Обавеза и част за сваког хришћанина је да љубав према другом човеку свагда и увек исказује, а нарочито у благословеним данима Божићног поста. Као светли пример такве љубави са поносом истичемо и подржавамо акцију „СРЦЕ ЗА МИЛОШЕВ ОСМЕХ“ коју су покренули пријатељи тешко оболелог младог научника др Милоша Николића. Њихов апел у целости преносимо:

Поштоване колегинице и колеге, драги добри људи, покрећемо акцију „СРЦЕ ЗА МИЛОШЕВ ОСМЕХ“ са надом да ћете изаћи у сусрет овој молби и помоћи нашем младом колеги.

Др Милош Николић рођен је 13. септембра 1985. године у Лесковцу. Докторску дисертацију одбранио је 29. септембра 2015. године. Од 1. септембра 2009. године ангажован је у Одељењу за физиологију биљака Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ Универзитета у Београду. У току је процедура за избор у звање научног сарадника. Ради се о изванредном истраживачу чију целокупну каријеру одликује висок критеријум када је у питању научни рад, као и високи морални и етички принципи. Библиографија др Милоша Николића обухвата 50 библиографских јединица, са укупно 150.9 поена (ИФ=53.028). Научни радови др Miloша Николића веома су цитирани (х индекс 5). Милош је тешко болестав и пре извесног времена (17. новембар 2015. године) констатована је следећа дијагноза:

Insufficientia cordis – 150, Cardiomyopathia congestiva – 142, Fibrillatio et fluctuatio atriorum – 148, Block fasciculi sinistri, non specificatus – 144.7.

На основу мишљења доктора препоручује се хоспитализација 30. новембра 2015. године, када ће се урадити нови покушај конверзије у синусни ритам, спироергометрија и Swan-Ganz катетаризација. На основу резултата поменутих анализа упутиће се на трансплантацију срца.

Узимајући у обзир ургентно стање колеге Милоша као и велике трошкове лечења за припрему и за саму интервенцију отворени су динарски и девизни рачун на име Милош Николић, у Комерцијалној банци, у циљу прикупљања новчаних средстава за његово лечење:

Динарски рачун 205-9011006267062-74

Девизни рачун 9031022192480

INSTRUCTION FOR PAYMENT ORDERS IN FAVOR OF NATURAL PERSON IN EUR

Intermediary Bank / Correspondent Bank

SWIFT – BIC: DEUTDEFF

Name: DEUTSCHE BANK AG

City, Country: FRANKFURT AM MAIN, GERMANY

Account with institution / Beneficiary’s Bank

SWIFT – BIC: KOBBRSBG

Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD

Street: Svetog Save 14

City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

Beneficiary

IBAN / Account Number: RS35205903102219248003

Name: MILOŠ NIKOLIĆ

Street: NIŠKA 034

City, Country: Leskovac, REPUBLIC OF SERBIA

Као Милошеви пријатељи и колеге покрећемо ову акцију и позивамо Вас да нам се придружите у борби за његово излечење.

Са тугом извештавамо све свештенство, монаштво и верне подручне Нам Архиепископије београдско-карловачке, као и целе Српске православне цркве, да се Високопреподобна схи-игуманија ФЕВРОНИЈА БОЖИЋ, настојатељица ставропигијалне лавре Пећке Патријаршије упокојила у Господу 19. новембра 2015. године.

Заупокојена Литургија и помен служиће се у петак 20. новембра 2015. године у јутарњим часовима у манастирском храму Покрова Пресвете Богородице, а монашко опело и сахрана почеће у 14 часова истога дана.

Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње.

За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак...

У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут.

Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве, блаженопочивших Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир.

Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије.

Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године.

СПЦ

Освећењу богослужбеног простора посвећеног Светом апостолу и јеванђелисти Марку, присуствовали су командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, заменик команданта Треће бригаде Копнене војске пуковник Предраг Грбић и командант 310. инжињеријског батаљона потпуковник Драган Миленков са сарадницима, председник општине Прокупље Мирољуб Пауновић, хор ђака Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена и други гости.

Богослужбени простор је освештао епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски Теодосије, администратор Нишке епархије, уз саслужење војног свештеника Специјалне бригаде поручника Горана Сандића.

Владика Теодосије је пред присутнима одржао и пригодну беседу о Светом апостолу и јеванђелисти Марку који је био заштитник градитеља и ученик Светог апостола Павла.

МОРС

Град Пожаревац је већим делом од својих средстава помогао детаљну унутрашњу и спољашњу обнову кровног покривача, куполе и фасаде цркве. Љубављу братства манастира Хиландара и игумана Методија и захваљујући њиховој финансијској помоћи, на цркви је урађена детаљна хидроизолација од стране фирме ХИО-инжењеринг из Новог Сада.

Иначе, у порти цркве Св. Николе (другој по старини у Пожаревцу - Катедрална црква Св. Архангела је из 1819. г.) налазе се два парохијска дома у којима живе скоро сви пожаревачки свештеници и ђакони са службом при Саборној цркви или при цркви Св. Петке у насељу Бусије.

Протојереј Александар Михаиловић је старешина ове цркве од маја 2014. године. Пре тога петнаестак година био је парох при цркви Светог Максима Исповедника у Новом Костолцу, коју је подигао из темеља. Отац Александар се бави писањем - објавио је до сада две књиге; иначе, налази се на докторским студијама на Православном богословском факултету у Београду. Добитник је Светосавске повеље Удружења књижевника Србије (2013.) и Повеље за културу Града Пожаревца (2006.).

Свечана Архијерејска Литургија поводом прославе 125 година цркве још није заказана, тако да ћемо нашу црквену јавност о томе благовремено обавестити.

Жељко Тошевски

Пожаревац

Извор: СПЦ

„У данашње време, због своје готово свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његов Божански Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, дошли смо дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудним речи Светог Писма... И зато неки говоре: „Та места су несхватива...“ Али ту нема ничег несхвативог. До тог несхватања дошло је због тога што смо се удаљили од простодушности духовног знања првих Хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схвативим чини и оно што су наши стари јасно разумели... Постали смо већ сасвим непажљиви према делу свога спасења, откуда и долази да и многе друге речи Светога Писма не узимамо у оном смислу у коме би требало. А све је то дошло отуда што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо, по гордости ума свога, да се усели у душе наше, па зато ни немамо истинскога просветљења од Господа, које се ниспошаље у срце људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божје.“ Стицање Духа Светог – Циљ хришћанског живота – Преподобни Серафим Саровски.

И би потоп на земљи за четрдесет дана, и вода надође и узе лађу, и подиже од земље (Пост. 7, 17). Дакле, потапање земље трајало је четрдесет дана. И вода је опадала сто педесет дана: И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана (Пост. 8, 3).

Пре потопа у мору обитава довољна количина воде. Кад потоп буде завршен, куда са оволиком количином воде? Где би ветар могао да сузбије одређени део воде? Да ли ће вода наводно отећи негде у небески бездан? Да ли је отицање воде у небески бездан сувише бајковито? Уједно, да ли је та киша из небеског бездана имала исто природно својство као што има наша земаљска киша? Ако је тако, онда још негде у космосу постоји живот у материји, а то противречи Писму.

С тим у вези:

Па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима (Пост. 9, 13). Склапајући савез са Нојем, Господ Бог више пута спомиње облаке, наглашавајући да је киша пала из атмосферског облака, а не да је стигла из неког далеког небеског бездана. Ипак, вода је (полагано) извирала из земље (преко многих малих извора истицала је из великог бездана) и (непрестано) натапала сву земљу (онолико колико ће земљи бити потребно влажности да све биљке имају свој благословени природни раст) (Пост. 2, 46). До шестоднева, велики бездански извор био је водена жила куцавица, која је преко разгранатих безбројних малих извора натапала сву земљу, баш као што срце човеково убризгава крв у вене и распростире га по читавом телу. И – Кад је било Ноју шест стотина година, те године другог месеца, седамнаести дан тога месеца, тај дан (натприродном силом Господњом нагло) развалише се сви извори великог бездана, и (уједно) отворише се (атмосферске облачне) уставе небеске (Пост. 7, 11). По наредби Господњој, вода је нагло истекла из великог бездана на површину земље, да припомогне потопу (тј. атмосферској киши) И навали вода (из великог бездана), и уста јако (тећи) по земљи (Пост. 7, 19). И (кад земља би потопљена, опет по наредби Господњој) затворише се (у земљи) извори бездану и (атмосферске облачне) уставе небеске (пресахнуше), и дажд (киша) с неба престаде. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше (отицаше по земљу) после сто педесет дана – Пост. 8, 2–3).

Наиме, кад су се отворили извори великог бездана, из унутрашњости земље вода је у току тог четрдесетодневног потопа, између осталог, изнела разне врсте песка и ситног шљунковитог камења, који су повлачењем воде у своја зборишта додатно прекрили одређене делове земље и морског дна. Због велике водене распрострањености, многе врсте биљака биле су прекривене помешаном земљом, муљем, шљунком, камењем, обрушеним стенама и слично, које је по промислу Господњем огромна разорна водена бујица разнела по читавој земљи. Кад вода нагло истече из великог бездана, она је својом рушилачком силом начинила унутар земље огромне подземне ходнике у којима обитавају многа расаднута људска и животињска трулежна тела која су ови бездански извори (у току повлачења воде) својим огромним вртлозима усисали у унутрашњост земље. Многи ти извори (већином загађени) затрпани су земљом и песком, нарочито на оним деловима земље где је живело Адамово и Каиново потомство. Из великог бездана више не истиче вода (осим понегде као сведочанство постојаности овог бездана), ту улогу преузеле су подземне воде после потопа (али у много мањој мери).

Сав тај катаклизмички процес удешавања новог земљиног обличја збио се под водом, тј. док вода није отишла у своја зборишта. Наиме, земља је у својој унутрашњости на многим местима напросто попуцала од силног воденог притиска и много тога је нестало са лица земље. Под тим разорним притиском, вода је у унутрашњости земље начинила тектонске поремећаје великих размера и допринела да од тада вулканска лава повремено излази на површину земље и образује вулканска гротла. У току потопа лава се својим изласком на површину земље мешала са другим земљаним материјама и у додиру с водом образовала одређене врсте планина. Уједно, приликом огромног урушавања тла земља је прогутала многа шумска растиња и, у додиру са лавом, то силно овлажено растиње (приликом хемијских реакција) с временом се угљенисало (сличан је случај и с осталим врстама угља). Због те тектонске катаклизме, која је имала несагледиве последице, непрестано долази до одређених урушавања у земљиној унутрашњости, и отуда појава земљотреса. Кад је сва вода истекле из овог огромног извора, унутар земље остала је велика безданска празнина. Уједно, под земљином површином обитавали су чврсти стеновити темељи који су се могли срушити само наредбом Господњом. И том наредбом, од силног разарајућог воденог притиска, ови стеновити темељи попуцали су на одређеним деловима земље и несагледивим урушавањем земљине површине у ову безданску провалију, условило издизање разних планинских масива и великих брда изнад земље. То је уједно допринело да се у много чему промени изглед копна земаљског (тј. земаљско копно се распарчало и смањило), што је опет условило настанак и нестанак појединих делова мора.

Након потопа временске кише су начиниле своје (понешто и снегови), тј. оне су с планина временом спрале одређени дио земљане материје коју није била однела огромна потопна водена сила. Додајмо томе и различите врсте ветровитих сила (посла Бог ветар над земљом – Пост. 8,1), које су у потпуности промениле благу климу на земљи и образовале различита годишња доба и, самим тим, утицале на то да се скрати човеков дуговечан живот. Дакле, премудрост Господња и после потопа све савршено уравнотежи и подеси да би се човек могао спасавати. После пада човековог земља није изгледала овако како изгледа данас. На њој није било данашњих голих планинских масива, пустиња, прашума, острва и слично. Она је углавном била прекривена плодном земљом (због проклества прожета трњем и коровом) и разноврсним биљним растињем, сврсисходно распоређеним по читавој земљи. После потопне катаклизме све је задобило сасвим другу форму. И кад се вода повукла у своја зборишта посла Бог ветар над земљом да сузбије (преосталу) воду (Пост. 8, 1) – од тада ће се климатски услови драстично променити.

Овај чин Божјег слања ветра, да сузбије над земљом воду, савршено је промислитељско дејство Господње. Кад је вода отекла, Господ Бог посла разне врсте ветрова. С тим у вези: Након повлачења воде, оно што није затрпала земља и оно што није прогутала земаља (животињски и биљни свет) – остало је да плута по површини воде. Промисао Господњи уз дејство ветра преусмерава ова преостала живитињска тела и одређени биљни свет ка будућим залеђеним деловима земље, на којима ће бити у конзервирани, тј. бивају у трену залеђени (као један од сведочанстава да се збио потоп на земљи). Кад су сва ова животињска тела и биљке стигли по промислу Господњем на своја одредишта, Господ Бог тај чин и изврши. Приликом потопа уништено је много животињских врста (мисли се на оне животиње за које се наводно тврди да су изумрле пре неколико милиона година) које би човеку могле стварати непремостив проблем, јер будућим сеобама, однос снага (човека и ових огромних животињских врста) био би неравноправан. Већину од ових огромних животиња по промислу Господњем затрпала је земља – опет као сведочанство да су ове животиње створене у току шестоднева. По милости Господњој, остале су у животу само оне животиње које човек може укротити и које га се по наредби Божјој боје (тј. само оне животиње које је Господ Бог одабрао и послао Ноју да их смести у лађу).

Посла Бог ветар над земљом да сузбије воду – Пост. 8, 1)? У овом случају реч сузбити има значење ‘сатерати нешто ка одређеном земљском простору’. Слично као што Господ по својој милости учини јеврејском народу: ...а Господ раздели море ветром источним, који јако дуваше целу ноћ и осуши море, и вода се растави (сузби на две стране) (Пост. 14, 21). Дакле, Бог уз дејство ветра прво одреди воду која ће да отекне у унутрашњост земље, а преосталу воду сузби на одређена места и заледи је у трену (већином на хладним половима), да и она има своју сврсисходност и савршено служи даљим потребама земље (тј. својим одређењеним испарењима помаже атмосфери да земљи дарује дргоцену кишу). С тим у вези, ледени глечери у себи поседују савршену структуру кристала (овде се мисли на оне ледене кристале до прекривања снега и леда који се с временом наталожио после потопа) и тиме доказују да је и после човековог пада клима била удешена за дуговечан живот човеков на земљи. Уједно, чином сузбијања воде, повећала се надморска висина и због тога су планински масиви толико издигнути изнад нивоа мора. Природна селекција настаће после изласка животиња из Нојеве лађе, јер у тој лађи животиње месоједи опстале би само под условом да једу друге животиње (јер је на лађи била спремљена само биљна храна која им је одговарала – А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свим гмизавцима што на земљи гмижу и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу – Пост. 1, 30).

Након извесног времена, тј. кад животињски свет по промислу Господњем пронађе услове за живот и намножи се, одређене животињске и птичје врсте (промениће навике и) пробразиће се у месоједе опстанка ради. Та природна селекција имаће своју савршену сврсисходност у будућем процесу развоја животињског света на земљи.Тако је било за време потопа: што обећа Господ Бог, то изврши и уједно сачува све оно што ће човеку бити потребно у новим климатским условима – да би се могао спасавати!

Тако је било за време потопа: што обећа Господ Бог, то изврши и уједно сачува све оно што ће човеку бити потребно у новим климатским условима – да би се могао спасавати!

Скраћење живота човековог после потопа:

Адам и Ева били су створени да би вечно живели, али непослушним једењем плода с дрвета од познања добра и зла непокајање човеково одвешће га у пропадљиво стање. Због човековог упорног несмиреног начина живота Господ Бог скрати дане, да би се човек могао спасти. А Господ рече: – Неће се дух мој до века препирати с људима, јер су (непокајано трулежно) тело, (због њиховог добра пореметићу климу и) нека им век живота буде сто и двадесет година (да би се лакше спасавали) (Пост. 6, 3).

И века Аврамова што поживе 170 година и онемоћав умре Аврам у доброј старости сит живота, и би прибран роду свом (Пост. 25, 7).

А године су века Исмаилова 137 година. После онемоћавши умре и би прибран роду своме (Пост. 25, 17).

И беше Мојсију сто и двадесет година кад умре, и не беху потамњеле очи његове нити га снага издала (Пост. 34, 7).

За патријархе од Адама до Ноја ситост живота била је између 850–950 година, Сима и Таре 200–500година, а већ од Аврама, Исмаила до Мојсија 120–170 година. Нарочито је чин потопа учинио своје, клима на земљи се промени, јер је Господ Бог прилагоди будућем начину живота човековог.

У вези с тим:

Благодатни Адам – обитавао у благодатној клими – и вечно би живео.

Неблагодатни Адам – обитавао у благој клими – и одживео дуговечан живот.

Након потопа – човек обитава у поремећеној клими – скратише му се године живота.

У овој књиги моћи ћете прочитати још низ несвакидашњих духовних размишљања као што су: НЕЧАСТИВИ ПАД АНЂЕЛА И ЧОВЕКА. ДРВО ЖИВОТА – ВЕЧНИ НЕИСЦРПНИ БЛАГОДАТНИ КРЕПОСНИ ПУТИР.САВРШЕНА СПАСОНОСНА УЛОГА ДУХА СВЕТОГ. ПАЛИ АНЂЕО КОЈИ МИМО СВОЈЕ ВОЉЕ У СВЕМУ ИСПУЊАВА ПИСМО. ЛАЖНИ И ИСТИНСКИ МЕСИЈА. ШТА БИВА СА ДУШОМ КАД НАПУСТИ ТЕЛО. ЖИВОТ ЧОВЕКОВ ВАН ЕДЕМСКОГ ВРТА. АУТОР КЊИГЕ: РАДОМИР ДУРОЊИЋ.

Свети Варнава је крсна слава војних свештеника у Министарству одбране и Оружаним снагама Босне и Херцеговине. Прослави су присуствовали члан Предсједништва БиХ из Републике Српске г. Младен Иванић, замјеник министра одбране г. Борис Јеринић и друге високе званице из политичког живота и војно-дипломатског кора.

Преосвећени Владика се званицама обратио пригодном бесједом. У њој је подвукао да је Господ Исус Христос највећи од свих војсковођа свих времена, јер је својом науком о љубави прикупио најбројнију и најснажнију војску у историји. И то не само у току своје спасоносне мисије на земљи, него и данас преко своје свете Цркве. Хришћански закон љубави учи нас да волимо сваког човјека, али да прослављамо и угледамо се само на најбоље - на светитеље и угоднике Божје. Такав је био и Свети исповједник Варнава. Он је сјеме засијано далеко од матице, у Америци, али је донио обилан плод, достојан славних и светих предака у постојбини. -Наши војни свештеници, истакао је владика Атанасије, уградили су себе у ту активну и спасоносну Војску Христову, попут Светог Варнаве Хвостанског, и увек настоје да и оне којима они као пастири служе придруже тој Војсци и да их образују по њеном узору. Самим тим они највише доприносе очувању историјског идентитета српског војника у Оружаним снагама БиХ, чак и у овом комплексном времену, који, баш као такав, може највише да буде од користи, како своме народу тако и другим народима који живе на простору Босне и Херцеговине, па и целоме човечанству.

Војни свештеници у ОС БиХ служе у веома важној духовној мисији међу православним официрима и војницима, али се не уздају у своје снаге, већ у помоћ Божју и заступништво наших небеских покровитеља, попут Светог Варнаве Хвостанског. Нека бисмо се и ми најприје угледали на свете угоднике Божје које прослављамо, те да се њиховим молитвама и ми уселимо тамо гдје су они, а то је вјечно Царство радости Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава у вијекове. Амин.

СПЦ/Епархија Бихаћко-Петровачка/МО БиХ

Вест о синоћним на више места терористичким нападима у главном граду Републике Француске, Паризу, дубоко Нас је потресла. У име пуноће Српске Православне Цркве, и у Наше лично име, изволите примити изразе искреног саучешћа. У овим моментима Наше молитве и Наше мисли су уз пријатељски и, српском народу, увек блиски француски народ.

Молимо се да Бог упокоји душе свих трагично пострадалих, родбини и сродницима њиховим подари утеху у њиховом болу, рањенима брзо оздрављење и оснажење, а Француском народу да превлада садашње тешкоће.

Извор: СПЦ

Извор: http://www.kp.ru/daily/26456/3327604/

Српски превод овог текста је следећи:

Порука архимандрита Саве Јањића, игумана српског православног манастира Високи Дечани, првог споменика светске културне баштине УНЕСКО на Косову и Метохији:

Користим ову прилику да пренесем најдубљу забринутост поводом настојања Косова да постане члан УНЕСКО, што је изазвало велику бригу у нашој Цркви и заједници. Будући да је Косово и Метохија још од 13. века духовно седиште Српске православне цркве, са гробницама и моштима наших Архиепископа у нашим нашим најзначајнијим светињама, наш превасходни циљ увек је био да заштитимо ове светиње. Управо су због опасности са којом се наше светиње, нарочито све четири са листе Светске баштине УНЕСКО на Косову, суочавају у последњих шеснаест година, био и разлог зашто су оне уписане и на листу Светске културне баштине у опасности. Редовни напади, вербалне провокације у општој атмосфери нетолеранције учинили су неопходним да наши најзначајнији објекти на Косову и Метохији, још остану под посебним безбедносним режимом полиције и међународних мировних снага.

Нажалост, након рата на Косову, за разлику од осталих грађанских ратова у бившој Југославији, посебно оног у БиХ, где је вандализам над верским објектима заустављен након окончања непријатељстава, 150 српских православних цркава и скоро 400 српских православних хришћанских гробаља на Косову и Метохији су уништени или тешко оштећени од почетка мировне мисије УН на Косову и Метохији у у јуну 1999. За само два дана у марту 2004. године, 34 наше светиње су запалиле хиљаде албанских изгредника. У то време нисмо имали никакве помоћи од тадашњих косовских лидера, који су још на власти, и тадашњих косовских привремених институција, осим од међународних снага КФОР-а предвођених НАТО савезом, који су заштитили наше најзначајније светиње. Само мој манастир, из 14. века је био нападнут гранатама четири пута од завршетка косовског рата 1999. године и то је и разлог зашто је наш манастир још под јаком заштитом НАТО снага.

Наравно, можемо рећи да је све то прошлост, али акти сталног вандализма против наших цркава и манастира се настављају и до сада косовске власти нису у стању да их зауставе у једној свеопштој атмосфери анти-српског расположења које распирују медији и неодговорне изјаве појединаца. Само пре неколико дана две српске цркве су проваљене. Посебно нас вређају покушаји неких албанских интелектуалаца на Косову који активно раде на историјском ревизионизму и покушавају да фалсификују историју и промене идентитет наших светиња, иако су бројни међународни историчари писали о овим бисерима хришћанске традиције, које су саградили српски средњовековни владари и који представљају важан део европске средњовековне историје. Многи млади косовски Албанци још уче у школама да смо ми, српски монаси који овде живимо стотинама година, окупирали оно што они називају албанским споменицима и црквама, што је историјски апсурдно и додатно подстиче етничку и верску нетолеранцију.

Ми смо озбиљно забринути због евентуалног косовског чланства у УНЕСКУ, не зато што смо против промоције културе и образовања на Косову и Метохији, већ превасходно због тога што је веома тешко за нас да верујемо косовским институцијама. Невероватан раскорак који се види између њихових званичних изјава у којима нам обећавају пуну заштиту у својим изјавама за међународне медије и најновији, крајње дискриминаторни нацрти закона о културној баштини и стратегији на Косову, дају потпуно другачију слику шта косовске власти могу да учине ако им се додели пуни статус у УНЕСКУ. Уместо да делује као механизам заштите УНЕСКО чланство може лако да постане механизам културне репресије на Косову и Метохији.

Као Црква ми нисмо мотивисани политичким разлозима, иако Србија и многе земље које нису признале косовску независност остају и даље дубоко забринуте да би чланство Косова у организацијама као што је УНЕСКО могло да буде преседан који би охрабрио сепаратизам у другим земљама. Косово још нису признале ни све земље чланице ЕУ и оно није члан многих међународних организација, управо из тог разлога. Коначно, наше наслеђе није само наслеђе наше Цркве, већ наслеђе целокупног српског народа, које смо чували и бринули се о њему вековима, посебно у току петовековне османске власти на Балкану.

Зато ми као Црква верујемо да би чланство Косова у УНЕСКУ требало да буде одложено док Београд и Приштина, у оквиру дијалога у Бриселу који се одвија под покровитељством ЕУ, јасно не дефинишу механизме институционалне заштите наших светиња на Косову и Метохији, уз све међународне гаранције. Ово треба учинити како би се избегло да наше светиње постану мете националиста и историјских ревизиониста, јер је садашње косовско законодавство неадекватно и може бити једнострано мењано. На пример, идеја промене имена наших објеката у УНЕСКУ у „Српски Православни средњовековни споменике на Косову“ могао би бити први корак у позитивном правцу, чиме би се јасно указало на верску припадност ових објеката, као што је случај са Јерменским манастирима у Ирану (који су под тим именом већ уписани на листу УНЕСКО).

Бриселски дијалог између Београда и Приштине је суштински важан процес чији је циљ да промовише поверење и реши сва практична питања са којима се суочавају наше заједнице. Коначно, и Београд и Приштина гледају према европској будућности региона и ми као Црква чврсто верујемо да наше српско православно наслеђе на Косову и Метохији не би смело да буде камен спотицања и предмет политичке конфронтације, већ пре свега мост између заједница и народа добре воље који гледају у правцу своје заједничке будућности у Европи. То је, заправо, и прави смисао верских и културних споменика било где у свету – да промовишу разумевање и поверење, а не оно што је супротно томе.

Наша Црква гледа у будућност, али ми на Косову и Метохији не можемо заборавити ране прошлости. Као што је наш манастир пружао заштиту албанским избеглицама са Косова који су страдали за време рата, ми јако добро знамо колико је жалосно и тешко за многе српске избеглице које су морале да напусте Косово након рата и још нису у могућности да се врате на Косово и Метохију, шеснаест година након завршетка непријатељстава. Многе наше цркве још од 1999.г леже у рушевинама и треба их обновити, многа гробља треба поправити и помоћи свима на Косову и Метохији и у ширем региону да живе у миру и међусобном разумевању. Зато остајемо отворени за дијалог. У том контексту, свака политичка одлука која може да угрози могућност дијалога била би штетна за све.

Са овом поруком изражавам искрену наду у име наше Цркве да ће УНЕСКО одложити пријем Косова у ову организацију и охрабрити дијалог и заштити културну баштину, посебно у овом делу света где је она још угрожена.

Архимандрит Сава Јањић

свијету“, истако је Ђакон Драган Поповић.

Током Конференције биће одржано неколико предавања и радионица, а учесници Конференције посјетиће и знамените вјерске објекте у Брчком.

Отварање Конференције заказано је за петак у 19 часова у великој сали Дома Културе у Брчком, а присуствоваће јој највиши великодостојници свих конфесија које су заступљене програмом вјеронауке у основним и средњим школама у БиХ. Извор

"Највећа забринутост Српске Православне Цркве поводом могућег уласка Косова у УНЕСКО јесте чињеница да српска баштина на КиМ није адекватно институционално заштићена и да ће улазак Косова у ову међународну организацију дугорочно угрозити наше светиње.

То је показао недавни покушај косовске владе да прогура нови закон о културној баштини који сву културну баштину на КИМ жели да прогласи власништвом „Републике Косово“.

То је превазиђен концепт ауторитарних друштава и супротан је Европским принципима. Овај нацрт који је усвојила Влада Косова у априлу месецу је повучен тек на међународну иницијативу, након наших одлучних противљења.

Због тога је СПЦ не само последњих месеци, већ од почетка Бриселског процеса снажно инсистирала да се СПЦ заштити чврстим механизмима заштите који би били међународно гарантовани у оквиру Бриселског дијалога. То је тражила и Влада Србије. Било би добро да је то учинила раније, али никада није касно.

Нажалост, Косовска влада је одбила да разговара о гаранцијама у Бриселу тврдећи да је све договорено Ахтисаријевим планом.

Оваквом тврдњом Косовска влада обмањује јавност јер је Приштина још 2010. године из Устава Косова и закона уклонила свако помињање Ахтисаријевог плана, а најновији Нацрт закона о културној баштини требало је да докрајчи преостале елементе Ахтисаријевих механизама заштите на које се сада Приштина великодушно позива у свом писму УНЕСКУ.

У косовским законима је остало врло мало од Ахтисаријевих принципа и врло је могуће да и они ускоро буду промењени, па ће ова или нека будућа косовска влада врло брзо кренути у процес отворене албанизације српске баштине.

Због одбијања дијалога у Бриселу од стране заменика министра спољних послова Косова Петрита Селимија који је то експлицитно рекао, а нико из Владе Косова још то није демантовао, наша Црква је суспендовала сваку комуникацију са представницима косовских институција до почетка разговора у Бриселу, који ће Приштина, надамо се, морати да прихвати јер у противном неће моћи без сагласности СПЦ, као власника УНЕСКО објеката који су пре свега богослужбени објекти, а не музеји, имплементирати ниједан пројекат преко УНЕСКО.

Руку на срце, Косову није циљ УНЕСКО, већ много више од тога, али отварањем отвореног сукоба са СПЦ Косово ризикује да у свету и Европи још више буде виђено као земља у којој су хришћани под прогоном јер СПЦ држи највеће споменике и хришћанске светиње на Косову и Метохији.

Углед Косова је драстично опао због растућег исламизма и овакав однос према нашој Цркви је деструктиван за саму Приштину.

У интересу свих је дијалог, а не конфронтација и ширење верске и етничке мржње. Наша Црква је то показала годинама остајући отворена за дијалог и сарадњу док год је то било у нашем интересу.

Нажалост, одбијањем дијалога од стране Приштине, Косово само себи затвара врата за многе друге амбиције и циљеве. Косово може да примени силу али она ће бити документована и представљена целом свету. То ће се веома штетно одразити на косовске аспирације придруживању ЕУ.

УНЕСКО сам по себи не даје никакву заштиту већ само сарађује са земљама или ентитетима на чијој су територији објекти културе које тамошње институције штите својим законима.

Од УНЕСКА од проглашења наших светиња за светску културну баштину нисмо имали никакве користи осим донације Руске Федерације која је искоришћена за заштиту фресака.

Дечани су чак били и нападнути 2007. године иако смо били споменик УНЕСКО. У овом контексту чврст став СПЦ јесте да је улазак Косова у УНЕСКО у оваквој ситуацији врло опасан за будућност наше баштине и да дискусију о томе треба ОДЛОЖИТИ након дијалога у Бриселу.

У противном, инсистирање Косова и политизација УНЕСКА може да угрози Бриселски процес који је ионако застао због систематског спречавања прихватања договорене Заједнице српских општина у косовској скупштини, где чланови екстремне групе Самоопредељење бацају сузавац и прекидају седнице, што је невиђено у цивилизованом свету.

То је још један показатељ да СПЦ тешко може да има поверења у косовске институције које нису у стању да остваре ни оно што су обећале и да је међународно цивилно и војно присуство на Косову и Метохији потребно не само Србима већ и самим Албанцима који не могу да контролишу ситуацију у којој живе.

Надамо се да ће након јучерашњег састанка политичког и црквеног врха у Београду Србија јасно дати до знања да бриселски процес не може да се настави грубим гажењем најважнијих интереса нашег народа и Цркве на Косову и Метохији.

За УНЕСКО је штетно да једностраним приступом угрози процес дијалога на Косову и односе између заједница. Уместо да буде гарант заштите чланство Косова у УНЕСКУ, уз одбијање Приштине да да гаранције СПЦ у Бриселу, косовски евентуални пријем у УНЕСКО ће постати, парадоксално, инструмент културне репресије и наша Црква ће морати да искористи сваку прилику да документује сваки покушај институционалног насиља косовских институција, још више него до сада када смо понешто и успевали да решимо у разговору са Приштином уз међународно посредство.

И Приштина, и Београд и СПЦ ће се наћи у тешкој ситуацији. СПЦ ће остати без институционалне заштите што је веома лоше и затвориће сваку комуникацију са Косовским институцијама. Косово ће угрозити своје даље аспирације, а међународна заједница ће доживети да је толико много што је урађено изгубљено само због неспремности Приштине за дијалог. Зато је дијалог једино решење и штетна изјава Петрита Селимија заправо је била окидач који је само интензивирао већ постојеће неповерење у косовске институције након најновијих нацрта закона о културној баштини.

Светиње СПЦ на Косову и Метохији су власништво СПЦ. То нису музеји, већ богослужбени објекти и свака примена силе биће кршење права верских слобода на које се Косово позива.

Ми смо спремни на дијалог, али једино у Бриселу јер разговори у Приштини очигледно нису донели разумевање нити више имамо икаквог поверења у обећања Приштине.

Наше цркве јесу српске православне, али су пре свега верски објекти и баштина целог човечанства и желимо да буду отворене за све људе добре воље, као мостови сарадње, а не камен спотицања и поприште политичких препуцавања.

Одбијање дијалога у Бриселу о дугорочној заштити светиња СПЦ на КиМ је озбиљан показатељ неискрености косовских институција и њихове намере да промене њихов идентитет, и зато је наша Црква одлучно против исхитреног решавања статуса у УНЕСКО, који ће још само више продубити већ постојеће вишегодишње неповерење.

За Приштину је УНЕСКО пре свега политички циљ и поен за прилично неуспелу политичку власт владајуће коалиције, а за нас је најважније како ћемо моћи да живимо на Косову и Метохији, где је после рата уништено, под садашњим политичким лидерима, 150 наших светиња и оскрнављено велики број гробаља.

Зато ми не говоримо као политичари, већ као они који овде живе и желе да живе у миру, али и адекватно заштићени чврстим међународним гаранцијама које ће Приштина, надамо се, морати да поштује ако буде хтела да обезбеди било какву будућност за друштво које лако може да склизне у потпуни хаос и беду.

Какав год био исход гласања у УНЕСКУ, дијалног је једини пут изласка из ове кризе јер Косово није члан ни ОЕБС-а ни Савета Европе, ни ЕУ Парламента, ни бројних других организација.

Инсистирамо на томе да се будућност Косова не може градити на институционалном и физичком насиљу против хришћанских светиња већ на поштовању закона и међународних и цивилизацијских принципа".

архим. Сава Јањић

Игуман манастира Високи Дечани

(првог УНЕСКО споменика на КиМ)

http://mondo.rs/a840956/Info/Srbija/Otac-Sava-Janjic-Kosovo-u-Unesko-ugrozice-srpske-svetinje.html

Да ли ће се у новој фалсификованој историји коју настоји да успостави Приштина, извртањем историјске грађе и чињеница, уместо о династији Немањића говорити о албанском племену Нимани, као што се може чути? Хоће ли се у школским уџбеницима писати да су Дечани, и остали храмови СПЦ, део "косовско-албанске културне баштине"? Шта може да учини Србија да заштити своје светиње, које су и чувари верског и националног идентитета Срба на Косову и Метохији?

То су само нека од питања о којима ће говорити министар иностраних послова Србије Ивица Дачић, епископ новосадски и бачки господин Иринеј и Предраг Радоњић, новинар и документариста са Космета.

У емисију ће се уживо из Париза укључити Дарко Танасковић, амбасадор Србије при Унеску.

Уредник и аутор Упитника је Оливера Јовићевић