. др Ненад Ристовић... У знак благодарности према свиам вредним трудбеницима око организације молитвених скупова за о. Митрофана не можемо а да се не сетимо и свима драге поч. Олге Врањкић која се неуморно старала да се у Саборној цркви увек служи парастос овом духовнику. То је чинила све до њеног упокојења, а њено завештање, са ништа мање љубави и посвећености, наставила је госпођа Нада Павишић.

Мој преминули пријатељ, светогорски монах Митрофан Хиландарац био је човек дубоке вере у Бога и Српство, човек задивљујуће радне енергије и један од најзначајнијих православних просветитеља, можда и најзначајнији препородитељ Хиландара у овом веку.

Први пут смо се срели у хиландарском конаку првих дана априла 1967. године, обојица унапред обавештени један о другом, с обостраним неповерењем и подозрењем, али и јаком, привлачном радозналошћу: где смо сада, шта смо сада, ми бивши ратни непријатељи, комунист и љотићевац, партизан и добровољац, обојица један другом издајници отаџбине; у рату огорчени противници, у миру - он у емиграцији, ја међу победницима; сада - ја писац, он калуђер. А били смо ђаци и вршњаци. Избегавали смо разговор и сусрете без благог присуства Воје Ђурица, али смо се, некако увек, као да смо један другог тражили, често сусретали у сумрачним ходницима конака, застајкивали да се погледамо и изговоримо што безначајнију реч, па се хитро удаљавали један од другог, са осећањем нелагоде и неке тешке кривице за чије признање нисмо спремни.

Увече, после литургије и вечере, док се седело у трему конака и групно разговарало у полутами гасњаче, избегавали смо да седимо један до другог; он као да није желео да му додирујем мантију, ја нисам желео да видим стакласти сев његовог вештацког ока које је изгубио у борби са партизанима, стрепећи да се то није догодило у оној борби с мојим одредом...

Преко идеолошког и ратног амбиса који је историја створила међу нама, нисмо имали снаге да један другом пружимо руке и изговоримо своје истине што смо нагонски желели и ћутањем потврђивали.

У дугим хиландарским ноћима, док су болно, као да их неко туче, завијали шакали из шуме, а Воја сређивао своје радне белешке, мојим сећањима протицале су деобе мога нараштаја и српског народа са исходима који нису били у нашим побудама и циљевима. Сви смо стигли тамо где се нисмо упутили. Ако се Митрофан и ја братски не измиримо, српске деобе нису окончане; наше судбине и искуства су без икаквог смисла за потомство. А нисам знао и видео пут који води у наше помирење.

Тих дана Хиландар је био пред значајним догађајем: требало је да засади виноград који је унистила филоксера. Лоза је манастиру света биљка; вино је причест, награда за послушање, храна у посту, здравица манастирским гостима и ходочасницима. Над Атосом су лиле тропске кише; Јегејским морем бректала је бура, лађе нису пловиле, грчки геопонос који се чекао да Хиландару засади виноград са 30 аргата што су лежали под доњим тремом конака, није могао да дође.

Професор Света Радојчић је за сваком вечером подсећао старца Никанора да сам ја завршио виноградарско-воћарску школу и да имам знање геопоноса. Стари и мудри калуђер би похвалио Србију што има такве школе и молитвом окончао разговор о сађењу винограда, а Воја ми сапнуо: "Не верују ти." О мојој стручности старац Никанор је обавеставао манастирски Савет стараца који је већао и није се сагласио да комунист Хиландару засади виноград. Буре се око Атоса нису смиривале, геопонос није могао да доплови, 30 аргата је плаћано као да раде, па је старац Никанор сваке вечери хукчући израчунавао хиљаде драхми које губи манастир. Приморан буром и великим новчаним расходима, Савет хиландарских стараца некако је пристао да ја засадим виноград на косини изнад Светог Василија.

Одговорност за садњу великог винограда, уз помоћ монаха Митрофана, преузео сам са танком надом у зближење с мојим ратним непријатељем и стрепњом од неуспеха у садњи, не мањом од оне коју сам као грађанин понео 1992. године. Ако примање калемова буде слабо, на Свету Гору више никада не могу доћи, а хиландарски ортодокси ће ме обележити жигом нечастивог. Али, ако се добро истински жели, добро се и догоди.

Тада, у петнаестодневној садњи винограда, у напорном целодневном раду, у зноју лица раденичког, на модром јегејском северцу, у великоускршњем посту - родило се братство између зборашког добровољца - просветара Митрофана и мене партизанског комесара. Родило се оно исповедањем наших ратничких идеологија, казивањем о ратовању и борби у Наупарама, када смо пуцали један на другог; његовим дугим приповедањима о страдању у немачком поразу и одласку у Немачку где је постао графички радник.

Већ искрени верник, 1961, одлучује се да се замонаши у Хиландару и сав посвети православној вери, светосавској светињи и духовној служби Српству. На исповест узвраћао сам исповедом, откривањем своје судбине, поверавањем својих разочарења и несагласја идеја и стварности, па причом како сам од власти више заволео роман. Обостране исповести просветлиле су нам сазнање да смо обојица поражени од историје.

У мом животу ретка су таква душевна озарења и смирења, каква сам доживео у искреним исповестима са монахом Митрофаном у садњи винограда Хиландару. Садећи лозне калемове у Савином пољу, остварило се истинско и трајно помирење два идеолошка и ратна противника. А садња винограда је потпуно успела.

После таквог помирења, међу нама више није било ниједне разлике која је могла да нас учини противницима; тако је трајало до његове смрти.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|