- Унеско ће за три дана расправљати о чланству Косова у тој организацији, каква су ваша очекивања и емоције пред тај дан?

- Очекујемо да ће до генералне скупштине Унеска 3. новембра што више земаља чути глас нас који живимо у објектима које Унеско штити. Унеско сам не штити културне објекте, већ се заштита поверава државама чланицама. Отуда смо забринути јер је Косово већ одбацило већину такозваних Ахтисаријевих гаранција које су дали у Бечу 2007. године. И сада се најновијим нацртом закона за културну баштину најављује да ће сву прогласити “државном својином Косова”, што значи насилну експропријацију и наше имовине.

- Шта би било са нашим светињама када би Косово постало члан Унеска?

- Нама би се живот вишеструко отежао, а Унескко би том исхитреном одлуком постао играчка политичких сила које преко чланства Косова покушавају да амортизују растући национализам и исламски фундаментализам на Косову. Сви бисмо били губитници, и то на дуге стазе. Ипак, наше светиње ће остати српске док год у њима живи последњи монах или монахиња. Ако желе да нас протерају, то ће морати да учине пред очима целог света и силом.

- Како тумачите Селимијеву изјаву који тврди да питање наше баштине неће бити разматрано у Бриселу, јер је већ разматрано у оквиру Ахтисаријевог плана?

- Реч је о веома проблематичној изјави која је довела до прекида односа СПЦ са косовским званичницима. Господин Селими заборавља чињеницу да ће сутра када буде хтео да дође у наше светиње морати да уђе уз помоћ полиције и силе, али не као добродошао гост. Силу увек могу да примене, као што су то чинили годинама, али барем неће моћи да се пред светом представљају као демократе. Зато ову изјаву треба повући и почети са дијалогом у Бриселу.

- Каменована је црква у Ораховцу, прети се рушењем Храма Христа Спаса, приштинске институције угрожавају живот и опстанак Срба на КиМ. Како наш народ да се постави?

- Наш епископ Теодосије, свештенство и монаштво стално саветују наш народ да буде храбар, јединствен и одлучан, као и наши преци, који су пет векова живели под османском окупацијом и преживели оба светска рата. Тешко је, али морамо да будемо достојни наших предака и да не напуштамо наше светиње и наша села. Борићемо се свим правним средствима и као и до сада стално сведочити о свим актима вандализма, насиља и дискриминације. Божји суд је ипак коначан и свима нам ваља доћи пред њега. Црква Христа Спаса у Приштини ће остати где јесте, осим ако је они на очи целог света не сруше, али тиме ће срушити и своје снове јер ће их Европа видети као исламистичку творевину и опасност за европску цивилизацију.

- Унеско је прихватио идеју да „плави шлемови“ УН-а чувају историјску баштину и културне објекте широм света од напада исламистичких екстремиста. С друге стране, пријемом Косова, Унеско би дао наше светиње директно у руке онима који су их годинама уништавали?

- Дечане, хвала Богу, још чува Кфор и тако ће, надамо се, и остати. Заштита је много повећана од претходних година након прошлогодишњих исламистицких графита и најновијих претњи. Што се тиче осталих светиња, њих чува косовска полиција. Ако не буду у стању да обаве овај посао коректно, мораћемо тражити да се распореде опет снаге Кфора или неки „плави шлемови“. Сама чињеница да су наше светиње са Унескове листе светске културне баштине у опасности јасно говори о стварности у којој живимо.

Отимање земље

- Врховни суд Косова одузима манастиру Високи Дечани 50 одсто имовине?

- Након две претходне одлуке којима се признаје власништво манастира над 20 хектара спорне земље, апелационо веће врховног суда Косова са три Албанца и два међународна (први пут са албанском већином) поништио је ове одлуке, што указује на то да је реч о дискриминаторној одлуци која води отмици не само ове црквене земље, него и целокупне имовине СПЦ у скорој будућности.

http://www.alo.rs/samo-nas-silom-mogu-oterati/13634

Због оних који ће можда бити збуњени оваквом фотографијом и текстом који је прати, стављамо до знања читавој јавности да се на тој фотографији не налази Митрополит Амфилохије, иако сматрамо да је то јасно сваком здраворазумном посјетиоцу тих портала.

О односу Митрополита Амфилохије према комунизму, нарочито у погледу његовог односа према Цркви и неистомишљеницима, и Брозу као личности, Митрополит је сам говорио у безброј прилика и тај став је јавности добро познат.

Овакве неистине не служе на част ономе ко их је пласирао у јавност. Само говоре о расположењу које у контролисаним медијима и онима који их контролишу влада према Цркви. Спремни су чак и на овакве бестидности само да се обрачунају са Црквом и Митрополитом Амфилохијем. Без сумње, да имају Броза уз себе, прогањали би и на драстичнији начин своје идеолошке неистомишљенике, баш као што је он чинио.

Што се тиче поузданости Славише Лекића, наводног ”свештеника ЦПЦ” (да ли је то уопште истина? гдје он и коме служи као лажни свештеник?), жао нам је што је себе, послије више година лутања, довео до духовне провалије - припадности овој псевдоцрквеној групацији. Понављамо, ако је збиља члан те идеолошке секте, треба да буде свјестан да је себе сврстао са непријатељима и прогонитељима Цркве Православне.

Нека Бог да разума и покајања свима нама, а нарочито онима који клевећу и чине зло ради својих себичних интереса, јер, у коначном, не чине га другима, него себи.

Из Митрополије црногорско-приморске

ТЕМА СА ФОРУМА СА СЛИКОМ ЛИЦА СВЕШТЕНИКА ИЗ ГРЧКОГ МАНАСТИРА

Апликацију за ваш Андроид уређај можете "скинути" на следећем линку:

https://play.google.com/store/apps/details?id=com.delasvetogvladikenikolaja

Када данашњи нараштај буде сасвим изумро, Николај Велимировић биће легенда и историчари ће скупљати сваки делић који би могао да пружи обавештење о њему. Његов живот, ако икада буде написан, показаће свету какав може да буде српски свештеник. Њиме ће се његов народ увек поносити. Стивен Грам

Министар у Вилсоновој влади (1933.) Џон Кингсбури записао је следеће: „Ви, Срби, можда не знате колико је владика Николај, који припада читавом хришћанском свету, поштован и цењен у Америци. Он је за свој народ учинио много. Верујем као појединац највише. На заказане беседе, у појединим градовима Америке, људи су путовали по неколико сати брзим возовима да чују његове пророчке речи. Ја сам лично поносан што се убрајам у пријатеље тог великог српског сина.“

Данас, више него икада, народ се диви Николајевим беседама, оне су заступљене свугде, а народ је тај који осећа потребу за њима.

Поред приказаних дела од Светог Владике Николаја ту се налазе помјаници за упокојене и живе, као и радио станице.

Тропар

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

СЛАВА БОГУ НА СВЕМУ И СВЕТОМ НИКОЛАЈУ СРБСКОМ! АМИН.

Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава Пречисте Твоје Матере, преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, помилуј и спаси нас грешне. Амин.

Свечаној додели високог признања наше Свете Цркве присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода: Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и рашко-призренски Теодосије. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је током свечане доделе прочитао главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другого степена, на предлог Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија додељује проф. др Жарку Видовићу, историчару уметности и хришћанском православном философу из Београда, за крсноваскрсно христољубље, животно сведочење православне философије истине и богојавне лепоте света.

Уручивши високо одликовање проф. др Жарку Видовићу, Патријарх српски г. Иринеј је истакао да је професор Видовић, као историчар и философ, умни човек утемељен на вечним јеванђељским истинама. Пожелевши професору Видовићу да долгоденствује и буде и даље на корист Цркви и народу српском, Патријарх је подсетио да Црква данас одликује највишим орденом ствараоца, истраживача, одличног познаваоца хришћанског православља, човека који је по својим делима познат ван граница наше земље.

Проф. др Жарко Видовић је захвалио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју на части и одликовању и додао: - Од 1968. године, по мом доласку у Београд, када сам видео своје колеге из науке како се површно односе према страдању српског народа, одлучио сам да се припојим литургијској заједници и да се трудим да живим и стварам под окриљем Цркве.

Свечаном чину присуствовали су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, управник Библиотеке Српске Патријаршије мр Зоран Недељковић, секретар Канцеларије Патријарха Српског јереј Владимир Вранић, чланови литургијске заједнице цркве Светог Марка предвођени протојерејем Небојшом Тополићем.

Орден Светог Саве и одликовање Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи проф. др Жарко Видовић је предао протојереју Небојши Тополићу да се чувају у литургијској заједници храма Светог Марка.

Биографија проф. др Жарка Видовића

Професор Жарко Видовић је историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације. Живи у Београду. Рођен је 1921. године, у Тешњу (БиХ). Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Био је у затворима до 1942. (прво немачком, па усташком). У "Великом транспорту" пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. 1943. године уз помоћ локалног становништава, успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу. После рата вратио се у Југославију у којој је хапшен и затваран још два пута, због својих ставова о демократији.

Гимназију је завршио у Новом Саду, студирао је у Загребу, до почетка Другог светског рата, а после рата наставио студије у Упсали (Шведска). Најпре је студирао медицину, па прекинуо. Наставио је са студијама историје филозофије и историје уметности. Дипломирао је 1952. на Филозофском факултету у Упсали, а докторску тезу је одбранио 1958. у Београду.

Предавао историју уметности у Сарајеву и на Свеучилишту у Загребу одакле је, због својих речи о србофобији, био искључен. Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986.

Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“ и „Књижевне новине“. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији“... Његова дела су и „Умјетност у пет епоха цивилизације", „Логос-литургијска свест Православља", „Огледи о духовном искуству", „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку", „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом" и „И вера је уметност".

Извор: СПЦ

Пред Часним крстом се сабрао верни народ да учествује у чину освећења, који је са свештенством Намесништва земунског обавио Епископ сремски Василије.

После освећења Часног крста Преосвећени владика се обратио окупљеном народу: "Нека је на здравље и спасење ово ново крсно знамење око којег се окуписмо на улазу у дивно место Сурчин! Много пута на овом месту и на многим другим местима на улазу у села и градове није било никаквог знака, или га је било, па су у прошлим временима неки људи уклонили крсно знамење мислећи да ће Бога из душе Србинове ишчилити, протерати, али душа Србинова је она која носи Бога у себи, ма где се нашао. Ма шта се збивало у нашој историји, увек је темељ, квасац остављао Бог у душама нашим. То смо носили са собом.

Данас је дошло време да исправимо неправду која је учињена овом народу кад су рушене наше светиње, уништавани белези и тапије српског народа. Свако је место у нашем кићеном Срему било обележено у време Светога Саве и Немањића и светих Бранковића, свако је место било украшено крсним знамењем..."

Преосвећени Епископ сремски Василије захвалио је свима добротворима и приложницима, верном народу што је сваку лепту уградио у овај студенички и немањићки крст, а који је у камену клесао протомајстор Драгомир Браца Ристић, родом са Косова и Метохије.

Јереј Страхиња Голијан, парох сурчински, по благослову свога Владике, радио је на подизању овог крсног знамења како би био остављен роду српскоме и свима који се осењују крсним знаком, јер без Крста нема спасења.

Освећењу Крста присуствовала је председница Општине Сурчин гђица Весна Шалови и председник Супштине Општине г. Стеван Шуша, са сарадницима.

Зорица Зец

• Епархијске вести
  

|

Част је и велика радост благодарити Господу у чије име епископ долази да васпостави литургијски живот у касарни, која са поносом носи име Војводе Живојина Мишића, великог Божјег угодника. У капели названој по златоустом проповеднику вере Христове из ваљевског Лелића, Владики Николају... Да у славу Божју, а на корист отаџбине служи, поручио је у добродошлици Епископу Милутину, у име припадника 2. центра Команде за обуку, командант касарне пуковник Љубиша Стошић.

Радосни усклик "благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа" којим отпочиње Света Литургија, то парче вечности у земаљском свету, подсећа нас на пут којим треба да ходимо, да се обожени у Царству небеском кад време дође настанимо. Јер, земаљска су царства пролазна. Каква су била императора Нерона, Ирода, Диоклецијана и других безумника који су крв Христових следбеника проливали. Ваљевска касарна носи име Живојина Мишића, славног војсковође, мудрог и храброг бранитеља свог народа и отаџбине. Поред њега овде је, по жељи команданта пуковника Љубише Стошића, капела посвећена Светом Владики Николају. Мислиоцу и пророку кога је други духовни горостас Ава Јустин називао највећим Србином после Светог Саве.

- Ова касарна одликована је Орденом Светог Владике Николаја. Он је желео да буде официр војске, али га је Господ за свог официра призвао. Са великим поштовањем улазим овде јер осећам колико је наша војска благочестива. И то је радост сусрета... Црква поштује свете ратнике јер они су до смрти бранили свој род, отаџбину, Цркву, свој праг и огњиште. Све што се бранити мора... Наша Црква је увек била уз војску. Хвала Богу и држави Србији што је дозволила да се заједно вратимо вековној православној традицији – беседио је Владика Милутин, благосиљајући министра војног, генерале, команданте, официре и све припаднике и припаднице Војске Србије.

Војска и Црква одувек су словиле институцијама од највећег поверења српског народа. Везане од најславнијих дана историје, старале су се о његовим духовним и моралним вредностима, миру и сигурности. Након полувековне раздвојености у доба безверја, поново су једно. И то је наш национални идентитет, чији континуитет морамо чувати, поручио је војни свештеник поручник Селимир Вагић из Београда, који ће са браћом свештенослужитељима из Ваљевске епархије држати богослужења у капели "Свети Владика Николај".

Након Свете Литургије, лепоту српске културне баштине дочарали су млади чланови Културно–уметничког друштва "Абрашевић" Ваљево, извевши сплет игара из разних крајева. Потом, на писти за постројавање, у колу су им се придружили младићи и девојке у униформи. Диван и важан дан заокружен је трпезом љубави и даривањем. У име Команде за обуку, Плакету за допринос у обнављању верског живота у Војсци Србије Владики Милутину уручио је пуковник Славен Бошковић. Захвалнице за несебичну помоћ при опремању богослужбеног објекта у касарни "Војвода Живојин Мишић" припале су ХК "Крушик", Колу српских сестара "Преподобна Мати Евгенија", манастиру Лелић, Православној народној хришћанској заједници Ваљева, Казнено–поправном заводу Ваљево и низу људи добре воље из нашег краја.

Епархија ваљевска

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава.

У склопу својих многобројних активности на свим меридијанима шара Земаљскога, ПМЦ "о. Данило Сисојев" вас позива, да вечерас, 01. октобра 2015. године у 19 сати, присуствујете отварању изложбе фотографија "АПОСТОЛИ XXI ВЕКА – ИДИТЕ И НАУЧИТЕ СВЕ НАРОДЕ"-Савремена спољашња мисија Православне Цркве.

Изложба ће бити постављена у Замку културе "Белимарковић" у Врњачкој Бањи! Поставка ће трајати до 15. октобра 2015. године!

др Тихон (Ракићевић), архимандрит Царске Лавре-манастира Студеница, благоизволеће да отвори ову изложбу, која ће нам на визуелни начин дочарати подвиг православних мисионара у христијанизацији народа Пакистана, Индије, Кине, Филипина, Тајланда, Кеније, Обале Слоноваче, ЈАР,....

Састанак је почео у 11:00 часова молитвом, након које је Епископ Атанасије поздравио присутне војне свештенике и позвао их да изнесу своја искуства у пастирском раду, својим запажањима, као и проблемима са којима се сусрећу они и њима повјерени православни припадници ОС БиХ. Оно што је највише занимало Преосвећеног Епископа било је питање активног учешћа православних припадника у вјерском животу, тј. колики је број њих који редовно посте, посјећују богослужења, предавања, иду на поклоничка путовања и друге вјерске активности. Такође, Епископа је занимало и само мишљење војника о Српској Православној Цркви, тачније о њеним представницима, епископима, свештеницима, монасима и другима. Поред ових питања Преосвећени се дотакао и питања односа са другим вјерским представницима и њихог међусобног односа у Оружаним снагама БиХ.

После усменог изношења сваког свештеника понаособ о вјерским активностим у надлежној јединици, размијењена су међусобана искустава свих војних свештеника у погледу пастирског рада и дјеловања. Епископ Атанасије је истакао да је потребно заједно усаглашавати ставове око проналажења рјешења која би омогућила адекватну пастирску бригу о православним припадницима запосленим у ОС БиХ. Такође су усаглашени принципи и смјер дјеловања војног свештенства, са акцентом на редовној комуникацији са Епископом војним г. Атанасијем.

О недавним и негативним писањима у дневној штампи по питању одласка на поклоничка путовања по местима значајним за Српску Цркву и српску историју, изнесен је позитиван став свих војних свештеника у погледу одласка на ова путовања. Такође је речено да, и поред тога што већи, а код неких путовања (на Свету Гору) и цијели износ, сноси сам поклоник, и даље је велики одзив православних припадника на поменута путовања.

Поред поменутих питања, разматрало се и питање обиљежавања Крсне Славе војних свештеника, Свети Варнава Хвостански, 12. новембра. Такође, изражена је жеља војних свештеника да Епископ Атанасије, са обзиром на његово раније искуство војног Епископа у Војсци Србије, уприличи молитвено-радни сусрет војних свештеника ОС БиХ и војних свештеника Војске Србије. Осим ове активности изнесен је и приједлог да се посјети Војна академија у Београду на дан њихове крсне, 14. октобра (Покров Пресвете Богородице).

На крају је изражена и захвалност Преосвећеном Епископу бањалучком Господину Јефрему за свагдашњу подршку у раду војних свештеника, на простору чије богоспасаване Епархије бањалучке се данас одржао овај састанак.

Епархија бихаћко-петровачка

Литургију је предводио епископ шумадијски Јован а учествовали су припадници 250. ракетне бригаде за ПВД с командантом бригадним генералом Савом Миленковићем на челу, представници Генералштаба Војске Србије, припадници других јединица ВС размештених у Крагујевцу и пријатељи бригаде.

Освећење капеле у Крагујевцу део је програма обележавања сто година артиљеријско-ракетних јединица за противваздухопловна дејства.

МОРС

Свечаном скупу присуствовали су специјални изасланик председника Републике Србије Оливер Антић, заменик амбасадора САД у Београду Гордон Дугуд, заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Душко Жарковић, бригадни генерал Марк Кејмерер из ваздухопловних снага САД у Европи, директорка канцеларије Секретаријата одбране САД Лора Грос, представници Министарства одбране и Војске Србије, Српске православне цркве, локалне самоуправе, фондације Халијард, ветерани мисије Халијард и чланови њихових породица.

Изасланик председника Србије подсетио је на храброст српског народа, на његову част, традицију и историју.

- Окупаторске снаге су мучиле обичне сељаке у овом крају који су скривали америчке пилоте, поједине стрељали, али нико није одао ниједног америчког пилота. То је суштинска карактеристика српског народа и српске војске. Сви су враћени безбедно у базе у Италији, рекао је Антић.

Поздрављајући присутне генерал Кејмерер истакао је значај операције Халијард и рекао да не може речима да искаже захвалност према српском народу.

- Зато ћу завршити једним једноставним, али пуним емоција хвала. Хвала вам на свему што сте урадили како бисте повезали наша два народа. Пошто смо данас овде убеђен сам да ћемо наставити да изграђујемо пријатељство између наше две војске, ваздухопловства, наших земаља, изјавио је Кејмерер.

Председник општине Горњи Милановац Милисав Мирковић рекао је да је част после толико година стајати на овом месту и знати да доброта српског народа није остала заборављена, а гостопримство Прањана узвраћено на најлепши могући начин, кроз улагање у највредније што имамо – а то су наша деца и њихово здраво и срећно детињство.

Гости су потом обишли цркву Вазнесења Господњег у Прањанима где је одржан помен, а потом у Основној школи „Иво Андрић”, чију је обнову помогла Амбасада САД у Београду, одгледали филм о Џорџу Вујновићу, некадашњем агенту тајне војне службе ОСС и последњем јунаку мисије спасавања 512 америчких пилота оборених изнад Србије 1944. године. Аутори филма су Данијел Шунтер и Бојан Драгићевић, а редитељ Дејан Живковић.

МОРС

Светој Архијерејској литургији присуствовали су припадници Прве бригаде Копнене војске на челу са командантом бригаде, бригадним генералом Жељком Петровићем и многобројни гости који су помогли опремању простора.

Освећење богослужбеног простора посвећеног Светом Александру Невском, Свету Архијерејску литургију и Благосиљање славског колача и кољива, обавили су Епископ шумадијски и војни Јован и Епископ сремски Василије, који је уручио Грамату команданту Прве бригаде.

Владика Василије је пред присутнима одржао и пригодну беседу у којој је нагласио да су војска и црква увек били уз народ као најбољи ослонац, те да је највећа част бити српски војник.

Епископ шумадијски и војни Јован исказао је задовољство јер му је ово први богослужбени простор у чијем је отварању учествовао од како је постао Епископ војни.

— Овај град је мученички, натопљен сузама народа који у њему живе, крвљу његових бранитеља и знојем његових градитеља, зато је част отворити још један храм управо у таквом граду. Желим Вам да сви живимо достојно наших предака и вере и да се угледамо на Светог Александра Невског као бранитеља вере и православља – нагласио је епископ Јован.

МОРС

Ни Министарство просвете, ни Управа за вере при Министарству правде, ни потписник ових редака немају никаквог удела у кадровској политици и кадровским решењима унутар једне или друге Исламске заједнице, а још мање у њиховим интерним сукобима и разрачунавањима. Истина је ту само једна: списак кандидатâ за наставнике исламске верске наставе у јавним школама Србије Комисији којој имам част да председавам може поднети и подноси само њен члан, г. Адем Зилкић, а не незвани или самопозвани „падобранци” који покушавају да Комисији наметну своје кандидате, заобилазећи г. Зилкића, па чак и фалсификујући његов потпис. Тек уз потпис г. Зилкића Комисија доставља јединствену листу предложених вероучитеља господину министру просвете на даљу и коначну надлежност. Комисија поступа искључиво по закону, а никад и нипошто „по бабу” или „по стричевима”.

Једном речју, нечасно је за сопствене интерне неспоразуме, међусобице и сукобљене интересе и циљеве оптуживати било кога осим себе, а понајмање два Министарства, односно Владу Србије и њене легитимне службе и органе, или Српску Православну Цркву. Овакво схватање међуљудских односа – и морала уопште – не служи на част ником, акамоли људима који себе проглашавају за (п)овлашћене Божје гласноговорнике и у то име свисока бацају дрвље и камење на све и сваког. Са хришћанског пак становишта, које је и моје лично, немамо право да милом или силом вадимо трун из ока свога ближњега, а не смета нам брвно у сопственом оку (ср. Мат. 7, 3 – 5).

• Саопштења
  

Владика Теодосије: Заспали су у радости овог живота, а пробудили се у бољем и лепшем свету (Радио Слово љубве)

У својој беседи владика Теодосије је истакао да „за нас хришћане, за нас који верујемо у Господа нашег Исуса Христа, распетог и умрлог, али васкрслог, смрт заиста не представља кончину“, што нас чини другачијима од оних у свету који, по речима Апостола Павла, немају наде. Татјана, Никола и Симеона живели су као истински хришћани, а своје су животе окончали по узору на свете који су, такође, трагично страдали. „Управо у радости овог живота они су заспали, али су се пробудили за вечни живот“, рекао је владика Теодосије.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/1371/15/09/9.9.2015._beseda_vl._teodosija_na_zaupokojenoj_liturgiji_-_crkava_svetog_prokopija_-_orlovacha.mp3

Преосвећени епископи рашкопризренски и косовско-метохијски г. Теодосије и топлички г. Арсеније служили су заупокојену литургију у Цркви Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловачи, поводом четрдесетодневног молитвеног помена трагично преминулима Татјани, Николи и Симеони, члановима породице протојереја-ставрофора Радивоја Панића, старешине Храма Светог Саве.

Архијерејима су саслуживали протојереји ставрофори Драгомир Убипариповић, Петар Лукић, Трајан Којић, и протојереји Саво Шмигић и Јован Милановић, професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. На литургији и парастосу појали су ученици Карловачке богословије са појцима светосавског Храма, а у овом молитвеном сабрању учествовало је мноштво свештенства, монаштва и верног народа.

Владика Арсеније: Чекамо Христа који ће поново доћи у слави (Радио Слово љубве)

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/1371/15/09/9.9.2015._beseda_vl._andreja_nakon_parastosa_tatjani_nikoli_i_simeoni_panitsh_-_groblje_orlovacha.mp3

Извор: СПЦ

Физичка култура и спорт ОДНОС ЦРКВЕ ПРЕМА ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ И СПОРТУ

8 фебруар 2012, за ФБР припремио Бранко Гајић

Зима је. Такмичарска спортска понуда је мршава због зимске паузе тзв. „летњих“ спортова. Хајде да ову паузу искористимо и још једном се подсетимо суштине док њени појавни облици мирују. Знатижељно гледамо такмичења врхунских спортиста, дивимо се њиховим достигнућима и навијамо за своје играче и клубове, читамо у новинама извештаје са утакмица, са пријатељима претресамо и важне и неважне детаље… Неки од нас иду у теретану, други „џогирају, трећи у хали или на пољанчету пикају лопту, четврти играју баскет у школском дворишту, пети пливају, шести играју тенис на спортско-рекреационом центру…. И тако долазимо до једне друштвене делатности зване „физичка култура“ и њеног дела који се зове „спорт“. Физичка култура, као уосталом и све друштвене делатности, односно појаве има своју прошлост, односно историју, своју садашњост и своју будућност. Да не идемо у далеку прошлост у објашњењу овог феномена. Ми припадамо тзв „јудејско-хришћанској култури“ и зато ћемо кренути од једног њеног крака – хришћанства и његовог односа према физичкој култури као делу те културе.

Препустимо се чланку магистра Николаја Николајевича Соколова у преводу Танкосаве Дамјановић, објављеног у часопису српског мушког манастира Лепавина у Западној Славонији, Хрватска. (поднаслови, болдирања и избор друге и треће фотографије: уредник) ФИЗИЧКА КУЛТУРА У ЖИВОТУ ХРИШЋАНИНА

Спој духовног и физичком у једном човеку

„Бављење физичком културом важно је исто колико и бављење духовном културом. Богу је угодно да се духовно и физичко споји у једном човеку – као што је Божанствено и људско спојено у Једној Личности Богочовека Господа Исуса Христа. На сједињењу једног и другог гради се цео човечији живот…“

Данас се ни мало случајно, и то веома често, у црквеној тематици поставља питање односа према физичкој култури и спорту. Зашто је баш данас, као никада до сада, то питање толико актуелно?

Данас на ту тему одговара професор за физичко васпитање, Магистар за спорт у области лаке атлетике, заменик председника Удружења православних родитеља, Николај Соколов.

Физичка култура и спорт нужни за спасење душе човекове

Зашто се међу православним верницима поставља питање – да ли је корисно или је пак штетно бавити се физичком културом и спортом? Чини се да сви желимо да будемо здрави и јаки и да нисмо болесни. Али, полемику око тих питања започињу неки противници здравог начина живота, који сматрају, да физичка култура и спорт нису нужни за спасење душе човекове, и да чак могу бити предмет греховног понашања за православног хришћанина. Хајде да покушамо да ово питање разјаснимо…

«Када читамо делове Јеванђеља, где видимо како је Христос васкрсао мртвога или исцелио болесника, ретко размишљамо о томе шта људско тело значи за Самог Бога, који га с љубаљу сазда за вечни живот, а шта би оно могло да значи за нас?“ – рекао је Митрополит Антоније Сурожски у својој беседи. И стварно, наше тело је створио Бог, и зато је оно физички тако савршено, јер је у њега Господ „уложио Своју Љубав“. Апостол Павле је написао: „Прослављајте Господа и у телима вашим и у душама вашим, јер су они суштина Божија“. (Прва посл. Коринћ. 6,20))

У суштини, здравље нашег тела, односно, одлични физички резултати – јесу непроцењиви дар Божији. Да ли верујући сме да не поштује тај дар? Одговор на ово питање налазимо у православном аскетизму, који нас учи да живот тела мора да буде усклађен са животом душе, где само телесно здравље није једини циљ хришћанина. Зато би правилније било да сада причамо не о томе, да ли тело смета спасењу, већ о томе, како тело управо може да помогне спасењу душе? О томе ћемо данас и разговорати.

СВЕТИ ОЦИ О ФИСКУЛТУРИ

Пионири у фискултурној сали

Препоруке хришћанима о бављењу физичком културом

У светоотачким књигама постоје конкретне препоруке хришћанима, који желе да се баве физичком културом. На пример, познати учитељ хришћанске Цркве Климент Александријски у свом познатом делу „Педагог“ пише: „Дечаци морају да раде телесне вежбе. Никаквог зла неће бити ако они буду вежбали своје тело за оно што је корисно, односно, за здравље, под условом да их те вежбе не удаљују од оног што је корисно за њихово тело“. Свети Оци Цркве Христове су негирали да спорт удаљује човека од Бога и да пустоши и убија његову душу, другим речима, да је спорт оно што противуречи истинским хришћанским вредностима.

Какав је здравствени значај фискултуре у лечењу болесника, показао је свети Теофан Затворник. Људима, који се баве умним радом, светитељ је препоручвао да се баве гимнастиком. На пример, светитељ је саветовао да се прочита књига о „Собној гимнастици“, где се указује на разне вежбе за руке, ноге, тело, врат и главу. У писму свом духовном чеду он пише: „Здравље се мора чувати. Здравље је – исто што и коњче. Ако га префорсираш – немаш на чему да јашеш“. Светитељ је препоручивао да се свакога дана бар један сат упражњава шетња на свежем ваздуху, да се спава и једе строго по потреби организма, да се уздржавамо од опијања вином, да се одрекнемо седећег начина живота, и, по могућности да се бавимо интензивним физичким радом. Све је то преко потребно чинити, како бисмо постали „потпуно недоступни за телесне немоћи“.

И свети праведни Алексиј (Мечев) својим духовним чедима је саветовао да раде физичке вежбе. Препоручивао им је „да се баве гимнастиком, да би се тако борили са беспосличарењем, и да у себи развијају вољу. Неки савремени мирјани“, – писао је светитељ – „неће ни да чују за фискултуру. То је, вероватно, везано за чињеницу да они нереално поимају хришћански аскетизам и у буквалном смислу речи настоје да умртве своје тело“. По речима Пимена Великог: „Ми (хришћани) смо убице страсти, а не тела“.

Стереотипа „патње и привидног смирења“ је заблуда

На жалост, стварно бива тако, да то и сами хришћани не схватају, тако да њихово тело буде нападнуто разним болестима, које се управо појављују због неодговорног односа према свом здрављу. Код таквих људи често се догађа да више немају снаге ни за духовни живот. Ту је још врло распрострањени стереотип „патње и привидног смирења“ хришћанина, који постаје својеврстан аргумент да се здравље не јача помоћу физичких вежби, које су, по њиховом мишљењу, неспојиве са Православљем.

При свим овим позитивним наводима, који долазе због болести духовног стања човека, ипак се не смемо сложити, да је толеранција у односу на своје здравље оно што је добро. И ако говоримо о православном прилазу овом питању, противници телесног одржавања здравља не смеју да забораве „социјални“ аспект физичког здравља. Јер, ако смо болесни, ми не можемо да помажемо не само другима, већ често ни нашим најближима о којима морамо да се старамо. Дакле, морамо да будемо свесни, да само ако ми имамо добро здравље, да тек онда можемо да помажемо ближњима, да рађамо и васпитавамо децу, да много радимо и да се трудимо да одржавамо породицу, да помажемо свима око нас, и, на крају крајева, да у старости не будемо терет за своју родбину.

Шта је циљ фискултурних вежби?

Чини ми се да су речи светог Ингњатија (Брјанчанинова) у извесном смислу `1одговор на питање шта је циљ фискултурних вежби: “ Допуштено је молити се и тражити од Бога исцељење при чврстој намери да враћено здравље и снагу употребимо за служење Богу, а никако да буду у служби сујете и греха“. Другим речима, лечити се помоћу физичких вежби и одржавати свој организам у доброј спортској форми, православним хришћанима је потребно, управо да би се у потпуности могли посветити Богу и ближњима. Како год да окренеш, али, помоћи другима у животним потребама или екстремним ситуацијама у пуној мери може само онај, у кога је снажан дух, а он сам, здрав и јак.

Познато је да се света преподобна мученица Јелисавета бавила спортом, да је пливала, играла тенис, и да је својим ближњима често честитала црквене празнике, желећи им, поред душевног спасења, и добро здравље, које им је неопходно, – како је писала – „да би имали снаге да се моле“. Коначно, њена физичка припрема јој је омогућавала да издржи веома тешка послушања од настојатељице Марфо-Мариинске обитељи.

Свети праведни Јован Кронштатски настојао је да свакога јутра иде у башту, да би се пре почетка тешког и напорног дана прошетао и читао своје молитвено правило.

Свети Јован Златоусти је рекао да у нежном и раслабљеном телу свест „није у здравом стању, већ је слаба и умртвљена, а да без тога нема ни свести о добром здрављу“. У свету се све квари од нерада. Тако, стајаћа вода ће да се убуђа, а и гвожђе, које се не употребљава, а директно је изложено утицају ваздуха – ће да зарђа. Тако је и са човеком.

УЛОГА ФИСКУЛТУРЕ У НАШЕМ ЖИВОТУ

Од нерада тело се дегенерише а душа страда

„Физички рад игра важну улогу у формирању наше личности и у очувању од греха, јер рад нашу душу учи да буде сконцентрисана, да има циљ, да је активна и још много чему“, – писао је свештеник Георгије Рјабих. На жалост, данас људи, живећи у великим градовима, често немају могућности да раде неки физички посао, тако да убрзо тај психички премор почиње да делује на ум и на емоционалну сферу. У условима комфорног живљења тело просто постаје дегенерисано …, а, као крајњи резултат – страда душа, јер се раслабљени организам брзо замара и често болује, па због тога човеку постаје тешко да се моли, да комуницира са људима и да чини добра дела. Зато је животно важно да се тело нечим оптерети, односно да стално има неки тренинг. Међутим, наравно, овде спорт није важан сам по себи, јер, онима, који физичке напоре чине ради личних циљева, спорт може бити и штетан. А ако спорт омогућава да људима, са хришћанске тачке гледишта, донесе неки нови квалитетнији живот, вежбе могу допринети спасењу душе. Али, када је спорт – само парада, када је човеку циљ искључиво демонстрација лепоте и снаге свога тела, жеђ за победом и популарншћу – е, тада спорт одваја човека од Истине“.

Вежбе фискултуре и спорта усађују чврстину, циљ и снагу карактера личности

Православни лекар К.В. Зорин тврди, да „рационалне вежбе фискултуре и спорт усађују чврстину, циљ и снагу карактера личности, умеће да владаш собом у екстремним ситуацијама и да пребродиш неизбежне животне тешкоће, развијају снагу, еластичност и издржљивост. А беспосличарење и лењост чине човека малаксалим, слабим. Закржљало, неутренирано тело или, на против, измождено од неумереног оптерећења, често оштећује и психу – слаби вољу, ствара комлекс ниже вредности, снижава животни тонус, доводи до депресије… На тај начин, хришћанство сматра да је умерено физичко васпитање важна метода, која помаже очувању здравља, повећању и очувању високе радне способности, виталности и стваралачке активности. Слава Богу, што људи развијају физичке дарове и таленте, које је Творац уградио у човекову природу“.

Мала је корист ако је телесно здравље само себи циљ

Апостол Павле је подсећао да телесно здравље није довољно само по себи и није само себи циљ. Његов задатка је само да човеку обезбеди нормалан живот. За то време, без сваке сумње, много је важније духовно здравље. “ Јер тјелесно обучавање мало је корисно, а побожност је корисна за свашто, имајући обећање живота садашњега и онога који иде“. (1 Тим. 4,8). Али, ако обратимо пажњу – „мало корисно“ не значи и „штетно“.

По мишљењу Апостола, видећи колико спортисти улажу напора да победе на такмичењима, хришћани морају да изведу моралне закључке и да се одушевљавају подвижништву у вери. Коначно, сви смо ми, попут спортиста, позвани да будемо, као прво, исто тако упорни – али у борби са грхом, а као друго, велики борци – али у достизању духовних победа. „Не знате ли да они што трче на трку, сви трче, а један добије награду? Т а к о трчите да добијете. Сваки пак који се бори, од свега се уздржава: они, дакле, да добију распадљив вијенац , а ми – нераспадљив“. (1 Кор. 9, 24-25).

„ОБЕЗГЛАВЉЕНА ПЕДАГОГИЈА“

Кретање – неопходан услов за нормалан рад организма детета

Превелико физичко оптерећење, које нам данас приређује овај наш савремени свет, захтева од човека да има огромну резерву и чврстину животне и физичке снаге, да би могао да се одупре свим негативним деловањима.

Данас су чак и деца основне школе већ у стању сталног стреса, показује још необјављени експеримент, који се бави утврђивањем стабилности нервног система детета, које још није ојачало, дакле, које још није формирано. Да ли ће и колико издржати организам детета, чији часови у току једног дана, уз озбиљно школско оптерећење у настави, трају као један радни дан одраслог човека? Плус разни кружоци и секције, углавном стручни, где деца опет седе, цртају, свирају на музичким инструментима, уче стране језике итд. А увече, код куће, треба да се уради домаћи задатак, и ако има времена, обавезно тада гледају телевизор или компјутер – и тако је сваки дан. Па, чак и ако се при томе деца правилно хране и довољно спавају, њихов организам, ипак, током узрастања, због недовољног кретања, слаби и изнурује се. Резултат тога је да су данас многа деца већ у средњој школи прилично слаба, да имају неправилан положај тела, као и разне психосоматске болести. Кретање – то није само користан додатак за побољшање стања здравља, већ неопходан услов за нормалан рад организма.

Пирот, 16-18.03.2011. године,

Републичко такмичење средњих школа у одбојци

Број часова, који је предвиђен у школском програму за физичку културу, потпуно је недовољан. Сви стручњаци се слажу да је детету у развоју неопходно најмање 8 часова фискултуре недељно, а оптимално око 2 сата физичке активности у току дана. Међутим, на физичке вежбе у оквиру школског распореда, отпада тек 1,5 сат, односно два школсака часа недељно. Дај, Боже, да се ситуација у најскорије време промени, и да се у школи добије макар један час фискултурних вежби дневно, при чему је потребно да се ти часови распореде равномерно у току недеље, а не да се два или три часа одржавају у једном дану. Овде ја и не говорим о квалитету часова, јер, у многим школама дешава се да наставник само дође и деци баци лопту, тако да у току тих 45 минута деца нешто играју – да ли је то рагби или кошарка, но, никако није физичка култура. Осим часова фискултуре било би добро да се уведе да деца пре часова ураде неколико обичних вежби, као и да се предвиде мање паузе у току часа, на 1-2 минута, где би се урадиле вежбе за растерећење очију и смањење напрегнутости мишића. Овако, поред редовних часова фискултуре потребно је да самостално допунимо време физичке активности било часовима у спортским кружоцима или секцијама, било шетњом на свежем ваздуху. А ако у току тог времена родитељи макар и мали део времена проведу заједно са сином или ћерком, то ће бити корисно породично дружење, а велики допринос у очувању здравља, не само детета, већ и родитеља.

У своје време К.Д. Ушински је писао: „Било која хришћанска педагогија за нас је – ствар незамислива, обезглављена, наказна, то је делатност без циља и унапред без резултата“. Сматрам да је у данашње време код нас педагогија у области фискултуре управо таква – „обезглављена“ и једнострана.

Физичко вежбање као супститут физичког рада

Зашто се сада велика пажња обраћа на ово питање?

Па, управо зато, што се у време, када је физички рад био уткан у наше животе, човек развијао природно…, тако да тада људи нису познавали ни половину савремених болести. Зато је потребно да настојимо да добро схватимо, шта су то физичке вежбе? То је свакодневна неопходност, захваљујући којој учвршћујемо животни циљ и водимо здрав начин живота, где нема места за пасивну животну позицију и хроничан умор. Физичка култура треба да буде средство, које нам омогућава извршење животних задатака.

ПРАВОСЛАВНА КУЛТУРА И КУЛТУРА ЗДРАВЉА

Физичка култура – култура тела

Недавно је Његова Светост Патријарх Кирил, на састанку са омладином у Њижњем Новгороду, између осталог, рекао: „Бављење физичком културом је изузетно важно, колико је важно овладавање духовном културом. Богу је угодно да споји духовно и физичко у једну људску личност – као што је Божанствено и човечије спојено у једну Богочовечију Личност Господа Исуса Христа. На том сједињењу гради се цео човечији живот… Ја веома позитивно оцењујем физичку културу и спорт, а, ево и зашто? Физичка култура је усмерена на развој, на усавршавање наше природе. То је управо тако, иначе, не бисмо употребљавали реч „култура“ у односу на спорт“, – рекао је Поглавар Руске Православне Цркве.

Ово питање није случајно било дотакнуто управо међу омладином. Јер, због деце и омладине, који иду у школу, који уче, часова физичке културе мора да буде неупоредиво више него што је то један обичан школски час. То није ни мало неважан детаљ за грађење целовите културе човека. Да ли је довољно познавати само историју и књижевност или добити високо образовање, да бисмо се назвали културним човеком? Даље, зар култура укључује само понашање или само познавање како да се користимо ножем и виљушком, како да се поздрављамо и уступамо место у саобраћају? Чини се, ипак, да је човеку неопходна и култура тела, и култура исхране, затим, култура покрета, култура понашања – што тек у целини чини културу здравља. А, да би човек био здрав као већ одрасла особа, ту културу је потребно познавати још од најранијег детињства, а још је боље ако је већ имају будући родитељи, који имају намеру да рађају здраву и јаку децу.

Па, да ли је православном вернику потребна култура тела? На жалост, у православној свести укорењено је једнострано гледиште на физичку културу, као на сферу развоја само покрета тела, који, ето, често подстичу сујету и друге греховне наклоности.

Иван Иљин у свом делу „Основи православне културе“ поставља једно осетљиво питање: „Да ли се поред велике духовне кризе, процес масовног одласка из Правослане Цркве објашњава и тиме, што хришћанство још увек није променило негативан однос кретања ка свету, и да још увек не учи да свету треба одговорно и радосно прићи, да би се и у њему творило све у Славу Божију“. Чини ми се да је Његова Светост Патријарх Кирил пред младима у Њижњем Новгороду баш о томе беседио.

Православни човек мора да буде пример свима, не само показујући своју честитост, поштење, доброту и друге врлине, већ да буде пример физички уравнотеженог човека. Хришћанин нема право да занемари културу очувања свога тела и свога здравља. Још једном желим да наведем познате речи светог Апостола Павла, који, говорећи о греху према свом телу, врло јасно указује на то „да су тела ваша црква Светога Духа, који живи у вама…“ (1 Кор.6,20). А физичка култура – јесте неизоставан услов хармоничног развоја, како личности човекове, тако и здравог тела.

„СВЕ МИ ЈЕ ДОЗВОЉЕНО, АЛИ МИ НИЈЕ СВЕ НА КОРИСТ…“

Велика оптерећења у професионалном спорту нарушавају здравље

У Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве речено је „…за одржавање здравља појединца и народа, веома су важне превентивне мере, дакле, веома је важно стварање реалних услова за вежбе физичке културе и спорта“. Желим да скренем вашу пажњу да је овде реч управо о превентиви да не дође до болести, односно, о очувању здравља. Што се пак тиче професионалног спорта, где преовладавају велика физичка оптерећења, која од преоптерећености могу да наруше како здравље, тако и психу човека, а посебно младог, и где се, осим тога, због велике жеље за победом, у души спортисте рађају веома снажне и погубне емоције, као што је страст, мржња према супарнику, гордост, сујета и среброљубље… Да ли су те вежбе усмерене на очување здравља и да ли су спасоносне? Поменимо такође и коришћење наркотика и допинг средстава са свим разарајућим последицама у односу на психу човека.

Култ лепог тела – једнострано свођење на ниво страсти

Поводом тога, којом врстом спорта се можемо бавити, а којом не, јединственог мишљења нема. Међутим, практично, увек су критиковане спортске дисциплине као што је аеробик, фитнес, спортски плес, уметничко пливање и слично, јер се у оквиру ових вежби користе сексуално-осећајни покрети тела који саблажњавају, како самог спортисту, тако и људе који га посматрају. Што се тиче фитнеса, та мода нам је културолошки дошла са Запада. Култ лепог тела – јесте чисто језичка појава, а својствена још и у античкој култури. Данас је то цела индустрија, која сама ствара неки култ, неку своју религију, своје богове и иконе – а то су фотографије оних, који имају најбоље, најлепше тело, своје атрибуте, своје принципе… Овде је цео живот посвећен једино обликовању свог тела. Ако је нечије бављење спортом чин да се од тога сачини култ, да се све сведе на ниво страсти, да се за то веже целом душом, и да осим обликовања тела око себе ништа друго не види, то одиста, не може бити душекорисно.

Такође, ми не одобравамо вежбање источних двобоја, односно, такмичарских дуела, где може да дође до повреде тела и лица човека, као носиоца Лика Божијег. ,

Спортска шоу представа као извор ниских страсти

Још један важан аспект што се професионалног спорта тиче. Дакле, то је шоу, повезан са огромним новцем. У те арене долазе фанатици, који на трибинама, за време меча, падају у масовну екстазу. Тако се мрачна емоција масе сложно излива, где се чују побеснели крици, који раздиру душу, затим непристојни звиждуци и безобразне псовке. То се чак назива „културно проведено време“. А шта се при томе дешава у души спортисте-идола, какве душепогубне страсти обузимају цело његово биће, навијачи чак и не наслућују. О томе је писао још свети Јован Златоуст, када је неколицина његових слушалаца након беседе са њим отишла на трке, “ где су сви запали у такаву разбеснелу екстазу, где се цео град испунио непристојном циком и крицима, који су изазивали смех, али, и више од тога – плач“.

КОЈОМ ВРСТОМ СПОРТА ДА СЕ БАВИМО?

Пред православним педагозима и родитељима несумњиво ће се раније или касније поставити питање како да организују слободно време свога детета, а да је то корисно за здравље? Наравно, ово питање треба да решавају родитељи и педагози заједно са искусним свештеницима.

Тимски спортови где се не развија агресија

Ср. Митровица, 27.05.2011. године, Републичко такмичење ученица и ученика основних и средњих школа у атлетици

Значајан одговор на ово питање дао је игуман Јевменије, који је рекао да је потребно изабрати оне врсте спорта, које не изазивају осећај агресије, где је мање повреда, где се негује тимско јединство…. Бављењем боксом могу да се нанесу телесне повреде, а и да се развије грех туче; у бављењу рагбијем – много је буке и гурања; акробатика – ту је повећана опасност од пада и повреда. Најбољи су колективни спортови, односно, тимски, као што је одбојка, кошарка, ватерполо и други. Бавећи се њима, младић или девојка осећају одговорност пред тимом; ове врсте спорта развијају тимско размишљање, координацију покрета, опрезност и подвижништво…Спортисти ових дисциплина су мање у заносу, мање су агресивни од, на пример, хокејаша или фудбалера.

Препорука вежбања на чистом ваздуху

Осим тимских спортова желео бих да препоручим дисциплине, где спортисти првенствоено вежбају на свежем ваздуху. Ту је скијање, биатлон, веслање, коњичке трке, бициклизам и брзо ходање. Ове спортисте од миља зову „циклици“, и они су обично мирољубиви, смирени и одговорни у свом понашању.

Јаки мишићи и лепо тело не смеју бити циљ сам по себи

Што се тиче обичне фискултуре, за хришћане је прихватљив цео низ најједноставнијих али ефикасних вежби, које смо учили још у школи. Међутим, радећи фискултуру, хришћанин увек мора да има меру. Обичне фискултурне вежбе не треба код мушкарца да пређу у страст како би добио јаке мишиће, а да код жене старање о свом телу – не постане циљ сам по себи, дакле, само да добије извајану фигуру како би околину пленила својом телесном лепотом.

ЗАКЉУЧАК

Сводећи резултате о свему наведеном, закључујем: православни верници могу, и чак је и разумно да се баве фискултуром и спортом у Славу Божију, односно, да поступају онако, како је речено у Светом Писму: „И тако, да ли једете, или пијете, или нешто друго чините, све чините у Славу Божију“. Па, ако је наш циљ васпитање, односно, здравље сопствене душе, између осталог и кроз физичко оптерећење, онда нам тај унутрашњи орјентир неће дати да склизнемо са правог пута“.

И још једна важна примедба – физичка снага као развој покретачког апарата – је једно, али постоји још и снага духа, по којој су се прослављали и витезови и светитељи. Веома је много примера, где видимо како је неки човек физички веома јак, али духом – слаб, и како такав човек чак ни уличном хулигану не може да пружи достојан отпор. А дешавало се да је човек немоћан и физички веома слаб, али да је толико снажан духом, да су пред њим одступали пукови војске.

Међутим, ако се из разних разлога човек не бави ни фискултуром, ни спортом, а света Православна Вера одједном од руских мушкараца-хришћана затражи пожртвован физички подвиг ради заштите Отаджбине, њених православних светиња или наших ближњих – жена, деце, старих, – вероватно ће, многи од њих, уз помоћ Божију, знати да понове чудесан пример светих монаха Пересвета и Осљабе, као и светог праведног борца Теодора Ушакова, који су се у историји, иако се нису бавили спортом, прославили у векове, тако што су своју сјајну физичку снагу сјединили са несаломљивом духовном молитвеном снагом и тако чудесно допринели обнови Свете Русије.

Извор: http://www.orthedu.ru/eparh/585-09.html

http://facebookreporter.org/2012/02/08/%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D1%84%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D1%81/